-
Stvaralačko srce duša
od majke im data
stigli jutros na vrh Rtnja
za dva ipo sata.
Poleteli u vrh neba
da su bliže bogu
da pokažu stvaralačka
srca šta sve mogu
Ostavljena dela dole
da gledaju sa visine
za sve ovo veruj te mi
Sretko Divljan brine.
Da gledaju sokolove
kako nebom kruže
i nebesnu sliku stvore
dok se snjima druže.
Siniša Cvetković
-
Slučajnosti nema
stvaralaštvo vlada
u goste nam stiže
Finska ambasada.
Lepotu da vide
Likovnjake mlade
veštinom i duhom
kako slike rade.
Stvaralaštvo naše
ne izbrisa vreme
dobro večno živi
tu nema dileme.
I celome svetu
neka preporuče
mnogo toga mogu
od nas da nauče.
Siniša Cvetković
-
S A P U T N I C I
Znam: sve se neće na isti osmeh svesti
Znam: neće svima jednako biti sunce.
Na istoj cesti uvek će se uplesti
crni trag povratnika
i bele stope begunca.
Hodaće oba u jednom istom smeru
tegleći svako svoju drukčiju veru.
Pa i mi tako
jedan uz drugog
nemo,
po istoj cesti vučemo živote i dane.
I uporedo,
rame uz rame,
idemo
i jedan drugog nikad ne prestižemo.
I trpimo se koliko god umemo
i lagaćemo kako se razumemo,
sve dok na kraju
zajedno ne stignemo
tim istim putem na dve suprotne strane.
(Miroslav Antić)
-
O S M E H
Osmeh ne košta ništa a znači mnogo.
On obogaćuje one koji ga primaju
a ne siromašuje one koji ga daju.
Traje trenutak.
Ali je sećanje na njega katkada večno.
Niko nije dovoljno bogat da bi ga propustio,
niti je tako loš da ga ne zaslužuje.
On čini ljude srećnim, olakšava im rad,
a očevidan je znak prijateljstva.
Daje odmor onima koji su umorni.
Obeshrabrenima vraća hrabrost.
On se ne može ni kupiti ni pozajmiti,
ni ukrasti.
Jer je nešto što nema vrednost.
Osim onda kad se daje.
I ako nekada sretneš osobu koja više
nema osmeha,
budi velikodušan daj joj svoj
jer niko ne oseća takvu potrebu
za osmehom
kao oni koji ne mogu da ga
daju drugima.
(Ne znam ko je autor)
-
S I N U
Svijet se u meni drobi
radute kruže sjene
umor mi slama žile
budi mi jači sine
budi mi jači sine.
Moj život je prošao začas
pjena u praznoj čaši
u njoj ćeš isto naći
ispij je bolje sine
ispij je bolje sine.
(Rade Šerbedžija)
-
PRKOSNA PESMA
Ja
Rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i priznajem krivicu!
Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!
Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto i travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriv sam što pišem i čitam čirilicom
kriv sam što pevam, smejem se i psujem,
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam
Kriv sam, i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha)
kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!
Kriv sam i grešan
dakle
što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!
Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulka u raži
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš ćemer
rasprodajući moju djedovinu
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.
Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.
Šta će ovde džihadije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
što teže živim, lakše ću umreti
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!
Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava medj' nama Srbima
kao što su proleće, leto,jesen,zima
I nije strašnije
pogotovu danju
od suše, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okadjene duše i svetla obraza.
Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rodjenoj kući
al' ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne dogadja
ni kad svadbujete
ni kad vam se radja!
Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina
ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
Što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!
(Dobrivca Erić)
-
Bravo - fantastična pesma
-
Hvala Autentiče. Izgleda da se ovakva vrsta poezije svidja samo meni i tebi, al' nema veze. Evo, opet malo ljubavne poezije (dušu dala za bivše ljubavnike)
POSLE LJUBAVI
Posle ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blede
Posle ljubavi
ostaju čaše sa ugraviranim monogramima
ukradena po boljim hotelima
Posle ljubavi
ostaje običaj da se belo vino naliva u dve čaše
i da crte budu na istoj visini
Posle ljubavi
ostaje sto u kafani i začudjen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Posle ljubavi
ostaje na usnama metalni ukus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Posle ljubavi
ostaje rečenica - dobro izgledaš ništa se nisi promenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Posle ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
posle ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tudji glas,
hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi
ostaje rečenica: "Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: "Zar nećemo zajedno?"
"Ovaj put ne"
Posle ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Posle ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dve cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voleli
i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi
ostaje povredjena sujeta.
Posle ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi
ne ostaje ništa.
(Arsen Dedić)
-
stojan simic krpica
nas
dvoje
nas
dvoje
bili smo
jedno
pa
smo
se razdvojili
u
dvoje
i
u
igri
ljubavi
opet
spajamo se
u
jedno.
-
POGLEDAJ, BOŽE
Bože, ima li Te
Bože, gde si sad
Spavaš li, Bože
u tom nebeskom perju?
Ako spavaš, probudi se!
Bože, znam da si star
kao planine i reke oko nas
i još bar triput toliko
al valjda nisi slep.
Bože, oprosti što te pitam!
Ako Te ima, Bože
ako ne spavaš
u tom nebeskom perju
i ako nisi slep
kako možeš da gledaš
ovaj užas na zemlji?
Moj narod zlostavljaju
a Ti se praviš da ne vidiš
kao i ovozemaljski bogovi.
Da Ti ne žmuriš, Bože
Da i Ti nisi podmićen
Da i do Tebe ne stižu
lažne slike i vesti?
Bože, progledaj!
Nad mojim narodom
vrši se grupna kazna
najbezočnija od raspeća
Isusa Hrista do danas.
Oni što su izmislili grupni seks
izmisliše i grupnu kaznu.
Nekad je bedna rulja
pijanaca i beskućnika
razapela Isusa Hrista
zato što je bio dobar i nevin
i drukčiji od njih.
Danas belosvetska gospoda
sa zvučnim titulama
i maskama umesto lica
raspinju moju zemlju
raspinju srpski narod
Vade mu srce, mozak i oči
Izmišljaju laži i zla
dosad nevidjena i nečuvena.
To se potomci pobedjenih
u prošlim ratovima
svete potomcima pobednika.
Skrnave nam crkve i groblja
seju vatru u kuće i oko kuća
sade noževe u kolevke
zato što smo tobož zli
primitivni i neposlušni
a u stvari zato što smo
prostodušni, hrabri i ponositi
i što ih podsećamo na neko davno doba
kada su i oni, uza ljudske oblike
posedovali i ljudske osobine.
To je osveta kukastog krsta
nad pravoslavnim krstom i kandilom.
Onda je razapet Bog
a sada srpski rod
koji Ti je, o Bože
i u svom pedesetogodišnjem neverništvu
ostao dosledniji
nego mnogi vernici pokrštenici
u svojim lažnim molitvama.
Oni Ti se klanjaju smerno
klečeći u dečjoj krvi
i materinskim suzama
a mi Te psujemo, Bože
s poljupcima na usnama
s hlebom i vinom u ustima
i decom u naručju.
Sačuvajte svoj obraz
i ponos svoj, braćo moja
To je ono što našim dušmanima nedostaje
i po tome se najviše i razlikujemo.
Spasite bar dušu svoju
i svoje ime, sestre moje
ako vam popljuju obraz
i telo opogane
Bestidnici su ogrezli
u svojoj pomami i pogani
Udaviće se u gnoju svom
ako ga ne izbljuju
po ljubičicama vaše lepote
po ikonama vaše čestitosti.
Bože, čuješ li me
ili se glas moj razbija
o hladne nebeske stene?
Bože, da nisi gluv
kad ne čuješ pisku dece
i vapaj materinski
što beznadežno odjekuje
u šupljoj vaseljeni?
Mora da je i Tebi teško
Mora da si mnogo usamljen gore
u tom bezdanom plavetnilu
kad hoćeš sve da nas uzmeš odjednom
i da digneš ruke i okreneš lice
od ove pomračene zemlje
koja se sve brže kotrlja u ponor
u sunovrat, u ništavilo!
(Dobrica Ćosić)
-
Ispravka... DOBRICA ERIĆ
-
ZLODUH
Svet je teško oboleo
Mnogo je mrzeo, malo voleo
dušu amputirao
srce preparirao
krv pasterizovao
mozak kompjuterizovao
pa se ugojio, i zagnojio.
Uzalud sad
tamjan i cvet
Smrdi svet!
Postoje još dva-tri mesta
na okuženoj trupini sveta
gde Duh ćarlija
i zdravo Seme klija
jedno od njih je bila Srbija.
Uzalud bašta
i lipov lad
Već se oseća smrad!
Srbija, bela jagnjeća kost
bačena medju glasne psine
Srbija - ćuprija, sunčani most
Granica izmedju tri istine
Srbija, kuća na sred druma
na koju večito reži čuma
i palacaju šarene zmije
iz Germo-Evrope i Azije.
Zloduh sad stiže sa zapada
koji je za nas - Had
Svet se raspada
svuda se oseća smrad!
Zloduh dolazi s poluostrva
Evrope, gde se Sloveni škrope
i palacaju protiv zdravlja
A Srbija je opet prva
zbog Pravoslavlja i Svetosavlja.
A Srbija je najsladje piće
za Azijate i Germaniće
A Srbija je najdraža hrana
za proždrljivce iz Vatikana!
Mnogo se laži o njoj prosulo
i pomešalo s vodom i travom
I zlo je, najzad, prevagnulo
a istina čami pod bravom
Nebo je negde potonulo
Ambis pod nogama, ambis nad glavom
Likuj sada, velika nulo
Umesto Boga, gospodar je Djavo
Zato se štiti sve što je trulo
a kažnjava ono što je zdravo.
Uzalud tamjan
i lipov cvet
Smrdi svet!
Nastavi li se ova racija
na Srbe i na Svetosavlje
uz labudovu pesmu Ujedinjenih nacija
i djavo Bogu obrije bradu
i Čovek izgubi poslednju nadu
biće u paklu veliko slavlje
ugušiće se svet u svom smradu.
Uzalud bosiljak
tamjan i cvet
Bazdi svet!
(Dobrica Erić)
-
ZAVET
Srbi
ljudi
braćo
sapatnici moji
ne dižite tri razdvojena prsta:
Otkad krsna slava u nas postoji
samo tri sastavljena prsta
znak su krsta.
Božja promisao neka nas utroji
i po zaslugama i pravdi razvrsta
I žigoše svaki srpski jezik koji
lane nešto protiv Srbije i Srpstva!
Srpska ruka
koja mesto kupe vina
podigne kamu na brata Srbina
neka se osuši ko grana tog trena
i ostane tako kao opomena!
A bratomrscu i bratoubici
i doušniku ili izdajici
kome obraz izandja
pa se s vragom spandja
neka se samo repat porod radja
u gluvoj kući
u jami beznadja
u kojoj sve plače, samo vuga peva...
Ako ga mimoidje Božja i careva
nek mu se stekne kletva Lazareva!
Jer naša braća pevaju i plaču
u šest čaira
ispod šest zastava
z a v e t
ispisan na krstu i maču
nasušnom hlebu i slavskom kolaču
koji nam opet sofre obasjava:
Samo Sloga Srbina Spasava!
(Dobrica Erić)
-
"Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Eto, kiša ne pada, (ali mi je u duši)...
Iznutra - vraški kiši.
(Začudo prazne su mi oči)
Jesen je! I žute reči klize po mome stolu.
I danas na mome pragu nema nikakvog gosta - sivilo!
(umesto bola)
Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Nisu valjda potrebne, ni neke reči, draga...
(Ovo je surovo vreme)...
Jesen je!
Šta da ti kažem, Ana?!"
-
Beg
Koraci su tvoji satkani od laži
i putem ti lošim svoju sreću tražiš
ne kaži nikom i svi će znati
kad odbroje se poslednji sati
i nevolja po svoj danak svrati.
Propast masku lako stavi
ne prepoznaješ siluetu
što svuda te prati
i vrata ti otvara, darove nosi
dok ležiš u mekoj javi
ko sultan u svom krevetu
na jastucima što nisu pravi.
Mašta je šarena, al’ ostavlja trag siv
ubojit je plamen što pecne te samo
jer slika tvoja tamo ovde je negativ.
Nemaju li razumevanja
za oblike tvoje puste
kada svet ti menjaš
od usnule magle guste?!
Jer uradio ti to nisi
i te greške nisu tvoje
gde zaturio si pismo o tome
kada je to moglo da se desi?
Zar medalja tvoja
zapravo ne sjaji?
Kome to trag izmiče na poznatoj adresi
što izgled drugi ima
u tuđim očima?!
I sve uloge tvoje
u izlogu su nepomične lutke
što tek kad ne gleda niko
na trenutke život dobiju
i čvrsto se uhvate za ruke?
Beg preko mosta bez obale
na igru liči
ali plutaju udavljene glave
i svuda glas bez zvuka kriči.
(posvećeno bratu Marku)
-
PEPEO
Hotelska soba,kao sve druge.
cas bez metafore,popodnevni odmor
koji nas rastace i unistava.Svezina
nasusne vode u grlu.
Neznosvetla izmaglica
koja okruzuje slepe,i nocu i danju.
Adresa nekoga koji je mozda vec umro.
San i snovi koji se rasprsuju.
Pod nasim nogama nejasna Rajna ili Rona.
Prolazna slabost.Stvari
odvec beznacajne za pesmu.
Borhes
-
Nepovratna pesma - Miroslav Antić
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
-
Branko Miljkovic
UZALUD JE BUDIM
Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina
u raskravljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije vise bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore,zbog ljubavi,zbog sebe,zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla:,,Neka me trazi i vidi da me nema''
ta zena sa rukama deteta koje volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud,uzalud,uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice al ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen...
-
Opet se zaljubiškala , dokle bre više !!
Odsecite mi ruke pretvorite u kamen ......... uuuuuuu ovo je neka jaka ljubav
-
U oluji u buri
kraj nedaca svih
uz teske gubitke i uz
tugu kletu biti
nasmejan...prirodan...tih...
najveca je umetnost na svetu.
Sergej J.
-
Među pogledima
koji su do ruba puni poruge i zime
nismo znali sačuvati
malu škrinju
s našim rukovanjem,
nismo se tražili
pokraj predmeta
što postaju zli, ubojiti i opasni
i mrze naše tijelo,
zastali smo
da beznadne
i tako sumorne slike
objesimo na zidove
što izdaju
sudbinu ove bezimene priče,
dok vrijeme ljušti naslagu uspomena
i gradi maglu,
i gradi saonice,
kada je snijeg odavno zaboravljen,
i kada lavine donose nove brodove,
a onih starih
ima već previše
da bismo na svima mogli ploviti.
*
Željela sam biti krotka pred sudbinom
Kao more
I kupiti joj vjetar,
Sunčan obruč snova,
Željela sam kao more
Mnogo topline za moj glas
Zaleđen na dnu opake noći,
Željela sam i tražila
Okomite sjene na mom
tijelu
Malo umora u mojoj kosi
I jedno sasvim malo sunce
Za moje oči
Nagnute u sebe,
Kao more,
Željela sam
I zaustavila
Krhki stroj srca,
Koji postavlja zamke
Nalik na magične predjele,
I koji opominje ove zjene
Da ne lutaju neumitnim nebom,
Kao more.
*
Skamenjena na velikom trgu snova,
naslonjena uz bridove neba,
prestrašena u grlu rose,
nijema poput leptira
okrećem svoje lice zemlji
jer svuda nalazim tebe.
Hrabra na žici iznad ponora,
ponosna među obalama ohole rijeke,
ja dozivam noć prisutnih godina,
sav očaj napuštenih drvoreda,
sve naricaljke predaka
jer svuda nalazim tebe.
U ustima ovog zdenca
ne dodirujem rubove vode,
ni dno u srcima riba,
prolazim poput kiše
kroz tkanine jesenjih gradova,
vezujem se glađu,
ranjavam vid na oštrici sunca
stojim na paljevini vlastita sluha,
poklanjam se izvoru mora
i pronalazim svoj strah.
Odrezala sam kosu
spalila sam lice
oderala sam kozu
pretvorila sam se u izgorio pejzaž,
ali ti me prepoznaješ
Irena Vrkljan
-
Čarolija zaborava
U ovom prostoru
omedjanom stablima mog razuma,
u ovom prostoru bez sredista svjetla,
bez okusa, bez glasova,
u ovom sjecanju,
zatvorenom u tamni obruc tijela,
u ovoj boli
u ljubavi nepravednoj,
u ljubavi
ja dozivam lice
koje sam posjedovala jucer,
ja dozivam noc.
U ovaj sat neponovljen,
u ovaj dan neotrovan
blizinom vremena,
u strahu prisutnom medju oblicima,
u ovaj moj plac
neka iz mahovine izidju sve kosute
i poloze moje tijelo
na zle i visoke borove,
danas,
na dan neprolazne osvete,
neka umorne zene
svezu moja stopala
i zapale sve ladje,
snene pod lukom mog vrata.
Ja zovem.
Neka dodje velika tisina,
neka dodje velika tisina,
neka se rijeke udalje od obala
i tijelo neka napusti
dubinu vlastite krvi,
jer ja vise ne poznajem
granicu svog krika,
ne vidim vise daljinu izmedju dva neba,
ne osjecam krv.
U ovaj suton
sastavljen od dva oblika patnje,
u ovu plahost
koju nose stupovi
lagani od nevinosti ljeta,
u ovaj san
ja dozivam rijeci
nage i bez uspomena,
ja dozivam agoniju
hladniju od snijega.
U disanju moje koze,
u ove plohe tuge,
u ovu tamu,
ja zovem vjetar
koji brise obrise gorkih planina,
vjetar zaborava
ja dozivam pcele,
da lancima bez zvukova
zarobe tu travu
taj plamen
na tvom imenu.
Ja zovem.
Neka se mora preliju
u presusen izvor zemlje
i zaustave krv
koja me napusta,
neka se moja zaljubljenost
pretvori u osamljene perivoje,
moj osmijeh otudji od sunca,
neka ostrice izrasle u dodiru nase sutnje
prodru kroz ovaj plemenit okus smrti.
Nadjite me,
vezite me,
spalite moje sjecanje,
zakopajte moje sunce
u jezgro najtamnijeg korijenja,
otvorite moje dlanove od soli
i oduzmite mi taj lik
koji i sljunak pretvara u ljubav.
Irena Vrkljan
-
Volim te - Iskra Tanodi
Sjedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te vidjeti.
Ne, ne prekidaj me.
Suti.
Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.
Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.
I zato ne smijem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.
Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, rijecima.
Volim te smijehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.
Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvijek...
Boli.
Kad dolazim, pitam se cekas li me.
Bojim se da jednog dana vise ne otvoris vrata.
Bojim se praznog stubista bez mirisa, bez zvuka,
svjetla.
A nisam ti rekla:
najvise se bojim vremena koje ne ceka.
A ja kasnim.
Volim te.
I volim sve sto si ti.
Tvoje oci pitajuce.
Tvoj smjesak oprastajuci.
Tvoj korak ohrabrujuci.
Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najcesca.
Bore na tvom licu i moje su.
I u tom trajanju ne znam da li sam ucinila sve za tebe
ljubavi moja.
-
Trenutak samo
Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svoga života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.
Horhe Luis Borhes
-
Neverni osmeh prelece ti preko ociju
kada dodjem tebi da ti kazem: zbogom!
Cinio sam to tako cesto da mislis opet cu se vratiti.
Priznacu ti,istu sumnju osecam i ja.
Jer proletnji dani opet idu; pun mesec
uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se
ponovo vraca i rumeni na granama iz
godine u godinu,tako se i ja mozda rastah
od tebe da se opet vratim.
Ali cuvaj varljivu sliku neko vreme;ne
goni je neljubaznom zurbom.
Pa,kada kazem: ostavljam te zauvek,
primi to za istinu,i pusti bar za trenutak
da magla suza pojaca mracni okvir tvojih
ociju.
A kada se ponovo vratim,osmehni se
lukavo,kako ti je drago.
R.Tagore
GRADINAR
-
JA SAM SAMO JEDNA IZGUBLJENA DUŠA
KOJA JE TIHO U OVAJ SVET UŠLA
JA SAM SAMO JEDAN ZALJUBLJENI CVET
KOJI HTEDE DA ZAGRLI CEO SVET
JA SAM SAMO JEDNA DOBRA VILA
U NARUČJE TVOJE SREĆNA SAM BILA
JA SAM SAM SADA SAMA I UPLAKANA
JER LAŽNA LJUBAV BEŠE MI STRANA
JA SAM SAMO JEDAN PESNIK ŠTO PEVA
KO RANJENI LABUD ŠTO LABUDICU SNEVA
JA SAM SLIKAR ŠTO MEŠA BOJE
JA SAM NEKO KO NE ZNA KO JE
JEDNA KAP U MORU TUGE
NEKO KO JE VOLEO TEBE
A TI SI VOLEO DRUGE
Izvinjavam se svima zbog velikih slova ali nisam mogla drugačije. Hvala
-
IRIS RUŽI
Kao pahulja na usni se istopiš
Kad zagrlim te snažno
Svaku noć u san mi dolaziš
Dok na javi te više nema
Ali sada to nije ni važno.
Zato me boli ovo srce ranjeno
I stalno mi se drema
Na put bez povratka
Moja duša se sprema
Poneću samo sećanja
I kofer pun tvojih obećanja
Sada ružo svetaj
Širi svoj opojan miris
Dok za tobom vene
Nekada voljeni iris.
-
Kada je sve volim
Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.
*
Kada kupi psa pa ovaj
Hteo, ne hteo ubrzo
Počne da liči na nju.
*
Kad se setim da je bila fetus
I takvu je volim
U stadijumu punoglavca
*
Na fotografijama iz detinjstva
Kao bebironu sa loknicama
A najvolim zato što se ona
Od tih fotki do danas
Uopšte ne menja
*
Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima
*
Kad me na Rilkeove
Stihove pita
-A je l’ ti se svidja
Moja nova tašna?
*
Kada usisava tepih u ’aljinčetu
I kada je uštinem otpozadi
A ona vrisne –
Jesi li normalan
Mogla sam tako da poginem ovde
*
Kad slušamo muziku
A ona podigne kažiprst
Slušaj sad ovaj prelaz
Kako je dobar
Ram-tara-ram-tira-tam
*
Kad je pogledam na neko mesto
A ona stavi ruke preko tog mesta
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!
*
Kada donese ćumur
Na poslužavniku
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže
*
Dok čita ove beleške
Pa se iznervira
Što lažeš, za one kiflice!
*
Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste
K’o Pinokiju…
*
Kad kaže
Ja bih te nešto pitala
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ
*
Kad izadje iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež
*
Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh
Pa stane da me gadja
Korama od pomorandže
*
Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla…
Jovan Nikolic
-
BITI SRETAN
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
Smeta li nekome hrvatski jezik?
-
Hocete li da se menjamo?
- Ja bih vama dao nesto staro a vi meni dajte nesto novo.
- Ne, ja cu vama dati nesto ruzno a vi meni dajte nesto lepo.
- Ne, ja cu vama dati nesto malo, a vi meni dajte nesto veliko.
- Ne, ja cu vama dati nesto pokvareno a vi meni...
-Ne, hvala!
- Hocete li ovako: ja bih vama dao krivo a vi meni nesto sivo.
- Ne, ja bih vama mogao pokloniti nesto ljuto a vi meni poklonite nesto zuto.
- Ne mogu... Mogu vam dati nesto belo, a vi meni poklonite celo.
- Ne, ja vam samo mogu dati nesto citko za nesto pitko. Mogao bih vam dati nesto kratko a da za to kratko dobijem nesto slatko.
- Kratko za slatko? Ne pada mi na pamet!
- Cekajte... Ako ocete da se menjamo – mogu vam dati nista a vi meni poklonite nesto... Dobro dacu vam parce a vi meni dajte celo.
- Ne, ne... Mogu vam dati dva zla za jedno dobro... Dva zla!
- Ne, to ja ne mogu... Evo dajte mi sest i ja cu vam pokloniti pet.
- Ne, hvala... ako imate tacku, ja cu vam pokloniti tacku.
- Imam tacku, ali tacku dajem za macku.
- Dajte mi tacku i znacku a ja cu vam pokloniti macku.
- Ne tako se ne mozemo menjati!
- Vratite se... najbolje je da promenimo mesta... Tako... Sad smo se menjali... Mesto za mesto.
- Necu da menjam mesta... Vratite mi moje mesto... Tako... Necu mesto za mesto.
- Dobro hocete li ovako: Da ja vama dam “nemam” i jos nesto a da vi meni date „imam“.
- Ne ja bih vama dao „necu“ za “hocu”...Ako hocete?
- Necu.
Duško Radović
-
O Nemačka, bleda majko,
kako uprljana sediš među narodima,
među ukaljanima padaš u oči.
Najbedniji od tvojih sinova leži umlaćen.
Kad mu je glad bila velika,
drugi su tvoji sinovi digli ruku na njega.
To se raščulo.
U tvojoj kući urla laž,
a istina mora da ćuti, je li tako?
Zašto te svuda hvale tlačitelji,
a potlačeni okrivljuju?
Izrabljivani prstom ukazuju na tebe,
a izrabljivači hvale sistem što je u tvojoj kući izmišljen.
A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje,
krvav od krvi tvog najboljeg sina.
Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće, smeju se,
ali ko te ugleda, maša se noža kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.
Bertold Breht
-
TISINA
Zaboravljeni predeo u proplanku dugom,
obale pod teskom tisinom i travom.
Tu vecernje vode huje tihom tugom,
a zalosne vrbe sume zaboravom.
U zelenoj jasnoj pomrcini granja,
tu nadjem samocu, u cutanju vecnom,
bledu,pokraj reke:tu sedi i sanja,
i ogleda lice u modrilu recnom.
Ko zna od kad tako.No u nemom dolu,
glas pane li samo u ta mesta cista,
sva tisina tesko uzdahnu u bolu:
Refren patnje ode od lista do lista.
Jovan Ducic
-
Pijanstvo
Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
_________________________________
VLADISLAV PETKOVIC - DIS
-
Ako...
Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe gube i osuđuju te,
ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju,
ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,
ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž,
ili da te mrže, a da sam ne daš maha mržnji,
i da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre.
Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
ako možeš da misliš, a da ti misli ne budu sebi cilj,
ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu
i da nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž,
ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
izopačenu od podlaca u zamku za budale,
ako možeš da gledaš svoje životno delo srušeno u prah,
i da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom.
Ako možeš da sabereš sve što imaš
i jednim zamahom staviš sve na kocku,
izgubiš i ponovo počneš da stičeš,
i nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak,
ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
da te služe još dugo, iako su te već davno izdali
i da tako istraješ u mestu kad u tebi nema ničeg više do volje koja im govori:“Istraj!“
Ako možeš da se pomešaš sa gomilom, a da sačuvaš svoju čast,
ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman,
ako te najzad niko,ni prijatelj, ni neprilatelj ne može da uvredi,
ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne peterano,
ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
sa šezdeset skupocenih sekundi
tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
i što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.
Rudyard Kipling
-
Iskrena pesma
O, sklopi usne, ne govori, ćuti!
Ostavi misli, nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode; a potom,
Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo,
Nečujno tiho potone u tamu -
Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako......
A ti ćeš bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne;
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati što u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima!
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te draga!
I zato ću ti uvek reći; Ćuti!
Ostavi dušu, nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Milan Rakić
-
Psovke Nežnosti - Mika Antić
Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.
Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.
Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.
Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.
Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.
I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.
-
Ćutanje
Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha;
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kapi;
Ta zakletva što je u neznan čas dana;
I najviši zakon bola koji vapi.
_____________________________
Jovan Dučić
-
GDE JE SVE TVOJE - M. ANTIĆ
Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?
S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?
Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?
Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?
-
To moze samo zena koja ljubi
To moze samo zena koja ljubi
traziti malo, poklanjati sve.
Dani su teski, zagrljaju grubi
a ona ko nekad vjeruje u sne.
Vjerna i tiha zna jos da ceka
kada i ne misle na nju.
Prolaze dani, ne vraca se rijeka,
a ona jos uvijek stoji tu.
To moze samo zena koja ljubi
pruzati njeznost i zivjeti bez nje.
Arsen Dedic
-
Žena je sreća
nije žena tuga,no sreća
svjetlost univerzuma
kap zlatna,na dlanu tvorca
presuta u ruke adamu,
ona je svjetlo u mraku,
radost života,
ona je majka,sestra,
princeza neba,
vladarka tiha
ona se zove sreća,
ona nikuda ne odlazi
ona je tu ,
ona nije nevjerna,lažovi smo mi
ona nije aspida adska,
drska i bezobrazna,
već slika bogomajke,
koja ima divno srce i dušu veliku,
kojoj mi dadosmo drugačije ime,
zbog naše krvi nečiste
grijeha praiskonskog,
lijepu sliku njenu isprljasmo,
u nevjeru ,strast i tugu je pretvorismo,
zvijeri paklenoj ,ime joj dasmo,
bolesti, vjetrovi strašni ,
njeno ime nose.
čak ni pjesme više ne pjevaju o ljepoti njenoj,
već ju raščerešiše na proste dijelove,
glavu ,kosu ,grudi , noge,
zadnjicu,
ko bravče ,životinju.
zato vas molim..pjevajte o njoj,
o majci ,sestri,drugu u životu,ružu na jastuku,
tajni u postelji,
majci čovječanstva,
cvijetu ,ukradenom iz vrta edenskog.
Predrag Babić
-
Pišem tebi
Ženo.tugo i radosti
beskrajni svemiru patnje i strpljenja
suzo na licu pokajnika.
tiha noći radosnih snova
prekoru blagi.uzdahu duše.
vesela pjesmo tužnoga lica
kućo moja,druže moj vjerni.
ti koja svašta trpiš
ti koja ima i kad nema
koja svakoj pari blizanca praviš
koja uvek radosna vrata otvaraš
jesam li gladan? i umoran
pišem ,jer ne mogu da ti kažem
jer ćeš samo blago nasmejati
prerano ostarjela zbog brige, kako sutra.
gledam kako ljubiš našeg sina.i onda se sjetim,
sad znam gde leži snaga tvoja
predrag babić
-
Samo svoja
Vlada nekakav nemir, duboka sumnja
i po koji jecaj prodire mojim telom.
Jako su sitne kockice, tesko ih je skupiti.
Trudim se.Jako se trudim,ovaj nemir da savladam potpuno sama i pronadjem
sebe tamo gde sam nedavno izgubila.Ucinicu to sama, bezobzira
sto su mi drugi pomogli isto tako I da se izgubim. Ogorcena sam, ali vraticu svoj mir,svoju snagu,
savladacu ono
“jace je od mene” snacicu se, zena sam…
-
http://www.youtube.com/watch?v=tjzf6ihApdQ&feature=share
Osjecate li knedlu u grlu ...
-
Egzi..case lomim,ruke mi krvave :aq16: :xq005:
-
Ugasila sam svetiljku u sebi,i probudila san
pustila sve skrivene snove,nade i ceznje da polete u daljinu,
i disala poput biljke,ne budeci tisinu.
(http://nootebook.net/file/pic/emoticon/default/clap.gif)
-
(https://dzonson.files.wordpress.com/2012/06/dragan-simovic.gif)
Или ћемо бити, или нас нигде више неће бити!
Не смемо више да будемо смушени, збуњени и слуђени.
Да будемо равнодушни према свему, а највише према себи.
Ми морамо да будемо народ одговоран према себи и животу, да будемо народ космичке кичме, народ божанске вертикале.
Не смемо више да се повијамо онако како ветрови дувају.
Да будемо помало и узгред са свима, а ни са ким трајно и искрено.
Морамо да знамо ко смо, одакле смо, и куда смо пошли.
Да знамо на коју смо страну пошли, а не да се вртимо укруг, желећи истовремено на све четири стране света.
Није здраво имати кућу са двоја врата, јер тада ће нас промаја одувати.
Не смемо више да будемо подмукли, потуљени, лицемерни и снисходљиви.
Морамо да имамо свој став, своју поетику, свој поглед на свет.
Да мушки и ратнички бранимо свој став, своју поетику, свој поглед на свет.
Да бранимо себе, да бранимо своје светиње, да бранимо свој свет који смо вековима и тисућама година стварали.
Да будемо народ вертикале, а не народ хоризонтале.
До ходамо и корачамо србски, усправно и поносито, а не да бауљамо, гамижемо и гмижемо као гмазови.
Не смемо више бити маловерни и малоумни, поводљиви и превртљиви, снебивљиви и лажно стидљиви.
Не смемо се окретати за сваким ветром – час на једну, а час на другу страну.
Или смо за Исток, или за Запад.
Или се крећемо Путем живота, или смо окренули Путем смрти.
Одлука мора бити наша, и само наша.
Или ћемо бити, или нас нигде више неће бити!
Драган Симовић
http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2014/03/23/драган-симовић-или-ћемо-бити-или-нас-н/
http://dzonson.wordpress.com/tag/драган-симовић/
-
Čekaj me - Konstantin Simonov
Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...