Звездане мапе „Атлантиђана“
Тилак није једини који је ишао трагом хиперборејског мита. Његова открића, у
научном домену, су најспектакуларнија и, можемо рећи, најпотпунија, најцеловитија. Други
аутори, пре и после њега, доспели су до сличних или чак истих закључака, следећи друге
путеве и сасвим различите оптике и методе спознаје.
На првом месту, треба споменути француског астронома, иначе астронома последњег
француског краља: Jean Sylvain Baillya (1736-1793 – година када је Баји гиљотиниран).
Слично Тилаку, кога су на истраживања подстакли подаци о положају сазвежђа које је могао
наћи у древној ведској литератури – Бајиеву радозналост подстакле су древне астрономске
мапе које су му доносили мисионари и путници из Индије. Оне су, према Бајиу, могле настати
само прецизним опажањима из области које се налазе између 50-ог и 60-ог степена северне
ширине. Претпоставио је да су у питању опсервације „неког непознатог народа“ – Баји их
назива Атлантиђанима – који је мигрирао од крајњег севера ка југу. Аутор је нашао и бројне
потврде за своје претпоставке, истражујући многе и разноврсне митологије. Наводимо његов
главни закључак: „када уједнимо те традиције, често мутне и конфузне, опажамо са
запањеношћу да све оне теже истом циљу, који њихова исходишта поставља на Север“.
Баји је тај „непознати народ“ назвао „Атлантиђанима“: ми ћемо их поистоветити са
Хиперборејцима, будући да је њихова постојбина смештена „између 50-ог и 60-ог степена
северне ширине“, дакле у околополарне области које нас управо, на овом месту, највише и
интересују (митска Атлантида о којој извештава Платон налазила се негде у северозападном
Атлантику). Она је, за ауторе попут Рене Генона, у тесној вези са Хиперборејом али ипак
као другостепени центар поларне традиције те их је погрешно, па чак и опасно,
поистовећивати.
Људи-Богови и људи-животиње
Други аутори, другим путевима, долазили су до готово идентичних закључака. Ми ћемо,
за потребе овог огледа, међу многим другим, поменути фризијског научника Хермана Вирта, о
коме нас, у свом делу Хиперборејска теорија (Москва, 1992), извештава Рус Александар
Дугин, задржавајући се на крају на концепцијама тзв. аутора традиционалиста, као што су
Рене Генон и Јулијус Евола. Дугин, у својој књизи, говори не о научним открићима,
теоријама, хипотезама или „погледу на свет“, већ управо о „васиони Хермана Вирта“.
Непознат нам је пут којим је Херман Вирт дошао до својих сазнања. Савршено је
јасно да до таквих сазнања није могао доћи путевима које је следила ортодоксна наука оног
доба.
Али, као што ћемо увидети, то питање има само секундарни значај. Битније од
питања метода јесте питање шта је Херман Вирт видео и закључио, шта је истински резултат
његових радова. Чињеница да су они, понегде, описани као фантастични, ни најмање не
умањује њихов значај – Вирт ионако говори о стварима које етаблирана наука заобилази или
прећуткује. Али нас овде, у првом реду, интересује истинитост, не толико конкретних
историјских чињеница, колико истинитост мита.
Најзначајније његово дело носи наслов Порекло човечанства. У њему, и у многим
другим својим књигама, Вирт развија сопствене концепције, чије је полазиште Арктогеја,
Северна Земља; Хипербореја, као исходиште човечанства али, изнад свега, једне људске расе
и једне традиције која се од почетка појављује у свом довршеном – боље би било рећи
савршеном, органском – облику. Током наредних времена, у постарктичкој ери, она ће постати
предмет искривљавања и изопачавања али, такође, и тајанствених поновних јављања, у мање
или више чистом и изворном виду. Она ипак, упркос свему, остаје главни предмет, најважнија
тема духовне историје човечанства.
Њен главни носилац, а тиме и главни субјект историје, јесте арктички човек, човек
Пола, представик арктичке расе, заправо представник расе Људи-богова: истинских Синова
Божијих у Васиони. Њему стога савршено одговара екстремна арктичка природа, поларно
окружење, са скоро апсолутним дуализмом светлости и таме, живота и смрти, топлоте и
хладноће (таме, смрти и хладноће, који наступају током арктичке зиме).
Закономерно и природно, будући да је и сам Бог двојствен, арктички
прото-континент има своју потпуну супротност и противтежу, прото-континент Југа, Гондвану.
То је земља ноћи, тропи и екватор, (а не Јужни Пол), настањена, не Људима-боговима, као
што је то случај у Арктогеји, него Људима-животињама. Југ је демонски антипод Арктика.
Некад, у терцијару, две расе живеле су у потпуности одвојено и без међусобног мешања.
(Веде памте и изричу апсолутну забрану њиховог мешања.) Негде почетком квартара, с
глацијацијом Арктогеје, кад северна земља замрзава, при чему известан број представника
нордијске расе ипак остаје да живи међу леденим бреговима, почиње пут северног човека ка
Југу, а тиме и до супротстављања, сукоба, бескомпромисне борбе, али најзад и до мешања две
људске расе. Тако почиње и период постепене деградације нордијске традиције. И не само што
долази до замрзавања Арктогеје, већ се и сама Гондвана распада на неколико континената, а
првобитна опозиција Север–Југ бива замењена новом, опозицијом Исток–Запад. „Атлантида се
тада налази у Северном Атлантику и додирује остатке Арктогеје. Источни континент је
прото-Евроазија.“
Вирт потом следи сложене путеве миграција нордијске расе које постепено мењају
изглед и расни састав становништва Гондване. Атлантски циклус, грубо узев, одговара касном
палеолиту, и то његовом магдаленском периоду, 22-10 хиљада година пре Христа.
Из археолошког „ниоткуда“
Кромањонски човек се појављује из археолошког „ниоткуда“. Његова појава је
необјашњива са становишта еволуционог концепта. Он није чисти северни тип, који се, у свом
чистом виду, у историји јавља тек касније, у мезолиту и неолиту, премда је његово
откривање (oткривање северног типа човека) веома отежано услед особеног начина сахрањивања
– спаљивањем, а не покапањем у земљу – које за собом не оставља антрополошке трагове.
Орињачки тип представља мешовиту подврсту нордијског расног типа и полуживотиња
Гондване али он не настаје никаквом еволуцијом већ мешањем кромањонца, са својим савршеним
особинама, с неандерталским типом човека. Неандерталац је потомак пра-расе Гондване (расе
људи-мајмуна, полуживотиња Гондване). Први талас миграција нордијског типа, „Људи-богова“,
у ствари су Атлантиђани, пристигли из северног Атлантика и са западног Арктика. Они
остављају за собом мегалитске споменике, а такође и „северноафричке, арапске, асирске,
јужноиндијске и океанске Атланте (Амореји, Маври, океански Маори...)“, и то у изузетно
сложеним схемама и линијама сеоба, укрштања и миграција.
Други талас миграција северног типа – то су људи Туата де Данан, пристигли на
Исланд и у Ирску са севера – означава заправо истинске прото-Индоевропљане, Аријце који,
слично кромањонцу али ипак позније, у касном неолиту, мигрирају ка југоистоку, преко
Кавказа, ка Индији и Ирану. Овде стварају или жаришта чисто аријских цивилизација (Иран,
Индија) или касте духовних учитеља (Јапан).
Херман Вирт у својим радовима реконструише како основне токове миграција и мешања
раса – у основи његових концепција је апсолутни дуализам, двојност два супротстављена
основна принципа, чије су последице и саме људске расе – тако и њихове духовне садржаје.
Амбиција Хермана Вирта је да осветли, разоткрије токове истинске историје човечанства.
Његово полазиште у томе је хиперборејски мит. Вирт га развија на неслућен и, неретко,
грандиозан начин, допуњавајући тако недостајућа поглавља историје човечанства
Традиција која постоји одувек
Француски мислилац и метафизичар, „традиционалиста“ или „перенијалиста“, Рене
Генон извршио је ограничен али ипак веома снажан, концентрисан утицај на интелектуалне
кругове свог па и нашег времена, и то пре свега својом концепцијом „Примордијалне
Традиције“: Традиције која постоји одувек, која је надвремена и надљудског, божанског
порекла, али се током историје помрачује и губи, повлачећи се постепено у област
скривених, тајних знања, све до потпуног заборава у „мрачном“, последњем добу, које
индијска традиција зове kali yuga, а европске традиције „гвозденим добом“ или, у
хришћанству, „последњим временом“. Генонова област, према томе, није ни наука ни
спекулативна мисао, него езотерија. Он сам је одбијао да обавести читаоце о изворима
својих сазнања наглашавајући да овде није реч о знањима која се могу стећи путем књига, у
библиотекама.
Генонову идеју „Примордијалне Традиције“ изнећемо само у општим цртама, онолико
кратко колико је то могуће, не задржавајући се на споредним „детаљима“. Првобитна
Традиција постоји одувек. Генон на многим местима сугерише њено поларно, хиперборејско,
дакле, индоевропско порекло. У својој пуноћи међутим она постоји само у првом, „Златном
добу“ човечанства (које одговара хиперборејском циклусу), да би затим, током сваког
наредног периода, била подвргавана регресивним процесима. Митови и легенде разноврсних
народа, религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и ритуали нису ништа друго
до парчићи тог Знања, прилагођени новим условима или преведени на популарни језик.
Атлантски циклус људске историје је потоњи у односу на Хипербореју: на једном
месту Генон изричито упозорава на опасност поистовећивања Атлантиде и Хипербореје. Прва је
Запад, друга Север. Обе су разорене катаклизмама што је у основи последица самог смера
историје и времена, који имају регресиван, деградирајући ток. Тај силазни, регресивни ток
могуће је само успорити, али не и променити, све до почетка новог циклуса човечанства.
Што се тиче имена Тула, које се среће у различитим областима, од Русије до
Централне Америке, оно, према Генону, означава некадашња „седишта спиритуалне власти“:
„мора се мислити да је свака од тих области, у мање или више удаљеним епохама, била
седиште спиритуалне власти као еманација оне примордијалне (дословно поларне) Туле... Реч
„Тула“ у санскриту значи вага и посебно означава зодијачки знак тог имена; али, по
кинеској традицији, звездана Вага првобитно је била сазвежђе Великог Медведа. То опажање
је од највећег значаја јер симболизам који се везује за Великог Медведа је природно и на
најужи начин везан за симболизам Северног пола.“
И такође: „(...) треба разликовати атлантидску од хиперборејске Туле (...) ова
потоња, у ствари, представља главно и врховно средиште (...) Сва остала света острва, која
су свуда означена именима идентичног значења, била су само њене слике(...)“ (Рене Генон:
Краљ света).
Близак Генону је још један традиционалиста, Италијан Јулијус Евола, премда би
било погрешно сматрати га за Геноновог ученика или следбеника. Евола се без сумње
инспирисао и Геноновим радовима али њих двојицу, поред многобројних сличности, деле и
значајне разлике. Евола је своје погледе најцеловитије изнео у књизи Побуна против
модерног света.
Еволин светоназор заиста одликује готово манихејски поредак дуализама: на једној
страни је модерни свет, на другој, свет традиције вредности, који има исходиште у поларним
областима, на Северном Полу, у Хипербореји. То је истинско Златно доба, ако не човечанства
а онда барем индоевропске расе. Празавичај Индоевропљана смештен је на Полу, у
циркумполарним областима. Са катаклизмом која захваћа Хипербореју, почиње дуги марш
Индоевропљана, кроз времена и просторе, од крајњег севера планете ка југу, од
првобитности, путевима изопачења и декаденције, преко атлантског циклуса, од праисторије
до антике, од средњевековља све до нашег, „модерног доба“, које је посвемашња супротност
Традицији. Почиње и деградација самог човека, од бога или човекобога ка оном чисто људском
и, још ниже, ка анималном и демонском, све до мрачног амбиса „модерног доба“.
У најдубљој основи, то је борба два космичка принципа: на једној страни је
животворна хијерархија Поретка, Реда, коју равноправно подржавају и бране и људи и богови,
на другој силе хаоса и ентропије; то је и борба за освећење, сакрализацију Простора (путем
ритуала), против сила Времена, које га уништавају и прождиру. Треба рећи и да су многи
Еволини увиди и „смеле интуиције“ накнадно потврђени учењем Жоржа Димезила, попут учења о
троделној идеологији Индоевропљана.
Светлост са Севера
Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производ
уобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. Ото
Мук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uber
Atlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самих
по себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, и
кад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом,
привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварања
одговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...
Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север,
поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и
истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су
делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и
открића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своје
дубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге.
Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитски
споменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранских
прототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за милениј
старије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the
prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче –
путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?
Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истока
светлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире од
северозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, до
Индије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевка
најстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.
Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидно
становништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас,
захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци,
која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиште
човечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могуће
да су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада и
североистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жаришта
цивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.
Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим.
Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, нема
сумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу област
или континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традиција
Индоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања и
миграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – све
се то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.
Идеја Центра
У свом последњем и највишем значењу хиперборејски мит репрезентује идеју Центра.
Тај центар има најпре метафизичко значење: реч је о Центру како интелигибилног тако и
сензибилног света. Потом, он је и просторно и временско средиште, симболисано „првом и
најбољом од свих земаља“, Хиперборејом, у чијем се средишту налази митска планина Меру,
која, опет, поседује своје сопствено средиште, а то је њен врх. У временском смислу, то је
прво и „Златно доба“, идеално сам Почетак, јер реинтеграција, метафизичко остварење, које
и није ништа друго до „освајање Центра“, подразумева кретање насупрот струји времена и
историје, који имају ерозиван ток.
Тај центар је нематеријалан, метагеографски, надисторијски и надтемпоралан. Он и
не постоји у појавном, па према томе и не може ни бити уништен. То је центар који сам
човек треба да освоји али је тај центар скривен, тако да је доступан само изузетним. Зато
се, логично, симболизује и самим Северним Полом: премда је он сам, као „мирно место“,
непокретан, он чини да се све око њега окреће. Положај човека у центру је „деловање
не-деловањем“. Та непокретност одређује саму реалност и њене покрете: у том смислу, он је
„снажнији од саме стварности“. Онај ко поседује центар поседује и остатак кружнице.
Отуда, у појавном свету, освајање Пола у физичком смислу потенцијално има
вредност метафизичког чина. На санскриту, реч „uttara“ истовремено означава „север“ и
„узвишену област“. Запућеност ка Хипербореји, идеалној отаџбини, постепено мења и самог
јунака романа Код Хиперборејаца Милоша Црљанског. У свету који је екс-центричан, он је
тај који поседује сопствени центар – безвремен, невидљив, и нематеријалан: „Сви смо ми са
поларним пределима, са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су циљ свих народа, а
свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих
истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се
променили?“
Према Хипербореји први се запутио (или се у њу вратио) сам бог Аполон: следио га
је Аристеј, песник данас изгубљених Аримаспијских песама. Јунак Црњанског, као и многи
поларни истраживачи, понавља његов чин. То исто чине и сви они који се данас запућују ка
Хипербореји.
Белешка о писцу
Борис Над (Винковци, Славонија, 1966). Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на
Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици
(Правда, Економика, Јавност, Држава, Погледи). Прозу, поезију и есеје објављивао у
Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Српском листу, ЕВРОПИ
нација, УНУС МУНДУСУ, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске и Политици.
Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита. Часопис УНУС МУНДУС (бр. 23-25,
Ниш, Нишки културни центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстова
aутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).
Autor
Tema: ČUDA....MISTERIJE...i tome slično (Pročitano 278475 puta)