Свете иконе које угледамо чим уђемо у неки православни храм припадају, свакако, византијској уметности, али оне не представљају просту религијску уметност, односно натуралистичку представу чији предмет је нека религијска личност или повест. Реч “икона” потиче од грчкога глагола eökw, чије значење је “сличим, наликујем”, откуда је и савремени појам “ликовне уметности”.
“Јер то је природа иконе – подражавање Праобразу”, рећи ће нам Велики Василије Дакле, смисао речи “икона” је подражавање, уподобљавање Првобразу, Праобразу. Управо такво значење дају и тумачи јеврејскога текста Старога Завета речи “tselem”, која значи “слика”. Ми је срећемо углавном у одељцима који се односе на стварање човека “по лику” Божијем (Пост. 1, 26-27) и даље. Такође, и хеленски писци користили су реч управо у том смислу. Ми наилазимо на текстове у којима реч “икона” има смисао уподобљења, поређења, изображења, ликовне представе.
Ипак, за верне икона не представља просто уметничко дело или некакву религијску слику. Она се сматра и незаобилазним литургијским сасудом који освештава човека и уводи га у непосредни однос са благодаћу и личношћу која је на њој изображена. Када се, дакле, налазимо пред иконом Христовом и целивамо је, ми се, поклањајући се икони, поклањамо Богочовеку, “плоти” (људској природи) Господњој која је постала равнобожна. Јер на икони се изображава једна ипостас Бога Логоса “оваплоћеног”, Бога Логоса, дакле, Који беше примио плот. Управо то открива нам и свети Теодор Студитски, када каже: “Свакога ко се изображава не природа, него ипостас се изображава”.
Из тог разлога икона освештава очи оних који је посматрају и уздиже разум ка тајанственом богопознању. Она нам открива ону реалност која је недоступна чулним очима, несагледиву дубину “Онога Који је красан мимо свих смртника”. Помоћу иконе ми ступамо “у тајни ка земљи новој”, јер, према одређењу које нам даје Велики Василије, “част која се указује икони усходи ка праобразу”.
Икона има по преимућству анагошку и педагошку функцију. Православље нам, дакле, помоћу иконе сугерише и поучава нас “не томе како да задржимо Господа и Бога у сопственој убогости, него како да се узнесемо ка Његовом богатству”.
А разлог томе је тај што се иконом чини прелазак, она има “пасхалну” функцију. “Пасха” значи “прелазак” – прим. прев] и кроз њу ми прелазимо, постајемо поклоницима и судеоницима славе Божије. Икона је заиста “нови језик”, она је мост који треба да пређемо, како бисмо стигли до “надлика, до апсолутне Лепоте, до надсветле Славе”. У православном храму, чак и када се не савршавају свете Тајне, верујући човек осећа снажно присуство Бога и Светих, а томе у великој мери доприноси и постојање светих икона.
Дакле, икона постаје “тачка” у којој се сусреће и сједињује душа наша са личношћу која је на самој икони изображена. “Икона”, рећи ће нам П. Јевдокимов, “тражи свој божански Првобраз, тежи свом Праобразу и ка њему оријентише човека… Она није садржај само теоретски или ликовни, него сусрет, непосредно присуство које рађа јединство”.
Све то значи да икона не представља просту религијску уметност или пуко уметничко дело, како је види светска хуманистичка култура, него је представа “символичко-ипостасна”, која нас призива да успоставимо општење са њеним праобразом, са личношћу која је на њој изображена. А када кажемо “символичко-ипостасна”, мислимо на то да је њена главна карактеристика најпре символ, она разговара путем символа, символичким језиком. Примера ради, очи се представљају крупним, али то бива символички, како би нас подсетило на то да су се оне обожиле и да су виделе велико и узвишено. Глава је често неприродно увећана што, преведено са символичког језика, значи да је стекла мудрост са висине итд. Икона је и “ипостасна”, јер изображава ипостас, личност.
Икона, међутим, није само символ и теолошки знак, икона пре свега постаје сапутница и утеха ражалошћеном, она лечи његову самоћу, отварајући двери Дома Очевог, дејством Светога Духа. Икона надахњује слаткопојца да сачини песму, просветљује богослова да богословствује, освештава душу и тело, испуњава срце мирном радошћу, чини чуда – постоје толике чудотворне иконе – постаје нашим васпитачем и невестоводитељком наших душа ка спасењу, а увек, разуме се, уз садејство Свесветога Духа. Јер “Благодат Светога Духа неодступно је присутна и у душама и у телима и на њиховим изображењима и светим иконама њиховим, не по суштини, него по Благодати и [Божанственим] дејством”, наглашава свети Јован Дамаскин.
Да ли је она једна религијска слика?
Свете иконе, које видимо кад уђемо у православни храм, припадају, свакако, византијском сликарству, али нису просто неко религијско сликарство, односно натуралистичка представа, која за тему има неки религијски лик или неки религијски догађај. Реч "икона" потиче од глагола είκο (ико), што значи бити сличан, личити, а одатле је и израз "ликовне уметности". "Природа иконе је подражавање архетипа", каже нам Св. Василије Велики. Другим речима, суштина иконе је подражавање, сличност са прототипом, са оригиналом. Управо такав смисао нуде и тумачи јеврејског текста Старог завета, речи "TSELEM", која значи икона. Често је налазимо у одељцима који се односе на стварање човека "по икони" Божијој (Пост. 1,26-27), и томе слично. Грчки писци су, такође, користили реч "икона" управо у том значењу. Налазимо текстове у којима реч "икона" има смисао посличњења, упоредне стварности, описа, ликовног одраза. Међутим, за верујуће људе икона није само дело уметности или нека религијска слика. Сматра се, а и јесте, посредничким литургијским сасудом, који освећује човека доводећи га у директну везу са харизмом и личношћу онога који је изображен. Према томе, кад се нађемо испред иконе Христове и целивамо је, ми се, при поклоњењу икони, клањамо Богочовеку, Његовој људској природи, која је постала равне части са божанском. Јер се на икони слика једна ипостас Бога Логоса оваплоћеног, односно Бога Логоса који је узео тело.
Управо то тврди Св. Теодор Студит кад каже: "Оно што се слика није природа него ипостас." Односно, при сликању једног лика, представља се не природа (суштина), него ипостас (личност). Из тог разлога икона освећује очи онога ко је посматра и уздиже ум у тајанствено знање. Открива нам ону стварност, која је недоступна чулним очима, неухватљиву красоту јединствене Лепоте.
Преко иконе долазимо до "тајне нове земље", јер "част иконе", уверава нас Св. Василије Велики,"долази од прототипа".
Значи икона је првенствено прелазног, посредничког карактера?
Икона је, по преимућству, едукативна и педагошка. Православље нам иконом показује и учи нас, не како да "задржимо Господа у нашем сиромаштву, него како да се узнесемо до Његовог богатства". А то је зато што је икона посредничког карактера, "пасхална" (пасха = прелаз), и преко ње постајемо причасници Славе Божије. У ствари, икона је један "нови језик", један прелаз, мост преко кога треба прећи и надићи га да бисмо стигли до "над-иконе, до Апсолутне Лепоте, до над-светлеће Славе". У православном храму, чак и кад се не врше Свете тајне, верник осећа живо присуство Бога и Светих; томе увелико доприноси постојање светих икона. Дакле, икона је "знак" кроз којег се наша душа сусреће и уједињује са насликаном личношћу. "Икона", каже П. Евдокимов,"тражи свој прототип, стреми ка свом Архетипу, оријентише човека... Нема искључиво теоријски или описни садржај, него је пре сусрет, непосредно присуство, јединство по сродству." Свиме овим хоће да се каже да икона није обична религијска слика или просто једно уметничко дело, како хоће да је види светска хуманистичка култура. Она је једна „символичко-ипостасна” представа, која нас позива на заједничарење са архетипом, са насликаном личношћу.
Када кажемо символичко-ипостасна, под тиме мислимо да је њена основна карактеристика символ, да говори помоћу символа, символичким језиком.
На пример, очи се икони сликају мало увећане, али то бива намерно, јер нас символички подсећају да оне гледају нешто велико, узвишено. Глава је понекад неприродно заобљена, али и то нам символички говори да она садржи једну посебну мудрост, итд. А "ипостасна" је јер слика ипостас, личност.
Међутим, икона није само символ и теолошки знак. Она је и дружбеница и утешитељица напаћенима; она је одстранитељ осамљености, јер енергијом Светог Духа отвара врата Очевог дома. Икона надахњује композитора да ствара мелодије, просветљује богослова да богословствује, освећује тело и душу, испуњава срце миром, чини чуда - постоји мноштво чудотворних икона - васпитава и уводи у спасење; све то, наравно, дејством Духа Светога. Св. Јован Дамаскин нам каже да благодат Св. Духа није пасивна и да непрекидно борави у душама и телима Светих, као и на њиховим иконама. Ово присуство Св. Духа свакако није по суштини, него по Својим нествореним енергијама.