-
Ikona je grcka rec i znaci slika. Na ikonama Crkva predstavlja: Gospoda Isusa Hrista, Bogorodicu, andjele i svetitelje. Postovanjem ikona mi proslavljamo one koji su na njima i ozivljavamo uspomenu na njih. Kao sto iz ljubavi, postovanja, podsecanja i uspomene cuvamo slike svoje rodbine i prijatelja, tako je slicno i sa ikonama svetitelja. Ikone su spomenici religioznih velikana, spomenici koji nas podsecaju na njih i njihov rad; vrlo jako sredstvo za religiozno-moralni zivot, jer bude zivu uspomenu na njih i njihova dela koja zagrevaju, odusevljavaju, izazivaju i vuku da ih podrazavamo.
Gledajuci ikone secamo se poboznog zivota onih koji su na njima predstavljeni, i to nas pobudjuje da se ugledamo na njih i da i mi ispunjavamo hriscanske vrline kao i oni, i nagone na topliju i usrdniju molitvu. Istina je da se covek moze moliti i bez ikona, ali one bolje zadovoljavaju ljudsku prirodu, jer je covek sastavljen iz duse i tela, pa mu je potrebno nesto vidljivo da bi u njemu izazvalo predstavu nevidljivog i stvorilo vece molitveno raspolozenje. Svete ikone su kao otvorena knjiga iz koje se uce svi, a posebno neuki. Sveti Jovan Damaskin kaze: "Ikona je kao ucitelj za proste, koji ne znaju citati, a knjiga za pismene; ona govori pogledu, koliko rec sluhu. Ikona je kao knjiga ... koja nam pomaze da se setimo dela Bozijih i svetitelja njegovih". Zato ikone treba postovati. A postujemo ih ako ih stavljamo u hramove, kuce i druga mesta; ako im se klanjamo; ako ih celivamo; kadimo i svece pred njima palimo.
Ikone u Starom zavetu:
Upotrebu i postovanje svetih ikona potvrdjuje Sveto pismo. Sam je Bog zapovedio Mojsiju da nacini kovceg zaveta, koji je bio vidljiva slika prisutnosti nevidljivog Boga, presto Njegov, i da nacini dva zlatna heruvima na kovcegu i da izveze takodje dva heruvima na zavesi koja je delila svetinju od svetinje nad svetinjama. I Solomon kada je podigao hram, postavio je dva heruvima na kovceg zaveta i mnoge na zavesama i zidovima.
U Novom zavetu...
U Novom zavetu jos jasnije je potvrdjeno postovanje ikona. U hriscanstvu od pocetka ikone su u postovanju i u upotrebi. Ovo potvrdjuju mnogi spomenici iz prvih vekova hriscanstva. Po predanju, koje je priznao Sedmi vaseljenski sabor, sam Spasitelj je poslao svoj nerukotvoreni lik edeskom caru Avgaru. Ikone se nalaze na zidovima u katakombama, pecinama, mucenickim grobnicama i drugim mestima gde su se skupljali hriscani na molitvu. O upotrebi i postovanju ikona svedoce mnogi sveti oci i ucitelji crkve.
Jeres ikonoboraca...
I pored tolikih svedocanstava o postovanju ikona, bilo ih je koji su se protivili tome. Iz istorije Crkve poznato je da je borba protiv ikona trajala, sa prekidom, vise od sto godina. Inicijatori borbe bili su vizantijski carevi, a motivi su bili razni. Medju samim bogoslovima bilo je i takvih koji nisu bili saglasni sa upotrebom, a narocito postovanjem ikona. I monofiziti su bili protiv postovanja ikona. Da se utvrdi ovo misljenje uticali su muhamedanci i pavlikijani, koji su u postovanju ikona videli idolopoklonstvo. Ikonoborci su se pozivali na drugu zapovest Boziju i spise starih crkvenih pisaca koji su bili neprijatelji ikona. Borbu protiv ikona poceo je car Lav III Isavrijanac izdavanjem edikta 726. godine. Jos zescu borbu nastavio je car Konstantin V Kopronim. No, kada je na presto dosla carica Irina, ona sazva 787. godine u Nikeji Sedmi vaseljenski sabor. Odlukom ovog sabora ne samo da je dozvoljeno, nego je i korisno i Bogu ugodno upotrebljavati ikone i postovati ih. Postovanje se ne odnosi na materiju od koje je ikona izradjena: drvo, zlato, boja i dr., vec na lik koji je predstavljen na njoj. Posle smrti carice Irine pocela je ponovo borba protiv ikona. Vodili su je carevi Lav Jermenin, donekle Mihailo II i Teofilo. Kada umre car Teofilo, na presto stupi njegova zena Teodora, umesto maloletnog sina Mihaila. Ona ukide borbu protiv ikona i sazva sabor u Carigradu 842. godine. Na ovom saboru osudjeni su ikonoborci i svecano proklamovani zakljucci Sedmog vaseljenskog sabora. Prve nedelje uskrsnjeg posta ikone su trijumfalno unete u crkve. Slaveci pobedu nad neprijateljima ikona odluceno je da se, radi uspomene, ta nedelja slavi svake godine kao Nedelja pravoslavlja. Pored carica Irine i Teodore velika zasluga za ovu pobedu pripada Sv. Germanu, patrijarhu carigradskom, Sv. Jovanu Damaskinu, Nikiforu ispovedniku, patrijarhu carigradskom i Sv. Teodoru Studitu, a narocito monasima koji su bili veliki pobornici postovanja ikona.
(Preuzeto iz: Dogmatika, Knjiga II, V. Rakic)
Hristos se ovaplotio...
Svete ikone jesu i umetnicka dela i spomenici kulture i opstecovecansko kulturno nasledje, ali i mnogo vise od toga: one su dokumenta hriscanske vere, vere u tajni i neprolazni smisao i bogolikost lika ljudskog, hristolike licnosti Svetitelja kao istinskih ljudi. Prvi takav istinski ljudski Lik projavio je sam Hristos. Dostojan je nase ljubavi i postovanja umetnicki lik na svetim ikonama, kroz koji se vidljivo ispoljava neprolazna lepota i dostojanstvo u licnosti covekoljubivog Gospoda Hrista kao Bogocoveka i takodje neprikosnovena vrednost i lepota neprolaznog hristolika u licnosti coveka. Svete ikone nam na vidljiv nacin projavljuju tu bogolikost i hristolikost, tj. ono sto coveka upravo i cini covekom - divnom i bogolikom zivom licnoscu, vrednom i sposobnom za vecnu lepotu, za vecni istinski zivot u ljubavi sa Bogom i sa drugim ljudima. Ljudsko bice je po svome stvaranju i naznacenju bogoliko i bogopodobno i upravo je zato Sin Boziji i postao covek, ovaplotio se i ocovecio, da bi licno pokazao i u Sebi projavio bogolepotu coveka kao najmilijeg stvorenja Bozijeg, naznacenog za vecnog prijatelja i sina Bozijeg. Svete ikone, u hramovima i po domovima, stalno nas vidljivo podsecaju na tu istinu covekoljublja Bozijeg i bogolikosti ljudske. Kao sveti umetnicki likovi, pred kojima sa ljubavlju i postovanjem stojimo, posmatramo ih, molimo se, crkvene ikone nas liturgijski uzvode ka svetom Prvoliku i Prvoobrascu - Hristu i proslavljenim na nebu Svetim ljudima, kako je to rekao Sv. Vasilije Veliki.
(Preuzeto iz: Duhovnost pravoslavlja, jeromonah Atanasije)
Oros vere Sedmog vaseljenskog sabora
...Mi se drzimo neizmenjivo svih crkvenih nama zavestanih pisanih i nepisanih predanja, od kojih je jedno i izobrazavanje ikonickog zivopisa, jer je saglasno istoriji jevandjelske propovedi, radi potvrdjivanja istinitog i ne prividnog ocovecenja Boga Logosa ... Da se paralelno sa znakom Casnog i Zivotvornog Krsta postavljaju casne i svete ikone, koje su odgovarajuce uradjene od boja i mozaika i drugog materijala, u svetim Bozijim crkvama, na svestenim sasudima i odezdama, na zidovima i daskama, u kucama i po putevima; i to: ikonu Gospoda i Boga i Spasa naseg Isusa Hrista, Preciste Vladicice nase Svete Bogorodice, Cesnih Andjela i svih Svetih i Prepodobnih ljudi. Jer ukoliko se ove stalno posmatraju u likovnim izobrazenjima, utoliko se i oni koji ih gledaju pokrecu ka zeljenju i podrazavanju samih originala. I da se ovima odaje celivanje i pocasno poklonjenje, ali ne i istinsko sluzenje po veri nasoj, koje prilici samo Bozanskoj Prirodi, nego da kao sto znaku Casnog i Zivotvornog Krsta i Svetim Jevandjelima i ostalim svestenim posvetama, tako i u cast ovih cinimo prinos kadjenja i svetlosti, kao sto je to bio pobozan obicaj i u drevnih hriscana. Jer, cast koja se odaje ikoni (liku) prelazi na Original (prvolik), i ko se poklanja ikoni, poklanja se licnosti onoga koji je na njoj naslikan...
Beseda o pravoj veri Svetog Save iz 1221. godine
"Klanjamo se i postujemo i sa ljubavlju celivamo svecasnu ikonu covecanskog ovaplocenja Boga Slova (Hrista), pomazanog Bozanstvom i ostavseg nepromenjenog, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da na ikoni vidi samoga Boga, Koji se javio u telu i sa ljudima poziveo. Klanjamo se i cast odajemo i ikoni Presvete Bogorodice, i ikonama svecasnih Bozijih Svetitelja, uzdizuci oci duse nase ka Prvoobraznom Liku i uznoseci um nas na neshvatljivo i neizrecivo".
-
http://www.srpskidespot.org.yu/Slike/BogorodicaPelagonitisa.jpg
-
http://www.celije.org.yu/ikn/vl/27.jpg
-
http://bogorodicingrad.org/images/gallery/Ikone/Bogorodica/Bogorodica_sa_Hristom_1.jpg
-
http://www.znanje.org/i/i25/05iv02/05iv0215/P3.jpg
-
http://forum.krstarica.com/attachment.php?attachmentid=43465&d=1222976422
-
http://forum.krstarica.com/attachment.php?attachmentid=45541&d=1226606111
-
http://forum.krstarica.com/attachment.php?attachmentid=45904&d=1227283073
-
Zapisano je: '' klanjaj se samo Gospodu Bogu svojemu i njemu jedinome sluzi'' Matej 4. glava.
Ovo su reci Isusa Hrista, pa ti vidi kome se klanjas.
-
Zapisano je: '' klanjaj se samo Gospodu Bogu svojemu i njemu jedinome sluzi'' Matej 4. glava.
Ovo su reci Isusa Hrista, pa ti vidi kome se klanjas.
na pocetku je sve lepo objasnjeno,
-
http://img228.imageshack.us/img228/7880/svetijovanai1.jpg
-
http://www.youtube.com/watch?v=-c8G3yk6u10
-
http://www.ljekobilje.com/etnozbirka/ImageCrop.aspx?image=Eksponati/9/bogorodica.jpg&width=565&height=424
-
http://img299.imageshack.us/img299/4182/24913042wz6.jpg
-
http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/sv_ignjatije_bogonosac.jpg
СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БОГОНОСАЦ
Назван је Богоносцем, јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса. То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности, те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме" (Мат. 18,4). Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на другој почиње). Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима.
Пострадао је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана, да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало само срце његово и пар костију. У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу, да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти. Молитва му је била услишена. Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме ко га призва у помоћ.
Тропар (глас 4):
И правом причастник, и престолом намјесник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси богодухноване во видјенија восход; сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове свјашченомучениче Игњатије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
-
http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/vaskrsenje_hristovo.jpg
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО
Васкрс је највећи хришћански празник - празник над празницима. Тога дана се слави успомена на васкрсење из гроба Господа Исуаса Христа - победа над смрћу и темељ хришћанске вера. Због великог значаја овог празника црква је сваку недељу у години посветила успомени на Васкрс.
"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".
А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).
За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање?
Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.
Тропар (глас 5):
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав
-
http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/sv_mucenik_agatonik.jpg
СВЕТИ МУЧЕНИК АГАТОНИК
Свети Агатоник грађанин никомидијски и хршћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане, ухвати и веза светог Агатоника, поведе га са осталима у Тракију у место Силимврију, где после мучења пред самим царем би мачем посечен и пређе у живот вечни и у радост Господа свога.
Тропар глас:4
Мученици твоји, Господи, во страданијих својих вјенци пријаша нетљенија от тебе Бога нашего:
имушче бо крјепост твоју, мучитељеј низложиша, сокрушиша и демонов немошчнија дерзости.
Тјех молитвами спаси души нашја.
-
http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/sv_velmucenik_pantelejmon.jpg
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПАНТЕЛЕЈМОН
Овај свети великомученик роди се у граду Никодији. Мајка му беше хришћанка, а отац незнабожац. По рођењу доби име Пантелеон, што у преводу значи Лав, али касније наденуше му друго име, Пантелејмон, што у преводу значи Милостив. Мајка његова одгаји га у духу православне вере, али она умре веома млада, те се за његово васпитање постара његов отац, незнабожац.
Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима.
Тропар (глас 3):
Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим.
-
http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/ognjena_marija.jpg
СВЕТА МУЧЕНИЦА МАРИНА - ОГЊЕНА МАРИЈА
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожца, тек у 12. години чу Марина за Господа Исуса Христа, и одмах се њено младо срце распали љубављу према Господу. Њен отац омрзну је због вере њене, и предаде је царском намеснику који је љуто мучаше, и сву рањену и крваву баци у тамницу. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпе. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ с анђеллима. Мучена и посечена беше у време цара Диоклецијана.
Тропар, глас 4:
Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје:
тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја.
-
http://www.bogorodicingrad.org/images/tekst%20mijo/_Mlekopitateljnica.jpg
Чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице спада у најстарије иконе манастира Хиландара на Св. Гори. Потиче из шестог века а припадала је братству манастира Света Лавра у којој је тада игуман био Св. Сава Освећени. Пред своју кончину, Свети Сава Освећени је оставио завет братсву манастира да ову икону и игумански штап (патерицу) преда ходочаснику, царског рода који ће доћи да се поклони његовом гробу.
Ову икону Свети Сава Српски постави у цркви своје ћелије зване Типикарница, на јединствен начин. У свим православним црквама, на иконостасу са десне стране поставља се икона Господа Исуса Христа а са леве икона Пресвете Богородице. У ћелији Св. Саве икона Богородице Млекопитатељнице постављена је са десне стране царских двери. Свети Сава није скривао свој лични и духовни однос према Пресветој Богородици. За њега се може рећи да је био витез постовања пресвете Богородице
-
(http://www.dodaj.rs/t/3z/fg/2cbP2JEG/trojerucica.jpg) (http://www.dodaj.rs/?3z/fg/2cbP2JEG/trojerucica.jpg)
-
(http://www.spc-altena.de/images/ikonen/g_106.jpg)
Икона Богоридце Лепавинске
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Vatoped/Bogorodica%20Utesiteljka-Paramitia%20gr..jpg)
Ватопедска чудотворна Богородица Парамитија (Утешитељка)
У давна времена дође на Свету Гору банда морских разбојника. Они намере да у зору, по отварању капије, уђу у Ватопед, да посеку монахе и да опљачкају манастирска блага. Једне вечери они се искрцају на копно и сакрију се у оближњем жбуњу. Али, надзорница читаве Свете Горе, Пресвета Богородица, не дозволи да се испуне намере безбожних гусара. Следећег дана, по отпусту са јутрења, кад се братство разишло по својим келијама на починак, игуман остане у храму наставивши са својим јутарњим молитвама.
Док се он тако молио, одједном се из Богородичине иконе зачуо упозоравајући глас: “Данас не отварајте капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Изненађен, игуман потражи погледом свету икону из које се зачуо глас и одмах угледа страшно чудо: Богородичино лице бејаше оживело, као и лице Христа младенца којег је држала у наручју. А превечни младенац, испруживши руку и поклопивши њоме усне Своје Богомајке, окренуо се ка Њој рекавши: “Немој, мајко моја, не говори тако, него нека буду кажњени како им доличи”. Али, Богородица брижно задржа својом руком руку сина и Бога свог и окренувши главу удесно, она понови исте речи: “Не отварајте данас капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Обузет великим страхом од овог страшног чуда, игуман одмах дозове сву братију, исприча им догађај и упозорење Пресвете Богородице, као и од Господа јој упућене речи. И сви са великим дивљењем запазише да је Богородичино лице и лице Господа Исуса Христа и уопште читав опис и лик оне иконе остао измењен, потпуно супротан од претходног. У знак своје живе захвалности, монаси заблагодаре за промисао и заштиту коју им указује Пресвета Богородица и њеним молитвама милостиви Господ. Онда се попењу на зидине оружјем се одбране од непријатељског напада.
Од тада па до данас ова икона позната је под именом Утешитељка. А лица Богородице и Исуса Христа остала су у положају у коме су се налазила када је игуман по трећи пут зачуо чудесне речи: Богородица са лицем окренутим надесно, насупрот испруженој руци превечног младенца и Бога, покушава да склони Његову руку са својих усана, како би слободно објавила својим одабраним слугама настојећу опасност.
Ова икона стоји у параклису Богородице Утешитељке, на десном зиду певнице, са лицем препуним саосећајуће љубави, са погледом који одише благошћу, кротошћу и милостивошћу. На њеним уснама почива целомудрени осмех, упозорење и утеха, док је лице превечног младенца и Бога претеће, а покрети испуњени срџбом и гњевом.
У руском Минеју, који је штампан у Петрограду 1848. године, каже да се ово чудо збило 21. јануара 807. године.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Vatoped/Bogorodica%20Oltarka%20Vimatarisa.jpg)
Чудотворна икона Богородице Ктиторке у Ватопеду на Светој Гори
Повест о овој чудотворној икони указује на следећи далеки догађај:
У једном од својих силовитих налета, Арапима из Сирије пошло је за руком да заузму Крит и Сицилију и мноштво мањих острва. Неки од њих стигли су и до манастира Ватопеда у намери да га опустоше. Њих је међутим издалека угледао и предухитрио ватопедски олтарац, који је успео да сакрије Часни Крст и једну чудотворну икону у бунар светог престола. Поставивши пред иконом упаљену свећу, он је вешто покрио бунар грањем и камењем, а затим побегао у шуму да се сакрије. Но, варвари га сустигну и заробе, те заједно са осталима одведу на Крит, опустошивши манастир и похаравши што су стигли од скупоцених црквених сасуда.
Вративши се из метоха и видевши опустео манастир, преостала братија се веома ражалосте, али ипак остану у њему. Тако су живели док им се нису придружила три брата, Атанасије, Николај и Антоније. Сваки од њих донео је по 3.000 златника и са тим новцем манастир је постепено обновљен, а они су остали у њему примивши монашки постриг. И угодивши Господу својим житијем, у миру се упокоје.
Много година касније цар Никифор, ктитор велике лавре, послао је велику војску на ослобођење Крита. Победивши Божјом помоћу, они варваре посеку а утамничене хришћане ослободе. Међу ослобођенима нашао се тада онај ватопедски монах који је раније сакрио ову свету икону.
Вративши се у манастир и угледавши братију, он није могао да препозна ниједног од њих. Но, поклонивши се свима редом, он им исприча како је сакрио у олтарски бунар Часни Крст и свету икону Богородице Ктиторке. И доиста, братија отворе бунар и пронађу сакривене светиње, које су чудесно стајале усправне на води, док је свећа још увек горела. Тада су икона и крст извађени оданде и постављени на своје пређашње место.
Од тада се у знак сећања на догађај сваког понедељка после вечерње службе служи свечани молбени канон Богородици, а сваког следећег дана, дакле сваког уторка, свечана Божанствена литургија у Саборном храму са кољивом.
Овај редовни и непрестани празнични помен очуван из нараштаја у нараштај у низу од десет векова, сведочи и потврђује истинитост овог догађаја, који је остао дубоко урезан у традицију светог манастира Ватопеда.
А свећа која је неугасиво горела пред иконом Мајке Божије Ктиторке, до данас без престанка гори са десне стране ове свете иконе, јер монаси стално додају восак. Поменути монах, јерођакон по чину, задржао је своје старо послушање олтарца. И поживевши још неко време, упокојио се.
Ова света икона данас се налази у Саборном храму на горњем трону, а Часни Крст по обичају иза светог престола. За тај крст кажу да га је Константин Велики Равноапостолни начинио према образу крста виђеног на небу, због чега се и зове крст цара Константина. А икона пресвете Богородице зове се по свом месту и Олтарка.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Vatoped/Bogorodica%20Posecena-Esfagmeni.jpg)
Чудотворна Богородица Посечена - Ватопед, Света Гора
Ова света икона добила је име по следећем догађају, чије се предање верно чува у манастиру Ватопеду:
Један јерођакон, црквењак манастира, толико је био ревносан и предан свом послушању улепшавања и уређивања храма, да је стизао на ручак у заједничку трпезарију не у установљено време, него са закашњењем. Одоцнивши тако једног дана у цркви, он најпре сврши са својим послушањем, па се онда упути према трпезарији, да тражи од трпезарца ручак. Љут због његовог невременог доласка, трпезарац му одсечно одговори како треба да долази на ручак у одређено време, а не кад је њему воља. Црквењак се ражалости таквим коментаром, али још упорније затражи да му изнесе ручак. Овај му међутим јасно и гласно каже како за њега нема ни комад хлеба.
Тако несретни црквењак гладан и бесан изађе из трпезарије, док су му помисли, црња од црње, помрачавале узнемирени ум, а узаврело срце се пунило немиром и срџбом према трпезарцу. У таквом ненормалном стању духа он се врати у храм, где његове мисли не само да се не смирише, него га почну мучити још горе, све док од беса скоро није сишао са ума. Тако узнемиреног и помраченог духа и потпуно ван себе, он се приближи икони Мајке Божје, и стојећи пред њом обрати јој се испуњен бесом: “Докле ћу ти служити, Богородице? Све мука до муке. И за све то не само да немам плату, него ни комад хлеба не добијем да ми утврди истрошену снагу.” Ово рекавши он зграби нож којим је раније чистио восак са свећњака и, силно замахнувши, забоде га у образ свете иконе. Са повређеног места изненада избије и потекне млаз крви, а читаво Богородичино лице пребледи, као лице повређеног због губитка крви. Обузет великим страхом и неисказаним ужасом, иконоубица припадне светој икони, и скоро скренувши са ума читаво тело му се укочи, и он почне дрхтати као Каин убица.
Сазнавши одмах за догађај, игуман и братија сместа сиђу у храм и са чуђењем запазе још свежу крв потеклу из образа лика Пресвете Богородице и угледају починитеља тог злодела како лежи пред иконом потпуно изгубљен и слеп. Благочестиви игуман се због тог несрећног монаха веома ражалости, па начини увече свеноћно бденије, ради милости и спасења његовог. Но и поред тога, црквењак је остао кажњен још три године.
Најзад, по истеку треће године, утешитељица покајника Пресвета Богородица јавила се у сну игуману и открила му да је ради њихових молитава и заступништва преступнику опроштено учињено безакоње и да му се надаље дарује здравље. Осим тога, она је игуману рекла још и ово: “Због дрскости и погрдног дела против мене, његова рука биће осуђена на другом Христовом Доласку.”
Тако се сутрадан бивши црквењак доиста уразумио и дошао к'себи. Повратио му се изгубљени вид, а дрхтавица која је мучила његово тело потпуно је ишчезла. Он је задуго после свог чудесног оздрављења горко плакао и због тог свог лудила називао себе убицом. Остатак земног живота провео је у истинском и искреном покајању у једној стасидији испред заклане иконе, осуђујући и оптужујући себе због своје скврне дрскости и проклињући своју демонску смелост.
А посредница грешника Мајка Божја није га оставила без утехе, него му се нешто пред смрт јавила и обрадовала га опроштајем, рекавши међутим да његова дрска рука ипак треба да окуси страшни суд при другом Христовом Доласку. Тако се овај покајник у миру упокојио.
Три године касније, када су по светогорском обичају преношене његове кости, окупљена братија угледали су најужаснији призор: све кости упокојеног грешника биле су чисте и носиле знаке божанствене милости, док је рука које се бејаше дрзнула на настрашнији злочин остала нераспаднута и црна, и она тако стоји и до данашњег дана.
Мислећи у незнању да је та рука због светости исцељујућа, неки поклоник је зубима откинуо један део, након чега се рука одмах делимично распала. Ипак је остао длан са прстима, таман и црн, који монаси до данас износе и показују поклоницима на страх од преступа и на страшно сећање на овај потпуно неуобичајени догађај. Та страшна гарава рука представља једно немо, но ипак речито сведочанство величине и обима људске злобе, али и несхватљиве благости и милости Мајке Божје, увек спремне да опрости свима који је гневе, било својевољно, било против своје воље.
Ова икона се до данас зове Посечена, а зову је и Заклана или Закољеница. На њој су видљиви знаци рањавања и крварења. Постављена је у унутрашњој припрати параклису светог Димитрија Мироточивог.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Vatoped/Bogorodica%20Eleovritisa.jpg)
Чудотворна икона Богородица Уљеточива
Ова света икона добила је име по следећем чудесном догађају:
У време када је у светом манастиру Ватопеду подрумар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те последње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповеди да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша.
Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују, и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму.
Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Vatoped/Bogorodica%20Antifonit.jpg)
Чудотворна икона Богородица Она која одговара
Икона је добила име по догађају када се из ње зачуо глас. Према предању, једном је манастир Ватопед посетила царица Плакидија ћерка Теодосијева. Када је намеравала да уђе у саборни храм од стране малих врата зачула је глас који је долазио из саме иконе: "Стани и немој даље да прилазиш. како се усуђујеш да као жена дођеш на ово место!" Преплашена царица истог часа стала је да моли опроштај од Пресвете и одмах је напустила тло Свете Горе. У спомен на ово чудо царица Плакидија дала је да се изгради капела Светог Димитрија.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Ksenofont/Bogorodica.jpg)
Предање очувано у манастирима Ксенофонту и Ватопеду казује да се ова Богородичина икона раније налазила у светој царској лаври манастиру Ватопеду, у Саборном храму на стубу леве певнице. Међутим, 1730. године она је на чудесан начин нестала (иако су црквена врата била закључана), и то не само из цркве, са места на коме је стајала, него и из самог манастира Ватопеда.
Ватопедски оци протумачили су овај чудесни догађај као чин светогрђа и почели да трагају за иконом по читавом манастиру. Тада је стигао глас да се света икона појавила у манастиру Ксенофонту, удаљеном три часа хода од Ватопеда. Оци сместа пошаљу неке људе да је донесу оданде на њено место, што су они и учинили. Тако икона би враћена у Ватопед и опет постављена на своје место. Од тада оци предузму најстроже мере ради очувања и безбедности ове иконе. Но, и поред свега тога, часна икона Богомајке, судовима само њој познатим, поново напусти овај свети манастир и поред свих предузетих мера, затворених и закључаних врата и прозора, чудесно се пресели на свето место које је изабрала, у манастир Ксенофонт. Тамо она до данас стоји и стајаће док год њено провиђење благоволи, на утеху и бригу о братији која се тамо подвизава.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Ksenofont/Sv%20Djordje.jpg)
Чудотворна икона Св.Георгија (Манастир Ксенофант на Светој Гори)
О овој икони постоји усмено предање које сведочи да потиче из доба иконоборства, када су безаконим наређењем цара спаљиване свете иконе. Трагајући за иконама у намери да их поломе и спале, извршиоци цареве заповести пронађу и ову свету икону, и узевши је баце у ватру да изгори. Икона је међутим остала усправна усред пламена, чврста као дијамант или несагориви камен, док се ватра у потпуности није угасила.
Видевши да је онај свепрождирући огањ тек мало нагорео светитељеву одећу, а свето и часно лице остало потпуно нетакнуто од страшне ватрене стихије, сви се задивише. Тада најдрскији и најбезбожнији међу иконоборцима, обузет неисказаним бесом, зграби бодеж и забоде га светој икони у браду. Са посеченог места истекне крв, на велико чуђење и изненађење свих присутних.
Видевши ово неочекивано чудо и изненадивши се, окупљени се разиђу својим кућама. А један побожан човек узме у току ноћи свету икону и дошавши на обалу помоли се усрдно Господу да дође крај страшној бури иконоборства. Обратишви се потом и светој икони, помоли се овако: “Великомучениче Христов и Победоношче Георгије, ти си и за живота а и по својој славној и мученичкој смрти учинио безбројна чуда, ти си и ову своју икону сачувао од огња; сачувај је и од мора, и однеси је где ти сам познајеш и желиш, у славу Бога нашег, који те на земљи и на небу прослави!” Ово рекавши спусти икону у море.
И тако се онај хришћанин врати своме дому, а Велики Георгије благоизволи да пошаље и ову своју свету икону на Свету Гору Атос као у неко прибежиште, као што је и друге свете иконе Божји промисао привео путевима Њему познатим, и положио је недалеко од мора, близу светог манастира Ксенофонта, крај извора лековите минералне воде. Тамо се налазио један манастирчић посвећен светом великомученику Димитрију Мироточивом, чији Саборни храм стоји до данас. Он је толико мали, да има само један једини улаз у олтар – царске двери на средини. Видевши изненадну појаву ове свете иконе и испунивши се неизмерном радошћу, монаси је са великом побожношћу и поштовањем пренесу у свој манастир.
Касније је уз саму црквицу светог великомученика Димитрија Солунског подигнут и Саборни храм, посвећен Победоносцу Георгију. Тако проширен, манастир је добио име светог Георгија. Нису престали међутим овдашњи монаси да славе величанствено и великомученика Димитрија и да свакодневно на отпусту служби помињу поред светог Георгија и Великог Димитрија.
Ова света икона постављена је у новом, великом Саборном храму светог Георгија, на источном стубцу десне певнице, и на њој је великомученик насликан у читавој фигури. На његовој бради видљива је рана од убода и на њој згрушана крв, која до данас објављује гласно, чистије од сваке благозвучне и гласне трубе чудеса великомученика и победоносца Георгија. У новије време ова света икона украшена је сребром.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Esfigmen/Bogorodica%20sa%20Ruzom.jpg)
Икона која се недавно прославила као чудотворна у манастиру Есфигмен заправо је репродукција иконе Пресвете Богородице Руже Неувењиве. Ова на дрвету каширана икона припадала је блаженопочившем игуману Евтимију и по његовом упокојењу стављена је на његов гроб будући да се током овоземаљског живота у својој келији увек молио пред њом.
Игуман Евтимије упокојио се 1999. године, а пчеле су врло брзо пошто је сахрањен начиниле рам од воска око лика Богородице пажљиво опточивши лик Мајке Божије и Богомладенца. Касније су монаси Есфигмена увидевши како пчеле на чудесан начин прослављају Господа и Пресвету Богомајку ову икону поново унели у манастир где се и данас чува.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Karakal/Sveti%20Petar%20i%20Sveti%20Pavle.jpg)
Чудотворна икона Св.Петра и Павла, манастир Каракал на Светој Гори
Манастир Каракал се налази на североисточној страни Свете Горе , далеко од мора међу густим воћњацима. Према једној од неколико верзија манастир је основао крајем X века неки римљанин Каракала, па отуда и његов назив. У периодима крсташких похода, најезди Сарацена и гусара, као и други манастири Свете Горе Атонске, Каракал проживљава пустошења и разарања.Свети Апостоли Петар и Павле прослављају се 29. јуна по старом календару или 12. јула по новом календару.
Свети Никола Чудотворац
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Stavronikita/Sveti%20Nikola.jpg)
ЧУдотворна икона Св.Николаја Чудотворца манастира Ставроникита
Манастир је смештен на стрмој обали мора на североисточној страни Свете Горе, између манастира Пантократора и Ивирона. Предање казује да се на овом месту у давнини спасавао неки Никита, који је израђивао крстове. Ставроникита значи “крст Никите”.
О овој чудотворној икони очувана је следећа повест:
Када је васељенски патријарх Јеремија I желео да на месту тадашњег манастирчића Часног Крститеља подигне нови манастир, једног дана рибари су бацили у море мреже, па их по обичају раширили. Уместо уобичајеног улова, тог дана су извадили икону архијереја Христовог Николаја, начињену у мозаику. На светитељево лице била је дубоко прирасла велика седефаста шкољка коју су покушали да отклоне са иконе, али се тада на светитељевом лицу појавила крв. Поред вештих покушаја, шкољка није могла бити одстрањена без оштећења светитељевог лица. На икони је остао крвав траг до ивице левог ока, што је и данас уочљиво.
По чудесном јављању ове светиње патријарх Јеремија је од једне половине шкољке начинио хранилицу за делове Богородичине просфоре који се по обичају подижу у част Пресветој Дјеви на светом престолу, а од друге половине панагију, којом је васељенски Патријарх Јеремија II благословио првог руског патријарха Јова. Она се до данас чува са ретким драгоценостима у ризници московске патријаршије.
Патријарх Јеремија I освештао је подигнути манастир Ставроникиту именом светог архијереја Николаја уместо имена светог Јована Претече. Овај манастир подигнут је 1553. године. Чудотворна икона светог Николаја налази се у Саборном храму, на стубцу десне певнице.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Zograf/Bogorodica%20Akatistna.jpg)
Чудотворна икона Богородица Акатистна Манастира Зограф на Светој Гори
Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светом манастиру Зографу следеће писано предање:
Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи политичким превирањима узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се то догађало у XIII веку.
Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем автократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем ради чистоте православља. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући речима, поткупљујући новцем и обећањима, принуђујући претњама и мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, и одрекла се вере отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих отаца, примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате.
Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери, и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркају по читавој Светој Гори у потрази за новим жртвама.
У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред овом светом иконом. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Богородици Марији, одједном се из ове свете иконе зачују следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас, како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемире. И они слабији међу њима одмах се сакрију у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха остану заједно са игуманом у манастиру и затворе се у пирг, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце.
Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси им са пирга довикну: “Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! ... Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, они запале ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје предадоше у миру своје чисте душе Господу 10. октобра 1276. године.
У манастирском рукопису и у бугарском часослову уписана су и имена ових победоносаца и преподобномученика.
Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се у пиргу заједно са преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама читава, нетакнута ватреном стихијом.
У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (“Радовање”), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и “Пројављена”.
Уместо молитава за причест, на светим литургијама које служе у овом параклису бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист.
-
Славни великомученик и исцелитељ Пантелејмон
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Pantelejmon/Sveti%20Pantelejmon%20glavna%20ikona.jpg)
Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмонуна Светој Гори, удаљеном од новог манастира сат времена.
Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању.
Света икона великомученика и исцелитеља Пантелејмона налази се на североисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када.
На оригиналу иконе постоје следећи записи на грчком језику:
1) Цар поручује Евфросинију да светитеља научи исцелитељству
2) Светитељ учи од Евфросинија
3) Светитељ на катихези код Ермолаја
4) Светитељ васкрсава мртвог, усмртивши змију и искуствено познаје Христову веру
5) Светитеља крсти Ермолај
6) Светитељева благост према сиромашнима
7) Светитељ лечи слепога
8) Светитељ стаје пред цара и лечи узетога
9) Светитељ привезан за стуб и спаљен
10) Бачен у кључајући казан
11) Светитељ бачен у море
12) Светитељ бачен зверима
13) Ломљење точка
14) Усековање Светитеља
Глава светог великомученика Пантелејмона налази се у цркви грчког братства.
-
Богородица Старица
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Pantokrator/Bogorodica%20Starica-Gerontisa%20gr..jpg)
Ова чудотворна икона налази се у Манастиру Пантократо на Светој гори на удаљености од два сата хода од Кареје, на североисточној страни Свете Горе. На једној издвојеној стени крај мора, налази се манастир Пантократор (Сведржитељ). Основао га је византијски војсковођа Алексије заједно са својим братом Јованом, такође царским великодостојником, године 1363. Пошто су га Турци запосели и разорили, манастир је обновио молдавски властелин Станло око 1536. године.
Ова света икона стоји у Саборном храму уз источни стубац леве певнице. За њу се везује следећи догађај:
Један врлински игуман манастира, већ доста стар разболео се и по откривењу му се прокаже и када ће се упокојити. Жудећи да се пре свог пресељења у вечни живот удостоји пречистих и животворних Тајни Господа Исуса Христа, он замоли свештенослужитеља да убрза са Божанственом литургијом. Јеромонах међутим, не придајући значаја молби свог игумана, стане служити споро. Одједном се из ове Богородичине иконе, која се тада налазила у светом олтару, зачуо претећи глас, заповедајући свештенику да изврши жељу и вољу свог игумана.
Богородица је на овој икони у стојећем ставу. Икона је рестаурирана и опточена сребром. Насликани суд из којег се прелива уље сведочи да је једног дана на игуманову молбу чудесно преиспунила празне манастирске судове уљем.
Ова икона Мајке Божје у смутна времена арапских освајања бачена је у оближњи бунар, али је касније пронађена по указивању рођака једног од злочинитеља, који је због своје дрскости тешко настрадао. Тај варварин намерачио се, из свог безумног презира према хришћанској светињи, да исцепка и издеље на комадиће ову свету икону и да њоме запали свој шиш (наргиљ). Међутим, истог тренутка је због своје безочне замисли ослепео.
Икона Пресвете Богородице Старице 80 година налазила се у бунару. Кајући се због свог безумља и надајући се да ће у својој тешкој муци пронаћи олакшање и утеху, онај несрећник је на издисају наложио свом блиском рођаку да и по његовој смрти оде на Свету Гору и покаже монасима где је бачена ова света икона. Његови рођаци заиста су отишли на Свету Гору и показали монасима место где је била бачена ова драгоцена светиња, након чега је са свим почастима извађена и постављена на своје место
-
(http://img299.imageshack.us/img299/4182/24913042wz6.jpg)
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА СВЕЦАРИЦА
Молитва
О, свеблага, свечудесна Богородице, Панданаса - Свецарице! Нисам достојан да под кров мој уђеш! Али као милостивог Бога милостива Мати, реци реч да се исцели душа моја и укрепи немоћно тело моје. О, Свецарице, пошто имаш моћ непобедиву и непрестано се за нас молиш, буди ми Заступница, Молитвеница да прославим преславно име Твоје свагда сада и увек и у бексоначне векове. Амин.
(призива се у веома тешким болестима)
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Kareja/Bogorodica%20Dostojna%20Jest-Aksion%20Estin%20gr..jpg)
Близу светогорске престонице, Кареје у области која припада светом манастиру Пантократору налази се велика литица са разним келијама. У једној од тих келија, посвећеној Успењу Владичице Богородице, живео је врлински старац јеромонах са својим послушником. Пошто по обичају сваке недеље у поменутом Протатском скиту служаху бденије, желећи да оде на службу, једне суботње вечери тај старац рече свом ученику: “Чедо, ја одох на уобичајено бденије, а ти остани у келији и читај колико можеш своје правило.” И изашавши упути се према скиту.
Касно увече, гле неко закуца на врата келије. Ученик похита и отворивши угледа пред собом чудног монаха, њему сасвим непознатог. Монах је замолио да уђе и преноћи.
Уставши за јутрење, домаћин и гост стану заједно појати службу. Дошавши до “Честњејшеје”, домаћин отпева само “Честњејшују херувим” и тако све до краја, уобичајену дакле стару химну светог Козме Песника. А монах странац начини другачији почетак песме, појући овакo: “Достојно јест ваистину блажити тја Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују и Матер Бога нашего”, наставивши потом Честњејшују до краја. Чувши ове речи, домаћин се веома задиви па рече странцу: “Ми појемо само Честњејшују, а Достојно јест нисмо никада чули, ни ми ни старији оци. Али молим те, учини ми те забележи и мени ту химну, да је и ја појем Богородици.” Овај се сагласи, искајући да му донесе мастила и хартије да забележи химну. Домаћин му онда каже: “На жалост, немам ни мастила ни хартије”. А странац ће: “Дај ми онда неку плочу”. Монах похита, нађе једну плочу и донесе је госту. Узевши плочу у руке, он стане прстом бележити поменуту химну “Достојно јест”. И слова се чудом толико дубоко урезиваху на тврдој плочи, као да бејеху исписивана по најмекшој глини. Онда се гост окрене према домаћину рекавши: “Од данас па на даље овако да појете и ви и сви православни”. И ово рекавши ишчезне.
Кад је старац дошао са бденија и ушао у келију, млади монах запоје “Достојно јест”, онако како га сами анђео бејаше научио, и покаже старцу плочу са анђеоским прстом урезаним словима. Чувши ту химну и видевши плочу, старац се чудом зачуди. Онда је они подигну и заједно оду у Протат у намери да је покажу Проту Свете Горе и осталим старцима заједничког Сабора, и испричају све што се збило.
Прославивши једногласно Бога и заблагодаривши Владичици нашој Богородици за ово чудо, они сместа пошаљу плочу у Цариград патријарху и цару, са писаним објашњењем овог чудесног догађаја. Тако ова ангелска химна би објављена читавој васељени, да се поје од свих православних преславној Мајци Божјој. А Богородичину свету икону која се налазила у цркви келије у којој се догодило чудо, светогорски оци пренесу у Протатску цркву, у којој она до данас стоји устоличена на светом трону у светом олтару, јер је пред њом први пут Анђео отпевао ову химну. Саму келију назову “Достојно јест”, а литицу на којој се она налази сви до данас зову “Адин” (“Певање”) или “Псалин” (“Појање”), јер jе у њој први пут зазвучала ова анђеоска, Богомајци подобна химна.
Да је ово чудо доста старо и да је Анђео који се јавио Арханђел Гаврило, сведочи и запис из Минеја за 11. јун, који каже:
“На данашњи дан слави се Сабор Арханђела Гаврила у «Певању»”. Пошто се, по свему судећи, чудо догодило 11. јуна, ондашњи оци у знак сећања на чудо установили су овај празник и служили једном годишње Божанствену литургију на месту званом ‘Певање’, поштујући и славећи Арханђела Гаврила, који оставши од почетка до краја Богородичин хвалитељ и хранитељ, служитељ и радосни благовесник, послужи да се објави ова химна Богоматери, јер само њему доличаше једна таква служба.
У древна времена Владика свију Бог даде Јеврејима десет заповести написаних прстом Његовим на две камене плоче, а сада господар Анђела Божјих даде свима православнима најслађу и најпријатнију химну Мајке Божије, урезану арханђелским прстом на каменој плочи.
-
Икона Пресвете Богородице "Воспитание"
(http://img245.imageshack.us/img245/849/80794537ro4.jpg)
Помен иконе Мајке Божије Васпитање врши се 5/18. марта.
Молитве родитеља пред иконом Пресвете Богородице Васпитање:
Молитва Господу
Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава Пречисте Мајке Твоје, услиши мене недостојну слушкињу Твоју (име) - или недостојног слугу Твога. Господе, чеда су моја (имена) у милостивој власти Твојој. Смилуј им се и спаси их, имена Твога ради. Опрости им, Господе, сва сагрешења, вољна и невољна, која учинише пред Тобом. Господе, постави их на прави пут заповести Твојих и ум им просвети светлошћу Твојом, на спасење душе и исцелење тела. Благослови их, Господе, код куће, у школи, на путу и на сваком месту на којем Ти владаш. Сачувај их, Господе, под окриљем Твојим светим од пушчаног зрна, стреле, мача, отрова, огња, од смртоносне ране и изненадне смрти. Заштити их, Господе, од свих видивих и невидивих непријатеља, од сваке невоље, зла и несреће. Излечи их, Господе, од сваке болести, очисти од сваке нечистоте и олакшај им душевна страдања. Подари им, Господе, дуг живот, благодат Духа Твога Светог, здравље и целомудреност у свакој побожности и љубави, у миру са ближњима који их окружују и онима који су далеко. Господе, умножи и ојачај њихове умне способности и физичку снагу које Си им подарио. Даруј им благослов за побожан и, ако је Теби угодно, породичан живот и непостидно потомство. Даруј и мени, Господе, недостојној и грешној слушкињи Твојој (име) у свако доба, дању и ноћу, родитељски благослов за чеда моја и слуге Твоје, имена Твога ради, јер је Царство Твоје вечно, свесилно и свемоћно. Амин.
Молитва Мајци Божијој
О, Пресвета Владичице, Дјево Богородице, спаси и сачувај под окриљем Твојим чеда моја (имена), као и сву децу, девојчице и дечаке, крштене и некрштене и оне у утроби мајчиној ношене. Покриј их ризом материнства Твојег, сачувај их у страху Божијем и послушности родитељима. Умоли Господа мог и Сина Твог да им дарује оно што користи њиховом спасењу. Поверавам их материнском старању Твоме, јер си Ти Божанствени покров слугама Твојим.
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/bogorodica_teodorovska.jpg)
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - БОГОРОДИЦА ТЕОДОРОВСКА
Чудотворна икона Теодоровска
се јавила 1239. год. Празновање је установљено 14. марта, приликом избора цара Михаила Теодоровича из фамилије Романових умиритеља узнемирене Русије. Икона се налази у Костромском Успенском сабору према десној певници. Она је украшена златном ризом и драгим камењем. Дарована је од цара Михаила Теодоровича и матере његове, благочестиве царице Марте Ивановне. Још почетком 12. века ова се икона налазила у капели која је близу града Кидекша. Кнез Псковски, Георгије Всенолодович, при устројења града Кидекша, хтео је пренети чудотворну икону у град. Но послани по њу никако је нису могли померити са места. Из тога је закључио кнез да Богородица воли да остане где је и сада. Зато је он 1164. год. основао на месту капеле свету обитељ, коју је и назвао Городецк, по имену града Городца у Нижњегородској губернији, и Теодоровска, зато што је првобитно стајала у древној цркви Теодора Стратилата.
-
(http://img145.imageshack.us/img145/2791/ublazizalostimoje.jpg)
Икона Мајке Божије - Ублажи жалости моје
Чудотворна икона Мајке Божије УБЛАЖИ ЖАЛОСТИ МОЈЕ
Икона Мајке Божије - Ублажи жалости моје
Молитва
Пресвета Богородице, одагнај болести многоуздишуће душе моје и уклони сваку сузу са лица земље, јер Ти болести одгониш и жалости утишаваш и свима си нада и утврђење и моћ је Твоја непобедива! Зато ме ослободи свих беда да Те призивам: Радуј се Радости моја! Избави ме од свакога зла и одагнај тугу моју, олакшај болести и утишај буру злих напасти, Владичице Пречиста и Преблага, скини тешко бреме грехова мојих и ублажи жалости срца мога. Амин.
***************
Покајничку молитву пред овом иконом Мајка Божија услишава у свакој муци, болести и жалости.. Црква је слави 25. јануара.
-
Богороица - Умножитељка хлеба
(http://img17.imageshack.us/img17/6586/umnoziteljkahleba.jpg)
Молитва
О, Пресвета Дјево Богородице, Премилостива Владичице, Царице неба и земље, сваког хришћанског дома и породице Благоустројитељко, невољним благослове, потребитим изворе непресушни, сиротим и удовим и свим људима Хранитељко! Ти, Владичице, Која си родила Хранитеља васељене и Умножитељко хлеба нашега, пошаљи свој мајчински благослов градовима, насељима и њивама нашим и свакоме ко се у Тебе нада. Са побожним трепетом и скрушеним срцем Те молимо: буди и нама грешним и недостојним слугама Твојим мудра Домостројитељка која животе наше добро управља. Сваку заједницу, сваки дом и породицу у побожности, Православљу, јединомислију, послушности и изобиљу сачувај. Прехрани сироте и оскудне, старе окрепи, младенце однегуј и све нас уразуми да Господа призивамо: "Хлеб наш насушни дај нам данас..." Сачувај, Пречиста Мајко, људе Твоје од сваке невоље, болести, глади, пропасти, огња, од сваке зле прилике и сваке неслоге. Граду нашем (или селу, обитељи...), и сваком дому и породици, и свакој души хришћанској и читавој земљи нашој измоли мир и велику милост, да славимо Тебе, Премилостиву Хранитељку нашу, сада и увек и векове векова. Амин.
********************
Пред овом иконом Мајци Божијој се усрдно обраћамо за избављење од сваке опасности, од суше и глади.. Црква је прославља 15. октобра.
-
(http://www.embassyofserbia.gr/Hilandar/HilSlike/SimeonSavaVatoped.jpg)
Сусрет Св.Симеона и Св.Саве, фреска, 1621.-1622.г.
Ватопед - Хиландар
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/sv_aleksandar_nevski.jpg)
СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ
тропар, глас 2:
Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/bogorodica_odigitrija_1260_70.jpg)
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ОДИГИТРИЈА 1260 - 70.
ИГУМАНИЈА АТОНСКА
КОНДАК 1.
Изабраној од свих родова Мајци Божијој и Царици, која је од Свога Сина у наслеђе Свету Гору Атонску примила и у вечно је наслеђе православним монасима подарила, ово захвално појање приносимо. Ти, пак, о, Богомати, Заступнице оних који се побожно подвизавају, од свих невоља спаси и избави, од жалости и искушења чувај и ка Царству Небеском руководи нас, духовна чеда Твоја, која Ти у умилењу кличемо:
Радуј се, Атона Врховна Управитељко и монаха Наставнице и Покровитељко!
ВЕЛИЧАНИЈЕ
Славимо Те, Богородице Дјево, и поштујемо Те као врховну управитељку Атона и нашу милу Наставницу и Заштитницу..
-
Свете иконе које угледамо чим уђемо у неки православни храм припадају, свакако, византијској уметности, али оне не представљају просту религијску уметност, односно натуралистичку представу чији предмет је нека религијска личност или повест. Реч “икона” потиче од грчкога глагола eökw, чије значење је “сличим, наликујем”, откуда је и савремени појам “ликовне уметности”.
“Јер то је природа иконе – подражавање Праобразу”, рећи ће нам Велики Василије Дакле, смисао речи “икона” је подражавање, уподобљавање Првобразу, Праобразу. Управо такво значење дају и тумачи јеврејскога текста Старога Завета речи “tselem”, која значи “слика”. Ми је срећемо углавном у одељцима који се односе на стварање човека “по лику” Божијем (Пост. 1, 26-27) и даље. Такође, и хеленски писци користили су реч управо у том смислу. Ми наилазимо на текстове у којима реч “икона” има смисао уподобљења, поређења, изображења, ликовне представе.
Ипак, за верне икона не представља просто уметничко дело или некакву религијску слику. Она се сматра и незаобилазним литургијским сасудом који освештава човека и уводи га у непосредни однос са благодаћу и личношћу која је на њој изображена. Када се, дакле, налазимо пред иконом Христовом и целивамо је, ми се, поклањајући се икони, поклањамо Богочовеку, “плоти” (људској природи) Господњој која је постала равнобожна. Јер на икони се изображава једна ипостас Бога Логоса “оваплоћеног”, Бога Логоса, дакле, Који беше примио плот. Управо то открива нам и свети Теодор Студитски, када каже: “Свакога ко се изображава не природа, него ипостас се изображава”.
Из тог разлога икона освештава очи оних који је посматрају и уздиже разум ка тајанственом богопознању. Она нам открива ону реалност која је недоступна чулним очима, несагледиву дубину “Онога Који је красан мимо свих смртника”. Помоћу иконе ми ступамо “у тајни ка земљи новој”, јер, према одређењу које нам даје Велики Василије, “част која се указује икони усходи ка праобразу”.
Икона има по преимућству анагошку и педагошку функцију. Православље нам, дакле, помоћу иконе сугерише и поучава нас “не томе како да задржимо Господа и Бога у сопственој убогости, него како да се узнесемо ка Његовом богатству”.
А разлог томе је тај што се иконом чини прелазак, она има “пасхалну” функцију. “Пасха” значи “прелазак” – прим. прев] и кроз њу ми прелазимо, постајемо поклоницима и судеоницима славе Божије. Икона је заиста “нови језик”, она је мост који треба да пређемо, како бисмо стигли до “надлика, до апсолутне Лепоте, до надсветле Славе”. У православном храму, чак и када се не савршавају свете Тајне, верујући човек осећа снажно присуство Бога и Светих, а томе у великој мери доприноси и постојање светих икона.
Дакле, икона постаје “тачка” у којој се сусреће и сједињује душа наша са личношћу која је на самој икони изображена. “Икона”, рећи ће нам П. Јевдокимов, “тражи свој божански Првобраз, тежи свом Праобразу и ка њему оријентише човека… Она није садржај само теоретски или ликовни, него сусрет, непосредно присуство које рађа јединство”.
Све то значи да икона не представља просту религијску уметност или пуко уметничко дело, како је види светска хуманистичка култура, него је представа “символичко-ипостасна”, која нас призива да успоставимо општење са њеним праобразом, са личношћу која је на њој изображена. А када кажемо “символичко-ипостасна”, мислимо на то да је њена главна карактеристика најпре символ, она разговара путем символа, символичким језиком. Примера ради, очи се представљају крупним, али то бива символички, како би нас подсетило на то да су се оне обожиле и да су виделе велико и узвишено. Глава је често неприродно увећана што, преведено са символичког језика, значи да је стекла мудрост са висине итд. Икона је и “ипостасна”, јер изображава ипостас, личност.
Икона, међутим, није само символ и теолошки знак, икона пре свега постаје сапутница и утеха ражалошћеном, она лечи његову самоћу, отварајући двери Дома Очевог, дејством Светога Духа. Икона надахњује слаткопојца да сачини песму, просветљује богослова да богословствује, освештава душу и тело, испуњава срце мирном радошћу, чини чуда – постоје толике чудотворне иконе – постаје нашим васпитачем и невестоводитељком наших душа ка спасењу, а увек, разуме се, уз садејство Свесветога Духа. Јер “Благодат Светога Духа неодступно је присутна и у душама и у телима и на њиховим изображењима и светим иконама њиховим, не по суштини, него по Благодати и [Божанственим] дејством”, наглашава свети Јован Дамаскин.
Да ли је она једна религијска слика?
Свете иконе, које видимо кад уђемо у православни храм, припадају, свакако, византијском сликарству, али нису просто неко религијско сликарство, односно натуралистичка представа, која за тему има неки религијски лик или неки религијски догађај. Реч "икона" потиче од глагола είκο (ико), што значи бити сличан, личити, а одатле је и израз "ликовне уметности". "Природа иконе је подражавање архетипа", каже нам Св. Василије Велики. Другим речима, суштина иконе је подражавање, сличност са прототипом, са оригиналом. Управо такав смисао нуде и тумачи јеврејског текста Старог завета, речи "TSELEM", која значи икона. Често је налазимо у одељцима који се односе на стварање човека "по икони" Божијој (Пост. 1,26-27), и томе слично. Грчки писци су, такође, користили реч "икона" управо у том значењу. Налазимо текстове у којима реч "икона" има смисао посличњења, упоредне стварности, описа, ликовног одраза. Међутим, за верујуће људе икона није само дело уметности или нека религијска слика. Сматра се, а и јесте, посредничким литургијским сасудом, који освећује човека доводећи га у директну везу са харизмом и личношћу онога који је изображен. Према томе, кад се нађемо испред иконе Христове и целивамо је, ми се, при поклоњењу икони, клањамо Богочовеку, Његовој људској природи, која је постала равне части са божанском. Јер се на икони слика једна ипостас Бога Логоса оваплоћеног, односно Бога Логоса који је узео тело.
Управо то тврди Св. Теодор Студит кад каже: "Оно што се слика није природа него ипостас." Односно, при сликању једног лика, представља се не природа (суштина), него ипостас (личност). Из тог разлога икона освећује очи онога ко је посматра и уздиже ум у тајанствено знање. Открива нам ону стварност, која је недоступна чулним очима, неухватљиву красоту јединствене Лепоте.
Преко иконе долазимо до "тајне нове земље", јер "част иконе", уверава нас Св. Василије Велики,"долази од прототипа".
Значи икона је првенствено прелазног, посредничког карактера?
Икона је, по преимућству, едукативна и педагошка. Православље нам иконом показује и учи нас, не како да "задржимо Господа у нашем сиромаштву, него како да се узнесемо до Његовог богатства". А то је зато што је икона посредничког карактера, "пасхална" (пасха = прелаз), и преко ње постајемо причасници Славе Божије. У ствари, икона је један "нови језик", један прелаз, мост преко кога треба прећи и надићи га да бисмо стигли до "над-иконе, до Апсолутне Лепоте, до над-светлеће Славе". У православном храму, чак и кад се не врше Свете тајне, верник осећа живо присуство Бога и Светих; томе увелико доприноси постојање светих икона. Дакле, икона је "знак" кроз којег се наша душа сусреће и уједињује са насликаном личношћу. "Икона", каже П. Евдокимов,"тражи свој прототип, стреми ка свом Архетипу, оријентише човека... Нема искључиво теоријски или описни садржај, него је пре сусрет, непосредно присуство, јединство по сродству." Свиме овим хоће да се каже да икона није обична религијска слика или просто једно уметничко дело, како хоће да је види светска хуманистичка култура. Она је једна „символичко-ипостасна” представа, која нас позива на заједничарење са архетипом, са насликаном личношћу.
Када кажемо символичко-ипостасна, под тиме мислимо да је њена основна карактеристика символ, да говори помоћу символа, символичким језиком.
На пример, очи се икони сликају мало увећане, али то бива намерно, јер нас символички подсећају да оне гледају нешто велико, узвишено. Глава је понекад неприродно заобљена, али и то нам символички говори да она садржи једну посебну мудрост, итд. А "ипостасна" је јер слика ипостас, личност.
Међутим, икона није само символ и теолошки знак. Она је и дружбеница и утешитељица напаћенима; она је одстранитељ осамљености, јер енергијом Светог Духа отвара врата Очевог дома. Икона надахњује композитора да ствара мелодије, просветљује богослова да богословствује, освећује тело и душу, испуњава срце миром, чини чуда - постоји мноштво чудотворних икона - васпитава и уводи у спасење; све то, наравно, дејством Духа Светога. Св. Јован Дамаскин нам каже да благодат Св. Духа није пасивна и да непрекидно борави у душама и телима Светих, као и на њиховим иконама. Ово присуство Св. Духа свакако није по суштини, него по Својим нествореним енергијама.
-
Рекли сте да је икона један "нови језик", шта то значи?
Црква је од свог настанка, осим јеванђелског и литургичког, употребљавала и један "нови језик", језик иконе. Овим језиком се остварује "пројављивање и презентација Црквене истине, али не у смислу просто репродуковања догађаја, него као оваплоћење благодати". "Икона", каже Јаков Мајнас, "није само естетско-практични метод приближавања тајне вере. Иконе нису просто књиге за неписмене (у том случају писмени не би имали потребе за њима). Оне поучавају свакога, не зато што нас информишу, него зато што нас приводе Небу".
Конкретније, православна икона је:
а) јеванђелски језик
"Живописци нису у супротности са Св. писмом, него представљају управо оно о чему Писмо говори; тако да су они поборници библијског." (Седми Васељенски Сабор) Другим речима, иконописци својом уметношћу не стварају дела која су у супротности са Јеванђељем. Својом уметношћу они стварају баш оно што се наводи у Св. писму. Према томе, сагласни су са Светим писмом. Зато је икона једно оптичко живописано јеванђеље и сачињава ликовни језик Новог завета и Црквеног предања. Или, речима Леонида Успенског: "Као што је реч Св. писма језичка икона, тако је и икона насликана реч јеванђеља".
б) Литургички језик
"Православна икона је реч равне части и важности са речју коју Црква користи у богослужењу. Зато су је успешно назвали литургички надоместак." Иконографија "опредмећује" све оно што се тајанствено свршава у обреду. То је теологија која Господа и Свете опевава и слави у "ћутању". Она на емпиријски начин доприноси да човек доживи тајну божанског домостроја.
в) Химнографски језик
Тесна је веза између иконе и црквене химнографије. Постоје иконографска дела која су тачан препис црквених химни. Карактеристичан пример је осликавање чињеница Акатиста у двaдесет четири сцене (трпеза манастира Ставроникита).
г) Језик хагиографски и светоотачки
Мноштво иконографских дела сачињавају иконографски синаксар и ликовни подсетник светоотачке речи. Св. Григорије Ниски икону Св. мученика Теодора назива „књигом језикословном” од које верници имају користи уколико је „читају”. По речима истог Оца, ћутљиве фреске умеју да говоре о најузвишенијим стварима.
д) Језик догматике
Иконе потпуно изражавају догмате Цркве. Гледајући свете иконе можемо, пошто смо претходно дешифровали њихов језик, разумети и доживети надчулне аксиоме. Можемо се научити тријадологији, христологији, антропологији, еклисиологији и агиологији. Од стручњака је напоменуто да би студије теологије могле бити успешне и од проучавања и анализе иконографије. И заиста, иконографија у свим својим димензијама пројављује православну догму, то је „осликана теологија”. Теолошки и догматски текстови као што је „Символ вере” и „Оче наш” сачињавају иконографске теме без премца.
ђ) Педагошки језик
По Св. Јовану Дамаскину, икона је света уметност створена ради „постизања знања и спасења” Преко светих икона Црква нам нуди једно васпитање и образовање стављајући у први план један конкретни и оваплоћени богоподобни етос. Саме иконе постају „путовође” образујући Христа у нама. Осликавање мучења Светих, Сташног суда, раја и пакла, указује нам на неке догађаје који су опомињућег карактера. Икона тиме постаје „педагог” за Христа. Благодат иконе нас одржава и храни као мана у пустињи, приводећи нас нетрулежном животу. И заиста, у Житијима Светих читамо да су многи поверовали у Христа гледајући неку конкретну икону. Примера ради, Св. Доситеј је још у младости посетио Свету земљу и тамо видео осликану представу пакла која га је толико узнемирила да је после тога коренито променио свој живот. Иконе као„харизматичко присуство осликаних личности” васпитавају верника за „молитву и заједничарење са Беспочетним Бићем”. „Иконе се показују”, вели нам Е. Јанис, „као истинска школа молитве, јер оне не учествују само као средства, него нас руководе у молитви и показују како да се молимо, чак и својим ставом.” А познато је да срце у молитви осећа све људе као браћу и целокупну творевину као себи блиску. Тако нас и икона кроз молитву води ка љубави према ближњем. Јер, како каже Св. Исак Сирин, милосрдно срце је оно које гори од љубави за целокупну творевину. А „сагоревање срца”, сагласно аскетским оцима, јесте непрестана молитва. „Молитва је сагоревање срца за све људе и сву творевину, за птице и животиње, за демоне и свако створење.”
е) Еклисијални језик
Налазећи се у православном храму, приметићемо да православна иконографија „усклађује богословску реч и поредак у храму, односно, распоред и план храма и распоред икона се поклапају. Овај положај и место икона није произвољан, него је уклопљен у један конкретан програм који је дубоко символичан, а циљ му је да покаже хармонију одређених теолошких и литургичких вредности домостроја нашег спасења. „Све што се научава у литургији”, каже К. Каломирис, „кроз химне Цркве и преко беседе са амвона, изванредно је приказано ћутљивим иконама.”
Каже се да је икона састављена од два параметра. С једне стране је уметност, а са друге теологија, догма, Истина. Да ли је тако?
Да, икона се заиста састоји од два параметра. С једне стране јесте уметност, а са друге јесте и теологија, догма, Истина. Према томе, свака икона уједињује у себи два елемента: уметнички, тј. ликовни моменат, и морфологију коју црпи из предања Цркве, као што је то случај са иконама Христа и Богородице. Ликовни моменат је еластичан и може се мењати, док се морфологија, форма не може мењати, она мора остати трајна. У супротном, верујући човек био би збуњен и не би могао препознати насликану личност. А то јер нам форма приказује архетип, саму насликану личност. „На икони се архетип осликава.”
ШТА ЈЕ ИКОНA?
Откровење у бојама
Преподобни Јован Дамаскин је рекао: “Икона је такође Божанствено Откровење, само што није написано словима, већ насликано бојама.” Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да се дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма.
Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима се осим буквалног историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који се односи на будуће догађаје), типолшки (у којем се одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве који се описују у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава.
Свецело Свето Писмо је потчињено јединственом циљу – човековом спасењу. Библија је указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Божанству. Задатак Светог Писма и задатак иконе је да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ је условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла Библија се одликује посебним језиком: с једне стране овај језик је максимално лаконски, с друге – дубоко поетичан.
Овде се употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да угледамо човеку непознате духовне слојеве који се крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: “Колико је речи у Светом Писму толико је у њему тајни.”
Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији се врх види изнад површине мора, док се већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанствених тајни.
Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх “глечера” него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа.
-
Алегоријска тумачења Библије су постојала још у доба пре Христовог Рођења. Јудејско-грчки философ Филон је причајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су свети Оци створили читаву науку тумачења Библије – егзегетику. Међу њима су свети: Атанасије Велики, Григорије Богослов, Василије Велики, Јефрем Сирин, Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никаква прича не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима које су се излиле из срца пророка – из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог.
Дакле, језик Светог Писма је специфичан језик, он омогућава да се у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да се дотакне, да постане саучесник другог еона – еона вечности.
Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да се кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално – духовно; да се човек укључи у други – благодатни живот који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му се да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши је у свом унутрашњем, духовном, религиозном искуству.
Како је настајала икона? По чему се она разликује од слике? Слика је уметничко приказивање; она је миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност – што је већа сличност сматра се да је слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак – да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека.
Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик – то је нешто као сама идеја, софијско постојање човека, његова идеална предодређеност; понекад се то назива унутрашњим логосом који живи у човеку.
Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз, а несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога је икона увек условна: икона није портрет, икона је символ небеског; икона је проналажење појава утицаја духовног света у нашем земаљском бивствовању, у нашим земаљским реалијама.
Као што знамо хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз подобије и кроз аналогије, а апофатичност је негативно богословље; оно истиче да је Божанство неизрециво и неисказиво, да је Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су се одразила ова два аспекта богословља – катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да је сам првообраз много изнад било каквог свог приказивања.
У икони се не сусрећемо са простим метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, а символ је увек постојан. Знаковно-метафорички ликови могу да се мењају, а символ поседује одређену католичност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане по канонима Православне Цркве увек, ма где да се налазе.
Ако се говори о различитим школама иконописања овде се може навести поређење са многим дијалектима једног језика. Не може се говорити о философији иконе, али се може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем религиозном искуству. Икона је оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад се икона убраја у византијску уметност – то није истинито, нетачно је, то је веома условно. Осим огромног региона Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где је једно време цветало хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона је упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али је одатле узела само сирови материјал – требало га је оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити.
Прозор у вечност
У VIII веку се у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес.
Император Лав Арменин је сматрајући да је иконопоштовање главна препрека за преобраћање муслимана у хришћанство одлучио да изврши реформу Цркве, да уништи иконопоштовање. Нашли су се и идеолози иконоборства – философи, религиозни посленици који су истакли низ аргумената против поштовања икона. Ови аргументи су се састојали у следећем: духовни свет има другачије супстаниције, другачије димензије у поређењу са материјалним светом, дакле, духовни свет не може бити приказан, откривен, одређен у материјалним формама. Иконопоштовање су иконоборци поредили са поклањањем идолима у паганству инсистирајући на томе да је основа паганских религија космофилија, односно обожавање космоса и његових сила; дакле, по њиховом мишљењу поштовање идола је у паганским религијама било потпуно природно и логично зато што су се у идолима одражавале идеје и феномени материјалног света за које је била везана мисао пагана. Што се тиче хришћана њихова усмереност ка вечном и духовном с тачке гледишта иконобораца не може бити изражена кроз материјално и вештаствено. За иконоборца изражавати духовни свет кроз материјалне слике значи профанисати га, овештаствљавати, приземљивати, односно лагати на Самог Бога. Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, а такође у неким протестантским конфесијама.
Што се тиче православних, они су одговарајући иконоборцима говорили: и духовни и материјални свет јесу производ једног Творца: духовни и материјални свет јесу две слике које је насликао један Уметник. Ако између духовног и материјалног света нема природне супстанцијалне истоветности постоји друга веза – веза сличности. Човек је представник материјалног света у духовном свету, и Бог је стварајући космос Својом премудрошћу у сам космос уградио информацију о духовном свету; због тога видљиви свет представља знаковни систем духовног света, систем у којем је духовни свет одражен не миметички, односно не у својим одразима као у огледалу, већ у символима као у тајнопису и хијероглифима. Због тога икона за нас и није портрет већ символ вишњег света.
Ипак икона има своје особености. Господ је примио људско тело, Он је био видљив и опипљив. Свеци су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су се преобразиле људска природа и јестаство, преобразили су се кроз сједињење с Божанственом Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе је законита: човек који је на њој приказан налази се у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Условност иконе мирски људи често сматрају за некакву инфантилност, “дечје доба” (било је време када су и историчари уметности то сматрали). У ствари икона је дубоко промишљена. Када би она била обичан портрет не би се радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању.
Међутим, икона је прозор у вечност. Икона се открива и показује у себи пре свега духовну суштину, због тога њен језик мора да нам говори о духовној суштини онога ко је на њој приказан.
Католичка Црква је, одвојивши се од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика се икона претворила у слику на религиозну тему, на којој су приказани исти људи које видимо на улици.
Због тога католичка “икона” не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко је на њој приказан. “Портрет” Неба не може да постоји, али символи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о Небеском.
-
Поштоваоци икона су оповргавајући аргументе иконобораца говорили о томе да је сама људска реч такође символ, такође знак. Међутим, кроз Свето Писмо, кроз реч, имамо податке о духовном свету. У молитви такође користимо реч иако је она символ, ми кроз молитву општимо са Богом. И икона је, ако је правилно насликана, такође свештена повест која није нацртана словима, већ бојама; не пером, већ кичицом. Постојећи канон иконописања је неопходан, православни иконописац мора строго да га се придржава; ако се овај канон нарушава обавезно се нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када се икона претвара у слику, чак и ако је то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном (“предивно” у мирском значењу ове речи, као уметничко дело) “иконом” човек може да осећа чак и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему се човек неће одлепити од земље, већ ће напротив, бити прикован за њу.
Ако икона није насликана по канонима Цркве она се претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква “приземљена” слика није способна да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које је у ствари фалсификација духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе. У још већој мери се то односи на статуе, тродимензионалне приказе, који имитирају тродимензионалне земаљске реалије, осећај вештаствености и телесности.
Лик на икони гледа из вечности, он је лишен тежње ка земљи. У њему је материјалност преображена духом, она као да губи тежину и постаје прозрачна. У статуи се напротив, осећа тежина, маса, физичка збијеност, припадност земљи. Статуа не само да стоји на земљи – статуа тежи ка земљи.
Статуе паганских богова су стављане у античке храмове. Ум и срце пагана нису могли да се издгну изнад космоса, они су у потпуности припадали овом свету.
Статуа је израз материјалности. Карактеристично је да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако је пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима.
Али икона је истовремено управо символ, она не може бити апстракција.
На пример, на Западу, не само у протестантизму који није ограничен традицијом, него и у Католичкој Цркви – “иконе” су почели да стварају већ и такви уметници као што је Дали. Апстракционизам је продро у ове цркве, али никако не може да створи праву икону. Због чега? Због тога што је икона израз Цркве, а Црква је заједништво – заједништво религиозног осећања, религиозне свести. Апстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који се налазе у храму.
Дакле, православна икона не сме да се изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; а оно што је главно – они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују.
Што се тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека.
Икона мора да узвиси човека да га узнесе ка духовном свету, а натурализам Ренесансе је сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона је за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме се молимо; препознавање – зато што се онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, у другом бивствовању, а притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда символика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде је истакнуто: очи су способност за духовно виђење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко созерцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње виђење људског срца. Широке усне су символ чулности, уске – знак аскетизма. Тако да икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ. Иконопис чак ако, да тако кажемо, не гледамо на њега са религиозне тачке гледишта, већ само са тачке гледишта уметности, већ представља идиом уметности.
Монахиња Јулијанија (М.Н.Соколова)
ИКОНА ЈЕ СВЕШТЕНИ ПРЕДМЕТ
Икона је књига о вери. Језиком линија и боја она открива догматско, морално и литургијско учење Цркве. И што је чистији и узвишенији живот хришћанина тиме је његовој души доступнији језик иконе.
Икона је пре свега свештени предмет. Лик који је на њој изображен добија, по правилима Цркве, име кроз натпис. Овим икону усваја онај ко је на њој изображен, она усходи ка свом првообразу и постаје учесница у његовој благодати, тако да се приликом недостојног, немарног опхођења са иконом не вређа сликарство, већ онај чије је име она добила, њен прволик. Зато иконописац-почетник од самог почетка треба да буде прожет свештеним страхом према иконописању и да га признаје за свето дело.
Треба такође да поштује оне људе који су се у току протеклих векова потрудили у овом делу, који су умели да створе језик иконе, који су створили њен узвишени, заиста црквени стил. Међу њима пре свих знамо светог апостола и јеванђелисту Луку, а и после њега је било безбројно мноштво иконописаца међу светим мужевима и оцима Цркве.
Икона је сликовито изражена молитва, и она се углавном поима кроз молитву. Она је намењена само вернику који пред њом стоји у молитви. Њена сврха је да помаже човеку да се моли, зато онај ко се труди на овом делу не сме за време рада да заборавља на молитву. Молитва ће много тога на икони објаснити без речи, много тога ће учинити схватљивим и блиским, много шта ће показати као духовно тачно, као неоспорно истинито.
На икони је сликовито изражена јединствена, непоколебљива, општецрквена истина и њу је важно сачувати да се не замути. Извртања се у икону уносе због неумећа, незнања или дрске самовоље иконописца, који се не боји да одступа од предања о иконама и који уноси у црквени лик “мудровање своје, мудровање плоти”.
Приметићемо да иконом у ужем смислу називамо изображење начињено на дасци. Међутим, дефинишући ову уметност имаћемо у виду не само саму икону, већ иконописни лик у широком смислу, приказ који може бити насликан и на зиду, и на металу, и на предметима који се свакодневно користе у храму и не само насликан предмет, већ и изгравиран, извезен, урађен мозаиком и т.сл.
Дакле, икона пре свега није нека самостална уметност. Иконописање је део живота Цркве, једна од њених институција. “Ја нисам од овога света” (Јн. 8, 23), рекао је Божанствени Оснивач и Глава Цркве, - “... царство Моје (односно Црква) није од овога света” (Јн. 18, 36). Зато, као и природа Цркве, тако и све њене институције нису од овога света; њихова сврха и коначни циљ је исти као и циљ Цркве – спасење овога света, односно васпитавање човека у времену за вечност, његово довођење до благодатног општења са Богом, до богоуподобљења. Зато у таквој својој институцији као што је иконописање – црквено изображавање, Црква жели да изрази у слици своје учење, своју историју, догме вере, односно богословље, молитву као дах духовног живота, духовно искуство отаца и учитеља Васељенске Цркве, који су већ достигли благодатно бестрашће и општење са Богом и не само да су га достигли већ су нам оставили и опис овог многотешког пута у својим многобројним делима. Притом Црква нарочито има у виду ону своју децу којој су словесна излагања богословља недоступна или мало доступна.
“Свет не види свеце као што ни слепац не види светлост.” Виђење, пак, Цркве се по томе и разликује од обичног, световног, што у ономе што сви виде, али уско и једнострано, она види невидљиво; у пролазном протицању живота она види струју вечности. И управо оно што исклизава обичном виђењу Црква показује у иконописном лику.
Али како изразити “благодат” или “обоженог” човека? Јасно је да за то не постоје никаква људска средства. Зато црквена уметност која је вековима стварала своју икону даје у њој само наговештај, извесно подобије, симболично означавање невидљивог; даје нарочитим формама, посебним бојама и линијама, нарочитим, јединственим, само од стране Цркве усвојеним језиком онакво изображење које се уколико му се темељно и пажљиво приступа, показује као потпуно одговарајуће оном стању које су свети Оци описали речима. Јасно је да таква икона не може бити насликана било како и било чиме. Очигледно је да овде не може бити ништа случајно, индивидуално, произвољно, каприциозно. Језик иконе се стварао разумом Цркве, народа и историје под благодатним предводитељством Светога Духа, Који увек пребива у Цркви.
Икона изражава јединствену, једном и заувек установљену истину, која не подлеже изменама.
Митрополит Московски Филарет (Дроздов).
Монахиња Јулијанија (М.Н.Соколова)
-
СВЕТЕ ИКОНЕ У ЖИВОТУ САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА
Свештеник Андреј Давидов се већ тридесет година бави иконописом. Последњих дванаест година изучава и обнавља изгубљену технику иконописања – енкаустику. Обновио је јединствене рецепте за пречишћавање воска и прављење воштаних боја. Насликао је мноштво икона, како методом енкаустике тако и комбинованом техником темпера-енкаустика. Отац Андреј говори о значењу икона у животу савременог човека и о томе како повезати рад иконописца са службом свештеника.
Питање: Оче Андреј, реците нам како схватате значење иконе у животу верујућега човека?
Одговор: Икона је за верника ствар обична и посведневна. Често толико уобичајна да о разлогу због којег је саздана, ми и не размишљамо. На тај се начин односимо према многим стварима из нашег окружења. Ми, једноставно, знамо шта оне треба да буду, и замишљамо да знамо који је разлог њиховог постојања и какав је њихов најдубљи смисао. Ипак, кад би нас упитали да јасније изразимо то „знање“ ми би се збунили и не бисмо могли ништа да кажемо, или бисмо избацили неколико општих фраза.
Због чега је икона присутна у нашој вери? Какво је њено основно назначење? Због чега се она ствара? Ради прикључења човека небеској лепоти? Истина, добро и лепо налазе се у нераздељивом јединству и по речима блаженог Августина, „лепота – то је блистање истине...“ Или, можда, као илустрација „Светога Писма за неписмене“ (како се понекад формулисало црквеним одредбама), ради проповедања хришћанства? Ради саздавања молитвеног расположења човека који долази у храм? Ради подсећања на светитеље и догађаје из црквене историје? Коначно, сви ти захтеви су важни и пресудни за икону.
Питање: Ипак, очигледно, постоји најдубља, коренита разлика измећу иконе и различитих врста религиозног сликарства?
Одговор: Нашој природи је својствена тежња ка реалном односу са светима, и Црква је од самог почетка веровала да је бојама насликана икона Господа Исуса Христа, Богородице или светога способна да у себи сачува и преда њихово присуство сада и овде. Икона, макар и не у пуноћи, „има у себи и предаје енергију Првообраза“. Сусрет са светим кроз његову икону је, по схватању Цркве, управо реалан сусрет, дијалог, лични контакт, а не просто интелектуална, контеплативна конструкција „Ја треба да мислим – представим себи, да то означава то и то...“ Присуство светога у иконописном делу је стваран, личносни контакт. Управо жеља и могућност општења са вечним, горњим светом, лежи у основи појаве иконописа као сакралне, црквене уметности.
Такво узвишено, тајинствено и, једноставно говорећи, застрашујуће у својој смелости схватање иконе може се потврдити огромним бројем светоотачких и богослужбених текстова. Како пише свети Григорије Ниски: „Образ (слика) је исто што и Првообраз, иако је он унеколико различит. Зато што би схватање образа било немогуће утврдити, уколико он не би имао јасно изражене и неизмењиве црте. Онај ко посматра лепоту образа достиже такође познање Првообраза.“
Но пре свега то потврђују саме древне иконе својом потресном изражајношћу која активно призива човека.
Питање: Може ли савремени човек осетити тај призив и може ли му се одазвати?
Одговор: Данас се, авај, често јавља осећај да су савремени људи у многоме изгубили способност за тако озбиљну перцепцију иконе. Наше сазнање је толико ограничено светским вредностима да је једва способно да осети живу везу између символа и онога што он символизује, образа и Првообраза. Но занемаримо ли ту везу, руши се комплетан смисао иконе. Нећемо успети да створимо иконе налик иконама древних иконописаца чија је уметност позивала на дијалог, која нам се обраћала и активно учествовала у нашем животу.
Понекад многим црквеним, верујућим људима, свештеницима, па и професионалним иконописцима икона која је устројена на тим принципима није потребна.
Говорили су ми пријатељи иконописци да су недавно добили посао да хитно направе велики иконостас, а посао су добили од стране ауторитета на високом положају. Нису све иконе биле готове. И у богато украшеном, позлаћеном, резбареном иконостасу требало је оставити празнине и то на централним местима. „Опростите нам, ускоро ћемо вам донети остатак.“ „Зашто, зар је то баш неопходно? Па и овако лепо изгледа.“ Овај трагикомични случај је карактеристична илустрација озбиљног проблема.
Питање: Какве су иконе данас „најпривлачније“ верницима?
Одговор: Од иконе се данас често захтева да буде другостепени део некакве опште „молитвене атмосфере“, на какву смо навикли да наиђемо у Цркви. Та се атмосфера описује речима као што су тишина, мир, благолепије. У њу спадају свечаност и величанственост коју гради тајанствено светлуцање и одблесци кандила и злата, многобројне фигуре светих испреплетане линијама компликованих орнамената. Необичан, чаробан, мистичан простор. Наравно, таква осећања су неопходан део религиозног живота верника. Храм треба за нас да буде очев дом, треба да нам је свој, срдачан, познат, топао и привлачан.
Но, јавља се осећање да се слика која призива, која је оријентисана на жив однос, често веома захтевна, која није једоставна, и која је „испитивачка“ (како се прекрасно изразила византолог Олга Попова), не уводи лако у такав простор и такође је у стању да разруши удобност материнског спокоја описане атмосфере.
Треба признати да то чудо сусрета са дубином и тајном Првообраза, које проживљавамо приликом пажљивог удубљивања док стојимо пред древним иконама, одзвања диссонансом у сложеним и за нас уобичајним околностима. Да ли је у тим околностима прихватљив узнемирујући „испитивачки“, захтеван, призивајући изглед, на пример, кремаљског Спаса Љутито Око из четрнаестог века, који спаљује (претвара у пепео) све наше „одвећ људско“, дремљиво и инертно? Или толико „неспокојан“ у уобичајном смислу образ Спаситеља из манастира Свете Катарине на Синају, најстарија од сачуваних икона Христа, из шестог века.
Шта чинити?
Могу ли бити у корелацији у једном архитектонском пространству тежња макар и ка духовном, но комфорном, и ватрено сведочење вере? Желимо ли, јесмо ли спремни да уложимо такав напор и прихватимо, у за нас уобичајној атмосфери савременог храма, образе средњовековних иконописаца, који горе духовним огњем, који нас призивају са зидова древних храмова? А може бити да ми сами стварамо и организујемо атмосферу нашег храма, која исходи из природе наше религиозности? Шта ми, уствари, желимо да обновимо, обнављајући древну уметност иконописања: стилске форме или основни садржај?
На свакодневном плану осећа се огромна разлика између менаталитета савременог човека и тог система схватања света, који је породио молитву и поклоњење икони. Данас су најпотребније иконе са „неутралним“, избалансираним представама. Оне споља подсећају на древне образце, али се у односу на њих веома разликују по задатку који треба да испуне. Њихова сврха је ограничена: створити општу позадину одређеној атмосфери и расположењу.
Најзад, свако је сам одговоран за степен озбиљности свог односа према икони, но уколико ми изнутра нисмо сагласни таквом снижавању задатка иконе, неопходно је да се вратимо његовом изворном црквеном разумевању, у којем видљиво постоји Првообраз.
Питање: Помаже ли вам живо искуство свештенослужења у стварању икона?
Одговор: Када постојано служиш у храму почињеш да на специфичан начин схваташ његов простор, осећаш захтеве задане његовом архитектуром. Стараш се да не нарушиш унутрашњу целовитост тог простора, већ да са њом будеш у складу, да радиш тако да свака икона или зидна композиција изгледају као да су рођени из недара постојећих архитектонских услова, да се налазе на свом месту. Саме иконе ствараш да не буду само део ентеријера, већ активни учесници богослужења које ти сам савршаваш. Зато поживети и послужити на том месту на којем ћеш радити као уметник, осетити га и разумети, веома је корисно за иконописца.
Ево, на пример, у Пскову сам четрнаест година служио у храму из дванаестог века. За то сам време променио три концепције у своме раду, док се нисам утврдио у оној, која највише одговара управо том простору. Кад сам почео да осећам тај простор као „кичму“, схватио сам да су градитељи дванаестог века саздали у тој грађевини веома моћну, јарку и верну интонацију, и мој задатак је био да је не нарушим, већ да је правилно појмим и да на њу одговорим. Интересантно је да је управо тада, када сам почео да перципирам зависну и подчињену улогу мог сликарског рада у односу на задану архитектуру храма, ту и тамо почела да ми долази, не промишљено, не схематизирано, него слободно, идеја како и шта је потребно урадити.
Ипак, много је иконописаца који нису свештеници, а који умеју да створе изванредне иконе. Но, једно је када радиш у храму који одлично познајеш и у којем живиш, служиш, молиш се годинама, а друго је када дођеш по позиву у некакав град ради конкретно погођеног посла, завршиш га и одеш. У овом другом случају посао може бити веома добро и професионално изведен, но ствар није само у томе. Сваки храм, поред захтева које намеће архитектура, које свако не може да осети за неки кратки период, има и своју парохију.
А то су конкретни људи, сваки са својим проблемима, радостима и невољама. Управо се за њих сликају иконе у храму! Ниједан свештеник не може да престане да постојано размишља о својој парохији, и када почнеш непосредно да адресираш, да се у свом раду обраћаш живим личностима које познајеш, који су ти драги, који се зову Андреј, Константин, Светлана и тако даље, у твом се раду појављује специфичан квалитет и разумевање. Твоја се икона не уноси у храм извана, него се рађа унутар вашег заједничког живота у вери и Цркви.
Разговор водила Ана Курскаја 25. августа 2008. године
Превео са руског: Дејан Манделц
-
(http://files.reseguiden.se/files/57/rg_1035857_m600.jpg)
-
(http://www.bsn.org.rs/pzr/01/celitelj.jpg)
Целитељница
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/tajna_vecera.jpg)
ТАЈНА ВЕЧЕРА
Дошао је дан бесквасних хлебова, када се по обичају клало пасхално јагње. Тада Исус посла апостоле Петра и Јована у град, да у кући Светог Јована Богослова припреме вечеру за Пасху. Касније, када је вечера била припремљена, дође Исус са осталим ученицима.
-
(http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/images/istorija/istorija2.gif)
-
(http://www.iconsexplained.com/iec/lib/00058_christ_pantocrator_mosaic_hagia_sophia_492x600.jpg)
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/bogorodica_umeksavanje_zlih_srca.jpg)
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА УМЕКШАВАЊЕ ЗЛИХ СРЦА
Тропар
Умекшај наша зла срца, Богородице, нападе оних који нас мрзе одагнај и сваку тескобу душе наше разреши. На Твоју свету икону гледамо, страдањима Твојим и милошћу Твојим према нама се ражалошћујемо и ране Твоје целивамо, а од стрела наших, које Те рањавају, страхујемо. Не дозволи нам, Мати милосрдна, да од тврдоће срца свога и тврдоће срца ближњих наших настрадамо, јер Ти ваистину јеси злих срца умекшавање.
Српска прсвославна Црква празнује икону Мајке Божије Умекшавање злих срца у Недељу свих Светих и 26/13. августа.
Смирује непријатеље и све оне који нам зло желе у опхођењу према нама.
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/vaskrsenje_lazarevo.jpg)
ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО - ЛАЗАРЕВА СУБОТА
На једном од многих путовања по Јудеји, Христос је сазнао за смрт свог пријатеља Лазара. Лазар је имао две сестре, Марту и Марију, које биле неутешне у оплакивању свога брата. Исус Христос видевши њихову неирециву тугу, оде на место где је Лазар био сахрањен већ четири дана у пећини која је била затворена каменом. Исус васкрсну Лазара рекавши: "Лазаре изађи напоље... Развијте га и пустите нек иде". (Јн 11, 11-44)
Тропар, глас 1:
Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже,
тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем:
Осана во вишњих,
благословен грјадиј во имја Господње.
Лазарева субота или Врбица се слави на суботу уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном плочињу велики Васкршњи празници.
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/ulazak_hrista_u_jerusalim_cveti.jpg)
УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
-
(http://img519.imageshack.us/img519/334/gracanica006holymartyrsvi4.jpg)
Манастир Грачаница, Косово и Метохија, 14. век
-
Манастир Беочин, олтарска икона: Богородица са Христом
(http://www.sluzba.vojvodina.gov.rs/SEKRETARIJATI-V/web-APV-cinjenice/web-manastiri/ilustracije/BeocinIkona.jpg)
-
(http://www.soztuzla.org/images/cveti.jpg)
Икона Цвети-Улазак Христа у Јерусалим, престона икона Св. Ђорђа манастира Ловница из 1578./79. године рађена је темпером на дасци величине 106,3х82,1х3,8 цм ;“грешни раб Лонгин“. Икона је 1971. године излагана у Паризу и Сарајеву у оквиру велике изложбе „Умјетност на тлу Југославије од праисторије до данас“.
-
(http://www.pravoslavna-crkva.nl/images/gospodishs.jpg)
Господ Исус Христос Пантократор,
икона, манастир Хиландар, Света Гора,
VIII век.
-
(http://www.svetagora.info/images/stories/ikone/Manastir%20Zograf/Sveti%20Djordje.jpg)
Свети великомученик Георгије Победоносац
Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице и његова повест је следећа:
За време владавине цара Лава Мудрог живела су три рођена брата – Мојсије, Арон и Василије, пореклом из Лихниде, која је касније добила име Ахрида. Због своје љубави према Богу и свог благочешћа, они одлуче да напусте богатство и славу овога света и да обуку ангелску схиму. Како би се ватреније и храбрије супроставили непријатељским лукавствима и потпуно умртвили страсти своје плоти ради Царства Небеског, они изаберу себи савршено отшелништво на Светој Гори – Атону. Нашавши тихо место у околини данашњег манастира Зографа, они подигну три колибе и подвизаваху се сваки за себе, окупљајући се једино недељом.
Прочуло се на Светој Гори о њиховој врлини, придруже им се и други монаси, па пронашавши божјом вољом згодно место, они подигну манастир и храм. Не могаху се међутим сагласити око имена светог храма: једни говораху да се храм посвети светом Николи, а други светом Клименту архиепископу охридском, свом земљаку; сваки дакле ономе кога више поштоваше, и тако не могаху да се сложе. Да би решили настали спор у братској љубави, најзад одлуче да се усрдно помоле Богу и да он једини одлучи ком светитељу да посвете свој храм, и чију икону да насликају на припремљеној дасци. Једне вечери стану сва тројица на молитву, сваки у својој келији, и док се тако мољаху, необична светлост, јача од сунчевих зрака, разлије се из новоутемељене цркве по околним висовима, а они збуњени и обузети страхом остану читаве ноћи у подвигу молитве. Сишавши следећег јутра у цркву, угледају на своје велико изненађење већ насликан лик светог великомученика и победоносца Георгија на припремљеној дасци. Тако је Господ одговорио на њихову молбу и на чудесан начин објавио коме да посвете свој храм.
Због ове свете иконе храм је посвећен светом великомученику Георгију, а манастир назван Зограф (Иконописац), пошто се икона јавила на сам Божји миг, насликана неведљивом силом и руком.
О томе где се раније налазила ова света икона, повест казује следеће:
Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је Свеблаги Бог попустио у Свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала.
Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити Богу да им у име великомученика Георгија открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И Бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: “Не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у Богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев Божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града Лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом Гробу Господњем, и нека буде воља Божија.
Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну Богом вођени на жељену Свету Гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио призван овим чудесним догађајем и Божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: “Зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче Георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана Фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана.
Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. У знак своје побожности и пламене ревности, овај автократор одлучио је да посети Свету Гору и да се поклони светој икони, те да се духовно окрепи у сусрету са монасима Мојсијем, Ароном и Василијем, које сви свугде хваљаху. После њега, манастир Зограф посетио је и бугарски цар Јован из Трнова. И њиховим богатим даровима и новцем почела је изградња величанственог манастира Зографа. Касније су га међутим разрушили варвари и морски разбојници. Данашњи манастир подигнут је на рушевинама старог здања, захваљујући помоћи молдавског војводе Стефана.
Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика Георгија Победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони.
Ова икона украшена је сребрним оковом израђеним благословом митрополита Серафима у Петрограду, што стоји написано на доњем делу светитељеве одеће. Лик светог Георгија је због старости доста таман, а припада Византијској школи.
О другој светој икони светог великомученика Георгија Победоносца, која се налази на стубу леве певнице, сачувано је у манастиру Зографу следеће предање:
Ова света икона такође је доспела у манастир морем из Арабије и пронађена је у пристаништу манастира Ватопеда. Њен изненадни долазак унео је не мали немир и пометњу међу светогорске монахе. Наиме, прочуло се о њеном доласку, па су се окупили монаси из свих манастира у жељи да виде чудесно јављену икону, и сви су молили да она припадне баш њиховом манастиру. Ватопедски монаси желели су да је присвоје, говорећи како се појавила у њиховом пристаништу. Али, старци из осталих манастира нису хтели ни да чују, него одлуче да пронађу заједничко решење, тј. да икона на неки начин сама покаже којем ће манастиру припасти. И тако и поред надмоћи манастира Ватопеда због његове старости, преовлада заједнички глас. Да би дакле засигурно видели у који од атонских манастира истински благоизволи Победоносац поставити своју свету икону, заједничком одлуком старци се договоре да је привежу на једно дивље и младо магаре које уопште није знало светогорске стазе и да га оставе слободно, пратећи где ће се зауставити. Тако и учине. Магаре најпре одведу на пут који води од Солуна на Свету Гору и оставе га без водича.
Магаре је одмереним и одлучним кораком кренуло, као да је знало и поимало какав свети товар носи, прошло кроз непроходне пределе и шуме, и зауставило се баш на једном брду преко пута манастира Зографа. Тада сви видеше да је благовољеније Победоносца Георгија да његова света икона остане у овом манастиру. Зографски монаси срдачно и са радошћу приме овог небеског странца и пријатеља и његову свету икону поставе у Саборни храм, на стуб леве певнице.
А оно магаре је крепало чим су са њега скинули свету икону и монаси су га закопали на истом месту. У знак сећања на чудесну појаву и долазак ове свете иконе, на оном брду подигнута је келија и црквица посвећена светом Георгију Победоносцу. То брдо налази се 15 минута хода од манастира према западу, преко једног дубоког потока.
Преко пута наведене свете и чудотворне иконе, на северозападном стубцу на који се ослања велика купола, налази се трећа света икона великомученика Георгија, о којој у манастиру постоји следеће писано сведочанство:
Молдавско-влашки војвода Стефан стално је ратовао протих својих противника. У то време на њега се намерила велика непријатељска сила ради његовог потпуног уништења. Видевши мноштво непријатељске војске, Стефан се узнемири и уплаши, па тако скрушеног срца и са многим сузама припадне Господу Богу, молећи се и призивајући Његову помоћ. Након усрдне молитве савлада га лак сан и одједном му се јави великомученик Георгије у небеској слави и тајни страх га обузме због овог чудесног виђења. А јављени великомученик му каже: “Буди храбар у Господу и не бој се овог мноштва, него сутра окупи сву војску и поведи је са слављеничким трубама, и видећеш снагу Бога нашег који ти је увек на помоћи. Зато сам послан, да покажем снагу Његову која у теби дејствује и да ти помогнем. А ти обнови мој већ опустео манастир по имену Зограф, који се налази на Светој Гори Атонској, и пошаљи тамо моју икону коју држиш код себе.”
Укрепљен појавом светог Георгија Победоносца и његовим обећањем о Божјој помоћи, Стефан окупи војску, носећи са собом и икону светитеља.
Из захвалности према Победоносцу, нешто касније Стефан је послао ову свету икону на Свету Гору да би испунио његову вољу, и величанствено обновио свети манастир Зограф.
Све три иконе светог Георгија Победоносца оковане су сребром и опточене драгим камењем. Сви украси на њима потичу из Русије.
-
(http://www.fotorola.com/uploads/37899cba12.jpg)
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/vaskrsenje_hristovo.jpg)
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО
Васкрс је највећи хришћански празник - празник над празницима. Тога дана се слави успомена на васкрсење из гроба Господа Исуаса Христа - победа над смрћу и темељ хришћанске вера. Због великог значаја овог празника црква је сваку недељу у години посветила успомени на Васкрс.
"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".
А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).
За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање?
Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.
Тропар (глас 5):
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.
-
(http://www.geocities.com/easternicons/St_Theodore_of_Tarsus_1.jpg)
-
(http://www.orthodoxjapan.jp/article/image/20090419.jpg)
Ovo je vrlo zanimljiva pravoslavna ikona,na japanskom
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/sv_vasilije_osroski.jpg)
http://www.mitropolija.cg.yu/duhovno...troskog_l.html
-
(http://www.spcobern.ch/ImagesSlike/Foto%20galerija/Ikone/Sveta%20Bogorodica.jpg)
-
(http://www.spcobern.ch/ImagesSlike/Foto%20galerija/Ikone/Sveta%20Bogorodica%20Vladicica%20Andjela.jpg)
-
(http://pravoslavlje.spc.rs/slike/986/o-svetosti-ikone-2.jpg)
-
(http://pravoslavlje.spc.rs/slike/995/simvolika-prostorne-strukture-ikone-2.jpg)
-
(http://img18.imageshack.us/img18/9231/scan00371.jpg)
-
(http://evgrsaveliev.narod.ru/history-1/images/simon_9.jpg)
Sveti apostol Simon kanonit-zilot
-
:aq28:
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/sv_aleksandar_nevski.jpg)
Свети Александар Невски
Син кнеза Јарослава.
Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свуноћна бдења и тајне молитве к Богу.
Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским.
Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди".
Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великом кнезу, сродику своме.
Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља.
Не само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне.
У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ.
Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме Који је створио небо и земљу; њему служим и њега почитујем".
Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га је и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.
Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима.
Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру.
При сахрани пак, кад му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату.
Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира.
Године пак 1547, при цару Јовану Четвртом, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране.
Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавра, где почивају и сада.
На данашњи дан обиљежава се Пренос моштију Светог Александра Невског.
Тропар:
Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.
-
(http://www.svetigora.com/files/images/25_10.preview.jpg)
Свети Епифаније
Јеврејин, али спознавши Христову веру крстио се, заједно са сестром Калитропијом. Замонашио се у 26. години. Својим подвижништвом прочуо се по целој Палестини и Мисиру. Бежећи од људске славе у Мисир, срео је Светог Пафнутија који му је прорекао да ће бити епископ на Кипру. Епископ је постао у 60. години. Пред смрт су га цар Аркадије и царица Евдоксија позвали у Цариград на сабор епископа, да се изјасни против Јована Златоуста. Ту му је Златоуст прорекао да више неће видети свог престрола, а он Златоусту да неће стићи тамо где га прогоне. Свети Епифаније се упокојио 403. године, у 115. години живота. Најпознатије дело му је „Панарион“ („Ковчежић“), у коме су изложене и побијене 80 јереси.
-
(http://www.sunart.kiev.ua/mist/magia/fei/images/arhangel.jpg)mihailo
(http://www.sunart.kiev.ua/mist/magia/fei/images/arhangem.jpg) gavrilo
(http://www.sunart.kiev.ua/mist/magia/fei/images/arhangen.jpg)rafailo
(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/mk/1/11/Salatil.jpg)salatilo
(http://www.angelic-angels.com/a-to-z-angels/images/archangel-jegudil.jpg)jegudilo
(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/mk/thumb/e/ef/Varahil.jpg/250px-Varahil.jpg)varahilo
-
(http://www.svetigora.com/files/images/26_4.preview.jpg)
Света мученица Гликерија
Кћи неког гувернера из Рима. По очевој смрти, настанила се у Трајанопољу у Тракији. У време цара Антонина, извели су је да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на челу и по њеној молитви удари гром и разби идола. Претукавши је, намесник је баци у тамницу коју запечати, с намером да је умори глађу. Али Гликерију је хранио ангел Божији, небеском храном. Када су отворили тамницу, угледаше је здраву и веселу, сву светлу. Тамничар Лаодикије видевши то чудо поверова у Христа и одмах га посекоше. А Гликерију су бацили у огњену пећ, где је остала неповређена. Најзад су је бацили пред лавове, где света дева предаде душу Господу. Пострадала је 177. године. Из њених моштију потекло је миро.
-
(http://www.svetigora.com/files/images/27_10.jpg)
Свети мученик Исидор
Са острва Хиос. Још од малена је проводио дане и ноћи у посту и молитви. У време цара Декија, на силу су га узели у војску. Када су сазнали да је хришћанин, извели су га пред војводу који га је саветовао да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Када он то одлучно одби, војвода нареди да га бију воловским жилама. Потом су му одсекли језик. Али и без језика, Духом Божијим, Исидор исповедаше Христа. Војводу убрзо пристиже Божија казна – наједном је занемео. Не могавши да говори, војвода даде знак војницима да посеку Исидора, што овога обрадова и радостан оде на губилиште. Главу су му одсекли 251. године. Тело му је сахранио његов друг Амоније, који због тога и сам пострада.
-
(http://www.svetigora.com/files/images/28_9.preview.jpg)
Вазнесење Господње - Спасовдан
Након Васкрсења, Исус се 40 дана јављао ученицима, говорећи им о Царству Божијем. Заповедио им је да се не удаљавају из Јерусалима, него да чекају да се испуни обећање: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек“ (Јн. 14, 16), „јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије ових дана“ (Дела Ап. 1, 5). Онда је апостоле и Пресвету Богородицу повео на Маслинску Гору, и „док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових“ (Дела Ап. 1, 9). Уто им приђоше два анђела и рекоше: „Што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо“ (Дела Ап. 1, 11).
-
(http://www.svetigora.com/files/images/29_10.jpg)
Преподобни Теодор
Ученик Светог Пахомија. У младости, сазнавши за Христа, крстио се и чувши за Светог Пахомија оде код њега побегавши од родитеља. Свети Пахомије га је заволео због његове необичне ревности и послушности. Када му је дошла мајка да га зове да иде кући, он јој се није хтео јавити него се молио Богу да би и њу просветио истином. И мајка не само да не врати сина кући, него се и сама не врати. Остала је у оближњем женском манастиру, којим је управљала сестра Светог Пахомија и замонашила се. Касније је у манастир дошао и Теодоров брат Пафнутије и он се замонашио. По упокојењу Светог Пахомија, Теодор је постао игуман свих његових манастира. Упокоји се мирно у Господу 368. године, у дубокој старости.
-
Свети апостоли Андроник и Јунија
Андроник Панонски је био један од седамдесеторице апостола. Био је сродник апостола Павла, као што сам Павле пише (Рм 16, 7), спомињући и свету Јунију, помоћницу Андроникову. Андроник је постављен за епископа Паноније, али није становао на једном месту, него је проповедао Јеванђеље по целој Панонији. У хришћанској традицији се помиње да су обоје имали благодатну силу чудотворства, којом су демоне изгонили из људи и исцељивали сваку немоћ и сваку болест. Пострадали су обоје за Христу. Њихове мошти нађене су у пределима Евгенијским.
Српска православна црква слави га 17. маја по црквеном, а 30. маја по грегоријанском календару.
"Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству који су знаменити међу апостолима, који и пре мене вероваше Христа."
— Посланица Римљанима (16, 7)
(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a1/0517andronikos-athanasius.of.christianopoulos-junia.jpg/180px-0517andronikos-athanasius.of.christianopoulos-junia.jpg)
-
(http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone/bogorodica_posrednica_gresnima.jpg)
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ПОСРЕДНИЦА ГРЕШНИМА
Празновање ове свете и поштоване иконе Богоматере Споручнице грешних, Посреднице за грешне, врши се у четвртак у недељу свих светих. Такође 7. марта и 29. маја. Изображење иконе Споручнице грешних је овако престављено: Пресвета богородица је изображена до појаса. Левом руком обухвата Младенца, који обема својим рукама држи њену десну руку. Тако да се у његовој десној руци налази Њен прст палац а у левој мали. За њим следује и један од средњих прстију десне руке Богоматере, онако како се ради код јемства-гаранције. На њиховим главама су венци од злата и драгог камења. У полукругу око Богоматере и Богомладенца је 12 звезда - по шест на свакој страни. На четири угла иконе изобрачени су свици са словима. На горњој половини у једнонм: Ја сам посредница за грешне ка моме Сину. У другом: Он је дао мени за њих руке да их увек услишим. На доњој половини у једном: Да Ти Који мени непрестано радост дарујеш. И други: Измолићеш за мене да се вечно радујем.
Непознато је од кога и када је насликано овакво какво јесте изображење Богоматере, и где је први пут пројављена ова икона. У образложењу о Божијој Матери износимо, да су јој у натписима послучиле речи из Акатиста Покрову Пресвете Богородице: - Радуј се, јер руке Твоје као јемство за нас Богу дајеш. Познато је да прослављање иконе Божије Матере под именом споручница грешних,(посредница за грешне) прво појавила у Никоколо Одринском манастиру у Орловској губернији. Врло дуго времена та икона је била запостављена. Стајала је међу другим старим иконама у капели код манастирских врата и до тог времена потамнела и била покривена прашином да није било могуће прочитати на њој натпис.
У лето 1844. године, дошла је у Ордин у манастир жена трговца Почепина са двогодишњим сином који је имао тешку падавицу која није могла бити излечена никаквим мрдикаментима и замолила да се отслучи молебан пред иконом Споручница грешних (посредница за грешнике) која се налазила у капели. Кад су молебан отслужили оздравио је болесни Почепинин син. После тога икона Богоматере је била пренесена у манастир и постављена на почасно место у цркви. Ускоро су се почела од ње дешавати и друга чудесна знамења, да се икона Николо - Одрдинског манастира прославила чудотворством.
Године 1846. јеромонах Ордино манастира био је послан у Москву да се тамо направи риза на чудотворној икони. Веома гостољубив по природи тог јеромонаха код себе прими потпуковник Д. Н. Бонческул. Из благодарности за гостопринство из Ордино манастира била му је послана верна копија чудотворне иконе попут оргиналне истих димензија. Дужине 10 вершков, ширине 8 вершков. Добијена икона била је постављена са другим иконама на домаћем иконостасу и према њој су се односили са неизрецивим страхопоштовање. Са свих страна су почели долазити болни. Молили се пред њом и добијали исцељење. Сви су могли приметити да од иконе сија необична светлост и капљице маслиновог уља којим су се мазали многи и оздрављали. А 30. маја 1848. године Бонческул је поклонио своју икону Споручницу грешних (посредницу за грешне) у његову Николајевску у Хамовнику цркву. Где је она била постављена на налоњ близу певнице. Ускоро у олтару те цркве се почела јављати необична светлост на горњем месту иза престола у виду јављања и исчезавања звезде што су многи видели кроз прозор на олтару. Истицање уља се продужило. Ћакон је стајао код иконе и брисао је памучном тканином и раздавао народу. На веће прослављање иконе Божије Матере Споручнице грешних (посредница за грешне) утицала су многа благодатназнамења која су се код ње јављала. Избављење од свирепе колере 1848. год. од жестоких напада и разних других болести.
Икона Божије Матере Споручница грешних, (посредница за грешне) остала је до овог времена у пређашњем облику не украшена ризом. Прича се да је онај који је поклонио икону Бонческул имао виђење да се ова икона не покрива оковом. Годишње празновање Божије Матере Споручница грешних (посредница за грешне) у Николо - Хамовическој цркви, врши се у недељу свих светих а такође и 7. марта. Мештани и они који су долазили тој цркви имемовали су се Споручница грешних (посредница за грешне).
Споручница грешних у Кјахти
Копија чудотворне иконе Споручница грешних (посредница за грешне) врло брзо се намножило по свој Русији. Цркве се украшавају тим иконама. Многи их дарују на благослов својим блиским у посебним приликама: Када шаљу дете у далеке крајеве, удају кћер или жене синове.
У фебруару 1854.год. је Д. Н. Бонческул, који је даровао своју икону Споручницу грешних у своју Николо - Хамовическу цркву у Москви, послао је другу исту у Кјахту, и поручио по Кхјатском трговцу да је преда Л. Т. Молчанову које да је однесе у Троицкосавски Тројицки сабор. Уз то је своју жељу изнео и у писму. - Било је много случајева, пише он, - које ум људски не може да схвати. Воља Господа Бога Живога врши се тамо где је њему драго. По тој несхватљивој за нас људе вољи, имао сам виђење у сну да пошаљем копију са чудотворне иконе Споручнице грешних (посредница за грешне) за ваш Тројицки сабор. Ја сам видео огњени стуб над тим храмом који се простирао од купола храма до неба и чуо сам глас од монаха који је стојао близу мене да икону Споручницу грешних (посредница за грешне) унесем у храм. Ја сам питао у који, и одговор је био - У свој Тројицни сабор -. Одмах после постављања иконе Споручнице грешних (посредница за грешне) почела су се од ње пројављивати чудеса, благодатна знамења. Осим необичног јављања, јединствене као појаве светлости, налек на кадило, која је озарила сабор, стално су се дешавала и сада се дешавају чудеса исцељења страдајућих и с вером прибегавајућих ка милосрђу Божијем. Хришћани и многобожци иза Бајкала и других удаљених крајева притичу у болести за помоћ Божијој Матери, и после помазањем уљем из кандила, задобијали су исцељење од недуга. иконе Споручнице грешних, врло су распрострањене иза Бајкала, како у црквама, тако и у домовима. До кинеске границе има много па чак у барељефу урађених икона у у капелама и домовима.
Из свих записа може се саставити цело сказаније о чудесима од иконе Божије матере Споручници грешних. То сказаније о чудесима од иконе Божије Матере, Споручници грешних. То сказаније под именом - Описивање чудеса и исцељења од иконе Божије Матере Споручнице грешних, која се налази у Кјахтинском градоначелству, у Троицкосавском сабору - Због тога се чува међу личним рукописима у сабору.
Такво обиље чудеса и доброчинстава Царице небеске иза Бајкала, изазвало је жељу да се направи храм Споручници грешних, на месту јављања толико благодатних знамења. Учинити то дело било је суђено добром и благочестивом градитељу цркве и мисије Ја. А. Немчинову. Његов син јединас Андреј био је врло тешко болестан. И после помаљањем јелејем из неугасивог кандила, које је горело пред иконом Споручнице у Сабору, добио је исцељење. Тада је Немчинов дао завет да ће направити капелу у сабору у име Споручнице грешних. Црквица Споручници грешних је дограђена на врху галерије Тројицког сабора. Икона Споручница је постављена између причвршћивача и суављена у бронзом и златом опточени кивот. Пред њим гори неугасиво кандило од чистог злата, ради велике љубави према овој икони, приложено од градита храма. Други храм у име Споручнице грешних саздан је у пустињској цркви Чикојског манастира која је основана тамошњим пустињаком Валаамом. Празновање иконе Споручнице грешних у Троицкосавском сабору осим у недељу свих светих врши се још и 7. марта и 29. маја. Занимљиво је име иконе Божије Матере Споручница грешних. Споручница или Поручитељица. Њено прослављање се врши од 1848. год. у Москви у то време је харала колера. У свирепој колери народ је видео карање Божије за грехе људске. Показивали су је свакоме ко је тмолио за исцељење. Тада се прославља икона на којој су јасни натписи усрдне вере: - Ја сам посредница за грешне код Мога Сина -. Он ми је за њих дао руке да ја чујем њихову кривицу. Ми смо грешници неисплативи дужници пред Господом. А Матер ке Божија измолила код Сина особиту благодат да посредује за грешне. Од такве заступнице нема силније пред престолом Судије и Господа! Царице Небеска! Уразуми и помогни нам и изведи нас из греховне бездне.
Посредује при молитви за опроштење грехова.
-
(http://img128.imageshack.us/img128/4064/56256117rd6.jpg)
(http://img263.imageshack.us/img263/7437/51171022bb1.jpg)
Свети мученик Талалеј; преподобни Стефан Пиперски
Свети мученик Талалеј је хришћански светитељ. Отац му је био Верукије а мајка Ромилија. По занимању је био лекар. Пострадао је за Христа у својој осамнаестој години за време владавине Нумеријана. Када је исповедио своју веру у Христа пред судијом мучитељем, судија је наредио двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку конопац кроз пробушене кости и обесе за једно дрво. У хришћанској традицији помиње се да је џелатима невидљива сила Божја одузела вид, те су уместо Талалеја они пробушили једну даску и обесили је о дрво. Када је мучитељ ово дознао, помислио је да су џелати то намерно учинили, па је наредио да их шибају. Тада су Александар и Астерије повикали: "Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!" Чувши ово, мучитељ је наредио да их мачем посеку. У хришћанској традицији помиње се да је тада сам мучитељ узео сврдло да сам пробуши колена Талалеју, али су му се руке одузеле, и он је морао молити Талалеја, да га овај спасе, што је Талалеј и учинио. Помиње се да је потом је бачен у воду, али се јавио жив пред мучитеља и када је потом бачен пред зверове, зверови су му лизали ноге и умиљавали се око њега. Најзад је посечен мачем 284. године.
Српска православна црква слави га 20. маја по црквеном, а 2. јуна по грегоријанском календару.
Свети Стефан Пиперски је био хришћански подвижник из 17. века из Црне Горе.
По пореклу је био Србин, рођен у никшићком племену, у селу Жупи, од сиромашних, али благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је био и игуманом. Турци су га одатле протерали, и он се настанио у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се преселио и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у тешком подвигу. Упокојио се мирно 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају.
Српска православна црква слави га 20. маја по црквеном, а 2. јуна по грегоријанском календару.
-
(http://www.kosovo.net/theotokos_y.jpg)
Фреска Пресвете Богородице, манастир Високи Дечани 14. век
(http://srbix.de/images/lozanemanjica.jpg)
Лоза Немањића, фреска, манастир Дечани
(http://srbix.de/images/stefannemanja.jpg)
СТЕФАН НЕМАЊА
(1166-1196)Стефан Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач ''светородне династије Немањића'' која је владала Србијом преко двестотине година. У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стефан Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. Наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста ''личне карте'' знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стефана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару.
-
(http://www.pravoslavieto.com/iconopis_bulgarian/SZ/07.20_pr_elija_bg.jpg)
Св. пророк Илия
ІХ век преди Христа
-
(http://www.svetigora.com/files/images/02_1_0.preview.jpg)
Свети Стефан Пиперски је био хришћански подвижник из 17. века из Црне Горе.
По пореклу је био Србин, рођен у никшићком племену, у селу Жупи, од сиромашних, али благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је био и игуманом. Турци су га одатле протерали, и он се настанио у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се преселио и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у тешком подвигу. Упокојио се мирно 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају.
Српска православна црква слави га 20. маја по црквеном, а 2. јуна по грегоријанском календару
-
(http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2009/06/06/287857/duhovi11.jpg)
Pravoslavna crkva i vernici obeležavaju praznik Silaska Svetog Duha na apostole kao uspomenu na početak stvaranja Hristove crkve na zemlji i dan kada su apostoli, nadahnuti novom snagom i novom verom, započeli hrišćansku propoved.
duhovi11.jpg
Praznik Silaska Svetog Duha na svete apostole kao uspomenu na početak stvaranja Hristove crkve na zemlji i dan kada su apostoli nadahnuti novom snagom i novom verom počeli hrišćansku propoved, obeležavaju Pravoslavna crkva i vernici.
Ovaj praznik, koji se slavi pedesetog dana po Vaskrsenju i desetog dana po Vaznesenju Hristovom, Srpska pravoslavna crkva slavi takođe kao jedan od najvećih događaja u hrišćanstvu zabeležen u Četvorojevanđelju.
U srpskoj Crkvi i narodu praznik je poznat kao Duhovi, Pedesetnica ili Trojice jer se smatra da su, posle događaja u Jerusalimu apostole u svet božanskom silom nadahnuli Otac, Sin i Duh Sveti koji se, kako je zapisano, u obliku plamenih jezika spustio na glave Hristovih učenika.
Na Duhove je Hristos ispunio obećanje koje je dao svojim učenicima na dan svog Vaznesenje kada im je poručio da sa Tavora krenu u Jerusalim i tu sačekaju dok im se ne javi Duh Sveti koji će ih krstiti - ali ne vodom, kako je krštavao Jovan Krstitelj, već ognjem božanskim koji će im dati snagu da svim narodima na njihovim jezicima propovedaju Jevanđelje.
U deseti dan po Spasovdanu, kako je zapisano, začula se huka nalik na snažnu oluju iznad doma dvanaestorice apostola, pojavila se Bogorodica i narod je ugledao jaku svetlost i plamene jezike kako se spuštaju na glave Hristovih učenika.
U hrišćanstvu se smatra da su apostoli, iako ljudi iz naroda i ne mnogo učeni, dobili znanje svih jezika koje do zada nisu govorili i snagu da dovrše delo Gospodnje za spas čovečanstva.
Na praznik Vaznesenja, kada se Hristos vaznevši se na nebo seo sa desne strane Boga Oca, hrišćanstvo slavi - uzdisanje ljudske prirode do božanske a na Pedesetnicu dar posvećenja i mudrosti koje je preko apostola darovano čovečanstvu i njegovoj zajednici sa Bogom.
Početak obraćanja apostola narodu
Za hrišćanstvo Pedesetnica je početak svega, početak prvog obraćanja Hristovih učenika narodu.
Prema jevanđeljskom predanju, okupljenom narodu najpre se obratio sveti apostol Petar i pozvao ga na pokajanje i krštenje.
Kršteno je, kako kaže predanje, tri i po hiljade duša čime su stvoreni temelji crkve koja traje već treći milenijum.
Za ovaj veliki praznik vezani su mnogi običaji, a pravoslavni hramovi u Srbiji zasipaju se travom u vreme praznične liturgije i od nje se pletu venci koji se kao blagodet čuvaju u domovima do sledećih Duhova.
SPC, kao i sve pravoslavne crkve, datum praznovanja Pedesetnice vezuje za Vaskrs, pa i ovaj Gospodnji dan spada u pokretne praznike i obeležava se uvek u nedelju desetog dana po Vaznesenju.
Duhovi se kao i Vaskrs i Božić slave tri dana, pa su u kalendaru SPC crvenim slovom obeleženi i duhovski ponedeljak i duhovski utorak.
Dan uoči Duhova SPC i pravoslavni srpski narod posvećuju mrtvima, pa se u subotu pred praznik Pedesetnice posećuju groblja i pale sveće na grobovima i u hramovima.
-
(http://www.rastko.rs/likovne/hilandar/img/bogorodica_odigitrija1.jpg)
Bogorodica Odigitrija
Mozaička ikona, oko 1200. godine. Najstarija hilandarska ikona. Jedina mozaička ikona u manastiru.
-
(http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/11_SvAlimpije.jpg)
Sv Alimpije stolpnik
-
(http://www.jwork.net/foto/decani/ikone/images/Rotation-of-DSC_0015.jpg)
Stefan Decanski
-
(http://www.sveti-pantelejmon.com/Isus%20Hristos%208,1.gif)
NERUKOTVORENI OBRAZ HRISTOV
U ono vreme kada Gospod naš Isus Hristos življaše na zemlji među ljudima i prohođaše gradove i sela Judeje i okolnih zemalja propovedajući Evanđelje i isceljujući svaku bolest i svaki nedug na ljudima, življaše u sirijskom gradu Edesi, s one strane Eufrata, knez neki Avgar. On bolovaše od neizlečive bolesti gube: spolja beše pokriven plavkastim ranama, a unutra mu se raspadahu kosti, i svi mu udovi behu raslabljeni. Čuvši o Gospodu Isusu Hristu i o velikim čudima koja čini, kako rečju svojom isceljuje gubu, raslabljenost i svaku bolest po ljudima, Avgara obuze silna želja da svojim očima vidi Tvorca takovih čudesa, nadajući se da i sam dobije od Njega isceljenje. No pošto njemu beše nemoguće da sam ide u Judeju, on posla molbu Gospodu Isusu, moleći Ga da dođe k njemu u Edesu. Ali sumjajući da će Gospod hteti doći k njemu, Avgar uputi u Palestinu iskusnog živopisca Ananiju da živopiše lik Njegov, da bar gledanjem lika Njegovog olakšava sebi bolove; tako velika beše ljubav njegova prema Gospodu Hristu, izazvana onim što on beše čuo o Njemu.
Pismo kneza Avgara Gospodu Isusu glasilo je ovako: ''Avgar knez Edeski Isusu, blagom Spasitelju koji se u telu javio u Jerusalimskim pokrajinama, radovati se! Do mene je dopro glas o Tebi i o preslavnim čudesima Tvojim, da Ti bez lekova i bilja isceljuješ bolesti: slepima daješ vid, hromima hod, gubave očišćuješ, iz ljudi nečiste duhove izgoniš, raslabljene koji godinama leže na odru isceljuješ rečju, mrtve vaskrsavaš. Slušajući to o Tebi, ja sam došao do dvojakog zaključka o Tebi: Ti ili si Bog, koji je sišao s neba, ili si Sin Božji, pošto takva divna čudesa činiš. Stoga ti i upućujem ovu smirenu molbu moju, da se potrudiš doći k meni i isceliti neizlečivu bolest moju, od koje već mnogo godina patim. Takođe čujem i to, da te Jevreji mrze i hoće da Ti učine neko zlo. Ja pak imam grad, iako ne veoma velik, ali lep i izobilan svakim blagom. Dođi dakle kod mene i živi sa mnom u mome gradu, u kome će se naći za nas obojicu ono što nam je potrebno''.
Sa ovim Avgarevim pismom živopisac Ananija stiže u Jerusalim. U Jerusalimu on vide Gospoda Isusa usred mnoštva naroda gde na ravnom mestu govori pouku narodu, ali mu se ne mogaše približiti od silne teskobe i tiskanja. Očekujući da se narod raziđe, Ananija stade na jedan poveći kamen i pažljivo posmatrajući Spasiteljevo lice pokušavaše da ga živopiše. Ali mu to beše nemoguće, jer Svevidac, nenaklonjen živopiščevoj nameri, menjaše presveto lice Svoje božanskom, nepostižnom i neizobrazivom slavom i blagodaću. Dugo se Ananija truđaše, ali bez ikakvog uspeha. Gospod pak naredi apostolu Tomi da ide i dovede mu tog čoveka koji, stojeći na kamenu, živopiše Njegovo lice. Kada ga dovedoše, i dok on još ne beše ni progovorio, Gospod ga pozva k sebi po imenu i po zanimanju, nazvavši ga Ananijem živopiscem i otkrivši mu razlog zbog koga je došao, upita ga: Gde je pismo kneza tvoga Avgara, koje si mi doneo iz Edese?''
Ananija, udivljen i zapanjen ovom prozorljivošću Gospoda Isusa, brzo izvadi pismo iz nedara i s trepetom ga predade u ruke Spasitelju. Pročitavši pismo, Gospod otpisa Avgaru ovako: ''Blažen si, Avgare, što si poverovao u mene ne videvši me. Jer je pisano o meni: da oni koji me vide neće verovati, a koji me ne vide poverovaće u mene i naslediće život večni. Ti mi pišeš da dođem k tebi, ali meni valja izvršiti ono radi čega sam poslan, i po izvršenju vratiti se k Ocu koji me posla. Kad budem uznesen k Ocu ja ću ti poslati jednog od mojih učenika, koji će te potpuno isceliti od tvoje bolesti, i kroz krštenje podariti život večni tebi i onima što su s tobom''.
Napisavši takvo pismo Avgaru, Gospod Hristos ga zapečati pečatom, na kome je jevrejskim slovima stajalo napisano: Božije viđenje, Božanstveno čudo. – Zatim Gospod, ispunjavajući drugu želju Avgarevu i živopiščevu, naredi da se donese voda, te On umi presvetlo lice Svoje, i ubrisa ga podanim Mu četvrtastim ubrusom. I, o čuda! Prosta voda pretvori se u boju, i na ubrusu se upisa savršeno prečist lik Njegov. Predajući taj ubrus sa Svojim likom Ananiji i pismo, Gospod reče: Nosi i predaj onome koji te posla''. ( Ovo se dogodilo u poslednje dane života Spasiteljeva na zemlji, pred Njegovo stradanje ).
I vrati se Anaija u Edesu k svome knezu, i predade mu nerukotvorenu ikonu lica Hristova na ubrusu i pismo. Primivši ih, Avgar se ispuni velikom radošću i sljubavlju ih celiva; i poklonivši se liku Hristovom, on se odmah isceli od bolesti, samo jedan mali deo gube ostade na licu njegovom, do onoga vremena kada je imao doći k njemu poslani od Gospoda učenik.
Posle dobrovoljnog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja Gospodnjeg na nebo, u Edesu dođe poslat Božanskom blagodaću sveti Tadej, jedan od sedamdesetorice apostola., koji je bio Jevrejin rodom iz Edese. Došavši u Edesu on se ne javi odmah knezu, nego najpre uđe u kuću jednog poznanika svog , Jevrejina Tovije; i stanujući kod njega sveti Tadej stade silom Hristovom tvoriti razna iscelenja, isceljujući sve moguće bolesti, polaganjem ruku i prizivanjem imena Gospodnjeg. Vest o svetom Tadeju brzo se raznese po celom gradu, i žitelji grada stadoše donositi k njemu svoje bolesnike, i videći kako ih apostol brzo isceljuje divljahu se veoma. A nakon nekog vremena bi obavešten knez Avgar, da neki čovek, koji je došao iz Jerusalima, čini mnoga čudesa imenom Hristovim. I Avgar se odmah opomenu obećanja Hristova, da će mu poslati jednog od svojih učenika, i pomisli u sebi: da nije došao onaj koga mi Gospod obeća poslati? – I naredi te pozvaše Toviju, i on mu reče: Čujem da se u tvojoj kući nalazi neki čovek iz Jerusalima, koji imenom Isusovim isceljuje bolesti. – Tovija odgovori: Zaista, gospodaru, gost moj čini mnoga čudesa imenom Isusovim. – Knez mu onda reče: Dovedi ga k meni. – Tovija ode k svetom Tadeju i reče mu: Pozvao me knez ovoga grada i naredio mi da te vodim k njemu, da ga isceliš od bolesti, od koje pati. – Sveti Tadej odgovori: Stvarno sam poslan k njemu.
Sutra izjutra oni oba odoše knezu, kod koga se već behu skupile sve velmože i bojari. Kad sveti apostol Tadej sa Tovijom ulažaše na vrata kneževe palate, knez pogleda u njega i vide gde njegovo apostolsko lice sija nekom neobičnom svetlošću. Avgara spopade užas, i on brzo ustade sa svoga mesta i pokloni se do zemlje Hristovom apostolu, čemu se svi začudiše. I knez upita svetog Tadeja: Jesi li ti učenik Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, koji mi pismom obeća poslati jednog od svojih učenika, da me potpuno isceli od moje bolesti i daruje meni i svima mojima život večni? – Apostol Hristov odgovori: Zato što si veliku nadu položio na Gospoda mog Isusa Hrista, ja sam i poslan od Njega k tebi. I ako se vera tvoja u Njega uveća još više, onda će ti se po veri tvojoj ispuniti sve što želiš. – Avgar odgovori: Ja toliko verovah u Gospoda Isusa, da sam hteo skupiti vojsku i udariti na Jevreje koji ga raspeše, ali mi zabrani rimska vlast pod kojom se nalazimo. Na to sveti Tadej reče: Gospod i Bog naš Isus Hristos nije trebao ljudske pomoći u vreme svog stradanja; jer je mogao, da je hteo, izvest legione anđela; ali ispunjujući volju Oca, Gospod naš postrada za spasenje celoga sveta. A ispunivši volju Oca Svoga, On uziđe k Njemu na nebo sa slavom i sede s desne strane Njega. I Gospodu našem nije potrebno da se ko sveti za Njega i neprijateljima Njegovim, jer sam ima vlast nad svima, i On će suditi živima i mrtvima, i svakome dati po delima njegovim.
Poučivši mnogo Avgara i one što behu snjim, i privevši ga u savršenu veru u Gospoda, on ga krsti. I dobi Avgar u svetom krštenju iscelenje i onog ostatka gube što mu po prvom iscelenju beše ostala na licu. Sutra dan sveti apostol pouči sav narod koji zadivljen njegovim čudima primi veru Hristovu.
Silno želeći da se oduži apostolu Tadeju, knez Avgar mu ponudi mnogo zlata, ali sveti apostol ne primi ništa, rekavši: Kad svoje ostavismo, kako tuđe da primamo.
Utvrdivši veru u Edesi, narod podiže crkve i sveti apostol rukopoloži prezvitere - ( sveštenike ) i ode u Mesopotamiju, a potom u Finikiju u grad Virit ( Bejrut ) prosvećujući svuda narod verom Hristovom. U Viritu sveti apostol se upokoji u Gospodu.
Knez Avgar sa kapije grada Edese skinu idola neznaboačkog božanstva i uništi ga, i iznad kapije postavi okruglo kameno udubljenje, da kiša ne dopire do njega, namesti ubrus sa nerukotvorenom ikonom Hristiovom na dasci od netruležnog drveta, okruži ga i ukrasi zlatom i dragim kamenjem, pa postavi na tom mestu udubljenoim iznad kapije. Pored toga on napisa zlatnim slovima ispod ikone ovo: ''Hriste Bože, niko se neće postideti, ko se Tebi klanja''.
U X veku nerukotvorena ikona Gospda našeg Isusa Hrista preneta je u Carigrad.
-
(http://img18.imageshack.us/img18/9231/scan00371.jpg)
-
(http://www.svetigora.com/files/images/07.preview.jpg)
Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан
Шест месеци пре него се у Назарету јавио Пресветој Деви Марији, архангел Гаврило јавио се у Јерусалимском храму првосвештенику Захарију и објавио му је да ће његова бездетна стара жена Јелисавета зачети сина. Захарије је у то посумњао, па му се језик свеза све до осмог дана по рођењу његовог сина, када је написао да му је име Јован. По целом Израиљу разнео се глас о овом чуду и стиже до Ирода који, када посла да покољу децу у Витлејему, посла и да убију Јована. Јелисавета сакри сина, па се Ирод расди и посла да убију Захарију у храму. Јелисавета се са Јованом сакри у неку пештеру, где се убрзо и упокојила. А младенац Јован је остао у пустињи сам, на старање Богу и Његовим ангелима.
-
(http://www.manastir-lepavina.org/cms/slike/uploads2008/TriKoraka1.JPG)
-
http://www.youtube.com/watch?v=mwS_aUtQOP8
osvestenje ikone sv. Trojice , u Roterdamu,na Duhove 2009
-
http://www.youtube.com/watch?v=U7sHl75QhBI&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=1lI9M30iNuk&feature=related
ovo su pripremni radovi ,iznosenje ikone iz crkve,.....
pogledajte,stvarno je prelepo videti
-
(http://www.spcportal.org/cms/images/upload/Image/Slave/Ognjena%20Marija.jpg)
-
(http://img188.imageshack.us/img188/1364/sdc12371l.jpg)
Икона Пресвете Богородице, манастир Папраћа, Република Српска
Манастир је подигао руски цар Александар
-
(http://forum.srpskinacionalisti.com/download/file.php?id=4271&mode=view)
http://www.pigizois.net/agglika/the_mir ... _siria.htm (http://www.pigizois.net/agglika/the_mir ... _siria.htm)
http://patristic.eastern-orthodoxy.com/saydnaya.htm (http://patristic.eastern-orthodoxy.com/saydnaya.htm)
-
(http://lh3.ggpht.com/_b2bA0vk1nVg/SOqv055ZZAI/AAAAAAAABPc/nBTY-JnqgoE/St.+Paul+the+Apostle.jpg)
апостол Павле, коптска икона
-
(http://www.soros.org.mk/konkurs/068/Nagori4.jpg)
Ругање Христу (детаљ), фреска, Старо Нагоричино, БРЈМакедонија
Цркву је 1313.године подигао српски краљ Милутин
-
(https://kb.osu.edu/dspace/bitstream/1811/41015/1/HIL_ENICH_FMS_2_29.jpg)
Смрт Св.Пелагије
Манастир Грачаница, (фрескописано 1318 и 1321.)