ČUDA....MISTERIJE...i tome slično

[DEDA-EU]

  У Књизи о Јову, Бог каже своме слуги: "Знаш ли ред небески? Можеш ли извести Мазарота на време". Вулгата преводи Мазарот као Луцифера а Септуагинта: "Можеш ли довести Мазарота на време и довести Вечерњачу (Венеру) држећи је за њену дугу косу".
Исаија (гл. 14,12) каже: "Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина? како се обори на земљу коју си газио народе". Венера у народу је позната као звезда Даница, кћер зорина и као што видимо имала је косу – као све комете.
Могло би се закључити, да су две реке – Нил и Фисон истицале из Средоземног мора. То би значило да је ту, пре потопа, морало бити копно. Реке су текле ка југу планете, онако како нам их описује Мојсије.    Између библијског Едена и Сумера имамо потоп. Догодио се 1656. год. од стварања света.
В. Вистон, Њутнов наследник на Кембриџу, а Халејев савременик, израчунао је да је комета, која се појавила л680. године после Христа, раније се појављивала у терминима од 575,5 година. У једном од својих пролаза, изазвала је Библијски потоп на Земљи! Зато је могуће, да је уметник – приказујући, на глиненом цилиндру, космато божанство са два лица, мислио на комету о којој говори В. Вистон.

Приказ на глиненом цилиндру нам говори да су две реке – Гехон и Фисон, истицале из дела копна, где је после потопа настало Средоземно море и прекрило изворе тих река, а да је потоп изазвала – комета.
Трагаћемо даље да поткрепимо наше сазнање.
Највећу бригу треба посветити тумачењу уметничких дела из најдавнијих времена. Она су богата порукама. Да видимо шта има на једном рељефу на глиненој плочи из сумерског периода.
Ту су две реке. Оне оивичавају море, а у мору је пет слика. Четири представљају рибе – од којих су две угинуле. Једна слика представља биће које има главу човека а тело рибе.
Ево, овде (опет) имамо две реке. Овај приказ јасно указује на две реке, чији су извори нестали у дубинама мору. Између двеју река, аутор је насликао море и у њему поменуте фигуре. (Биће – пола човек пола животиња означава атом живота). У случају када је тело рибе а глава човека – у питању је Бог Дагаон. Он је најомиљеније асирско-вавилонско божанство водених дубина. Најчешће је приказиван са телом у виду рибе (даг = риба). Овај приказ нас упућује на размишљање, да је између тих двеју река створен људски живот. Две живе рибе – говоре нам да сада ту живе водене животиње. Две угинуле рибе указују на неки помор животиња на том простору. Аутор овог приказа јасно нас упућује, на место где се налазио Рајски врт у којем је по Библијском предању започет живот. Приказ нам говори да је Рајски врт лежао између две реке – Гехон и Фисон и да је ту сада море.

Амерички истраживач Роберт Сармаст је пронашао у Средоземном мору, на дубини од 1,5 км, озидани врх брда у дужини од 3 км. Налази се између Кипра и Сиријске границе и то 80 км, југоисточно од Кипра. Истраживач Сармаст и његова екипа мисле да су пронашли Атлантиду. Моје мишљење - судећи по многим старим текстовима, да су пронашли нешто много, много значајније – Библијски Еден.
Упознајмо Нил. То је једина река на планети с које не дува хладан ветар. У "Херодотовој историји", у делу где говори о Нилу и његовом изливању, спомиње Хомеров текст: "По њему, то долази отуда што Нил извире из Океана а Океан тече око целе Земље. Овај господин који прича о Океану, залази у мрачно царство бајки и не даје могучност да га побијамао. Ја бар не знам ни за какву реку Океан; и верујем да га је измислио Хомер, или неки други песник, и унео у песму".

   

           

Река Тигар која протиче кроз Багда

Океан – по Хомеру је велика река која тече око Земље и мора; она је извор свега што постоји. Хектај из Милета (око 500. год. пре Х.) историчар и географ, помишљао је да - Океан представља везу између Фахса и Нила. Касније су то Индијски и Атлански океан.
Из овог текста можемо закључити да је Хомер био у праву. Уколико је Нил извирао из дела копна где се сада налази Средоземно море, свакако да је онда Нил река која повезује, преко Средоземног мора све океане. Ако је Нил истицао из копна, где је у потопу 1656. године од стварања света, настало Средоземно море, онда смо нашли и разлог годишњих изливања Нила. Када се корито Нила почне пунити на југу Африке из планинских предела и када та вода крене према северу - до Средоземног море, тада у делти Нила долази до судара два тока. Оног који долази са југа и оног који извире из Средоземног мора и који је много снажнији. Знамо како на мора и океане утичу Сунце и Месец својом привлачношћу (гравитацијом). Вода с југа, не могавши да се улије у Средоземно море – излива се по копну. Из овога произилази да је Нил повезан са свим океанима. Овим сазнањима, добили смо одговор за тајну - Нилових изливања.

Херодот се трудио да докаже веродостојност приче, по којој је Египат постао наносом реке Нила. Његова претпоставка није без основа ако знамо ово о Нилу и разлогу његовог изливања.     
Све нас упућује, да Средоземног мора пре Потопа није било и да се формирао у Потопу. Ако је на месту садашњег Средоземног мора некада било копно - из којег су истицале две Еденске реке и на чијем простору се налазио Библијски врт, мора да је било разноврсног живота. Средоземно море, због многих живота које ће сахранити, сигурно у људској свести  остаје -  као вода смрти. Да ли нам то наши преци негде наговештавају?

  Погледаћемо део садржаја у – "Епу о Гилгамешу"
"Кроз Кедрову шуму води пут на Брег богова".

  Кедрова у том делу има само у Либанону. Значи Гилгамеш је ишао из Ура (који је на реци Еуфрат) на север, к" Средоземном мору. Западно од Либанона налази се Средоземно море. На десетој плочи о Гилгамешу, пише:
"Тешка је пловидба преко Светског мора, тежак је пут до Вода смрти. које су пред далеким другим светом.
Како ћеш Гилгамешу, доспети преко мора? Па и ако дођеш до Вода смрти".
Да је Средоземно море – вода смрти, налазимо у једном од најстаријих епова. Гилгамеш се превози преко Вода смрти до острва, где је живео Утнапиштим. Место са ког се полазило на Утнапиштимово острво налази се, према епу, на ушћу реке.
Када је Павле кренуо на своје прво мисионарско путовање, Селеуција је била лука из које је, са сарадницима, запловио у правцу Кипра (Дела 13,4). Селеуција се данас назива Селеукијех. Лежи 26 км северозападно од Антиохије, а око 8 км северно од ушћа Оронта у Средоземно море.

Из овога можемо извући закључак, да река с које је кренуо Гилгамеш мора бити Оронта. Најближе острво с ушћа Оронте у Водама смрти (Средоземном мору) је Кипар. Могло би се закључити да је Утнапиштимово острво Кипар и да се у близини његових обала налази - библијски Еденски врт, узимајући у обзир глинени приказ из акадског периода и проналазак истраживача Роберта Сармаста.
До сада смо пронашли да су две реке Гехон и Фисон истицале из копна - где се сада налази Средоземно море. За реку Фисон смо закључили да је можда подељена на две реке: Јордан и Ганг, које су остале у свести људи као свете реке. Сада ћемо тражити одговор за подељену реку и зашто Гехон (Нил) сада тече к" северу – супротно од онога како нам говори Мојсије.
У књизи "Ева од јабуке до звезда", приложила сам географску карту – како је, вероватно, изгледала наша планета пре Потопа?
На Азорским острвима у Атланском океану, постоји једно острво - зове се Острво Пико. На Атлантиди је постојао вулкан Пико Алто и људи су га сматрали носачем неба. Ово име Пико је остало у свести људи, па су се кроз векове индентификовали с овим вулканом. Налазимо га као Божанство, или као име неког од владара. У књизи др Јована Деретића "Нова Вулгата", налазимо следећи текст: "Код Диодора, имамо следећи податак. Он вели, Нинов брат Пико (Пицус на латинском), ког су звали и Див, био је краљ Италије и држао је запад за 120 година. Пико је имао сина Фауна, ког су звали и Хермес". Код Римљана, Пикус је Бог птица.

Читајући о раду археолога Шлимана, наишла сам на текст:  ,,Атлантида је у Атланском океану и имам сигурну индицију места". У међувремену је Шлиман умро, а његов син није пронашао Атлантиду. Тако је Атлантида остала и даље велика загонетка. Проучавала сам карту Атлантског океана, заједно са митовима и дошла на идеју да је Шлиману индиција, вероватно, било острво Пико – које је, по свој прилици, угашени вулкан – Пико Алто. На карти у књизи "Ева од јабуке до звезда", уцртала сам Атлантиду поштујући Острво Пико – као вулкан "Пико Алто" и мишљења других старих аутора о Атлантиди. Код Платона у "Тимеју" 21 сс , "Критији" 108 Д. У овом последњем спису, Критија приповеда о некадашњој силној држави на острву Атлантида у Атлантском океану - одмах иза Херкулових стубова, којој није одолела Пра-Атина, уређена по узору Платонове идеалне државе. То острво је, после страховитог потреса, потонуло - у једном дану. Платон каже да је Солон ову причу испричао Критији старијем, а да је то дознао од учених свештеника у Египту.

На месту данашње мароканске Сахаре, налазило се језеро Тритон. Од Атлантског океана, језеро је било одвојено само једном планинском превлаком. За Хераклове стубове – данашњи Гибралтарски мореуз, постоји навод у легенди, да је Херакло раскинуо стене које су спајале Европу и Африку и тако спојио Атлантски океан и Средоземно море.
Проучавајући митове, уочила сам да постоје два главна Бога - Сунце и Јупитер, ређе Сатурн. У разним културама имају различита имена, али: или Сунце или Јупитер (како код којег народа) су прародитељи свих других Богова. Озирис је стари египатски бог. Припадао је првом кругу богова. То је, у ствари, Сунце – са својом плодотворном силом. Највише вавилонско божанство је – Бел (Сунце). Њега су  Хелени изједначавали са Зевсом. Зевс је краљ богова и људи - бог неба и творац свих природних појава, нарочито грома и муње. По миту, сазвежђе Орла је постало тако што је птица орао помагала Зевсу, носећи му муње - док је он убијао Титане. Као награду, Зевс га је поставио - као сазвежђе. На многим заставама је слика орла. Симболише много тога код народа и држава – бели орао је и у грбу Срба. Најмање сазвежђе на небу је Лабуд, с површином од 68 квадратних степени, за разлику од највеће (Хидре), са 1303 квадратних степени. Лабуд се може лако уочити по препознатљивом крсту. По једном миту, Лабуд је Зевс - само прерушен, да би завео нимфу Немезис. Вероватно из астеризма овог сазвежђа, крст је многим народима постао симбол божанства.

Зевса у многим културама, налазимо с муњом у руци - тада је он Јупитер. Дионисис је био син Зевса и Смеле. Артемида је кћи Зевса и Лете и сестра Аполонова. Хера - жена Зевсова, родила му је: Ареја, Хефеста, Хеба, Илитију, итд.
Сада ћемо видети шта каже астрономија. Да ли ту можемо наћи одговор зашто су Јупитер и Сунце проглашени боговима код старих народа. Зашто су их прогласили за богове - који рађају богове?
Моћни вртлози на Сунчевој површини избацују ужарене гасове у великим протуберанцама. Тај огромни материјал се опет враћа Сунцу, при брзини већој од триста осамдесет четири миље у секунди. Ако се материјал, при параболичном кретању бржем од триста осамдесет четири миље у секунди, не би вратио на Сунце, постао би периодична комета. Нешто слично се дешава и на Јупитеру. Једна легенда нам говори како је Јупитер родио  Атину (Венеру) из своје главе.
Народи који су схватили да им Сунце и Јупитер шаљу комете - које изазивају катаклизме на Земљи, морали су да их прогласе боговима, верујући да их могу, обожавањем, умилостивити.
Једна од оваквих комета је направила Библијски потоп на Земљи, 1656. године од стварања света.

Сви делови наше планете се окрећу истом угаоном брзином. Уколико би јој пришла комета величине Месеца или Марса, њихове атмосфере би се дотакле. Тад би дошло до поремећаја угаоне брзине оних делова који нису у чврстом стању (вода и ваздух). Ј. Лаланд је израчунао да би комета чија је глава величине Земље на удаљености од 13.290 лиеус, односно четири пречника наше планете, подигла воде океана у виду плимне висине 2.000 тоисес, односно око четири километара. То би довело до урагана и плимних таласа, који би потопили све на Земљи. То се вероватно и догодило у време Потопа.

Атлантида, на којој је тада било много вулкана, лежала је на великим тектонским плочама. Простирале су се од севера до југа. Када се вода подигла, тектонске плоче су се помериле – Атлантида је морала потонути. Тада вероватно није издржала ни планинска преграда која је делила језеро Тритон од Атланског океана. Изливањем језера Тритон и од потонуле Атлантиде, ниво воде у Атлантику мора да се толико повећао и кроз Херкулове стубове пробио, па створио Средоземно море. Тада море прекрива изворе наших Библијских река – Фисон, Нил и Еденски врт. Вероватно је тежина Средоземног базена притисла Афричку плочу, к северу и тада Нил добија други ток – с југа на север.
Библија говори - да је висина воде била 15 лаката виша од највиших планина. Морске животиње нису требале бити заштићене у потопу, али је стихија и њих усковитлала. Морске струје допиру од 300 до 400 метара у дубину, али у слојевима стена и угља, могу се наћи животиње које живе и на већим дубинама – брахиоподи, трилобити и други. Када се стихија смирила, понесени материјал се полако таложио. Природно је да су најтеже животиње прве потонуле, а за њима оне лакше. Овакво слагање је довело касније до забуне, јер се веровало да су животиње пронађене у најнижим слојевима и најстарије. Нађени фосили у вишим слојевима су остављали утисак да су поједине врсте животиња тако настајале и живеле на Земљи. У Алпима се могу наћи фосили у свим могућим редоследима, па и обрнутим. То је знак да је ту дошло до таложења у немирној води. Остаци фосила не могу бити доказ редоследа живота на Земљи, јер су помешани вртлозима потопа. Фосили се стварају само у тренуцима изненадне катастрофе, где се понесе маса материјала и затрпа све живе животиње. Када животиња угине, не постаје фосил, него једноставно иструне, а разне рибе испливају на површину.

Највећи део Земљине површине, покривен је седиментима. То је доказ да је површина целе Земље, једно време, била прекривена огромном количином воде. Све седиментне стене показују редослед таложења - карактеристичан за покретне воде великих размера.
Ако су Еденске реке по Библији текле од севера к југу, онда је терен с којег су полазиле, морао сразмерно бити виши у односу осталог тла. Зато, све што се наталожило касније је, отицањем воде, отишло к нижим пределима. Највише у правцу Персијског залива и Каспијског језера и зато су ту највећа налазишта нафте. Читави ланци великих планинских масива се могу видети на јужној и северној обали Средоземног мора, источној обали Тихог океана и на западној и северној обали Индије. Која је то силина ветра која је тек житки формирани муљ, потиснула таквом снагом да се савијао и набирао у данашње Стеновите планине?

Катаклизма оваквих размера мора да је направила и друге промене у конфигурацији наше планете. Када ватра и вода дођу у додир испод површине Земље, ватрена стихија не налази одушка у загревању материјала око себе. Тада настају потреси. Земља подрхтава и надима се у облику валова. Уколико дођу вода и ватра у додир с наслагама стена и руда, долази до великих експлозија - цепања тла и изливања лаве. Ово је тренутак када се јужни део копна Арапског полуострва отцепио и кренуо да плови Индијским океаном. Подвукао се под велики континент, набирајући Хималаје и формирајући данашњи - Индијски потконтинент. Овим цепањем тла (Индије од Арабије), отишао је и део реке Фисон, заједно с ушћем. Тада у Индији, добисмо свету реку – Ганг. Предео око реке Ганг, спаљен је. Онако, како је то могло бити само у потопу, цепањем дела континента. Када сам о цепању Индијског потконтинента од Арабије разговарала с нашим публицистом и књижевником Слободаном Јарчевићем, он је рекао:
         Могуће да је све то тако било. Можда је Индијски потконтинент Нојева барка, у којој је спасено на хиљаде земаљских животиња.
         Ово је привлачна претпоставка и треба је истраживати.

Арапско полуострво је тада добило садашњи изглед. Када се доњи део копна отцепио (Индија), остатак континента се (Арабија) расцепио на два места – Персијски залив (где се уливају Тигар и Еуфрат) и Црвено море, у којем се формирало Синајско полуострво. Остатак дела реке Фисон, на старом континенту, формирало је ново ушће у Акабском заливу. То ушће је сада једно песковито полуострво - зове се Ноеба. На њега излази суво речно корито из кањона – Вади Ватир. Суво корито реке, која излази из кањона Вади Ватир на Ноеба полуострво, пружа се даље кроз морски залив, према Арабији и има већу надморску висину у односу на околину. Целом дужином, према Арабији – море је у ширини корита једне реке и ту је море много плиће. Овај податак ме је навео да верујем да је то корито, некадашње реке Фисон и да се ту Мојсију отворило море. Ако је тло корита реке Фисон, (чији је део у Средоземном мору) у даљем току остао исти као пре потопа, онда је његова надморска висина од садашњих у просеку 1.700 метара, остала иста. Због разлике у надморској висини, у тренутку катаклизме за време Мојсија, корито реке Фисон остало је суво, јер су се воде повукле у дубље делове копна. (Мојсијев пролаз кроз море, описан је у књизи "Ева од јабуке до звезда"). Један од следећих текстова биће: "Мојсијев пролаз кроз море"
Из горњег текста, закључујемо - да је преостали део реке Фисон  - Јордан имао дужи ток, него што је садашњи. Река Јордан, сада се улива у Слано море, а не у Акабски залив.

"Јарден" значи - онај који се спушта. За Палестину и цело ово подручје, највећа и најважнија река је - Јордан. Настаје од четири извора у пределу северне Палестине на падинама Антилибанона. Најисточнији извор реке се налази у печини Панеас и ту вода избија на висини од 330 метара. Најдужа речица од које настаје Јордан је Нахр ел Хасбани и дугачка је 40 км, а извор јој је на надморској висини од 519 м (Вероватно је ова река некада била притока Фисона). После сједињавања свих извора, река се даље спушта према југу у више слапова. Последњи слап је висок 40 м и од њега, река даље тече кроз равницу 12 км. Иза овог тока, долази до моста"Кћери Јаковљеве", који је најпогоднији прелаз  на путу Дамаск – Галилеја. Иза моста, река Јордан креће кроз базалтни кањон, дуг 11 км. Задња два километра, док се не улије у Галилејско језеро, река Јордан тече равницом. После проласка кроз Галилејско језеро, које се налази 208 м испод нивоа Средоземног мора, Јордан постаје река с највећим бројем меандра на свету. (Као што Јордан пролази кроз Галилејско језеро, тако Нил, својим некадашњим током, пролази кроз Средоземно море). Од Галилејског језера до Мртвог мора, Јордан тече равницом 320 км. У том делу, река је широка од 27 до 30 м, а долина кроз коју тече од 8 км до 25 км. Трагаћемо да видимо зашто је ова река доживела - да још једном, после Потопа, буде подељена и када.

Прво ћемо видети шта каже "Библија".
"У време патријарха, долину Јордана натапала је река и била је као врт Господњи". Лот, Аврамов синовац, одлучио је да то буде његов дом, па је премештао своје шаторе све до Содоме.
"Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како целу натапаше река, беше као врт Господњи, као земља Египатска, све до Сегора, пре него Господ затра Содому и Гомору. (Прва књига Мојсијева. гл. 13,10).
"Сви се они сакупише у долини Сидимској, која је сада слано море". (Прва књига Мојсијева. гл. 14, 3).
Из ова два текста јасно видимо да у доба Аврама, када је дошао из Ура Халдејског у Канан, сланог мора још није било. То би значило да је река Фисон, или сада Јордан, још увек имала ток до Акабског залива.
У Аврамовој 99. год. живота, јави му се Господ у равници Мамбарској. Тада му је рекао да ће уништити Содому и Гомору. "Тада пусти Господ на Содому и на Гомору од Господа с неба дажд од сумпора и огња". (Прва књига Мојсијева. гл. 19, 24). "И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски". (Прва књига Мојсијева. гл. 19, 15).

Ако је Аврам рођен 1948. године од стварања света а о уништењу Содоме и Гоморе, речено му у његовој 99. год. живота, то би значило да се 2047. године од стварања света, нешто догодило на небеском своду. Те године је настало слано море и тада је река Фисон, или садашњи Јордан, још једном подељена. Од тада се река Јордан улива у - Мртво море. Судећи по Библијском запису, катаклизму мора да је изазвао астероид. Приликом удара, направио је велики кратер и распршио се у комадиће. У настали кратер, уливала се река, а од хемијског састава астероида настало је Мртво море, које је највећа депресија на планети.
     Највећи расцеп, који се може наћи на Земљи, налази се у Палестини. Почиње од планине Тауруса у Малој Азији и спушта се поред Либанона долином Јордана и Мртвог мора на Акабски залив све до Мозамбика у централној Африци. Дубина расцепа на најдубљем делу Мртвог мора је око 800 метара. А овакву последицу, несумњиво, може направити само астероид.
Планина Небо је део Абаримских гора, које се у наставку Либанонских, Галадских и Базанских, спушта к југу. На западу се степенасто спушта к најдубљем процепу на Земљи, к Мртвом мору. Небо се понекада назива и Писга а "Писгах" значи - одсечен. Име ове планине, упућује нас, да је планина била одсечена. Овај податак, може бити једна од потврда - да је у том делу пао астероид.
Када смо све чињенице сагледали, можемо рећи да је наше колективно несвесно заиста било у праву. Обе реке: Јордан и Ганг су пођеднако свете, јер су Еденска река Фисон.

Каже се: ако желите разумети Јунга, морате бити јунговац. После овог истраживања, могу рећи: ако желити наћи реку Фисон, морате бити фисоновац. Кант је рекао: "Морао сам утемељити знање да бих нашао место за веровање".
Ја бих још додала:
- Добро је имати вере уколико се жели утемељити знање.

Река Јордан

Пише: М.М. Славица Шетина

[DEDA-EU]

У кинеској покрајини Хенан живи предивна старицa. Пре него што је напунила сто година, о њој се није знало ништа, али  је тада на  чело Џанг Руфенг почео да расте ... овај рог. Испрва је била само избоклина , а онда чудом кроз тамну кожу је почео да расте рог. Прошле године, овај рог је нарастао до 6 цм, а и даље расте.

Рог је у облику левка  и састоји се од кератина сабијеног - протеина кога садрже наши нокти и коса. Доктори су констатовали да се овај рог може хируршким путем одстранити али је велика вероватноћа да ће поново израсти. Као што пише британски Daili  Mail, модернoj науци, су познате појаве рогатих људи. Као по правилу, тумори на челу се појављују на површини коже старијих људи који проводе доста времена на сунцу.

[DEDA-EU]

Četverouhi mačak Jodo

[DEDA-EU]

[DEDA-EU]

ВАНЗЕМАЉАЦ?

То се понекад дешава. Ово није фотошоп, али јесте  реалност. Чудна болест мутације је од пакистанског просјака направила ванземаљца ...

Лоша вест је, наравно, реалност, а можда је ово и прави ванземаљац?

[DEDA-EU]

Kako oživeti nastradalu partnerku

http://www.liveinternet.ru/flash/zum_flv_player.swf?id=125688024

Za nauk svima koji predpostavljaju ili čak tvrde da životinje nemaju dušu i da su bezosećajne

[Svilena]

dirljivo!

@DEDA-EU
Ja vec to postavila u http://www.autentik.net/forum/index.php?topic=1242.0

Pogledaj i drugi klip http://www.youtube.com/watch?v=8sOw3mCz4Oc&feature=player_embedded

[DEDA-EU]

Nastradala ženka kojoj mužjak pokušava da pomogne

Pošto nije mogao drugačije da joj pomogne donosio joj je hranu svakog dana

Jednoga dana našao ju je mrtvu,dalji komentari nisu potrebni jer slika govori mnogo više nego što bi se moglo napisati

Ako nemožemo od ljudi naučimo se od životinja,duševnosti i ljubavi

[DEDA-EU]

dirljivo!

@DEDA-EU
Ja vec to postavila u http://www.autentik.net/forum/index.php?topic=1242.0

Pogledaj i drugi klip http://www.youtube.com/watch?v=8sOw3mCz4Oc&feature=player_embedded

I treba postavljati,na svim stranicama svih foruma

[DEDA-EU]

Okamenjena ljubav Kraljevića Marka
                  
Piše Nena Lalović
Na oko četiri kilometra od Kuršumlije nalazi se selo Krčmare, obavijeno velom davnašnje tajne. Narodne legende i predanja o nastanku ovog i obližnjih sela, veoma neobičnih prirodnih i kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina kula, Marina sena i Marina voda.  Sve za lepoticu Istorija delimično poznaje nastanak Marine kule, čiji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela, međutim, stene koje narod zove Marina sena, još uvek izazivaju nedoumice o poreklu i načinu nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krčmare, a najčešće se pominje priča o Marku Kraljeviću i krčmarici Mari. Priča o boravku Marka Kraljevića u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu. Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Međutim, kako Marko nije mogao dugo bez Mare, često je obilazio krčmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti. Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život.
Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena. Stigla ga Lazareva kletva Ovu legendu potvrđuju i najnovija naučna istraživanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraživača pronašla je temelje krčme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraživanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a legenda i dalje živi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krčmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije.
Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti. Na čelu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Međutim, zakasnio je, kako i pesma kaže: "Kasno Marko na Kosovo stiže"...I pored toga što nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmoćnih Turaka. Posle destekovanja njegove vojske, morao je da se povuče. Tada je razaslao glasnike po čitavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odlučio da se malo odmori. Čim je sklopio oči, usnio je san koji mu je rekao da će ga stići kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se nešto dogodilo Mari, koju odavno nije video. Ne mogavši da se nosi sa zlokobnim slutnjama i lošim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otišao u Toplicu da vidi šta je sa njegovom dragom. Stigavši tamo, zatekao je samo ruševine krčme, što je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Meštani su mu tada ispričali da je Mara dugo patila, misleći da je poginuo, jer se o njemu nije ništa čulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a Turci, prolazeći ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pustoš. Krčmu su zapalili i kulu porušili, a jedino skamenjenom senu nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, misleći da ga je stigla Lazareva kletva: Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doš'o na boj na Kosovo,ne imao od srca poroda,ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo,rujno vino ni 'šenica bela!
Rđom kap'o dok mu je kolena!" Lekovita voda. Razočaran i nesrećan, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u Rumuniji, boreći se na strani Turaka. Do poslednjeg časa u srcu je nosio svoju Maru - kaže legenda..Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom.
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj "sena". Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu. Meštanka Radojka Stojanović kaže da često ponudi mladež koja dođe ovde šećerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im pokaže put, a ona im usput i ispriča ovu legendu:- Najmanje hiljadu puta sam prepričala priču o ljubavi između Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalošću ova deca slušaju priču. Svako ko je poslušao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, našao je sreću u ljubavi - priča Radojka, dodajući kroz šalu da "ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usrećili svoje partnere novom snagom".

               

[DEDA-EU]

Naučnici još uvek nisu odgonetnuli tajnu staru više od pola veka, a koju su im u amanet o
<p>Na planinskim liticama kineske provincije Sečuan može se videti svojevrsni prizor – stotine drevnih drvenih kovčega koji nestabilno vise sa stene. Neki veruju da su kovčezi postavljeni tu kako bi pokojnici bili na dohvat ruke bogovima, dok oni manje maštoviti tvrde da su kovčezi montirani na liticu da bi preminuli bili van dometa gladnih životinja. Kakogod, činjenica je da su preminuli tako definitivno bliže bogovima i da se proteklih deset godina sanduci pažljivo i vredno restauriraju, kako bi se ovi neverovatni umetnički artefakti zaštitili od daljnjeg propadanja.</p>
Izgubljena kultura
Viseće kovčege u dolini Sečuan ostavili su pripadnici Bo naroda, za koje se smatra da su izumrli još pre 400 godina i sa sobom odneli tajnu ove neobične pogrebne tradicije. Bo su bili manjinski narod koji je živeo na granici današnjih provincija Sečuan i Juan i koji je još pre 3 000 godina na tom mestu stvorio briljantnu kulturu.

Narod Bo se od drugih etničkih grupa najviše razlikovao upravo po svojim pogrebnim običajima. Obično isklesani od trajnih tvrdih trupaca, njihovi viseći kovčezi ostajali su neofarbani, u prirodnoj boji drveta.</p>
<p>Poslednji sanduci izrađeni su pre oko 400 godina, u srednjem i kasnijem periodu dinastije Ming (1368-1644), dok većina starijih datira oko hiljadu godina u prošlost, do dinastije Song (960-1279). Do danas, najstariji viseći kovčeg pronađen je u tzv. području Tri klusure i pretpostavlja se da je star čak dve i po hiljade godina.

Svaki kovčeg napravljen je od jednog izdubljenog komada drveta, i prvobitno su bili zaštićeni bronzanim poklopcem.

Ovi ”visinski sprovodi” bili su najrasporostranjeniji oblik sahranjivanja u drevnoj jugozapadnoj Kini. Međutim, ova praksa je okončana zajedno sa misterioznim nestankom Bo naroda. Oni koji su došli posle upoznali su se sa Bo civilizacijom upravo preko njihovih visećih kovčega i crteža po stenama, koji su kao tihi odjeci prošlosti ostali iza njih. Svako ko poseti ovu dolinu neminovno se susreće sa tri pitanja: zašto su pripadnici Bo naroda sahranjivali svoje mrtve u visećim sanducima, kako su to izvodili i gde je nestala celokupna civilizacija.  Razrešene misterije  Viseći kovčezi su nekada bili vruća tema među arhitektama, paleoantropolozima, folkloristima i umetnicima. U proleće 1941. neki od najeminentnijih stručnjaka za antikvitete stigli su u današnji okrug Gongkian i iz daljine videli 600 metara dugačku i oko 120 metara visoku liticu. Skoro sto sanduka visilo je na strmim stranama planine, poduprti drvenim kolcima zakucanim u stenu, a bilo je i onih koji su počivali na ravnim izbočinama. Ovaj prizor izazvao je žestoku diskusiju među tek pristiglim ekspertima. Neki su verovali da su kovčezi spuštani konopcima sa vrha planine, a neki su smatrali da su sanduci poduprti drvenim kolcima korišćeni kao dodatna pomagala za penjanje. Pojedinci tvrde da su merdevine na izvlačenje bile odgovor, ali svi su se složili da su Bo ljudi svesno ovu misteriju ostavili nerazjašnjenu za buduće generacije.
Zašto su pripadnici Bo naroda sahranjivali svoje mrtve tako visoko? Zapisi Lija Jinga tokom dinastije Juan možda daju odgovor: ”Visoko postavljeni kovčezi smatraju se kao nešto veoma poželjno. Što je sanduk na većoj visini, to je bolje za preminulog. Oni čiji kovčezi padnu na zemlju smatraju se još srećnijim…

[DEDA-EU]

http://www.magicnazona.rs/misterije-balkanakruna-cara-dusana-cuva-ostricu-i-vujan bookmark">Misterije Balkana:Kruna cara Dušana čuva Ostricu i Vujan</font>
Legende o zakopanom blagu srpskih vladara i danas inspirišu mnoge avanturiste da posećuju utvrđenje na steni nadajući se da će pronaći dragoceni tovar. Svi se vraćaju praznih šaka, ali pune duše jer ovo mesto zrači neverovatno pozitivnom energijom

Od pamtiveka čačanskim selom Ostra, podno Ostrice i Vujna, kruži legenda o skrivenom blagu i kruni cara Dušana, koje su nasledili Brankovići, pa su bežeći pred najezdom Turaka dragoceni tovar sakrili u nedrima planine. Brojne ekspedicije decenijama su pokušavale da uđu u pećinu pod Sokolicom, u kojoj se, kako se veruje, kriju dragocenosti. Iz neobjašnjivih razloga, do sada niko nije uspeo čak ni da priviri u pećinu.</p>
<p>Selom se priča da je čuva džinovska zmija koja, zapravo, štiti čitav kraj. Meštani pričaju da je ovo mesto čudnovato i da je mnogima koji su posetili Ostru krenulo nabolje.</p>
Veruju da je to zbog carske krune koja je namenjena vladarima, pa je na neki način sveta jer su samo odabrani mogli da je nose na glavi. U selu nam rekoše da je mesto obavijeno misterijom i da postoje brojne legende o Sokolici.
Vratili se praznih šaka
Priča se da su blago u planini sakrili despot Đurađ Branković i njegova žena Prokleta Jerina kad su iz Smedereva bežali pred Turcima. Navodno, tu su sa svojom svitom čak i živeli jedno vreme, a pod brdom, u pećinama, kazuje legenda, despot je sagradio čitav grad. Na ulazu u pećinu i danas se jasno vide u steni utisnuti sekira, krst i ljudska stopa, navodno Savina.
“Kažu da je blago dolinom Morave pod Sokolicu dovezeno volovskim kolima sa šest zaprega. </p>
Drveni sanduci puni dukata, srebrnih i zlatnih pehara, kašika, kao i krune Nemanjića, zakopane su, vele, negde u ovim pećinama. Priča se da je Sokolica sveto mesto i da su stariji ljudi pred oba rata viđali visokog muškarca u kaluđerskoj mantiji kako šeta šumom, i da je za njim išao čopor vukova pitomih kao mačke. Taj monah, kako se veruje, čuva despotove ikone i dragocenosti. Nekada je tu postojala i crkva isposnica, ali danas od nje mena ni traga”, pripoveda osamdesetpetogodišnji XVoja AnđelićX dok nas seoskim putem vodi do utvrđenja Sokolica.
Ušao u pećinu, pa poludeo
Priča Voja da su tokom godina mnogi avanturisti pokušavali da uđu u pećinu i domognu se neprocenjive zaostavštine srpskog vladara.
“Dolazili su čak i neki stranci sa topografskim kartama, kao nešto slikaju i mere, navodno, traže rudu.
Ma, znamo mi šta oni traže, ali im se izgleda plan izjalovio jer su se svi vraćali praznih šaka. Niko nije uspeo da uđe u pećinu osim jednog našeg komšije. Bilo je to pre više od 50 godina.</p>
Oni koji su ga dobro znali pričaju da je posle toga sišao s pameti i da nikada više nije bio onaj isti. Ni sa kim nije razgovarao, povukao se u sebe i nikom nije otkrio šta je video unutra, zato valjda meštani i ne jure za blagom”, priča naš vodič.
Ubrzo smo stigli do ogromne stene ispod koje zjapi velika rupa za koje nam čika Voja reče da se i danas čobani tu sakrivaju od kiše, ponekad i čitavo stado uteraju u prednji deo pećine.

“Sokolica je sa jedne strane opasana zidom koji potiče još iz doba Rimljana, tu je bilo utvrđenje koje je služilo kao osmatračnica. Nekada se sa tog zida, kao na dlanu jasno videla cela čačanska kotlina: Lađevci i Adrani prema Kraljevu. Sa druge strane je litica, a jedini put vodi preko mokrog kamenjara”, objašnjava naš vodič
Džinovski smuk čuva blago
Tek što smo prešli desetak metara pod našim nogama na mokrom kamenju stvorilo se najmanje desetak zmija – šarki. Naša ekipa, kao ukopana, stala je i posmatrala nesvakidašnji prizor.
Uvijale su se oko naših nogu a mi smo se istog časa vratili nazad ka Velikoj steni. Uzalud je Voja pokušavao da nas ubedi da se vratimo jer je hladno pa su zmije po takvom vremenu manje pokretne i ne mnogo opasne. Ipak, ono što smo videli, bilo je dovoljno da nas odvrati od daljeg puta. “Neki su u potrazi za blagom padali niz liticu, mnogi su nailazili na zmije, ali ne pamti se da je neko stradao od njihovog ujeda. Postoji i priča da se u pećini krije džinovski smuk koji čuva blago.
Sećam se da  je ovde bilo ljudi koji su došli da istražuju pa su podigli kamp. Žalili su se da je tokom noći izbio požar u kom zamalo nisu izgoreli. Ipak ujutro na tom mestu nisu mogli da nađu pepeo, o požaru nije bilo ni govora”

[DEDA-EU]

http://www.magicnazona.rs/homoljska-potajnica-vraca-vid-i-cisti-kozu HOMOLJSKA POTAJNICA VRAĆA VID I ČISTI KOŽU
Nepredvidljivost izbijanja i nestajanja vode na ovom čudesnom izvoru narod tumači kao volju njegovog čuvara Moćnog Stojana, koji po glasu poznaje da li je neko grešan ili čist. On dobro zna kome će vodu pustiti, a kome neće</p>
http://www.magicnazona.rs/wp-content/uploads/2013/10/izvor.jpg
<p>Stara izreka Bez nevolje ne idi u Homolje nastala je u periodu turske vladavine, u vremenu kada je ovaj predeo jugoistočne Srbije, omeđen sa svih strana planinama, bio poznat po hajdučiji. Tada su ga Turci zaobilazili kako su znali i umeli, osim ako ih "muka ne bi naterala". Danas, ovaj živopisni predeo nema reputaciju opasnog, već vrlo gostoljubivog kraja, u koji turisti dolaze da se nadive prirodnim lepotama Homolja, ali i probaju ovdašnji sir, med i rakiju.
 Ipak, u kraj poznat po najjačoj, vlaškoj magiji putnike i dalje dovodi nevolja: kada im ponestane nade i učine sve što se uraditi moglo, bolesni, nesrećni i neutešni spas od muka traže od vlaških vračara ili viših sila za koje se veruje da snažno utiču na ovaj kraj. Te su sile ostavile svoj otisak na prirodu, a o tome svedoči i jedinstveni izvor u ovom kraju Srbije – Homoljska potajnica ili Stojanje. Mnogi ga smatraju lekovitim, čak i svetim izvorom, čija voda krepi telo i duh, a posebno je, kažu, blagotvorna za očne i kožne bolesti.

Čuvar izvora

Homoljska potajnica ime je dobila po načinu na koji voda izvire, a koji je odlika svega tridesetak izvora u svetu.

"Specifičnost nastupnih izvora jeste u tome što u periodu suše umeju da zataje, ali kada se topi sneg ili nastupi kišni period, pojačava se snaga prodiranja vode na površinu. Međutim, ono što razlikuje ovu potajnicu od drugih jeste to što voda nastaje i nestaje u nejednakim intervalima", priča meštanin Selišta, najbližeg žagubičkog sela udaljenog oko pet kilometara od potajnice. Nepredvidive intervale u kojima izvire voda, koje je na ovom mestu merio i o njima pisao naš poznati geograf&nbsp;Jovan Cvijić, stanovnici okolnih mesta objašnjavaju "tajnom rukom u unutrašnjosti zemlje koja pušta i zatvara vodu", odnosno čuvarom izvora –&nbsp;Moćnim Stojanom, po kojem je potajnica i dobila narodno ime – Stojanje.</p>
<p>"Ova voda je lekovita", priča&nbsp;IvanX iz sela Laznice koja je došla da se umije hladnom izvorskom vodom.&nbsp;"Stojan dobro zna kome će vodu pustiti, a kome ne. Kada dođete na izvor, morate se javiti njegovom čuvaru, kao što biste se javili domaćinu u čiju kuću ulazite. Stojan po glasu poznaje kakvi ste. Ako želite da vas izleči ova sveta voda, morate je jasno zatražiti rečenicom 'Stojane, puštaj vodu', ako vam je duša čista, odmah će izvor poteći, a ako ste grešni, morate čekati da se odobrovolji. Neki provedu i sat, sat i po pred pustim izvorom, a da im čuvar ne pusti vodu", objasnila nam je ova mlada devojka.

Leči oči i kožu

Po lek za svoje muke na Stojanje jednako dolaze mladi i stari, muškarci i žene, a izvorska voda posebno je blagotvorna za kožne bolesti kao što su čirevi i bradavice od kojih najčešće obolevaju deca. Njome se valja umivati i posebno oči oprati, jer se veruje da poboljšava vid i otklanja očne bolesti. Meštani tvrde da je dosad mnogima pomogla, ali da onaj ko dolazi na vodu po lek, mora biti "čist, okupan i verujući", pa će mu i Stojanov izvor pomoći.

"Kao devojčica došla sam ovde zbog konjunktivitisa", priča meštanka obližnjeg sela.&nbsp;"Kako krene proleće, zbog alergije na polen meni oči skroz presahnu, pocrvene i počnu da me svrbe i peku, a vid mi se zamagli. Ponekad mi u uglu kapka izađe čmičak, i tako iz sezone u sezonu. Moja se majka zabrinula, a i meni su dosadile stalne terapije raznoraznim pomadama i ispiranja čajevima. Zato smo došle na ovaj izvor i taman što smo stigle, voda je pošla. Dobro sam se umila i isprva ništa nisam osećala jer je voda bila ledena. Ali, kroz dva dana osetila sam olakšanje, i, što je još važnije, bolest mi se nije više vraćala", pripoveda ona i dodaje da od tada često dolazi na izvor i donosi Stojanu darove...</p>

[donwlayco]

Pratite "pokretni dijamant" na tabli i iznenadićete se kako menja boje kao kameleon.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/496451/VIDEO-Zanimljiva-opticka-varka



Postoje brojne optičke iluzije koje čine kao da se objekti okreću, menjaju boju i kreću po nekom sopstvenom šablonu, međutim, ovo bi mogla da bude najmoćnija optička iluzija koju ćete imati prilike da pogledate.

Sama iluzija nije nova – prvi put je spomenuta u drevnim grčkim spisima, iako je njeno poreklo i dalje predmet velike debate.

Mnogi naučnici se slažu da je ona prvi put spomenuta u Aristotelovom delu "Parva Naturalia", ali je prvi detaljan opis dao Jav Evanđelista 1820. godine.

Ali jedna stvar je sigurna, ova optička iluzija će vam sasvim sigurno izazvati prirodne halucinacije. U videu se napominje da bi za najbolje efekte korisnici trevalo daga gledaju u visokoj rezoluciji i preko celog ekrana, ali mi vam to ne preporučujemo.

https://www.youtube.com/watch?v=tVgOLWVYytM



Izludećete zbog ove optičke varke! Da li imate odgovor "zašto"?!

Pogledajte video pa recite koliko ima dečaka na slici. Onda će se desiti mala promena i njih će biti više. Imate li objašnjenje "kako"?

https://www.youtube.com/watch?v=4XbrUHMDTg0

[Mikalandjelo1]

Ovo je kamen, a ne parče torte