Štampaj

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.
1 čas 1 dan 1 nedelja 1 mesec Zauvek
Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije

[DEDA-EU]

[DEDA-EU]

[government]

E ovo ja zovem , morski pas , jbte koji zubi!

[DEDA-EU]

U podzemlju Moskve žive divovski mutanti

Izgledi da će našim svetom uskoro hodati ljudi poput X-mena sve su veći, naime, ispod Moskve u tami podzemlja žive pravi pravcati mutanti.

Ovo bi mogao biti dobar zaplet za holivudski film: ogromni crvi debeli po 4 centimetra ispod velike metropole koji prete milionima ljudskih života. Za građane Moskve, najvećeg evropskog grada, ovo je, nažalost, realnost. Takvi crvi su pronađeni i snimljeni videokamerom ispod Moskve za vreme radova firme koja je u vlasništvu Vadima Mikhaylova, organizatora ovih radova u Rusiji.

Događaj se odvio nedaleko od samog centra grada gde su mnogi radnici postali očevici ovog bizarnog iskustva, prenosi Pravda.

- Uspeli smo kamerom snimiti ogromnog crva kako urla, inače nam niko ne bi verovao. Ipak, moramo na posebnim aparatima dokazati autentičnost našeg snimka. Mislim kako će ovo što smo videli okrenuti svet nauke naglavačke. Zvuk njegova krika sigurno u životu nećemo zaboraviti – izjavio je zaprepašteni Mikhaylov.

Leteće  bubašvabei i pećinski  skakavci
Naučnici koji nisu Mikhaylova proglasili ludim veruju kako je crv, kao i drugi stanovnici podzemlja, posledica pojave mutacija. Mnogo otpada, posebno otrovnog, zakopava se pod zemlju svakim danom. Za primer možemo uzeti kako u kanalizacijskim sistemima postoje brojne slepe ribe. U podzemlju Ismailova žive pećinski skakavci, a neki od njih su veličine tanjira.

Ispod Moskve takođe  živi velik broj američkih bubašvaba koje mogu narasti čak do 8 centimetra, a najčešće se nastanjuju kod kanalizacijskih sistema za drenažu.Plaše se svetla dana i na svaki zvuk odgovaraju stravičnim siktanjem, a čak mogu i njuškati. No, najstravičniji stanovnici

podzemlja su leteće bubašvabe veličine kornjača! Lete u jatima a očevici kažu kako niko nikada ne bi trebao prisustvovati njihovom letu.

Najiskusniji kopač u Rusiji Vadim Mikhaylov smatra kako je podzemlje početak nekog drugog sveta jer veruje u postojanje paralelnog svieta. Ljudi istražuju svemir, kaže Mikhaylov, no podzemlje je mnogo zanimljivije.

- Svakoga dana hodamo iznad sveta koji je mnogo puta neobičniji i fascinantniji negoli naš vlastiti – zaključuje Mikhaylov.

[DEDA-EU]

MAČAK SA ČETIRI UVA

Porodica Rok iz Dauners Grouva, predgrađa Čikaga, stekla je instant svetsku slavu od trenutka , kada je sin na internet postavio sliku njihovog mačka , koji ima četiri uva .....


Ted i Valeri Rok kažu da su ih američki mediji i televizije zasuli ponudama da prave reportaže o mačku boje dima zvanom Joda. Ponude su, kažu, stigle od emisija "Dobro jutro, Ameriko", "Foks njuz" i šoua Tajre Benks, a Jodine fotografije objavili su i londonski "Gardijan" i "Dejli mejl".
Valeri i Ted Rok ispričali su da su mačka pronašli 2006. godine, dok su u jednom baru gledali prenos neke utakmice. U jednom trenutku su primetili da se ostali gosti podsmevaju mačetu, tada starom osam nedelja, zbog neobičnog izgleda i odlučili da ga udome.

[lara_kroft]

     
ZONA SUMRAKA U BERMUDSKOM TROUGLU

Rub izgubljenog svijeta, Trougao smrti, Groblje Atlantika, Zona sumraka, Vražji trougao,

Bermudski trougao - sve su to nazivi za imaginarno podrucje na Atlantiku uz koje se

vezuju misteriozne price o nerazjašnjenim nestancima brodova, ljudi i aviona, neobicnim

svjetlima, vodenim vrtlozima i slicnim pojavama. Rijec je o podrucju Atlantika kojemu

San Juan u Portoriku na Karibima, Fort Lauderdale na Miamiju,

te Bermudsko otocje cine vrhove "vražjeg trougla". Ovisno o

izvorima, u Bermudskom trouglu se od vremena Kristofora

Kolumba do danas dogodilo od 200 do 1000 nesreca. Howard

Rosenberg, pisac zaintrigiran tajnama Trougla, u svojim je

istraživanjima prikupio podatke o 8000 poziva u pomoc

americkoj Obalnoj straži samo tokom 1973. godine, te podatak

da je u ovome stoljecu, "vražji trougao" bez traga odnio više od

50 brodova i aviona. Bizarni dogadaji zabilježeni na ovom

podrucju datiraju još od vremena kad je Kolumbo doplovio

nadomak obalama srednje Amerike. I sam Kolumbo bio je

svjedokom neobicnih dogadanja u Trouglu : pri plovidbi

njegovih brodova Nina, Pinta i Santa Maria, 1492. godine kompas je poludio, a Kolumbo i

posada vidjeli su cudna svjetla na nebu, o cemu postoje zapisi u brodskom dnevniku.

Tajanstvenim tragedijama u Bermudskom trouglu naknadno je pripisano i otkrice broda

Mary Celeste : brod je 1872. godine nestao, te naden napušten na pucini, oko 400 milja

izvan kursa New York-Genova kojim je plovio prije nestanka. Nije bilo traga života

desetero clanova posade.

NESTANAK "LETA 19"

Najpoznatiji, pak, dogadaj vezan uz Bermudski trougao, od kojeg, zapravo, i zapocinje

moderna legenda, jest nestanak "leta 19". Desilo se to 5. Decembra, 1945. godine kad

je pet mornarickih bombardera misteriozno nestalo na rutinskom zadatku, a nestao je i

avion upucen u potragu. Ukupno, bez traga je nestalo 27

ljudi. Kao Bermudski trougao, ovo je podrucje "krstio" Vincent

Gaddis u clanku "Smrtonosni Bermudski trougao" što ga je

1964. godine objavio u listu Argosi. Zanimanje za fenomen

podrucja s kojeg se bestragom nestaje u pravu je euforiju,

medutim, preraslo kad je Charles Berlitz 1974. godine objavio

bestseller Bermudski trougao. Podgrijavanju euforije puno su

pridonijeli i mas-mediji. I danas Bermudski trougao intrigira

svojim tajnama, no skeptici su sve glasniji : njihova je teorija da

je prava misterija kako je Bermudski trougao uopce postao

misterija. Tajanstveno i neobjašnjivo ljudima je oduvijek bilo

privlacno i zanimljivo, a uz tajanstvenost, cudo i misteriju nikako ne idu racionalna

objašnjenja. No, upravo su takva objašnjenja ona koja za slucajeve iz Bermudskog

trougla daju skeptici. Što se Kolumba tice - prema podacima iz njegova brodskog

dnevnika - on je poludjeli kompas objasnio odstupanjem izmedu geografskog i

magnetskog sjevernog pola. Svjetla koja je opisao kao "velike vatrene buktinje"

vjerojatno su bili meteori.

SVJETSKO PROKLETSTVO !?

Pronalazak broda Mary Celeste bez posade takoder je objašnjiv : na brodu nije pronaden

ni jedan pojas za spašavanje, što navodi na pomisao da su pomorci napustili brod

za vrijeme oluje misleci da je Mary Celeste nece izdržati. No, ono što najviše udaljuje

od misterija jest cinjenica da je ovaj brod pronaden daleko od Bermudskog

trougla, cak u blizini obale Portugala. Razliciti izvori, naime, razlicito odreduju velicinu

Bermudskog trougla : ona varira od 500.000 kvadratnih milja do tri puta veceg podrucja.

Misterije, Neobjašnjivi Fenomeni - Knjiga I

Imaginacija nekih autora u Trougao ukljucuje Azore i Meksicki zaljev. Pripisivane su mu i

nesrece koje su se dešavale uz obale Irske, na Pacifiku i Indijskom okeanu. Po tome bi se

Trougao mogao nazvati ne bermudskim, nego "svesvjetskim morskim prokletstvom",

upozoravaju "trezvenjaci".

Oni koji tvrde da cinjenice ne podupiru legendu, dali su objašnjenje i za dešavanja

vezana uz "let 19" : posadu svih pet aviona cinili su neiskusni pripravnici, s iznimkom

vode patrole porucnika Charlesa Taylora koji tog dana nije

imao volje letjeti, pa je misiju cak htio prepustiti drugome.

Iako je vrlo brzo utvrdio da mu kompas ne funkcionira, let

je nastavio naslijepo, oslanjajuci se na navigaciju prema

zemaljskim orijentirima. No, nadošla je oluja, ali je Taylor,

dezorijentiran, uprkos upozorenjima pripravnika da je

"zapad na drugoj strani", te ne prebacujuci vezu na cistiju

radijsku frekvenciju, posadu odveo u pogrešnom pravcu,

daleko na Atlantik. Pritom im je i goriva nestalo. Zbog toga

su protivnici teorija o cudima u Trouglu govorili da je

"jedina misteriozna sila ovdje bila sila gravitacije koja je

djelovala na avione bez goriva". Istina je da se nije našao

ni najmanji trag ni jednog aviona, no ako ih je porucnik

zbilja odveo daleko na Atlantik, vjerojatno su pali na

podrucju gdje okean naglo ponire. Unutar Bermudskog trougla leži, naime, gotovo devet

hiljada metara duboki Portorikanski rov, najdublja tacka Atlantika, a avioni i brodovi koji

tamo potonu rijetko se ponovno vidaju.

ZAUSTAVLJENI SATOVI

Što se tice "martin marinera", aviona upucenog u potragu, za koji mnogi misle da je

nestao u Bermudskom trouglu, istina je da se nije vratio : eksplodirao je ubrzo nakon

polijetanja, što nije bilo neobicno jer su "marineri" bili poznati po neispravnim tankovima

za gorivo. S druge strane, opet, puno je dogadaja koji su se desili u Bermudskom trouglu

za koje je doista teško naci ikakvo razumno objašnjenje. U to spada, medu ostalima,

slucaj putnickog leta National Airlinesa 727 koji je na

10 minuta nestao s radarskih ekrana na Mijamijskom

medunarodnom aerodromu. Po dolasku, posada je

porekla da se bilo šta cudno dogadalo, osim što su

"deset minuta letjeli kroz laganu maglu". Svi satovi u

avionu, medutim, kasnili su deset minuta, iako

su ih provjerili s aerodromom neposredno prije

neobjašnjivih deset minuta "prolaska kroz maglu".

Još je nekoliko pilota imalo slicnih iskustava s

promjenama vremena nakon prolaska kroz iznenadne

"maglice", što, naravno, diže cijenu objašnjenjima

koja nisu racionalna, ali možda bolje objašnjavaju misterij Bermudskog trougla cak i ako

su suprotna prirodnim zakonima fizike. Takvo je objašnjenje na primjer ono o aberantnim

energetskim poljima koja kreiraju vremenske rupe. Još jedan slucaj koji potkrepljuje ovu

teoriju je onaj manje sretnog pilota po imenu Carolyn Casico i njezina putnika. Carolyn,

pilot s licencom, poletjela je na charter let do otoka Turka u Bermudskom trouglu. Kad se

približila otoku, osoblje na zemlji vidjelo je njezin avion kako besciljno kruži.

Radiooperater na aerodromu nije dobivao odgovore na pokušaj radiokontakta, ali je cuo

rijeci koje je ona izmijenila s putnikom: Ne razumijem ! Ovo bi trebao biti Grand Turk, ali

dolje niceg nema. Pravo je mjesto na mapi, oblik je pravi, ali ovaj otok izgleda

nenaseljen : nema zgrada, nema putova, nicega ! Nakon nekoliko krugova, okrenula se i

odletjela. Carolyn i njezin putnik nisu više nikad videni. Loše vrijeme ? Vremenske rupe ?

Otmice vanzemaljaca ? Mnoge teorije pokušavaju objasniti dogadaje iz Bermudskog

trougla.



     




     




     

[DEDA-EU]

Glasovi iz Korićke jame

Gornjemilanovčani Radoslav Mišković i Ljiljana Mitrović zauvek će pamtiti posetu Bileći

Zbog spleta čudnih događaja, koji su ih zadesili tokom obilaska Korićke jame nadomak mesta Hadžići, Radoslav Mišković, privatnik iz Gornjeg Milanovaca i njegova službenica Ljiljana Dmitrović neće, dok su živi, zaboraviti poslovno putovanje u Bileću. Radoslav i Ljiljana, naime, tvrde da su iz jame, u koju su ustaše u junu 1941. godine bacili 134 meštana ovog kraja, nakon što su ih zverski ubili, jasno i glasno čuli glasove, plač, jecaje i zapomaganje, od kog im se krv ledila u žilama.

 Putem prema Bileći sam dosad prolazio mnogo puta i čuo sam priču o zločinu koji su ustaše počinile nad nedužnim meštanima, ali nikada ranije nisam imao vremena da svratim do crkvice podignute im u sećanje, kao ni do Korićke jame, gde su ustaše njihova tela bacale nakon zverskog mučenja i ubijanja. Zato sam, prilikom ovog putovanja rešio da to neizostavno uradim i da crkvi priložim ikonu arhangela Mihajla, koju sam dobio iz Jerusalima. Kako sam naumio - tako sam i uradio. Ali, ono što je usledilo graniči se na neverovatnim, nemam objašnjenja... Ušli smo u crkvicu, u kojoj čovek jedva može da se ispravi, i u trenutku kada smo nameravali da zapalimo sveće, iz jame sam začuo jauke, krike, zapomaganje, plač... Iznenađen, pitao sam Ljiljanu da li i ona čuje neke glasove, mada mi je već po njenom izrazu lica, koji je odavao strah i nevericu, bilo jasno da mi se ne pričinjava i da je glasove čula i ona. Nekoliko trenutaka samo smo se nemo posmatrali, a celo telo mi je bilo u nekom čudnom stanju, koje ne mogu ni da opišem. Nešto između straha i neverice. Jednostavno, osećanje od kojeg se podiže kosa na glavi. To je trajalo, činilo mi se, čitavu večnost, sve dok najzad nismo uspeli da upalimo sveće, nakon čega su glasovi iz jame utihnuli - opisuje događaj Radoslav Mišković, ističući da se naježi čak i kada priča o onome šta su on i Ljiljana Dmitrović doživeli pored Korićke jame.

A, da misterija bude još veća, čudne stvari su im se događale i nakon što su čuli glasove iz Korićke jame. Slučajnost ili ne, ali tek što su Ljiljana Dmitrović i njen poslodavac Radoslav Mišković krenuli dalje ka Bileći, na njihovom automobilu je pukla guma.
 

- Sad, neka je pucanje gume i bila slučajnost, ali prosto ne mogu da verujem da se to desilo na svega nekoliko stotina metara od Korićke jame i nakon što smo čuli glasove i utoliko pre što su sve četiri gume na automobilu bile potpuno nove. Kada smo stigli u Bileću, sve što smo doživeli u crkvici kod Korićke jame ispričao sam svom prijatelju Tomi Medenu, ali on me je uveravao da to u njihovom kraju dosada niko nije doživeo. Nakon povratka sa puta, pomalo u strahu, otišao sam u jedan manastir da upalim sveće nastradalima u Korićkoj jami i tom prilikom sam sve ispričao i monahu koji me je uveravao da nije bilo u pitanju nikakvo naše priviđenje. Rekao mi je i da ništa nije slučajno, već da je to nagoveštaj da je došlo vreme da žrtve traže potpunu istinu o zločinu, koji je počinjen, ali i njihova želja da ne budu zaboravljeni- priča Mišković.
Istina, sve ovo može da se prihvati i sa određenom rezervom, ali kako objasniti sledeće : u trenutku dok je Ljiljana Dmitrović, u telefonskom razgovoru, opisivala potpisniku ovog teksta šta je doživela pored Korićke jame, u njenom stanu je iz čista mira eksplodirao kabal električne pegle, koja je bila uključena. Zato, i ako ima slučajnosti, onda ih je baš previše!

[DEDA-EU]

Na granici između Perua i  Bolivije na planinskom platou Atiplana na visini 3 800 m.nedaleko od jezera Titikaka nalazi se hram grad Tiauanaka za koji se prvo tvrdilo da je star 1 500g. pa 2 500 da bi se nakraju utvrdilo da je star između 12 i 17 hiljada g.što je i dokazao Bolivijski naučnik Artur Poznanj.Zidovi Se temelje na granitnim pločama od kojih je najteža 440 tona.Ništa nebi bilo neobično kada se nebismo zapitali kako je tolika granitna gromada podignuta na visinu 3 800m.
Okolni meštani pak tvrde da su hram sagradili bogovi i to za jednu noć

[DEDA-EU]

[http://kinowarez.ru/roliki/5511-zhutkaja-zmeja.html


nije preporučljivo svakome da pogleda ovaj video

[DEDA-EU]

"Nalepši je doživljaj susret s tajanstvenim. On je izvor svake stvarne umetnosti i nauke. Ko nikad nije imao ovo iskustvo, ko nije sposoban ni za kakvo oduševljenje i ko ne može da se zapanji od čudenja, on je isto kao mrtav. Njegove oči su zatvorene!"

Albert Einstein


Šta o misterijama misli Arthur C.Clarke
Tri vrste enigmi

Misterije se pojavljuju u toliko oblika i veličina da ih je gotovo nemoguće svrstati. Jedan je koristan način taj da ih podelimo i nazovemo misterijama prve, druge i treće vrste

Misterija prve vrste je nešto što nas je nekada krajnje zbunjivalo, ali je sada do kraja protumačeno. U tu kategoriju idu gotovo sve prirodne pojave; jedan od najpoznatijih i najlepših primera je duga. Predistorijskom čoveku ona je verovatno ulivala strah, čak užas. Nije je znao objasniti ni na koji način osim kao delo neke nadmoćne intiligencije; pročitajte u Knjizi postanka, kad Jehova govori Noi (Nuh a.s.) da će nebo obeležiti svojim znakom...
Pravo objašnjenje duge moralo je pričekati potvrdu Isaaca Newtona da je »bela« svetlost zapravo mešavina svih boja koje se mogu odeliti prizmom ili kapljicama vode koje lebde na nebu...

LETEĆI TANJIRI:
Postoji hiljade različitih sudova o njima. Dok ih jedni smatraju letelicama iz svemira, drugi ih objašnjavaju kao prirodnu pojavu.

Još vece strahopoštovanje od duge izaziva aurora - polarno svetlo i tek smo otkako je svanulo svemirsko doba saznali da nastaje od elektricitetom nabijenih čestica što ih izbacuje Sunce a Zemljino ih magnetsko polje zadrzava u gornjim slojevima atmosfere. Još i sada valja proučiti
mnoge pojedinosti, ali u pogledu opštih principa aurore nema više sumnje.
Svakako - a to će vam spremno potvrditi svaki filozof - nijedno »objašnjenje« nije konačno: iza svake tajne krije se neka druga, još dublja. Raspršivanje svetla u spektar stvara dugu - ali šta je svetlost sama po sebi?...
Misterije druge vrste su nepoznanice koje još jesu tajnovite, premda za neke slutimo odgovore. Često je neprilika u tome što odgovora ima previše; bili bismo posve zadovoljni s bilo kojim od njih, ali nam se svi čine podjednako dobri. Najspektakularniji savremeni primer je, svakako, pojava NLO, za koju objašnjenja sežu od psihickih manifestacija preko atmosferskih efekata do svemirskih brodova iz drugih svetova , da bi stvari bile još zamršenije, lanac spremnih tumača niže se od totalnih ludaka do treznih naučnika.

MORSKA ČUDOVISTA:
Neobične sage o morskim zmijama i nemanima možda postoje samo u mašti dokonih mornara, a možda su i zaostali saurusi iz praistoriskih vremena

Druga je tajna, koja ne pobuđuje takve strasti, velika morska zmija. Većina bi zoologa posve spremno priznala da golema neidentifikovana morska bića možda postoje - i možda su, kao u slučaju resoperke (coelacantha) čak ostaci iz predistorijskog doba. Ako još jesu prisutni, jednog bismo dana to morali moći dokazati.
Ako izuzmemo zlu sreću, većina se tajni druge vrste nakraju reši i prelazi u one prve vrste. Kao svedok takvog razvoja naš je naraštaj imao najveću sreću od svih dosadašnjih. Pronašli smo odgovore na pitanja koja su progonila sva ranija doba - na pitanja kojih su se rešenja nekad činila sasvim nemogućim...
Ipak, ima nekih tajni koje će možda zauvek ostati tajne druge vrste. To posebno vredi kad je reč o istorijskim događajima; kad se dokazi jednom izgube ili unište, nema načina da ih obnovimo... Ako neko ne izmisli način kako da gledamo u prošlost - što je krajnje neverovatno ali ne i posve nemoguće - možda ih nikad nećemo saznati. Naučnici su srećniji od istoričara, jer priroda ne uništava dokaze; sva pitanja koja postavljaju nakraju dobiju odgovor.
Misterije treće vrste su najređe i o njima se moze vrlo malo reći; neki skeptici tvrde da one čak ni ne postoje. To su pojave ili događaji - koji se, čini se, ne mogu racionalno protumačiti; u slučajevima gde kao objašnjenja postoje teorije, ove su još fantastičnije od samih »činjenica«.
Možda je stopostotna tajna treće vrste nešto tako strašno da je - čak i kad bi materijal postojao - čovek radije ne bi upotrebio u televizijskom programu. To je neobičan fenomen poznat kao spontano samozapaljenje.
Ima mnogo zabeleženih slučajeva poduprtih, kako se čini, nepobitnim medicinskim dokazima, da je ljudska tela u vrlo kratkom vremenu progutala strašna vrućina koja je često doslovno netaknutu ostavila okolinu, pa cak i odeću zrtve!

JEDNA OD NEREŠIVIH MISTERIJA:
Samospaljivanje, smatra Arthur C. Clarke, zasigurno je fenomen koji nauka još dugo neće uspeti da odgonetne.

Ljudsko telo obično nije tek tako lako spaliti; zapravo, potrebno je prilično mnogo goriva da bi se ono spalilo. Čini se da nema načina da se ova tajna ikad reši bez mnogo više dokaza a ko bi poželeo da ih bude?
Manje je zaprepašćujuća, premda ponekad vrlo zastrašujuća, misterija treće vrste Poltergeist (od nemackog doslovno »bučan duh«). Premda treba kad su u pitanju paranormalni fenomeni biti poprilično skeptičan, zato što neobične pojave zahtevaju i potvrde vanredno visokog standarda, ipak ima upečatljivih dokaza da se mali predmeti bez ikakvog fizickog povoda mogu pomicati ili čak materijalizovati. Iza te pojave najčešce negde nalazimo neko preosetljivo mlado stvorenje i premda su mladi u pubertetu preosetljivi ili ne - savršeno sposobni stvoriti pakao posve neparanormalnim sredstvima, ta pojava - koja se uporno pojavljuje u tolikim kulturama i kroz tolika razdoblja nagoveštava da se neobične stvari ipak događaju...
Ništa nije važnije od uverljive demonstracije nekoga neobičnog događaja van granica prihvaćene nauke; upravo
takvim otkrićima znanje napreduje. Međutim, sve dotle dok nema neke prihvatljive teorije ili upotrebljive hipoteze koja bi pojavu objasnila, možemo o njoj reći malo šta razumnog. Malo šta frustrira više od izolovanih enigmi koje, kako se cini, ne dopuštaju nikakva racionalna objašnjenja.
Ako zaista postoje, tajne treće vrste brzo uznapreduju u tajne druge i nakraju u one prve vrste. Savršen primer za to je otkriće radioaktivnosti, pri kraju 19. veka. Naučnike s kraja viktorijanskog doba iznenadilo je otkriće da određeni sastojci urana neprekidno emitiraju energiju. To otkriće nije bilo samo potpuno neočekivano, nego se i suprotstavljalo svemu što je tada o fizici bilo poznato. Međutim, ubrzo su bile utvrđene nepobitne cinjenice, što je u vrlo kratkom vremenu dovelo do prvoga pravog shvatanja atomske strukture.
Nema sumnje, svet je tako neobično i divno mesto da će zaista uvek nadmašiti i najbujniju maštu; uvek će biti nepoznatih stvari, a možda i takvih koje ne možemo shvatiti.

Arthur C. Clarke

[DEDA-EU]

LEGENDA U KOJU SVI VERUJU 

Platonova priča o Atlantidi i opis njene tragične propasti, tokom mnogih vekova je smatrana legendom. Pa i danas, u naučnom svetu ne postoji jedinstveno mišljenje da li je ova hipotetična civilizacija uistinu postojala. Možda jeste, a možda i nije...



Postoji mnoštvo pretpostavki i naučnih hipoteza o tome da li je Atlantida uopšte postojala, gde se nalazi i zašto je (i kako) isčezla s lica naše planete. Najvažniji izvor o njenom sjaju nalazimo u Platonovim "Dijalozima" (Timej) u kojima navodi priču koju je za vreme svog boravka u Egiptu, oko 583. godine pr. n. e., čuo grčki filozof Solon.

Gde se nalazila?

Nekada, u davna vremena, iza moreuza 'Herkulusovi stubovi' (Gibraltar), zabiležio je Platon, prostiralo se veliko ostrvo koje se zvalo ~ Atlantida. Ostrvo je imalo površinu oko 154.000 kvadratnih milja, a na njemu je živelo oko 2o miliona ljudi. Zemlja je obilovala toplim izvorima, a u šumama su živeli slonovi i druge africke životinje.
Plodne ravnice bile su ispresecane mnogim kanalima, koji su sluzili kao vodeni putevi za prevoz razne robe i poljoprivrednih proizvoda. O bogatstvu ove hipoteticne civilizacije govori podatak da je njen glavni grad bio opkoljen visokim bronzanim zidovima, a dvorci, vile i hramovi bili su prekriveni zlatom i srebrom.

LEGENDARNA ZEMLJA:


Mnogi istrazivači smestili su Atlantidu u Atlantski okean, u blizini Azurskih ostrva.

Od 12 ooo. pa sve do 9ooo. godine, Atlantida je gospodarila tim delom sveta, upravljajući gigantskom mediteranskom carevinom, koja je dopirala sve do Egipta i Italije. Atlanti su se borili za stvaranje takve državne zajednice u kojoj bi ideali bratstva i prijateljstva predstavljali najveće blago.
No, 'jednoga užasnog dana i jedne užasne noći', navodi Platon, 'Atlatidu je progutalo - more!...'
Od tada do danas o njoj je napisano preko 2o.ooo knjiga u kojima se iznose bezbrojne pretpostavke. Jednu od poslednjih napisao je austrijski inženjer Oto Henrih Muk, čovek veoma širokih pogleda.
Muk naglašava da je Platon govorio istinu i dodaje da se Atlantida mogla nalaziti u blizini Azorskih ostrva, koja leže na udaljenosti od 1.2oo kilometara od EVrope.

Šta je zapamtio Kromanjonac?


Ako je to tako, ova je blistava imperija zasigurno imala svoje kolonije na Starom kontinentu. Ali, gde?! Primitivna keramika i primitivno oruđe Neandertalca govore o tome da je Evropa u ta davna vremena jos uvek preživljavala - kameno doba!
Muk je obratio pažnju da je Kromanjonac, koji je bio viši rastom i koji je bio na daleko višem kulturnom nivou od Neandertalca, živeo otprilike u isto vreme s Atlantima. Izvanredne slike divnih ljudi sa bronzano obojenom kožom u pećinama Španije i juzne Francuske danas se pripisuju umetničkim vizijama čoveka iz Kromanjona. Njegovi ukrasi, oruđe za rad i drugi predmeti, bili su izrađeni veštije i sa znatno više umetničkog ukusa od neandertalskih. Drugim rečima, to su ostaci jedne visoko razvijene kulture, koja u mnogo čemu predstavlja kontrast u odnosu na primitivni način života neandertalskog čoveka!

SJAJNA CIVILIZACIJA:

Ako je postojala, Atlantida je dotigla visoki stepen civilizacije, a njen glavni grad blistao je u zlatu i srebru.


Istrazujuci grobove Kromanjonaca, Muk je izneo pretpostavku da su oni bili stanovnici Atlantide. On je obratio pažnju i na sledeću činjenicu: ogromne oblasti Evrope za vreme egzistiranja hipotetične civilizacije bile su još prekrivene snegom i ledom, jer su glečeri poceli da se tope i nestaju tek u 11. milenijumu pre nove ere. Zašto? Zašto topla Golfska struja, koja danas zagreva obale Evrope, nije tada funkcionisala? Da je u tome nije možda sprečavala neka golema prirodna pregrada ~ Atlantida ~ pita se Muk i dodaje da je Golfska struja zapljuskivala obale legendarnog kontinenta, da je upravo ona stvorila onu blagu klimu o kojoj je s oduševljenjem govorio Platon?!... Postoje li dokazi za takvu tvrdnju?
Da, postoje!

Kakvu tajnu skrivaju jegulje?


Muk ih je pronašao u neobičnom i za sada neobjašnjivom ponašanju evropskih jegulja. Napustajući svoj zavičaj ~ Sargasko more, koje se nalazi jugozapadno od Azurskih ostrva, jegulje se upućuju Golfskom strujom i, reklo bi se potpuno besmisleno, putuju u Evropu i završavaju u rekama koje se ulivaju u Mediteran. Nakon nekoliko godina jegulje se vraćaju u Sargasko more, gde polažu ikru i završavaju svoj životni ciklus.

Šta ih nagoni na tako opasna putovanja? Nauka na to još nije dala definitivan odgovor. Možda se, kaže Muk, na to pitanje može dati sledeći odgovor: kada su se instinkti jegulja tek formirali, slatke rečne vode na Atlantidi, u kojima su one mogle da nađu utočiste od morskih grabljivica, nalazile su se sasvim blizu Sargaskog mora. Slepi instinkt ih i danas, hiljadama godina nakon nestanka Atlantide, i dalje tera na duga i neizvesna putovanja tokovima Golfske srtuje!
Muk je sledio trag koji je Atlantida kao svojevrsni most mogla da odigra između Evrope i Amerike. On je obratio pažnju na sličnost egipatskih, srednjoamerickih i južnoamerickih piramida u dolini reke Moce. Zatim na slične elemente u kulturama Baska i Maja. Muk piše o jednom baskiskom misionaru koji je bio zapanjen kada je otkrio da ga ljudi u džunglama Guatamale odlično razumeju i da koriste slična oruđa pri obradi zemlje kao i njegov narod.

Šta je stvorilo depresije u Atlantiku?


Platon je tvrdio da je Atlantidu progutalo more. Muk je u svojim istraživanjima počeo da traga za 'izgubljenim kontinentom' i po dnu Atlantskog okeana. Zahvaljujući okeanografiji, nauka danas raspolaže detaljnom kartom morskog dna. Dno Atlantika podeljeno je na dva dela velikim podvodnim grebenom čija visina pod morem dostiže 3ooo metara, a proteže se od Islanda do Antarktika.
U području Azurskih ostrva taj se greben širi u plato širine 4oo i dužine 1ooo kilometara. Severno od njega podižu se podvodne vulkanske planine. Pojedini njihovi vrhovi uzdižu se nad površinom okeana. To su danas Azurska ostrva, čiji oblik i razmere uveliko podsećaju na - Platonovu Atlantidu!

STRAVICNA KATAKLIZMA:


Hipotetički kontinent Atlantida završio je u katastrofi kosmičkih razmera. Prema nekim pretpostavkama, Atlantida je nestala nakon što je našu planetu pogodio ogromni asteroid.

Pri razvijanju svoje hipoteze, Muk je bacao poglede i na priobalne regione severnoameričkog kontineta. U regionu grada Carstona, u Juznoj Karolini (SAD), aerofoto-snimanjem 1930. godine načinjena je karta celokupne oblasti, koja neodoljivo podseća na bojno polje prekriveno sa oko 3.ooo okruglih i ovalnih kratera, čiji su 'grudobrani' okrenuti prema jugoistoku.
To je po mišljenju Muka veoma ozbiljan dokaz u korist hipoteze da su kratere stvorile krhotine nekog nebeskog tela koje je doletelo iz severozapadnog pravca. Razume se, udubljenja u Juznoj Karolini su znatno manja od dveju ogromnih depresija koje se nalaze na dnu Karipskoga mora; one dostižu dubinu od 9.ooo metara i imaju površinu od 5oo.ooo kvadratnih kilometara.
Kakve su ogromne sile stvorile ta gigantska udubljenja na morskom dnu i šta je izazvalo pojavu vrtača na obali Južne Karoline?

Katastrofa je došla s neba!


Platon pominje odstupanje u kretanju zvezda i ogromnim požarima na Zemlji, koji su pratili katastrofu Atlantide. Muk smatra da je u skretanju zvezda reč o ~ asteroidu. Matematički proračuni rezultiraju njegovim zaključkom da je asteroid 'dospeo' iz pravca asteroidnog pojasa Adonis i pri orbitiranju oko Sunca po opasnoj ekscentričnoj orbiti skrenuo sa nje i obrušio se na Zemlju!
Slicno gigantskoj raketi, asteroid se iz zapadnog pravca spuštao na Zemlju. Sudeći prema veličini podmorskih depresija, Muk pretpostavlja da je prečnik kosmickog giganta dostizao oko - 11 kilometara!
Na visini od oko 3oo kilometara asteroid je zbog zapaljenog vodonika počeo da sija jarko crvenom bojom. Za njim se vukao rep zapaljenih gasova, dugačak oko 6o kilometara. Pri prodoru kroz atmosferu, on se raspao na manje delove.
Dva džinovska dela asteroida, svaki težak od mnogo milijardi tona sručila su se u okean, stvorivši portorikansko udubljenje, a manje krhotine izrovarile su tlo u Juznoj Karolini. Ti udari apokaliptičke snage izazvali su eksploziju koja je zahvatila ogromnu teritoriju. Još dva gigantska komada asteroida pogodila su Zemljinu koru na veoma osetljivom mestu - u regionu Atlantskog grebena - i aktivirale sve vulkane u njegovom lancu.
Stravična kataklizma zahvatila je Atlantidu i pretvorila je u pustoš.

Zašto su nestali mamuti?


'Za jedan užasan dan i jednu užasnu noć, kako je pisao Platon, 'Atlantida je isčezla'. Još dugo su nakon toga zemljotresi potresali kontinente, pa je severoistočni deo Južne Amerike potonuo u Atlantik, a njen severozapadni deo izronio iz voda Pacifika, prenoseći gradove sa nivoa mora do vrhova današnjih Anda. Istovremeno, gigantski crni oblaci, ispunjeni otrovnim gasovima, gušili su ljude i životinje širom naše planete.
Kao dokaz za tu hipotezu Muk navodi iznenadni nestanak mamuta. Preživevši desetine hiljada godina u Sibiru, koji do tada nije bio pod ledom, oni su iznenada uginuli. Svi do jednoga!
Autor hipoteze tvrdi da je oblak otrovnih plinova te kolose ubijao na licu mesta. Po njegovom misljenju, nije izneta jos ni jedna činjenica koja bi objasnila iznenadno smrzavanje dlakave sabraće slonova, niti se zna šta je to sto je uticalo da se Sibir pretvori u gigantski frižider. Da li je pogodak asteroida doveo do oscilacije Zemlje za vreme njenog rotiranja, što je izazvalo predislokaciju polova i naglu izmenu klime? - postavlja Muk pitanje i dodaje da su se u ogromnom crnom oblaku mogle nalaziti i one kolosalne količine vode koje su izazvale svetski potop o čemu govore legende mnogih naroda.

Interesantno je da Platon ukazuje na 'more blata' koje je za duže vreme onemogućilo plovidbu brodova izvan Gibraltara. Godine 1822. arheolog Leonard Vulej započeo je radove na iskopavanju grada Ura, prestonice drevnih Sumerana. Ispod grobnica prvih careva, ekspedicija je otkrila sloj mulja i prljavštine, debljine gotovo tri metra. U istom sloju nisu bili otkriveni nikakvi arheološki ostaci. Baš nikakvi. Sve što je do tog vremena postojalo, kao da je netragom isčezlo!

Rađanje nove civilizacije


Prema Mukovim proračunima, čovečanstvu je bilo potrebno tri hiljade godina da bi se oporavilo od katastrofe izazvane padom asteroida. Skoro sve to vreme ogromni crni oblak vulkanske prašine visio je nad severnom Evropom.
Za one koji su preživeli kataklizmu, život pod tim oblakom predstavljao je kratku i tešku borbu za opstanak. Ljudi su lutali pod crnim nebom, na kome se Sunce samo ponekad pojavljivalo kao daleka fatamorgana; a u vreme kada je čovečanstvo stvorilo nove uslove za razvoj svoje civilizacije - to je bilo u četvrtom milenijumu pre nove ere - od Atlantide je ostala samo legenda.
Sva dostignuća nekadašnje nauke, umetnosti i kulture uopšte, bila su zbrisana. Čovečanstvu je bilo potrebno jos 6.ooo godina da bi steklo nova znanja; njih je koristio i Muk da bi postavio svoju teoriju o uzrocima propasti blistave Atlantide.

Mit o Atlantidi

Priča, otprilike, ide ovako. Nekad davno, pre nekih 9.000. godina, kod „raspodele dobara”, Atina i Hefest dobijajuAtinu, a Posejdon (odnosno njegov egipatski ekvivalent) veliko ostrvo Atlantidu. Gde je Atina znamo, a što se tiče Atlantide, nije jasno da li je bila locirana u Atlantskom okeanu, ili u Mediteranskom moru. Indikativno je da Atina milenijum kasnije dobija grad Sais, takođe. Prema tradiciji Hronos je po zbacivanju sa „božanskog prestola” bio bačen na ostrvo Kanopus, gde i danas spava (tj. gde vreme ne teče). Pol ekliptike i jeste „bezvremenski”, on nije podložan pomeranju, suprotno od ekvatorijalnog pola (koji trasira „doba” - Zlatno, Srebrno, Bakarno i Gvozdeno), tako da je bog vremena bio smešten „na pravo mesto”. Na Atlantidi Posejdon (on u grčkoj mitologiji igra ulogu Demijurga, koji pored ostalih zaduženja proizvodi zemljotrese i plimske talase - cunamije) gradi ostrvo u ostrvu, gde vodi ljubav sa smrtnim ženama. Posejdonovi naslednici, međutim, postaju sve korumpiraniji, zaboravljajuć i božije zakone (uporediti sa biblijskom mitologijom iz Knjige o sudijama, na pr.), tako da bog odlučuje da ih kazni.U međuvremenu Atinjani, vođeni istim plemenitim namerama (uz nešto imperijalnih osećanja prema „Divljem Zapadu”), pobeđujuAtlantidske snage koje su krenule na Istok u osvajačke svrhe, i zauzimaju Ostrvo da bi kaznili grešne Atlantiđane. (Ostrvo u ostrvu, koje je Posejdon ogradio koncentričnim krugovima vode i zemlje, neodoljivo posteća na ranije pomenuto ostrvo File na Nilu). Platon dalje elaborira topografiju i istoriju Atlantide, koja se može prevesti u tadašnje prilike u Heladi, ali se mi ovde ne možemo na tome zadržavati. Pomenimo samo da je centralno ostrvo koncipirano u obliku školjke, koja je amblem Posejdonov. Nije slučajno ni to što je trubu-školjku izumeo Jarac, asociran zimskoj kratkodnevici, i koji je duvanjem u trubu označio kraj Deukalionovog potopa (kataklizme). Najzad, razljućeni Zevs šalje (ili odobrava) potop, koji odnosi kako grešne Atlantiđane, tako i same Atinjane na njoj. Tako je nestala Atlantida.

Autor: Prof. dr Petar Grujić je naučni savetnik u Institutu za fiziku, Zemun

[DEDA-EU]

Poslednji časovi Atlantide

Osmog jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrušio i uz temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa je trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni ljudi, uništen je biljni i životinjski svet u mnogim regionima naše planete, a njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u kome je potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva civilizacija koju je čovek izgradio. "Uzrok te apokaliptične katastrofe je asteroid iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca dospeo u gravitaciono polje Zemlje" - smatra nemački fizičar Oto Muk (Otto Muck), iz čije knjige "Sve o Atlantidi" prenosimo najzanimljivije delove.

Kataklizma je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa iznenada se pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na sićušnu zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na blještavi bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo položenom trajektorijom telo se obrušilo na Zemlju.

Pir razularene stihije


Iz pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske širine, gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u državi Južna Karolina.

Kada je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gušće slojeve atmosfere, temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Užasna toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve što joj se našlo na putu.

Pod dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad površine Zemlje eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se obrušili na površinu Zemlje kao kakva kiša, šireći smrt i propast.

Dve najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od Portorika. Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one su probile dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine Zemlje i pomešalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne količine vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.


Prasak eksplozije čuo se širom sveta. Blještavi sjaj je pretvorio noć u dan 2.000 km unaokolo. Džinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su se sa pučine ka kopnu i uništavali sve pred sobom...

U tom piru razularene stihije potpuno je uništeno legendarno ostrvo Atlantida.


Platon o Atlantidi
Najveća opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se čovečanstvo već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki filozof Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije to pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela "Timaios" i "Kricias", u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov tragičan kraj.

Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini "Herkulesovih stubova" - kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz. Bila je veća od Male Azije i Južne Afrike zajedno, odlikovala se plodnošću i davala po dve žetve godišnje.Platon je pominjao kokosove palme, slonove, krokodile, pozlaćene hramove i palate, glavni grad u prečniku od 23 km i ljudsku zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i visokoj kulturi. Vojska Atlantide je raspolagala sa 480.000 pešaka, 120.000 konjanika, 160.000 bornih kola, 240.000 mornara.
Platon je prvi pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se zasnivala na njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o Atlantidi čuo od svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a ovaj opet od Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih podataka došao na osnovu izveštaja starih egipatskih pisaca, koje je otkrio prilikom svojih putovanja.

Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa o Atlantidi, do sada je objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi koja je zadesila našu planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i istrazivači, opsenari i šarlatani pisali su o Atlantidi.

"Godine 1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno čistoj vodi, u blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i stubova, i to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi ( Casey ) još 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo pojaviti Atlantida" - piše Oto Muk.

Tragovi potopljenih gradova postoje u svim krajevima sveta i to ima svoje objašnjenje: od poslednjeg ledenog doba ( oko 7.000 godina pre n. ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji je pokrivao i velike oblasti Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200 metara. Tako je more u nižim primorskim područjima potopilo čitave civilizacije i njihovo stanovništvo. Engleska tada još nije bila ostrvo, na mestu Baltičkog mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka Rajne, a Apeninsko poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom Afrikom.

Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze se u obalskim područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema Platonu, nalazila daleko u okeanu. "Odatle se - pisao je on - moglo otploviti do drugih ostrva, a sa ovih i do nasuprot ležećeg kopna".

Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a "nasuprot lezeće kopno" je severnoamerički kontinent.

Prema tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najviše vrhove ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteže prema jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura proširuje u plato čija širina dostiže 500, a dužina 1.000 km. Plato se danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske površine, dok su obe strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene propasti. Za tu tvrdnju on navodi više dokaza.

Dokazi Ota Muka

Kada su 1921. godine izvršena prva vazdušna foto-snimanja Južne Karoline, otkriveno je više od 3.000 kratera zagonetnog porekla. Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km , dok se čitava oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na oko 156.000 km2 . Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim krhotina nekog većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve ogromne jame na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva džinovska dela asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su prečnike od po desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu pukotinu koja se ubrzo proširila do Atlantide. Rastopljena magma iz utrobe Zemlje bila je strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na njenom mestu je nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m potonuo i deo zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast pratilo niz katastrofa.

Pepeo lave i isparena morska voda stvoroli su crni oblačni pokrivač od 30 km debljine, koji se pod dejstvom pasatskih vetrova premeštao prema istoku, ka Evropi, Africi, Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i uragani. Pepeo i morska so su predstavljali kristalizacione tačke za apokaliptične kiše i provale oblaka koje su se obrušavale na Zemlju. Prema Bibliji kiše su trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala nizije čitavih 150 dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno verodostojne.

Golfska struja kao dokaz
Činjenica je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godišnju temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj širini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska struja, ima srednju godišnju temperaturu od 00 C.

Muk postavlja pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo dogoditi da su se u ledenom dobu, koje se završilo oko 7.000 godina pre n. ere, Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva nalazile pod večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo objašnjenje: Golfska struja u to vreme nije uopšte ni dopirala do Evrope. Polazeći iz Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope nailazila na nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km široko ostrvo Atlantidu. Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i jugozapadne delove i odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u Karipsko more, odakle je opet zaokretala ka Atlantidi.

Tek posle propasti Atlantide put prema Evropi je bio otvoren. Pod povoljnim dejstvom tople morske struje, ledeni pokrivač na Britanskom ostrvu počeo je da popušta i da se topi. Taj proces traje već hiljadama godina i nije završen do danas.


Promenjena maršruta jegulja

Neobično putovanje jegulja se uklapa u teoriju Ota Muka. Jegulje polažu ikru u Sargaskom moru, u zapadnom delu Atlatnika. Ono zauzima dosta veliku površinu Atlantika i prekriveno je gustim masama algi. To neobično more zapljuskuju tople golfske struje. Izleglu mlađ jegulja strujanje tople vode nosi na istok i severoistok. Tako jegulje dospevaju do Evrope gde se njihova ogromna jata dele - mužjaci ostaju u moru, dok se ženke uzvodno kreću u reke koje se ulivaju u Atlantik. U tim rekama ostaju pet godina dok ne dostignu polnu zrelost. Tada se vraćaju u more i ponovo sa mužjacima odlaze u Sargasko more i tamo polazu ikru.

Na prvi pogled to putovanje jegulja radi očuvanja vrste i parenja je potpuno besmisleno i preterano opasno.
Muk objašnjava da jegulje ranije nisu dolazile u daleku Evropu. Golfska struja ih je donosila samo do mnogo blize Atlantide. Kada je ostrvo nestalo u katastrofi, golfska struja je ponela sa sobom i jegulje na ovo produženo putovanje. Njihov instikt se nije promenio ni posle toliko milenijuma: i danas ga se pridržavaju.


Stvaranje rase bledolikih

Gigantske količine lave i pepela koje su se podigle u atmosferu, prekrivale su nebo nad Evropom, prema Mukovim proračunima, oko 2.000 godina. Biljke, kojima su nedostajale potrebne količine svetlosti su izgubile pigmente. To se dešava i sa ljudima koji se duže ne izlažu Sunčevoj svetlosti. Muk pretpostavlja da su upravo pod tim uslovima nastali bledoliki ljudi, iz dotada bakarno-crvenih rasa ljudi. To dokazuju i crteži otkriveni u pećinama južne Francuske.

Datum katastrofe Muk je izračunao tako što je pošao od Platonovog podatka, po kojem je Atlantida potonula pre 8.500 godina. Uporedio je taj kalednar sa kalendarom Maja indijanaca, koji započinje apsolutnim nultim danom, a može se tačno fiksirati: 6. jun 8498. godine pre nove ere.

Da li je to bio dan propasti Atlantide? Sličnost u tim datumima ne može biti slučajna.

Sa tim datumom se može povezati i interesantna astronomska konstelacija, povezana sa tzv. konjukcijom Zemlje i Venere sa Mesecom: ta tri nebeska tela su se nalazila tog dana u istoj liniji. Ali istog dana se u blizini Zemlje nalazila i grupa asteroida Adonis.

Da li je konstelacija Zemlje, Venere i Meseca bila dovoljna da jedan izdvojeni asteroid iz grupe skrene sa svog puta i privuče ga u polje Zemljine teže?

Muk smatra da to nije nemoguće.

Postoje mnogi dokazi za slične manje kosmičke udese koji su pogađali nasu planetu.

Tako je 30. juna 1908. godine jedan meteorit pao na teritoriju Sibira i izazvao pojavu plamenog stuba visokog 20 km, koji se mogao videti i sa daljine od 500 km. Pod dejstvom vazdušnog udara, ljudi i konji su padali i po 650 km udaljeni od mesta gde se desio udar. Pri tome ne treba zaboraviti da je taj meteorit bio pravi patuljak u odnosu na asteroid koji je pogodio Atlantidu.

Atlantida - most među starim kulturama
Poslednja otkrića dopustaju istrazivačima praistorijske prošlosti Zemlje da idu još dalje u prošlost. Spomenici prastarih kultura, iskopine, motivi, legende i razni predmeti, kao i istraživanja na kopnu i pod morem, ukazuju da su te kulture nastale pre neke ogromne katastrofe, praćene sveopštim potopom pre oko 12.000 godina. Ali, ima i veoma mnogo indicija da su među njima, mada su bile razdvojene hiljadama kilometara, postojale uzajamne veze.

Zbog svega toga Platonova priča o Atlantidi pojavljuje se danas u novom svetlu. Istraživači su skloni da veruju kako je nekada napredno ostrvo u Atlantskom okeanu, pre svoje propasti, predstavljalo ne samo most među praistorijskim kulturama Sredozemlja, Bliskog i Srednjeg istoka sa jedne, i drevne Amerike sa druge strane, nego i njihov izvor i rasadnik. Za to još ne postoje neposredni i neoborivi naučni dokazi, ali indicija ima sve više.

Veštački diskovi na dnu Atlantika
Ruski časopis "Sputnjik" objavio je članak o verovatnom postojanju i propasti Atlantide, u kojem iznosi i neke manje poznate podatke.

"Sredinom pedesetih godina - piše "Sputnjik" - američki brod za okeanografska istraživanja podigao je sa dna Atlantika, južno od Azurnih ostrva, oko 1.000 kg neobičnih predmeta. Bili su to krecnjački diskovi, slični tanjirima, prečnika 15 i debljine 4 cm. Spoljna strana je bila relativno glatka, a unutrašnja izdubljena i hrapava, što govori o vestačkom poreklu tanjira. Istraživanja su pokazala da su stari oko 12.000 godina i, što je još važnije, da su izrađeni na površini Zemlje, pod atmosferskim uslovima. Ko ih je izradio? Zašto? Kako su se u tako relativno velikom broju našli na jednom mestu?

"Sputnjik" ističe da se i druge grane nauke interesuju za rešenje problema Atlantide, jer su za njeno postojanje vezana mnogobrojna pitanja. Uporedna etimologija postavlja pitanja: kako su koreni mnogih drevnih grčkih reči dospele u jezik Maja Indijanaca? Ili: otkud u Peruu u pećinama slike i skulpture lavova i drugih životinja koje nisu nikada živele na tom području?

Na ta i slična pitanja nauka ne može da odgovori. Zbog toga se istraživači uvek vraćaju Platonu, upoređuju njegove dijaloge sa objektivnim nivoom znanja iz tog doba i iznose zaključke po kojima je on podatke o Atlantidi mogao da dobije od ljudi koji su na osnovu pouzdanih izvora znali da je ona postojala.

I detalji koje je pominjao Platon, slažu se sa otkrivenim činjenicama. Podaci Platona o tome da su se zidovi i kule pravili od belog, crnog i crvenog kamena, potvrđuju se činjenicom da su i savremena zdanja na azurnim ostrvima napravljena od istog materijala; a ta ostrva su u stvari najviši vrhovi ostrvskih planina.


Ruski hidrogeolozi su istraživanjem tla sa dna severnih polarnih mora došli do još jednog zaključka koji, mada posredno, potvrđuje Platonovu priču o Atlantidi: oni su ustanovili da su prvi talasi golfske struje prodrli u ta područja pre otprilike 12.000 godina.

Do sličnih rezultata su došli i američki naučnici. Oni su istražili vulkanski pepeo u talozima na dnu Atlantika i otkrili da se tamo pojavio pre 12.000 godina.

Novi početak čovečanstva


Postoji veći broj ljudi koji smatraju da je Atlantida Platonova izmišljotina. Slavni filozof je opisivao zlatne krovove i srebrne statue božanstva Atlantide, a oni ističu: prema najnovijim istraživanjima, primitivni stanovnici Evrope sve do 4.000 godine pre n. ere nisu koristili metale.

Kada se povede reč o 70.000 borbenih kola Atlantide, oponenti na to kažu da su se konji tek oko 1000. godine pre n. ere počeli koristiti u ratne svrhe. Oni tvrde da su se 8498. godine pre n. ere Evropom kretali neandertalci koji su koristili samo kosti i kamenje kao alat.

Međutim, Platon ne opisuje samo kulturu Evrope, nego i kulturu Atlantide. A budući da je ona propala u roku od 24 sata, zajedno sa svojim stanovnicima, životinjama, kulturnim blagom i kada je užasna kosmička katastrofa izmenila lik Zemlje, onda se zaista uzaludno traga za tom izgubljenom civilizacijom.

Verovatno se ništa više ne može dokazati sem činjenice da je čovečanstvo još jednom moralo da krene sve ispočetka...


preuzeto sa"astronomije"

[DEDA-EU]

 

Klikom na malu sliku dobićete punu veličinu mape

Jedinstvena karta sveta sa severnim i južnim polom koja je postojala još pre Kolumbovog otkrića Amerike.Zašto je skrivana i zašto se o njoj ćutalo?

[DEDA-EU]

Spektar crne rupe

[DEDA-EU]

[lara_kroft]

                                                                        

                                                                               TAJNA KRISTALNE LOBANJE



                          


                                                                               TAJNA KOJU I VREME LJUBOMORNO ČUVA ...


  Kada bude otkriveno svih trinaest, ljudi će moći da izgrade doba mira, harmonije i ljubavi ...

  Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili. Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu. Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost  kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila ?!
   Kruže glasine da ona ima neobične moći, ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kakvu tajanstvenu silu poseduje Kristalna Lobanja? Može li da isceljuje ili da transformiše čovekovu psihu?
  Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja.I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama.
  Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne Lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je Lobanja izrađena. Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji. Tvrdi se da Kristalna Lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi.
    Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda.
    I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja:

  • od čistog kvarca - potpuno providne
  • ametista - purpurne boje
  • ružičastog kvarca
  • dimljenog kvarca - sive do crne boje


Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz ivog kristalnog kompjutera.
    Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.
    U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio.
  Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju.Kako, to niko ne zna!Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje.Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija.     Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan.Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na Lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole!Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.
  1970.godine Kristalna Lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih  laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja.laboratorije su sprovele dva osežna istraživanja. Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: ''Nema načina da se utvrdi starost Lobanje'. Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o Lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički.' I u samoj laboratoriji Lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalco koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na Lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade Lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard-a : '…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!'


Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima Lobanje.Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna Lobanja uticala je na njihovu svest.I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa Lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca.Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca.
    Svetski centar za istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati tih istraživanja ukazuju na sledeće:

  •  Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrađen, a koji je na osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim poljima.
 • Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobađanje dubokih emocija ili karme pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen.
 • Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi.
 •  Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost.

   Filis Geld koautorka knjige 'Poruka Kristalne Lobanje'  je napisala: 'Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod'.
    Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta, da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život.
   Prema kalendaru Maja svet je nastao 13.avgusta 3114. godine pre naše ere, a biće potpuno razoren 21.12.2012. godine. Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju, ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih lobanja. Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu. Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica.
  Šta god Vi mislili o Kristalnoj Lobanji i njenoj nerazrešivoj misteriji, znajte da psiholozi ne preporučuju da sebe dovodite u izmenjena stanja svesti. Ali ko može odoleti Tajni Kristalne Lobanje.


    


     


     

[lara_kroft]

                                                         KO JE BIO PRAVI KRALJ ARTUR



                                                            LEGENDA ILI STVARNOST


      Čarobnjak Merlin, čudesni mač Ekskalibur, mladi Artur, predodređen da postane ne samo kralj, već i mitski heroj nekadašnje i buduće Britanije, vitezovi Okruglog stola i njihovi podvizi, tajanstveno ostrvo Avalon prema kojem se uputio smrtno ranjeni Artur... Sve su to elementi najpoznatije britanske legende koji su se stapali sa kolektivno nesvesnim sve dok priča o Arturu nije postala živopisni san. Pa ipak, kao što mnogi savremeni istraživači ukazuju, izgleda da je zaista postojao Artur, istorijska ličnost.
    On sasvim sigurno nije bio srednjevekovni vitez, iako njegov lik najviše dugujemo tom dobu. Postojeća svedočanstva ukazuju na njega kao na vojnog poglavara u veku koji je usledio posle propasti Rimske britanije.
    Bilo je to doba duboke uznemirenosti i nesigurnosti za sve Britance. Oni su, sve do 410. godine, uživali skoro četiri veka nezapamćenog napretka kao deo velike rimske Imperije. Zahvaljujući jakoj centralnoj vlasti i zaštiti dobro uvežbane i efikasne armije, Britanci su nesmetano uživali blagodeti civilizacije o kojima, do tada, nisu mogli ni sanjati. Krajem IV veka je snaga Rima počela da slabi, a 410. godine je imperator Flavije Honorije bio suočen sa pretnjama samom Rimu. Zbog toga je poručio Britancima da se sami pobrinu za svoju odbranu i povukao rimske legije iz Britanije. Ma koliko da je honorije to smatrao privremenom merom, Britanija nikada više nije pripala Rimskoj Imperiji.

      Posle prilično iznenadnog povlačenja Rimljana, Britanska ostrva su ponovo postala razbojište ratnički raspoloženih plemena pod vlašću lokalnih poglavara. Ali već 425. godine, diktator Vortigen uspeva da ostvari apsolutnu vlast, kršeći bespoštedno svaki otpor i angažujući ratovanju vične Saksonce kao plaćenu vojsku. Dolazak ratobornih Saksonaca na Britanska ostrva je uslovio kratkotrajni mir da bi se, 455. godine, ti plaćenici pobunili protiv svojih poslodavaca i otpočeli novi rat, dovodeći svoje saplemenike kao pojačanje. Britanci pokušavaju da se organizuju i odbrane od napadača. Pobeda koju su Britanci izvojevali u bici kod Badona, oko 518. godine, bila je tako ubedljiva da je osigurala pedeset godina mira. Narodno predanje kazuje da se junak te značajne pobede zvao Artur.
    Verovanje da je postojao istorijski Artur, početkom VI veka, smatra se sasvim opravdanim ali se, ne bez žaljenja, mora priznati da u stvarnosti nije bilo Okruglog stola, čudesnog zamka Kamelota, pa čak ni poznatog viteza Lanselota. Sve su to proizvodi srednjevekovne obrade arturijanskih pripovesti. Od polovine VI pa do X veka je već nastao niz priča o Arturu i njegovim podvizima koji su najčešće samo plod pripovedačke mašte. Legenda o Arturu je počela da se razvija ubrzo posle normanskog osvajanja Britanije, 1066. godine. Iz Velsa i Kornvola, oblasti u kojima se najduže očuvao keltski duh starosedelaca, proširile su se priče o Arturu koji je, poput Normana, vojevao protiv Saksonaca. Putujući pevači su proneli slavu kralja Artura širom britanije, a Normanski vitezovi su je preneli u Evropu tako da je do kraja XI veka Artur postao poznat u celoj Zapadnoj Evropi. U svakom slučaju, sadašnji oblik legende o kralju Arturu je zapravo nastao u Francuskoj.
    Najzaslužniji za razvoj arturijanskih romansi je francuski vitez Kretjen de Troa, čovek koji je odredio osnovne osobine legende. Kretjen je napisao nekoliko romansi u stihovima, između 1170. i 1182. godine, a u njima se po prvi put pominju Persival, Lanselot, Tristram i Iselt (koji su poznatiji kao Tristan i Izolda), kao i Arturov zamak Kamelot. Drugi vitez, Robert de Boron iz Burgundije, stvorio je oko 1200. godine ono što je postalo standardna legenda o Arturovoj mladosti. U njegovom delu je naglašena uloga čarobnjaka merlina u obrazovanju mladog Artura, a ujedno se i prvi put pominje sveti Gral.
    Tako su nepovezane pripovesti o Arturu pretvorene u legendu, ali zna li se išta o onom Arturu kojem se pripisuje zasluga za pobedu kod Badona?
    Sve što se zna o istorijskom Arturu potiče, nažalost, iz samo tri dokumenta koji su nastali u njegovo doba i tokom naredna tri veka. Ti dokumenti postoje danas samo kao srednjevekovni prepisi prepisa. Najstariji dokument je knjiga De Excidio et Conquestu Britanniae (O slomu i osvajanju Britanije) koju je načinio monah Gildas ubrzo posle bitke kod Badona i verovatno još za Arturova života. iako pominje bitku kod badona kao nedavni događaj, Gildas ne pominje Artura, a kako više vodi računa o dokazivanju neminovne propasti bezbožnika, Gildas često zamenjuje imena mesta i naroda, koristeći istorijske činjenice onako kako njemu odgovaraju.
    Druga knjiga, Annales Cambrinae (Anali Velsa), pominje veoma jasno Atrura koji 518. godine, u bici kod Badona, 'nosaše krst našeg Gospoda Isusa Hrista na svojim plećima tri dana i tri noći i Briti behu pobedioci'. Kako su velške reči scuid (pleća) i scuit (štit) veoma slične, verovatno je pomenuti Artur nosio štit sa znakom krsta. Ova verovatna greška u transkripciji velške reči ukazuje na mogućnost da je ovaj podatak prepisan iz nekog starijeg, velškog dokumenta. U istoj knjizi se, uz godinu 539. pominje bitka kod Kamlana 'u kojoj Artur i Mordred propadoše'.
    Treći dokument je Historia Britonnum (Istorija Brita) koja se pripisuje monahu Neniusu, a verovatno je načinjena oko 850. godine. U toj se knjizi pominje sukob Saksonaca, pod vođstvom Okte, sa Britima koje je predvodio Artur. Prodor Saksonaca sa severa je zaustavljen, a kako se zna da je Okta započeo svoju vladavinu 512. godine, onda se bitka kod Badona verovatno odigrala 518. godine, kako navode Anali Velsa.
    Sadržaj ovih dokumenta je osporavan i potvrđivan, ali posle brojnih analiza, ipak se mora priznati da iako bitku kod Badona možemo smatrati istorijskim događajem, nema nikakvog osnova, osim narodnog predanja, da se Artur dovodi u vezu sa tom bitkom. Ko je onda bio legendarni kralj Artru?
    Po jednoj teoriji, Artur je bio beznačajni ratnik koji se borio na granici sa Škotskom i kojeg su Briti otrgli od zaborava kada im je zatrebao nacionalni junak. Postoji mogućnost da je pobeda kod badona dobila veliki značaj tek mnogo kasnije, kad su Saksonci zavladali Britanijom i potisli Brite na Zapad, u Vels i Kornvol, gde su oni maštali o junaku koji će ih povesti u konačnu pobedu nad Saksoncima.
    Zanimljivo je da se nedostatak podataka o Arturu može donekle objasniti na osnovu životopisa nekoliko svetaca. Iako istorijski nepouzdana, svetačka žitija daju začuđujuće koherentnu, ali i sasvim neočekivanu sliku o Arturu. Naime, u Žitiju svetog Kadoka, načinjenom oko 1100. godine, Artur je prikazan kao razvratnik i pokvarenjak, dok se u Žitiju svetog Paderna govori o tiraninu zvanom Artur. Žitije svetog Gildasa opisuje Artura kao tiranina i pobunjenog kralja (Rex Rebellus). Izgleda da je Crkva  gajila dugu i duboko ukorenjenu netrpeljivost prema Arturu čak i tokom XII veka kada je Artur već bio uveliko slavljen kao nacionalni junak. Tako upornu netrpeljivost Crkve teško da bi mogao izazvati neki beznačajni ratnik iz Granične oblasti ili pobunjenik iz zapadnih krajeva.
    Artur mora da je bio uticajna ličnost koja je nečim uvredila Crkvu mada nije bio u otvorenom sukobu sa hrišćanstvom. Šta je činio i učinio Artur, verovatno nećemo nikada saznati, ali izgleda da je, uvredivši Crkvu, postao žrtva svojevrsne cenzure jer su istoriju skoro isključivo pisali predstavnici moćne Crkve.



TAJANSTVENI GROB


    Krajem XII veka, tačnije 1191. godine, u Glastonberiju je navodno otkopan grob legendarnog kralja Artura. Crkva u Glastonberiju je čvrsto utkana u legendu, iako u VI veku nije postojala. U to doba je Glastonberi bio okružen močvarama, a njegovo veliko ime je bilo Ynys Avalon (Ostrvo Jabuka). Ne treba podsećati da se smrtno ranjeni Artur čamcem uputio prema Avalonu.
    Postoje četiri različita opisa otkopavanja Arturovog groba, ali svi se slažu u osnovnim detaljima - grob je otkriven između dve kamene piramide ili dva kamena krsta, a u kovčegu ili ispod njega je pronađen krst sa natpisom 'HIC IACET SEPULTUS INCLITUS REX ARTURIUS IN INSULA AVALONIA' (Ovde leži poznati kralj Artur na ostrvu Avalon). Taj se krst nalazio u obližnjem gradu Velsu sve do XVIII veka kada mu se gubi svaki trag. Ako sačuvani crtež tog krsta odgovara originalu, onda se pojavljuje još jedna zagonetka jer, sudeći po obliku slova, natpis ne potiče iz Arturovog doba (VI veka), niti iz vremena otvaranja groba (XII veka) već iz X veka. Možda je krst položen u grob prilikom nivelacije terena i ograđivanja starog groblja tokom X veka, ali to se ne može ni dokazati, ni osporiti.
    Poslednja iskopavanja na tom mestu (tokom 1962. godine) su nepobitno dokazala da se tu nalazio grob iz kojeg je, između 1181. i 1191. godine, uklonjen sarkofag, a jama ponovo zatrpana. Monasi iz Glastonberija su zaista otkopali nečiji grob, ali da li se u njemu nalazio kralj Artur?
    Prihvaćeno je mišljenje da se zapravo radilo o prevari, a navedeno je i nekoliko mogućih motiva, ali ništa od svega toga ne potvrđuje pretpostavku da je to zaista bio Arturov grob.
    Da li je Artur zaista postojao i šta je za života činio, verovatno će zauvek ostati tajna, ali verovanje u njegovo postojanje je stvorilo moćni lik koji izmiče istoriji tako da će legenda o Arturu nastaviti da živi noseći sa sobom visoke moralne vrednosti i svog i budućeg doba.

[DEDA-EU]

Mapa Pirija Reisa

Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na koži gazele. Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike. Ovo otkriće obelodanio je nemački istoričar Paul E. Kahle [Pol Kal] dve godine kasnije na kongresu u Holandiji.

Istorija

Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Re'is [Kemal Reis], pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare,
Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova, štaviše, u doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posedu mape Novog Sveta koju je načinio niko drugi do sam Kristofer Kolumbo. Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasleđe svom nećaku koji se zvao Piri Re'is [Reis] koji je također bio mornarički oficir Otomanske flote.
Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja
Španska i Portugalska otkrića. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim rečima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim delom mape. Također navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

Kontroverza

Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i severnu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika u neverovatnom detalju. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih tri stotine godina pre no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud poslednji put bila bez leda pre oko 6 000 godina, negde oko 4 000. godine pre Hrista
Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj deo severne obale Antarktika poslednji put bio bez leda pre 6 000 godina. Još uvek postoje neslaganja u naučnom svetu o tome kada se završilo poslednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9 000 i 13 000 godina pre Hrista. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre 6 000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspešno završi ovakav poduhvat?

Dobro nam je poznata činjenica, ako je verovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3 000 godina pre Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Nijedna od ovih civilizacija nije postojala niti je mogla da sačini ovu mapu. Pa ko je onda pre 6 000 godina posedovao znanje i tehnologiju potrebnu da se učini nešto što je nama tek u današnje vreme pošlo za rukom?
Kroz ceo Srednji vek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane "portolani" i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspešnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih "portolan" mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko "portolan" mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posedu jedne ovakve "specijalne mape".
Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je nameravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti razmer, a zatim i da započne posao oko izrade mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da sačini svoju novu mapu. Kada je završio, na mapu je dodao i ovaj zapis:
" Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadži Muhamed, poznat kao nećak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mesecu Muharemu 919 godine (1513. godine nove ere)"
Mapa je potom prezentovana Sultanu Selimu I koji ga je zauzvrat načinio Admiralom.
Ova mapa nije bila jedina zaostavština Pirija Reisa kartografiji. 1521. godine on piše mornarski vodič kroz obale i ostrva Mediterana. Kitab-i Bahriye ("Mornarska knjiga" ili „Mornarički priručnik")
Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo poreklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je nacrtao sam Kristofer Kolumbo.
I mapa i knjiga koju je Piri Reis napisao bile su nesumnjivo od velike vrednosti Otomanskoj Imperiji. Fokus im je bio na otkrića Španskih i Portugalskih moreplovaca pa su najverovatnije ukazale sultanu na pretnju Otomanskoj Imperiji koju su predstavljala otkrića evropskih moreplovaca u Indijskom okeanu i Arapskom moru.
Priča dalje navodi, ne bez ironije, da je knjiga koju je Piri Reis napisao bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtevao od Sultana da protera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, te ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg flote. 1551. godine u bici protiv portugalaca Piri Reis gubi većinu svojih brodova i, iako već u osmoj deceniji života, biva osuđen na smrt.
Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kahle-a posvećuje pažnju ovoj mapi.
Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Keene State koledžu Dr. Charles Hapgood [Čarls Hapgud] daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu.
U uvodu za svoju knjigu, Maps of the Ancient Sea Kings, iz 1979. godine, Dr. Charles Hapgood navodi:

"Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najverovatnije preko Minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog sveta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove."

Prema hipotezi koju je postavio Dr. Charles Hapgood, Piri Reis je najverovatnije došao u posed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekoć bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog sveta. Hapgood je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Konstantinopolj, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim mornarima.

[DEDA-EU]

Hapgood dalje piše:

"Većina ovih mapa predstavljala je Mediteran i Crno More, ali su opstale i mape drugih područja. Među njima su bile i mape Severne i Južne Amerike, mape Arktika i okeana Antarktika. Jasno je da su davni moreplovci putovali od Severnog do Južnog pola. Koliko god to zvučalo neverovatno, iz podataka sa ovih mapa proizlazi da su stare civilizacije istraživale Antarktik još u doba kada obala Antarktika nije bila prekrivena ledom. Također je jasno da su ovi stari moreplovci raspolagali instrumentima za navigaciju kojima su mogli veoma precizno dsa određuju koordinate u prostoru i da su ovi instrumenti nadmašivali svu tehnologiju i nanje Starog i Srednjeg veka kao i ono modernih vremena sve do druge polovine XVIII veka..."

Ovi dokazi o postojanju naprednih tehnologija podržavaju mnoge druge hipoteze iznošene dugi niz godina koje govore o davnim, nestalim i zaboravljenim, naprednim civilizacijama kao što su Atlantida ili civilizacija Mu. Naučnici su mnogo puta bili u stanju da opovrgnu ovakve hipoteze zbog nedostatka dokaza i prikažu ih kao mit, ali ova mapa nam pruža dokaze koji ne mogu olako da budu zapostavljeni. Ovi dokazi nam nalažu da preispitamo sve ostale dokaze koji su u prošlosti izneseni i zapostavljeni, u novom svetlu i otvorenog uma."

Dve godine kasnije, Hapgudove hipoteze dostižu neočekivanu popularnost kada izlazi kontraverzni bestseler po imenu "Chariots of the Gods?" [Kočije Bogova?], prva knjiga još čuvenijeg autora po imenu Erich von Däniken. U ovoj knjizi monumentalne važnosti, koja je doživela više od dvadeset izdanja i koja je prodata u više miliona primeraka, Deniken po prvi puta iznosi šokantnu teoriju da su našu planetu u više navrata kroz istoriju posećivali vanzemaljci. Na osnovu dugogodišnjih istraživanja ruševina izgubljenih gradova, potencijalnih aerodroma i mnogo naučnih činjenica, Deniken tvrdi da su našu civilizaciju potpomagala bića sa neke druge planete. Njegova najkontraverznija teorija tvrdi da smo i mi sami potomci ovih "Bogova" i prikazuje arheološke dokaze koji potpomažu njegovu teoriju.
Kao jedan od dokaza Erich von Deniken navodi i mapu Pirija Rajsa, koja je, prema Denikenu, načinjena uz pomoć mapa koje su vanzemaljci napravili uz pomoć osmatranja iz vazduha.

1953. godine jedan turski mornarički oficir šalje mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju američke mornarice. Biro je u pomoć pozvao penzionisanog Kapetana američke mornarice koji se posvetio proučavanju davnih mapa, čoveku po imenu Arlington H. Mallery. Nakon dužeg ispitivanja, Mallery je otkrio koji je metod projekcije korišten da se sačini mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sačinjena, napravio je mrežu i prebacio mapu Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tačna. Njegov zaključak je bio da je jedini način da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha - ali ko je bio u mogućnosti da takvu tehnologiju koristi pre 6 000 godina?

Navodno je i sam Biro za Hidrografiju američke mornarice bio zaprepašćen preciznošću i detaljima mape, us pomoć koje su čak uspeli da isprave nekoliko grešaka na današnjim mapama!
Određivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo je korištenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogućio izradu ovako precizne mape nije bila poznata sve do sredine XVIII veka.
Hapgood je uspeo da dokaže da je urađena geometrijskom metodom i da koristi geografske koordinate pod pravim uglovima raspoređene u mrežu, ali i da je očigledno kopirana sa starije mape koja je projektovana us pomoć sferne trigonometrije koja u to doba nije bila poznata!
Ne samo da su rani geografi znali da je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznošću od oko stotinjak kilometara.
Hapgood je tada poslao svoju kolekciju starih mapa čoveku po imenu Richard Strachan [Ričard Strečan] koji je u to vreme radio na Institutu za Tehnologiju u državi Massachusetts [Masačusets], popularnom MIT-u. Zamolio ga je da proceni koliki je nivo poznavanja matematike bio potreban kako bi se načinile originalne mape. Odgovor je stigao 1965. godine. Strachan je bio uveren da je bilo neophodno izuzetno dobro poznavanje matematike, sferne trigonometrije, zaobljenosti Zemlje kao i metoda projekcije.
U pismu koje je američki oficir i komandant jedinice za izviđanje američke avijacije Harold Z. Ohlmeyer napisao Čarlsu Hapgudu piše da je Norveško-Britansko-Švedska ekspedicija na Antarktik potvrdila da su geografske odlike terena Zemlje Kraljice Maud kao što su kopnena masa, obala, reke i planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa do u tančina verodostojne. Istraživači su do ovih detalja došli koristeći sonar i seizmička osluškivanja, a sam teren nalazi se ispod gotovo 2 kilometra leda.

Charles Hapgood je 1953. godine napisao knjigu "Earth's shifting crust: a key to some basic problems of earth science" (kasnija izdanja ove iste knjige nose naziv "Path of the Pole") u kojoj je postavio teoriju koja bi trebalo da objasni iz kog razloga Antarktik nije bio pod ledom sve do 4 000 godine pre Hrista. Ukratko, Hapgood tvrdi da je razlog zbog kojeg na Antarktiku nije bilo leda i koji je bio mnogo topliji položaj kontinenta u to doba. On kaže da se ceo Antarktik u to vreme nalazio oko 2 000 kilometara severnije, a ne na južnom polu, i da se nalazio van polarnog pojasa, u hladnom, ili čak umerenom temperaturnom pojasu.
Razlog zbog kojeg se kontinent, po njegovom mišljenju, pomerio na svoju današnju lokaciju treba da se traži u tzv. Pomeranju Zemljine kore. Ovaj mehanizam, koji se razlikuje od mehaničkog pomeranja tektonskih ploča ili pomeranja kontinenata, je ustvari pomeranje celokupne spoljašnje kore planete, koja se naziva litosfera, u odnosu na mekšu unutrašnjost. Hapgood detaljnije opisuje ovu teoriju u svojoj knjizi "Maps of ancient sea-kings". Ova teorija poslata je na razmatranje čuvenom Albertu Ajnštajnu koji je pokazao iznenađujući entuzijazam, te u uvodu za knjigu "Earth's shifting crust" kazuje:

"Polarne regije raspolažu sa konstantnim depozitima leda koji nije simetrično raspoređen oko polova. Zemljina rotacija utiče na ove asimetrično nataložene mase i prouzrokuje centrifugalni momentum koji se prenosi na krutu, ne tako elastičnu Zemljinu koru. Kada konstantno uvećanje centrifugalne sile prouzrokovane na ovaj način dostigne određenu tačku, celokupna Zemljina kora se pomeri u odnosu na unutrašnjost planete".

Bila ova teorija tačna ili ne, misterija ostaje.
Mapa Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema današnjim saznanjima, niko nije bio u stanju da sačini toliko preciznu mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim koordinatama u to vreme. Prvi instrument koji je bio u mogućnosti da približno izračuna koordinate meridijana izumeo je englez John Harrison [Džon Harison] 1761. godine. Pre toga nije postojao način da se dobije prihvatljiva vrednost meridijana - greška je mogla da iznosi i više stotina kilometara. A mapa Pirija Reisa je samo jedna od niza mapa koja prikazuje nepoznate krajeve, nemoguće znanje i preciznost koja i danas zapanjuje.

I sam Piri Reis je priznao da je za izradu mape koristio mnogo starije mape koje su i neki drugi kartografi koristili za izradu mapa velike preciznosti.

*

Jedna od takvih mapa je i Dulčert Portolan mapa iz 1339. godine na kojoj je mreža paralela Evrope i Severne Afrike savršeno precizna, a meridijani koji presecaju Mediteran i Crno More prikazani su na mapi sa odstupanjem od samo pola stepena!

* Mapa koju je sačinio Turčin Hadži Ahmed 1559. godine prikazuje 1 600 km širok kopneni pojas koji povezuje Aljasku i Sibir, prirodni most koji povezuje dva kontinenta, Ameriku i Aziju, a koji je pod vodom od završetka poslednjeg ledenog doba kada je nivo vode na planeti porastao i ova teritorija na mapi postala morsko dno.

*

Još neverovatnija je Zenova mapa iz 1380. godine koja prikazuje veliku kopnenu masu koja se proteže na Sever sve do Grenlanda, a nezamislivo je precizna. Potpuno je nemoguće da je neko u XIV veku bio sposoban da proračuna i prikaže ovako preciznu koordinatnu mrežu meridijana i paralela.

* Mapa koju je 1532. godine sačinio Oronteus Fineus je isto tako veoma precizna, i prikazuje Antarktik bez polarne kape.

Zaključak

Ove mape, i niz drugih, kao naprimer Zheng He-ova mapa sveta, Pizzigano nautička mapa iz 1424. godine, Cantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete koristeći znanja koja danas smatramo plodovima novog doba. Štaviše, za izradu ovako preciznih mapa korišteni su podaci uzeti sa još starijih pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, verovatno, pripadale izgubljenim civilizacijama. Da li je moguće da su ove davne kulture raspolagale znanjem i tehnologijom koju mi smatramo svojom kreacijom i na koje smo posebno ponosni u današnje vreme?
Neko je sve ovo znanje pretočio u mape u vreme u kojem smo mi još uvek živeli na veoma primitivan način, i to koristeći nekoliko preostalih parčića koje vreme nije uništilo i zaturilo, ali, videćemo da ove mape nisu jedino znanje koje su nam naši preci ostavili u amanet, a mi zaboravili kako da ga koristimo.

Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada se raspravlja o mogućnosti da je nekada davno ovu planetu nastanjivala veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na nepoznat način nestala sa lica zemlje i tek sada polako počinjemo da nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod.

Najstarija nama poznata civilizacija, kultura Sumerana u Mezopotamiji, javlja se niotkuda oko 4 000 godina pre Hrista i nema nikakvog pomorskog iskustva. Ali Sumerani nam sa strahopoštovanjem govore o precima koji su bili "bogovi", a zvali su ih Nefilim.

Ove mape, i niz drugih, kao naprimer Zheng He-ova mapa sveta, Pizzigano nautička mapa iz 1424. godine, Cantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete koristeći znanja koja danas smatramo plodovima novog doba. Štaviše, za izradu ovako preciznih mapa korišteni su podaci uzeti sa još starijih pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, verovatno, pripadale izgubljenim civilizacijama. Da li je moguće da su ove davne kulture raspolagale znanjem i tehnologijom koju mi smatramo svojom kreacijom i na koje smo posebno ponosni u današnje vreme?
Neko je sve ovo znanje pretočio u mape u vreme u kojem smo mi još uvek živeli na veoma primitivan način, i to koristeći nekoliko preostalih parčića koje vreme nije uništilo i zaturilo, ali, videćemo da ove mape nisu jedino znanje koje su nam naši preci ostavili u amanet, a mi zaboravili kako da ga koristimo.

Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada se raspravlja o mogućnosti da je nekada davno ovu planetu nastanjivala veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na nepoznat način nestala sa lica zemlje i tek sada polako počinjemo da nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod.

Najstarija nama poznata civilizacija, kultura Sumerana u Mezopotamiji, javlja se niotkuda oko 4 000 godina pre Hrista i nema nikakvog pomorskog iskustva. Ali Sumerani nam sa strahopoštovanjem govore o precima koji su bili "bogovi", a zvali su ih Nefilim.

[DEDA-EU]

http://s47.radikal.ru/i117/0906/fd/eec2e8a7498f.jpg