Drafi paracinci,
evo jedne zanimljive vesti:
Параћински ловац на плаве туне
Славољуб Јовановић крај туне тешке више од 600 килограма (Из личне фотодокументације)
Параћин – Када Славољуб Јовановић (57) из Параћина покуша да наброји све чиме се у животу бавио, по правилу му се догоди да понешто заборави. Радио је као возач у једној транспортној фирми, а потом био таксиста. У међувремену, био је падобранац, спелеолог, алпиниста, бавио се висинским радовима и постао једини инструктор роњења са лиценцом од Београда до Македоније. Последње три године живи у месту Марсашлок на Малти, где се бави изловом плавих туна.
– У мају прошле године бродско уже ми је нанело тешку повреду главе, али већ у марту планирам да се вратим лову. То је веома тежак посао – у ронилачком оделу, на отвореном мору, проведете 12 сати дневно, по 90 дана, два пута годишње – каже Славољуб за „Политику“, додајући да је погрешно веровање да су у послу на отвореном мору ајкуле највећа опасност.
– Ајкуле су за нас само штеточине које нам кидају мреже, које касније ушивамо пред њиховим „носом”. Много је опаснији сам излов плавих туна, кад треба ући у огромне кавезе, пречника и до сто метара, који су претходно поринути на дубину од 30 метара. Ваља пливати кроз јато риба које су се „упецале” у кавез, а свака од њих је тешка од 500 до 600 килограма – наводи Славољуб, додајући да из воде редовно излази са мноштвом модрица, као да је, како каже, прошао кроз шпалир у коме су га тукли бејзбол палицама!
Али, иако је убедљиво најстарији у својој екипи ловаца, каже да се одлично носи са млађима од себе, а роњење сматра готово урођеном вештином, пошто је, како истиче, научио да плива одмах након што је проходао. Од 1981. био је члан Спортског клуба „Гусар“ у Нишу, а онда је 1999. године основао СК „Мехурић“ у оквиру кога подучава друге роњењу.
– Најекстремније роњење које сам предузео било је пре три деценије, када сам са неколико пријатеља пронашао олупину аустроугарског брода „Зента“, потопљеног 1912. године. Пет миља од Петровца према Италији, ронили смо на дубини од 75 метара, са боцама испуњеним чистим ваздухом, иако то није дозвољено на дубини већој од 40 метара, јер долази до тровања азотом – додаје Славољуб, који се бави и падобранством, и то читаву деценију. Висина се не боји – ни као падобранац, ни кад на високим зградама пере прозоре, поставља олуке или рекламе. Јер, истиче, висина није битна: једнако ћете погинути и ако паднете са 20 и са 200 метара!