Forum Beograd Jagodina Ćuprija Paraćin
Razne zanimljive teme => Filozofija => Temu započeo: autentik 10-03-2007, 20:28:48
-
Postoji nešto utešno u vezi sa smrću! Pomisao da možeš da umreš već sutra pomaže ti da ceniš život danas!
Šta mislite o tome?
-
Ne razmišljam o tome da može sutra da me nema... za sutra imam bolje i dinamičnije planove!!!!
-
Smrt ne boli... Momo Kapor
-
Istina je... Ja sam zamalo izgubila zivot, i nakon toga sasvim sam drugacije gledala na stvari! Nisam se nervirala oko gluposti... Cak sta vise, nisam se cak ni nervirala, shvatila sam, koje su stvari bitne, i koliko sam zapravo, srecna.
-
KAko je Bora Todorović rekao (deo teksta iz filma): >> Živi u mraku i kada umreš biće ti isto, već si naviknut!!! <<
-
Četri puta sam se susreo sa tim kosačem! Dva puta se davio, jedanput trovao ugljen monoksidom i četvrti put izbegao direktan sudar moje bicikle i kamiona...
I tad shvatis koliko je sekudni potrebno da te nema. Zivot nije nista nego odlaganje smrti.
Srećom neko me je od gore sačuvao, barem za sada.
-
Pa zar nije smrt sastavni deo života.Rođeni smo da obavimo neku svoju misiju u određenom periodu života,kada smo obavili ono zbog čega smo i rođeni prirodni tok nas dovodi do smrti,gde se završava naš fizički oblik postojanja.Neko obavi svoju misiju u mlađim godinama, nekome je to predodređeno za kasniji period fizičkog života.Momenti u kojima smo bili blizu smrti i čudom je izbegli,samo nas verovatno na nešto upozoravaju.Ja recimo ne verujem u slučajnosti,i sve što se događa događa se sa nekim razlogom.Uzmimo recimo primere u kojima su takoreći beznačajne stvari i događaji ljudima drastično promenile život,nekom na bolje nekom na gore.Za mene lično utešno u vezi sa smrću je to što to smatram čisto prirodnim procesom koji teče svojim prirodnim tokom koji je nezaustavljiv,i zato nemam nikakvog straha od smrti
Za mnogo stvari u životu se pokajemo, ali još se niko nije pokajao zato što je umro.
-
"ali još se niko nije pokajao zato što je umro '
da li je ovo samo igra recima ili se neko malo zbunio...
treba oziveti mrtvaca i pitati ga sta misli o tome
-
Pa zar nije smrt sastavni deo života.Rođeni smo da obavimo neku svoju misiju u određenom periodu života,kada smo obavili ono zbog čega smo i rođeni prirodni tok nas dovodi do smrti,gde se završava naš fizički oblik postojanja.Neko obavi svoju misiju u mlađim godinama, nekome je to predodređeno za kasniji period fizičkog života.Momenti u kojima smo bili blizu smrti i čudom je izbegli,samo nas verovatno na nešto upozoravaju.Ja recimo ne verujem u slučajnosti,i sve što se događa događa se sa nekim razlogom.
slazem se.
-
Zivot nije nista nego odlaganje smrti.
i jeste tako.
zivot se premalo ceni,a kad dodje do pitanja "zar je to bilo sve?" obicno je kasno!
tek ako covek dobije sansu da ide dalje zna uzivati u zivotu,ma kakav bio, i ceniti ga.
-
Samo oni koji se bore sa kosačem znaju, ostali mogu da filozofiraju!
-
da filozofiramo i fantaziramo mozemo ovako i ovde koliko hocemo,ali kad dodje gusto nema niceg utesnog,postoji i oseca se samo UZAS!!!
-
kakva je bre ovo crna tema?kad si umreo mrtav si,telesno ...preporucujem mrtav ladan film
-
kakva je bre ovo crna tema?kad si umreo mrtav si,telesno ...preporucujem mrtav ladan film
:aq24:
jao sestrooo, skidam kapu
:aq04:
-
ajde da ja i DEDA otvaramo ovakve teme pa i nekako,godine su tu, :xq008:
ali bre ovaj nas Autentik,umesto da mu se teme vrte oko davojaka,zabave,on..... sve naopako: babe i dede o Sex-u a mladi o smrti! :xq006:
-
Sahranio sam obe dede. Babu i oca u roku od 6 meseci...
Smrti mi je preko glave...
Nema ničeg utešnog u vezi smrti, samo se nadas da cete se secati duze od godinu dana....
-
Da reksys - TO JE TO upravo tako kako si rekao!
-
smrt mi je vec 7 godina iznad glave,
a posebno mi je tesko ovo leto, kad su nam u najblizoj familiji za 6 nedelja umrla tri relativno mlada coveka,
zato filozofirajte samo dalje,ali deluje smesno i bezvezno kad cita neko ko je stalno ispod maca smrti.
@DEDA
to nije savim tako,jer nikada nisam dozivela ni cula da neko u trenu umiranja odlazi spokojan jer je izvrsio svoju misiju!
niko se ne miri sa tim.
-
Tačno je da se niko sa tim ne miri,ali ako prihvatamo rođenja i život a smrt je sastavni deo života moramo i to prihvatiti.Imao sam i ja u ovom bednom životu puno smrtnih slučajeva:od smrti brata i sestre blizanaca posle mesec ipo dana po rođenju pa šesnaestogodišnja sestra između da ne nabrajam strica u 40 koga sam voleo više nego oca.Smrt je nešto neizbežno i da ne mora tako biti nebi toga bilio.Ono što ne mora to se i ne događa.
Problem je u nama što tu neizbežnost nemožemo da prihvatimo,bez obzira dali se to dogodi da nam ode neko mlađi ili da nam umre neko blizak prirodnom smrću(od starosti).
Sve što je čovek stariji sve veću želju ima za životom,bar tako pričaju oni stariji koji su iskreni.Utehe u smrti ne verujem da ima niti za onoga ko moli Boga da umre zbog teškog životai bolesti,ili bilo čega .Verujem da u času smrti i on koji su molili Boga da umru požele da požive još neko vreme posle koga bi im opet bilo žao da umru.
-
sve to stoji,ali se ipak,ma koliko nam te osobe bile bliske i mi bili pogodjeni,radi o "njihovoj"smrti a ne o nasoj!
kad covek sazna da je pred krajem on je u panici i psihickom stanju koje ne mozemo nazvati strahom,jer je strah blago miilovanje u poredjenju sa tim osecajem.
dfaleko od toga da se miri sa tim!
oko mene je obolelo i umrlo puno ljudi od neizlecive bolesti. bolelo je, i boli me jos za njima,ali ja sam jos tu,a oni nisu.
ali kada su meni samoj postavili tu diagnozu onda je bilo drugacije...ne, UZAS je blaga rec.
ovog puta sam ja na redu...zar je to sve bilo...pa ja nisam uradila ni deo onog sto sam zelela...neeeeeeee..zasto..koliko jos...
ovog puta sam to bila "ja" licno,moj zivot ili moja smrt ,i ne moze se porediti ni sa cim.
nijednog trena se nisam mirila i spokojno cekala kraj iako znam da sam rodjena da umrem.
ljudi ,to ne zelim nikom,ama bas nikom...i zato,nema ama bas niceg utesnog u smrti!!!
za nasu okolinu mozda,ali za nas ne.
-
Nismo svi isti, i iste stvari prihvatamo svako na svoj način.Pre mesec dana imao sam operaciju što se kaže na otvorenom srcu,ali pred operaciju jednostavno ja nisam uopšte razmišljao o tome dali ću preživeti ili ne,i nijednog momenta mi nije palo na pamet da bih ja mogao i umreti.Operacija je počela u 15:00 i trajala do 02:00,probudio sam se, ono svesno oko 16:00 popodne.Kažu da sam se budio i ranije ali ja se toga ne sećam.Prvo što sam ugledao bila je moja supruga i prvo što sam pitao"koji je danas dan sreda ili četvrtak" pošto sam operisan u utorak. Posle je išlo sve bolje i sada se polako oporavljam mada je i to stanje još kritično ali stvarno uopšte ne razmišljam o smrti i da bi mi se moglo desiti i da umrem.
Imao sam kriznu situaciju početkom devedesetih godina kada su me svi već bili odpisali i još živog ožalili ali ni tada iako sam bio dosta mlađi jednostavno ja o smrti ne razmišljam,kao da to nema ama baš nikakve veze samnom.Zbog čega je tako ni ja sam neznam?
-
da razliciti smo,to je tacno.
ni ja se nikada operacija nisam plasila jer sam verovala da ce mi pomoci.
na 2 sata pred zadnju operaciju sam sa zenom sa kojom sam delila sobu,a koja je imala istog dana takodje OP,pustila radio i igrala!
-
Pa zar nije smrt sastavni deo života.Rođeni smo da obavimo neku svoju misiju u određenom periodu života,kada smo obavili ono zbog čega smo i rođeni prirodni tok nas dovodi do smrti,gde se završava naš fizički oblik postojanja.Neko obavi svoju misiju u mlađim godinama, nekome je to predodređeno za kasniji period fizičkog života.Momenti u kojima smo bili blizu smrti i čudom je izbegli,samo nas verovatno na nešto upozoravaju.Ja recimo ne verujem u slučajnosti,i sve što se događa događa se sa nekim razlogom.Uzmimo recimo primere u kojima su takoreći beznačajne stvari i događaji ljudima drastično promenile život,nekom na bolje nekom na gore.Za mene lično utešno u vezi sa smrću je to što to smatram čisto prirodnim procesom koji teče svojim prirodnim tokom koji je nezaustavljiv,i zato nemam nikakvog straha od smrti
Za mnogo stvari u životu se pokajemo, ali još se niko nije pokajao zato što je umro.
Ja se ne slazem sa ovim ,niko nije predodredjen i nikom nije nista zaspisano i nema neke misije koje treba neko da obavi pa da ide. to mi sve "smrdi " na sudbinu ako se nevaram....a ja u sudbinu ne verujem,jer je meni verovanje u sudbinu slabost u zivotu u realnom vremenu.
Ili verujete u boga ili u sudbinu......ja bi se odlucio.
Sto se tice smrti....nerazmisljam o njoj niti se plasim....zasto? Pa i kad umrem necu ni znati da sam umr'o, jedino da budem iskren plasim se tog poslednjeg min pred smrt....mada nije ni to strasno .
"postoji li nesto utesno u vezi sa smrcu"?? Ako mene pitate ....NE.
-
Postoji...ali samo za naslednike! :aq18:
-
Postoji...ali samo za naslednike! :aq18:
Ne za sve naslednike!
-
Pa dobro,za NEKE naslednike! :aq28:
-
Ako ste ostavili testament, proćiće manjeviše mirno. Ako niste...počinju Nušićeve komedije! :aq29:
-
Iz tih razloga necu ni praviti testament,da se duze svadjaju / secaju me se! :aq18:
-
Postoji... Odmoriću se ko čovek...
-
postoji... videćemo šta ima posle... tako je uzbudljivo... hehehehehe