Štampaj

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.
1 čas 1 dan 1 nedelja 1 mesec Zauvek
Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije

[DEDA-EU]

LONGINOVO KOPLJE

ORUŽJE KOJE JE ODREĐIVALO
 SUDBINU ČOVEČANSTVA

Dobri poznavaoci stoje pred ovim kompljem puni strahopoštovanja. Sveto Koplje ili Koplje Longina, ključ je za razumevanje sudbine čovečanstva, jer je oglašeno da sečivo predstavlja sudbinu, a da je klin koji je dodat Koplju simbol sudbine svakog pojedinca nerazmrsivo upletenog u tkivo istorijskog procesa.
    Odakle ovakva opčinjenost Kopljem.? Po legendi, ovim Kopljem je rimski kapetan Longin probo Isusa Hrista na krstu i o ovome postoji zapis u Svetom Pismu (Jovan 19:33-37). Ovo Koplje, umočeno u Hristovu krv postaje uz Sveti Gral objekt legendi, narodnog predanja, sve do današnjeg dana,  vezujući se za mnoge istorijske ličnosti od doba Josifa preko Justinijana, kralja Artura i vitezova okruglog stola, Karla Velikog, Hajnriha Ptičara, Barbarose, do vladara iz Habzburške dinastije, zaključno sa drugim svetskim ratom. Evidentno je da su ovi vladari u čijem posedu je bilo Koplje u jednom trenutku svog života vladali svetom i crpli svoju snagu iz Koplja.
    Vraćamo se sada u vreme Isusa iz Nazareta i rimskog vojnika Gaja Kasija Longina koji je po nalogu prokonzula Poncija Pilata već dve godine pratio aktivnosti dotičnog Isusa koji je za sebe tvrdio da je Mesija i koji je pretio da će potkopati autoritet Rimljana.
    Nije mogao a da se ne divi hrabrosti, ponosu i ponašanju Nazarećanina kada su ga legionari razapeli na krst. Isaija je prorekao o Mesiji: 'Nijedna kost mu se neće prelomiti'.
    Ana, stari savetnik Sinedriona, i Kajafa, Prvosveštenik, nameravali su da iskasape telo Hrista i pokažu masama da Isus nije Mesija, već jedan jeretik i potencijalni uzurpator njihove vlasti.
    Sati su brzo prolazili a Zakon određuje da niko ne može biti pogubljen na Sabat. Zbog toga su Prvosveštenici uputili peticiju Pontiju Pilatu da dozvoli da se polome kosti razapetog čoveka kako bi umro pre zalaska sunca, u petak popodne (5.april 33. godine naše ere). Vod garde Hrama je poslat sa ovim ciljem na Golgotu. Na čelu voda jedan kapetan nosio je Koplje Heroda Antipasa, kralja Jevreja koje je bilo simbol vlasti, koje je još pd Fineasa, drevnog Proroka, simbolizovalo magične moći sadržane u krvi od Boga izabranog Naroda. Kopljej e bilo stari talisman moći. Još je Džošua njime dao znak svojim vojnicima da velikom vikom sruše zidove Jerihona. To isto koplje je kralj Saul u trenutku ljubomore bacio na mladog Davida.
    Herod Veliki je držao ovo koplje kao simbol moći nad životom i smrću ljudi, kada je naredio pokolj nevine dece u Judeji kako bi ubio dete po imenu Hrist koje će porasti i postati 'Kralj Jevreja'. Sada su koplje nosili u ime njegovog sina kao simbol izvršne vlasti spremni da polome kosti Isusu Hristu. Kada je vod garde Hrama stigao na mesto raspeća, rimski vojnici su okrenuli leđa sa gađenjem. Jedino je Gaj Kasije ostao kao svedok masakru Gestasa i Dismasa, lopova razapetih sa obe strane Isusa. Bio je toliko zgrožen prizorom strašnog kasapljenja tela dvojice lopova i toliko dirnut Hristovim poniznim i neustrašivim prihvatanjem surovog raspeća da je odlučio da zaštiti telo Nazarećanina. Mamuznuo je konja prema visokom centralnom krstu i zabio koplje u desni bok Isusa Hrista‚, probivši mu grudi između četvrtog i petog rebra. Ovaj način probadanja je bio običaj među rimskim vojnicima na bojnom polju kada bi želeli da provere da li je ranjeni neprijateljski vojnik još živ; jer krv ne ističe iz beživotnog tela. Ipak, , 'odmah poteče krv i voda', i u trenutku čudesnog isticanja krvi Spasitelja, Gaj Kasije potpuno povrati vid koji mu je bio oslabio zbog katarakte. Nije ostalo zapamćeno da li je Gaj Kasije zgrabio talisman moći iz ruku jevrejskog kapetana, ili je ovaj spontani čin izveo svojim kopljem. Nama istorijskih dokaza koje od ovih oružja je ispunilo proroštvo Jezekilja :'Gledaće na onog koga su proboli'.
    Gaj Kasije, koji je izvršio ovo delo iz saosećanja da bi zaštitio telo Isusa Hrista, postao je poznat kao Longin Kopljaš, preobratio se u hrišćanstvo i smatran je velikim herojem i svecem prve hrišćanske komune u Jerusalimu, i kao glavni svedok prolivanja Krvi Novog Zaveta za koje je Koplje postalo simbol.

Za trenutak, Longin je držao sudbinu celog čovečanstva u svojim rukama. Koplje kojim je probo Hrista ostalo je jedno od velikih blaga hrišćanstva, a legenda koja je oko njega narasla dobijala je na snazi kroz vekove. Ko god da ga poseduje i shvata snage kojima ono služi, drži sudbinu čovečanstva u svojim rukama, bilo u dobru bilo u zlu.
    Ova legenda koja se održavala kroz dva milenijuma hrišćanstva, svoje najstrašnije ispunjenje je doživela u XX veku. Čovek koji će odigrati ključnu ulogu u otkrivanju legende o Svetom Koplju se zvao Valter Johan Štajn, doktor filozofije rođen u Beču, koji je za vreme II svetskog rata bio poverljiv savetnik Vinstona Čerčila po pitanjima načina razmišljanja i motivacija Adolfa Hitlera i ostalih vodećih članova Nacističke partije.
    Propust Nirnberškog procesa da identifikuje okultizam Nacističke partije i zlo na delu iza spoljne fasade nacionalsocijalizma naveli su Štajna i engloskog okultistu Ravenskrofta da napišu knjigu u kojoj razotkrivaju apokaliptičko shvatanje civilizacije koja se digla u Nemačkoj između dva svetska rata - civilizacije bazirane na magičnom Weltanschaungu koji se nalazio u direktnoj suprotnosti sa humanizmom i karteuijanskim sistemom zapadnog sveta. Još kao student na univerzitetu u Beču, Štajn se zainteresovao za misteriju Svetog Grala i Koplja Longinusa, a istraživanja ovih legendi će ga odvesti do poznanstva sa Adolfom Hitlerom, u to vreme beskućnikom koji se u Beču izdržavao slikanjem akvarela.
    Svi Hitlerovi biografi se slažu da je period od 1909. i 1913. godine bio najnegativniji period njegovog života u kome se on jedino brinuo kako da obezbedi egzistenciju, živeći u jeftinim pansionima i prodajući razglednice na ulicama. Sa druge strane, Adolf Hitler je kasnije u svojoj autobiografiji Mein Kampf, napisao da su ovo bile njegove vitalne godine u kojima se formirao i u kojima je naučio sve što je trebala da zna, i da mu je to pomoglo da preuzme vođstvo u Nacističkoj partiji. Ovo je potvrdio i doktor Štajn, jer je bio prisutan u vreme kada je Hitler dostigao viša stanja svesti upotrebom droga i napisao izvanrednu studiju o srednjevekovnom okultizmu i ritualnoj magiji. Hitler i Štajn raspravljali su čitav niz tema iz oblasti politike, istorije i filozofije, kroz koje je Hitler kasnije formulisao nacistički pogled na svet.
    Tragajući za Kopljem vekovima unazad, procenjujući slavne ličnosti i moćne dinastije iz niza ljudi koji su fa posedovali i tvrdili da su upravljali njegovim moćima, Hitler je sa uzbuđenjem otkrio da se u svakom veku zapanjujuća legenda o Koplju ispunjavala u dobru i u zlu.Mauricijus, komandant Tebanske legije, do svog zadnjeg daha čvrsto je držao Koplje u rukama, kada ga je rimski tiranin Maksimilijan umorio mučeničkom smrću zbog odbijanja da se moli paganskim bogovima Rima. Tebanska legija je bila uhvaćena u klopku kada se iz Egipta po naredbi Dioklecijana vratila da prisustvuje masovnom skupu rimske vojske kod Le Valea, 285. godine naše ere, gde se održavala paganska svetkovina žrtvovanja da bi se povratio oslabljeni žar legije prema Panteonu rimskih bogova.
    mauricijus, manihejski hrišćanin, ustao je protiv Maksimilijanove pretnje da će desetkovati njegovu legiju zbog hrišćanske vere i kao krajnji gest pasivnog otpora, sam je kleknuo pred strojem svojih vojnika i ponudio svoju glavu umesto njihovih. Poslednje zabeležene reči su mu bile: 'Za Hrista umirem'.
    Veterani Tebanske legije, podstaknuti ovim primerom, izabrali su da umru sa svojim vođom umesto da se vrate obožavanju rimskih bogova u koje više nisu verovali. Maksimilijan je doneo užasnu odluku da masakrira čitavu legiju i ponudi je kao žrtvu svome bogu, što predstavlja najstravičniji primer žrtvovanja ljudi u istoriji starog sveta.
    Mučenička smrt Tebanske legije omekšala je dušu paganskog sveta i prokrčila put meteorskom usponu Konstantina velikog i preobraćanju Rimskog carstva u hrišćansko.
    Konstantin Veliki, jedna od najzagonetnijih ličnosti sveta, tvrdi da je držeći Koplje Longina bio vođen kroz 'Proviđenje' u bici kod Milvijanskog mosta u predgrađu Rima. Ova bitka rešila je pitanje vlasti Rimskog carstva i direktno dovela do proglašenja hrišćanstva kao zvanične religije Rima.

[DEDA-EU]

PRVA ZLOUPOTREBA KOPLJA SUDBINE

Lukavi Konstantin raspolažući 'zmijskim' moćima Koplja, držao je sveti talisman moći i otkrovenja na grudima pred okupljenim crkvenim ocima na Prvom ekumenskom koncilu kada je , kao 'Trinaesti Apostol' obučen u carsku crvenu boju, imao smelosti da obznani Dogmu Svetog Trojstva i nametne je crkvi. U starosti, gradeći novi Rim u Konstantinopolju - tvrđavu koja će izdržati sve napade u toku od više od hiljadu godina - Konstantin je sa Kopljem ispred sebe izašao izvan granica novog grada govoreći: 'Idem Njegovim stopama, onoga koji ide ispred mene'.
    U postepenom opadanju Rimskog carstva tokom narednih vekova Koplje je odigralo značajnu ulogu, kako u odolevanju najezdi sa severa i istoka, tako i u preobraćanju varvara na novu veru. Nizali su se ljudi kao Teodosije koji je porazio, zahvaljujući Koplju, Gote 385. godine naše ere, pa zatim Alarik Smeli, divlji preobraćenik u hrišćanstvo koji je preuzeo Koplje pošto je opustošio Rim 410. godine naše ere, zatim Ecijus, 'poslednji Rimljanin', zatim moćni Vizigot Teodorik, koji je uz pomoć koplja ujedino Gale da bi suzbio varvarske horde kod Troja i suzbio napade svirepog Hunskog vođe Atile 452. godine.
    Justinijan, apsolutista i verski fanatik, koji je ponovo osvojio teritoriju starog Rimsog carstva i svom narodu dao čuveni 'Codex Juris' prepustio je s poverenjem svoju sjajnu sudbinu Koplju. Visoko je podigao Koplje kad je naredio zatvaranje 'Atinske škole', proterujući slavne Grčke naučnike iz svog carstva. Bila je to fatalna odluka koja je lišila srednjevekovnu Evropu grčke misli, mitologije i umetnosti, dajući joj posebnu odliku mračnjaštva i predrasuda, koja se hiljadu godina kasnije raspršila u briljantnom svetlu italijanske renesanse.
 

VEK VIDOVITIH

U osmom i devetom veku oko Koplja se i dalje obrću istorijski procesi. Mistični talisman postao je stvarno oružje u rukama franačkog generala Karla Martela kada je poveo svoju vojsku u čudesnu pobedu nad ogromnom arapskom vojskom kod Poatijea 732. godine. Poraz u ovoj bici bi značio pad celokupne zapadne Evrope pod vlast Islama.
    Karlo Veliki (800.godina) prvi Sveti Rimski car, zasnovao je svoju dinastiju zahvaljujući posedovanju Koplja i njegovoj legendi o istorijskoj sudbini sveta - legendi koja je privukla najveće učenjake iz cele Evrope da služe civilizaciji kaja je vodila ostvarenju franačkog cilja. Karlo Veliki je bio u 47 pohoda vođen uverenošću u pobedničke moći Koplja. I više od toga, Koplje je dovođeno u vezu sa njegovim neverovatnim vidovitim sposobnostima pomoću kojih je otkrio grob Svetog Jakova u Šopaniji, i njegovom tajanstvenom moći predviđanja budućih događaja., što mu je dalo oreol svetosti i mudrosti. Kroz čitav život ovaj legendarni car živeo je i spavao u neposrednoj blizini svog voljenog Talismana, i kada ga je slučajno ispustio iz ruku, vraćajući se iz svog pobedonosnog pohoda, njegovi podanici su to ispravno shvatili kao predskazanje tragedije i bliske smrti.
    Ukupno 45 careva, od krunisanja Karla Velikog u Rimu, do starog Germanskog carstva tačno 1000 godina kasnije, posedovalo je Koplje Sudbine. Kakav je to bio sjajan prizor moći i junaštva. Koplje je kroz milenijume prošlo kao sam prst sudbine, večno otvarajući nove sudbinske sfere koje su stalno menjale istoriju Evrope.
    Pet saksonskih careva koji su nasledili ovaj Talisman moći od Karolindžana, ljudi kao Oto Veliki, vodili su sjajan život od svetsko istorijskog značaja.
    Ipak, maštu Adolfa Hitlera najviše su pobudili sedam neverovatnih Hoenštaufena iz Švabije uključujući tu i legendarnog Fridriha Barbarosu i njegovog unuka Fridriha II.
    Ovo su zaista bili Germani neuporedive veličine. Fridrih Barbarosa (1152.-1190.) je u svojoj krvi imao sjedinjeno viteštvo, hrabrost, neiscrpnu energiju, avanturizam, zgranjavajuću inicijativu i, iznad svega, izvesnu grubost koja mu je omogućavala da istovremeno plaši i šarmira. Barbarosa, koji je zamislio da ponovo osnuje Rimsko Carstvo bez rimskih legija, osvojio je celu Italiju, čime je dokazao da je veći čak i od rimskog Pape; porazio je Rim i lično vodio napad na Vatikan kojim je izgnao Papu iz Rima. Kasnije je u Veneciji klečao sa Kompljem u rukama pred tim istim Papom ljubeći mu nogu, koristeći to samo kao lukavstvo da ponovo osvoji Italiju. Barbarosa je na kraju umro prelazeći potok na Siciliji, a Komplje mu je ispalo u samom trenutku smrti.
   Fridrih II Hoenštaufen (1212.-1250.) je čak zasenio veličanstvenog Barbarosu, i uzdigao se kao blistava kometa u evropsku istoriju i zaljuljao je do samog temelja. Čovek harizmatske prirode, retke genijalnosti i legendarnih okultnih moći, tečno je govorio 6 jezika i bio hrabri vitez i lirski pesnik koji je inspirisao svoje minezengere da pevaju o Svetom Gralu. Neuporedivi Fridrih je, takođe, bio zaštitnik umetnosti, vešt i hrabar komandant na bojnom polju, državnik beskrajne suptilnosti i zagonetne duše, pola svetac i pola đavo. Vaspitan na Siciliji koja je tada bila deo prostranog Nemačkog carstva, ovaj princ švapske krvi, govorio je arapski sa svojim saracenskim vojnicima, imao veliki harem, napisao prvu naučnu tezu o lovu sa sokolovima, verovao u astrologiju i bavio se alhemijom. Ceneći posedovanje Koplja iznad svega, učinio ga je središnjom tačkom čitavog svog života, i pozivao se na njegove moći naročito za vreme krstaških ratova i kroz svoje bitke sa italijanskim državnicima i papskim vojskama. Adolf Hitler je naredio svojim trupama da vode krvavu zaštitničku borbu do zadnjeg čoveka dok su inženjerci uklanjali Memorijalni spomenik Fridriha II sa bojnog polja u Italiji. Tako je memorijalni spomenik, uz veliku cenu, donet u Nemačku.
    Najvažnije otkriće mladog Hitlera u traganju za istorijom Koplja Sudbine, nije se ticalo ni careva ni njihovih dinastija. Bilo je to otkriće da je Koplje dalo inspiraciju za osnivanje Tevtonskih Vitezova,  čija su viteška i hrabra dela, neopozive zakletve i asketska disciplina činila suštinu njegovih dečijih snova. Hitleru se činilo da su se ljudi koji su posedovali Koplje kroz istoriju i ostvarili legendu, uklapali u Hegelov opis svetskih istorijskih heroja: 'Heroji koji izvršavaju Volju Svetog Duha, sam plan Proviđenja'. Evo šta je Hitler rekao kada je prvi put ugledao Koplje:
    'Odmah sam znao da je ovo bio važan trenutak u mom životu, ali ipak nisam mogao da kažem zašto je jedan hrišćanski simbol ostavio takav utisak na mene. Stajao sam tako i nekoliko minuta netremice zurio u njega potpuno nesvestan zbivanja oko mene. Izgleda da je nosio neko skriveno unutarnje značenje koje sam osećao u sebi znam, a ipak nisam mogao da fa prizovem u svest. Kroz glavu su mi prošle reči iz Vagnerovog 'Majstora pevača': 'I još uvek ne uspevam, osećam ga, a ipak ne mogu da ga razumem. Ne mogu ga zapamtiti ni zaboraviti, a ako ga zgrabim, ne mogu ga izmeriti'.

NA KRAJU

    Posle Aušlusa, Adolf Hitler je zatražio pravo na koplje Longinusa. Drevno oružje ostalo je u Beču još izvesno vreme gde fa je čuvala specijalno izabrana jedinica SS-ovaca pod neposrednim rukovodstvom Ernesta Kaltenbrunera, esesovskog vođe Austrije. U dugoj razvučenoj proceduri, koja se graničila sa lakrdijom, donešen je poseban zakon kojim je Hitler obznanio istorijsko pravo Nemačke na blago i relikvije Habsburške monarhije. Hitler je lično izabrao mesto gde će Koplje Sudbine biti izloženo u Nemačkoj. Ono treba da počiva u holu crkve Svete Katarine u Nurenbergu, gde je jednom davno održana čuvena 'Bitka Pesama' majstora pevača pred ovim legendarnim talismanom otkrovenja. U ovom samostanu iz 13.veka sada je bila pripremljena postavka Nacističkog ratnog muzeja koja se sastojala od ratnog plena sakupljenog na pobedonosnim pohodima.
    Posle pada Staljingrada kada je nacistička Nemačka prvi put okusila poraz, Adolf Hitler je naredio izgradnju tajnog skloništa u kome će se sakriti Talisman Moći i ostale carske relikvije. Ispod Nurenberškog utvrđenja iskopan je tunel dug 300 metara sa skloništem i klimatizacijom i u tom bunkeru su ove dragocenosti sklonjene. Ulaz u tunel se nalazio u jednoj kući u starom delu grada, a sam bunker su čuvala čelična vrata utisnuta u beton, a šifru su znali samo dvojica najpoverljivijih ljudi SS-a.
    Bitka za Nurenburg je bila jedna od najsurovijih bitki II svetskog rata. Borbe su trajale od 16. do 20. aprila 1945. godine i u uličnim borbama 45. američka 'Tanderbird' divizija, sastavljena od veterana, imala je velike gubitke.
    Tek 30. aprila američki vojni obaveštajci su pronašli tajni prolaz i to sasvim slučajno. Sreća je bila u tome što su oba SS-ovca koji su držali po polovinu šifre bili živi zarobljeni. Posle dugih ispitivanja pristali su da odaju šifru i otvore sklonište. Ujutro, 7.avgusta 1945. bunker je otvoren i blago je bilo spašeno.
    Iako se namačka javnost protivila vraćanju regalija u Austriju, Dvajt Ajzenhauer, komandant Savezničkih Armija u Evropi je odlučio da se regalije vrate u Habsburški muzej u Beču. Tako je 6.januara 1946. general Klark vratio blago gradonačelniku Beča.
    Danas je Koplje Longinusa ponovo u Veltlihe Šackameru u Hofburgu. Talisman svetske istorijske sudbine leži na crvenom somotskom postolju u otvorenim kožnim koricama na istom onom mestu u Riznici gde ga je Adolf Hitler prvi put posmatrao 1909. godine.

[DEDA-EU]

MU KONTINENT ILI LEMURIJA

Mu je ime hipotetički nestalog kontinenta. Smatra se da se jednom nalazio u Tihom okeanu ali se do danas veruje da je potonuo pod vodu. Generalno mišljenje naučne elite o tektonskim pločama obezvređuje takve popularne teorije o potonulim kontinentima.

Oni govore kako su kontinentalne mase napravljene od lakešeg kamena koji doslovno pluta na težem kamenju od kojih se sastoji okeansko dno.

Otkrića Pukovnika Jamesa Churchwarda o kontinentu Mu

Krajem 17. veka britanski pukovnik James Churchward, inače poznat kao strastveni arheolog-amater i slobodouman neortodoksni istraživač i naučnik, boravio je više godina u tada još egzotičnoj Indiji - najvećoj britanskoj koloniji - kao zapovednik oružanih snaga Njenog Veličanstva. Sve svoje slobodno vreme posvetio je arheologiji i proučavanju istorije. Posebno su ga privlačile i zaokupljale teme o velikim drevnim i pradrevnim kulturama.
On je s prilično valjanih razloga smatrao da su sve visokorazvijene istorijsko poznate kulture starog veka (Egipat, Sumer, Nubija, Kaldeja, Persija, Hindustan, Kina i Grčka) vrlo brzo i uspešno stasale zahvaljujući prvenstveno ogromnom fundusu mnogih korisnih umeća i visokih znanja koja je na te prostore davno pre donela i zasadila neka velika, vrlo moćna i visokorazvijena pradrevna kultura-prethodnica.

Pukovnik J. Churchward je saznao da se u jednom budističkom hramu u istočnoj Indiji već vekovima brižno čuvaju neke drevne kamene ploče na kojima se nalazi poveći zapis. On je uskoro otputovao tamo da bi lično proverio i sve ispitao na licu mesta. Pažljivo je pregledao te kamene ploče iz davno minulih vremena, koje su bile sačuvane u nadsvođenoj podzemnoj prostoriji, i uverio se da one zaista sadrže natpis na nekom nepoznatom starom pismu.
Taj ga je neobičan nalaz toliko zainteresovao i zaokupio da mu je posvetio sve svoje slobodno vreme u nekoliko idućih godina. Entuzijaistički i uporni J. Churchward je, uz pomoć svog bliskog prijatelja i saradnika, visokog budističkog sveštenika, 1868. nekako uspeo pronaći ključ za čitanje tih drevnih zapisa na kamenim pločama. Njihovim odgonetanjem on je ustanovio da spominju neku veliku, davnu nestalu civilizaciju na Pacifiku, znatno stariju i napredniju od naše.

Ta pradrevna civilizacija nikla je, po njegovoj proceni, pre otprilike 200 hiljada godina, stasala je i dostigla je tokom više hiljada godina svoga postojanja vrlo visok stepen razvoja, da bi odjednom, u strašnoj kataklizmi koja se dogodila pre približno 25 hiljada godina, bila sasvim uništena pa je za vrlo kratko vreme zauvek nestala u mračnim dubinama tamnog Pacifika. Njena postojbina bio je ogroman prakontinent Mu koji se nekada vrlo davno prostirao na središnjem delu današnjeg Pacifika.
Drugo uporište na kojem J. Churchward temelji svoje hipoteze i istraživanja pradrevne pacifičke civilizacije jesu zagonetni drevni zapisi na 2600 kamenih ploča koje je u drugoj n19. veka slučajno otkrio američki geolog William Niven u nekoj dolini severno od Ciudad de Mexica - savremene meksičke metropole.

Churchward smatra da mu je pošlo za rukom da odgonetne i te zapise u kojima se govori praistorijskom civilizovanom narodu koji je tokom 170-ak hiljada godina dostigao vrlo visok stepen društvenog, ekonomskog i kulturnog razvoja. Taj je praistorijski narod nekada davno nastanjivao veliku zemlju koja se prostirala u području tropske i suptropske klime na središnjem području današnjeg Tihog okeana.
Uz veoma entuzijastičnog i neumornog britanskog pukovnika J. Churchwarda, drugi veliki istraživač drevnih zapisa o pradrevnoj zemlji Mu bio je dr. George Hunt Williamson, koji je na njihovo odgonetanje, interpretaciju i analizu takođe utrošio nekoliko decenija.

Prikaz kontura davno nestalog pacifičkog kontinenta Mu otkrio je početkom druge polovine XX. veka kod grada Icae u Peruu arheolog dr. Javier Cabrera. One su bile ugravirane na kamenim pločama koje potiču još iz perioda pre Inka. Taj prvorazredni arheološki nalaz fotografisao je poznati francuski istoričar i publicista Robert Charroux, pasionirani slobodoumni istraživač brojnih zagonetki naše najdrevnije prošlosti.
Analizom tog drevnog geografskog prikaza potonulog kontinenta Mu, čija je karta objavljena u Los Angeles Timesu od 31. jula 1977., ustanovljeno je da mu je širina od istoka do zapada bila oko osam hiljada kilometara, a od severa do juga nešto manje od pet hiljada kilometara.

Svoje hipoteze o drevnoj zemlji Mu i rezultate svojih mukotrpnih istraživanja, koja su gotovo neprekidno trajala nekoliko decenija, objavio je pukovnik J. Churchward u svojevremeno vrlo zapaženoj knjizi "The Lost Continent Of Mu (Izgubljeni kontinent Mu). Ona je kao bestseler samo u Americi doživela dvadesetak izdanja, a ubrzo je bila prevedena i na više svetskih jezika. Hipotetski pacifički prakontinent Mu poznat je u literaturi još pod nazivima Pan, Mar i Muror, dok ga teozofi i mnogi noviji autori, koji su se za njima nekritički poveli, pogrešno nazivaju Lemurijom.
To vrlo izazovno i smelo Churchwardovo popularno-naučno delo ubrzo je žestoko odjeknulo u široj svetskoj javnosti. Ono je prilično uznemirilo i ustalasalo konzervativno usmerene krugove arheologa i istoričara širom sveta jer se nikako nije uklapalo u njihov mozaik istorijske istine. Rasprave o legendarnoj majci zemlji Mu, koje je potakla ta vrlo izazovna Churchwardova knjiga, traju sve do danas, kada ih je ponovo rasplamsao niz novih arheoloških otkrića u sve donedavno teško dostupnom podmorju Pacifika.

Po mišljenju renomiranih istoričara i arheologa još uvek nema dovoljno naučno valjanih dokaza koji bi mogli verodostojno potvrditi ili negirali postojanje nestalog kontinenta Mu i njegove napredne civilizacije. Prema mišljenju naučnika, podaci na temelju kojih su ambiciozni pukovnik J. Churchward i dr. George Hunt Willliamson pokušali rekonstruisati osnovne istorijske i geografske odrednice nestalog kontinenta Mu i pradrevnog Carstva Sunca vrlo su oskudni i sporni.
Zanimljivo je napomenuti da su uticajni autoriteti iz sveta nauke često skloni iznošenju takvog mišljenja kad im neki arheološki podaci ne odgovaraju, jer se nikako ne uklapaju u unapred složeni i 'neupitan' službeni istorijski mozaik.

Lokacija i izgled zemlje Mu

Prema onome što je J. Churchward na temelju svojih dugogodišnjih istraživanja u toj knjizi napisao, proizlazi da se hipotetički nestali prakontinent - zemlja Mu ili Muror - nekada vrlo davno prostirao u središnjem delu Tihog okeana na prostranom području omeđenom ostrvljem: Mariani, Hawaii, Tuamotu, Rurutu, Tongatapu, Fidži i Uskršnji ostrvom. Taj golemi hipotetički prakontinent bio je, prema njegovim procenama, otprilike trostruko veći od Australije i zauzimao je gotovo polovinu današnjeg područja Pacifika.
J. Churchward i njegovi istomišljenici smatraju da geološke ostatke pradrevne zemlje Mu danas čine brojna pacifičkia ostrva, hridine i grebeni razbacani po njegovim ogromnim prostranstvima. Oni svojom brojnošću i razbacanošću prilično podsećaju na mnoštvo zvezda razasutih posvuda na beskrajnom nebeskom svodu. Treba istaći da za tu Churchwardovu hipotezu još uvek nema dovoljno geoloških dokaza.

Predanja nadalje kažu, a teozofi zdušno podržavaju, da je taj ogromni pacifički prakontinent Mu verovatno bio pradomovina čoveka. Prema J. Churchwardu bila je to prekrasna zemlja u kojoj je živeo vrlo napredan narod koji je svojevremeno kolonizovao sav ondašnji svet. Zemlja Mu je bila, kao i Platonova Atlantida, veliko ostrvo ispresecano brdima, mnogim rekama i kanalima. Klima je bila vrlo blaga i izrazito pogodna za život ljudi i uzgoj raznovrsnih životinja i biljaka. To je bio bitan preduslov na temelju koga je tamo još pre mnogo hiljada godina stasala prva visokocivilizovana društvena zajednica.
Taj veliki hipotetički pacifički prakontinent, na kojem su njegovi brojni stanovnici hiljadama godina živeli u miru i blagostanju, imao je - po Churchwardovoj proceni - na vrhuncu svoje moći 64 miliona stanovnika. Društvenu zajednicu zemlje Mu imala je deset velikih plemena (rasa) crne i žute boje kože. Bila je to u svakom pogledu vrlo bogata, moćna i napredna država koja se nazivala Carstvom Sunca. Njen vladar nosio je naziv Ra Mu i vršio je dužnost vrhovnog sveštenika.
Narod je imao jednu monoteističku religiju i imao je mnoga visoka okultna znanja, a bio je takođe dobro upućen u matematiku, astrologiju i astronomiju. Vredni stanovnici zemlje Mu podizali su brojne gradove i građevine od masivnih blokova vulkanske lave koje je u njihovoj zemlji bilo posvuda u izobilju. živeli su u kućama sa prozirnim krovovima. Imali su moćne vračeve (magove) koji su svojim paranormalnim sposobnostima znali vešto kontrolisati prirodne sile, pa zato nisu imali potrebu za korištenjem naprednih tehnologija primerenih našem vremenu.

Stepen društvene zrelosti stanovnika zemlje Mu, za razliku od pripadnika naše moderne civilizacije, možda najbolje ilustruje njihov običaj provere zrelosti verenika za skladan i konstruktivan bračni život. Verenici su, pre nego što bi stupili u brak, morali uspešno položiti vrlo težak ispit životne zrelosti. Oni su se prvo trebali privremeno odreći sveg imetka pa su zatim, bez bilo kakvog alata, oružja, odeće i hrane, morali 28 dana otići živeti duboko u šumu, gde su u vrlo surovim okolnostima bili prepušteni sami sebi i svojoj snalažljivosti.
U takvim su uslovima, bez ičije pomoći, oslanjajući se u svemu samo jedno na drugo, morali, uzajamno sarađujući i bez bilo kakvih međusobnih razmirica i negativnih emocija, uspešno preživeti. Ako bi u tome uspeli, tada bi im, kao zrelim ljudima, posle povratka iz divljine bila vraćena sva imovina i dobili bi dopuštenje za sklapanje braka koji je posle takve rigorozne provere gotovo uvek bio stabilan i trajan. Ukoliko taj težak ispit životne zrelosti ne bi uspešno položili, nisu se mogli venčati.

Stanovnici zemlje Mu bili su na glasu kao izvrsni moreplovci i svojim su brodovima plovili po svim morima ondašnjeg sveta. Uspešna navigacija tih pradrevnih moreplovaca temeljila se na visokim astronomskim znanjima i odličnoj kartografiji. Svoja visoka znanja prenosili su nesebično drugim narodima koje su kolonizovali.
Sve ostale manje razvijene kulture širom tadašnjeg sveta bile su kolonije ili veća trgovačka središta moćnog Carstva Sunca, koje je po svim atributima činilo svetsku velesilu praistorijskog sveta. Među brojnim blistavim naseljenim mestima tog drevnog carstva posebno se izdvajalo sedam velikih lučkih gradova koji su se razvili na ušćima velikih reka i bili su moćna trgovačka, upravna i kulturna središta sa mnogim velikim zgradama i veličanstvenim hramovima.
Napredni stanovnici bogate i moćne pradrevne zemlje Mu, koju teozofi zbog jednog na brzinu krivo pročitanog zapisa pogrešno nazivaju Lemurijom, a njezine stanovnike Lemurijancima, doprli su, kako smatra Churchward, vrlo brzo kao kolonizatori u Indiju, a odatle u Mesopotamiju (Sumer) i Egipat. Drugi pravac njihove kolonizacije tekao je preko Srednje Amerike i Atlantide sve do severnih obala pretpotopne Afrike. Jedna grupa tih pradrevnih kolonizatora stigla je - po njegovom mišljenju - preko Srednje Amerike i na prostrano područje visokih Anda.

To veliko naseljavanje globalnih razmera odvijalo se pod vođstvom svete braće Naakals i članova svešteničkog bratstva koji su iz pradomovine - zemlje Mu - odlazili u misije u sve kolonije i podučavali tamošnje priprosto i posve neuko domorodačko stanovništvo govoru, religiji, etici, nauci, graditeljstvu, pomorstvu, poljoprivredi i ostalim korisnim veštinama i znanjima.

Razlozi nestanka prakontinenta Mu i njegove civilizacije

Ogromni prakontinent na kojem se nekada davno nalazilo moćno Carstvo Sunca - pacifička Atlantida- jedne se noći zbog izuzetno snažnih potresa širokih razmera počeo ljuljati poput morskih talasa. čitava se zemlja strahovito tresla i drhtala poput lišća na granju za vreme oluje.
Sve građevine  su se rušile iz temelja, a brojni monumentalni spomenici i kipovi na gradskim trgovima i u hramovima padali su kao pokošeni. Svi prekrasni gradovi i hiljade manjih naselja nesrećne zemlje Mu ubrzo su pretvoreni u nepregledne hrpe ruševina obavijene gustim oblacima prašine i dima.

Dok se, usled te strašne geološke kataklizme planetarnih razmera, zemlja sablasno dizala, propinjala i spuštala, tresla i pucala, iz pobesnelog podzemlja je visoko u nebo izbijala žestoka vatra koja je uz strahovitu buku stvarala guste tamne oblake dima. U tim zastrašujućim oblacima sevale su posvuda snažne munje koje su stravično parale nebo ispunjeno oblacima dima i prašine. Okolinom se sa sviju strana razlegala užasna tutnjava i grmljavina.
U toj sveopštoj kataklizmi praćenoj bezbrojnim žestokim požarima, koji su nemilosrdno harali i halapljivo gutali sve pred sobom, izdizao se na sve strane debeli gusti crni dim koji je ubrzo prekrio čitavu zemlju. Sve drveće i rastlinje zahvatili su strašni požari titanskih razmera i ubrzo ih pretvorili u dim i pepeo.
Ogromni plimni talasi, veći od najviših građevina, izazvani žestokim razornim potresima, zaletali su se ogromnom brzinom s razbesnele okeanske pučine na obale nemilosrdno rušeći i odnoseći sve pred sobom. Prodirali su preko brojnih rečnih dolina omeđenih brdima duboko u unutrašnjost zemlje halapljivo odnoseći na svojim visokim uskipelim vrhovima poslednje ostatke umiruće civilizacije.

U svom nemilosrdnom rušilačkom pohodu uništavali su i brisali s lica zemlje već potresima i požarima teško oštećena naselja i ubijali su sve živo što bi im se našlo na putu. Bezbrojni očajnički krikovi i vapaji miliona bespomoćnih ljudi, žena i dece suočenih sa strašnom smrću uzdizali su se visoko u nebo.
U toj strašnoj agoniji neviđenih razmjera čitava se zemlja tresla i tutnjala od mnogih razornih potresa. Na mnogim mestima velikom je brzinom stravično pucala njezina relativno tanka kora i otvarale su se velike i duboke provalije koje su ličile razjapljenom ždrelu nekog strašnog diva. Planine su se povijale, njihale i kršile poput granja drveća u oluji i, obrušavajući se uz zaglušnu tutnjavu, tonule su u mračne dubine pobesnelog mora.
Iz nedostupnih okeanskih dubina na drugom kraju je istovremeno izranjalo novo kopno i ubrzo postajalo planinom, brdom ili ravnicom. Gotovo čitava površina zemlje, zahvaćena neprekidnim talasanjem, naglo je menjala svoje prvobitno lice i poprimala je novu fizionomiju.
Tokom jedne jedine stravične noći čitava je zemlja Mu bila potpuno razorena, skršena u bezbroj komada i polako je tonula u široko razjapljeno ždrelo pakla. Ta blistava pradomovina čoveka treće korenske rase, sa svim ponosnim gradovima, brojnim hramovima, blistavim palatama, svom naukom i kulturom, odjednom je nepovratno nestala na okeanskom dnu i pretočila se u legendu.
U toj je strašnoj praistorijskoj geološkoj kataklizmi kontinentalnih razmera bila za kratko vreme bez traga uništena jedna moćna visokorazvijena pradrevna civilizacija, a tamni  vodeni pokrivač nepreglednog Pacifika postao je njena večna nadgrobna ploča bez obeležja.

Posle iznenadne kataklizmičke propasti moćnog Carstva Sunca njegove brojne kolonije i trgovački gradovi širom sveta nastavili su samostalno živeti i dalje se razvijati na bogatom fondu korisnih znanja i veština koje im je nesebično podarila njihova majka zemlja Mu. Te društvene zajednice bile su plodno seme iz kojeg su tokom vrlo dugačkog praistorijskog doba nikle, stasale i razvile se mnoge nove razvijene predistorijske i istorijske kulture širom sveta (Atlantida, Arijansko Carstvo, Egipat, Sumer, Hindustan, Tibet itd.).
Iznenadnom propašću pradrevnog Carstva Sunca, koje je podsticalo, usmeravalo i koordiniralo njihov razvoj, sve su one ostale bez moćnog objedinjavajućeg središta. Neke od njih su, ostavši u izolaciji prepuštene same sebi, postupno nazadovale i pre ili kasnije nestale bez traga u nedostupnim dubinama istorije.
Prva značajna kolonija Carstva Sunca bila je organizovana u Srednjoj Americi na prostoru današnjeg Meksika i poluostrvu Jukatana. Na tom je golemom prostoru stasalo, razvilo se i propalo do istorijskog doba nekoliko značajnih civilizacija. Tamo je nekada vrlo davno bilo i legendarno kraljevstvo Maja, kojim su još pre šesnaest hiljada godina vladali kraljica Moo i njen brat-suprug Kohu iz dinastije Kan.
To moćno praistorijsko kraljevstvo imalo je verojatno svoju koloniju u Predelima gde se danas proteže lanac visokih Anda. Sve to, prema Churchwardovom mišljenju, proizlazi iz jednog drevnog natpisa kojeg je uspeo pročitati na velikim monolitnim kamenim Vratima sunca u drevnom Iiahuanacuu, nedaleko prostranog i slikovitog andskog jezera Titicaca.
Atlantida, nekoada veliko ostrvo-kontinent u Atlantiku bila je svojevremeno značajna i visokorazvijena kolonija Carstva Sunca. Njegovom propašću ona je ubrzo postala vrlo moćno samostalno carstvo. Prema sačuvanom drevnom zapisu Maja, zvanom CODEX TRO-CORTESIANUS, koji se čuva u Američkom muzeju u Madridu i čiji je latinski prevod delimično sporan, legendarna kraljica Moo je na svom putovanju za daleki Egipat boravila neko vreme na Atlantidi kao kraljeva gošća.
Posle potonuća zemlje Mu malobrojni preživeli stanovnici sa njenih rubnih područja i oni koji su se u presudnim trenucima zatekli u drugim delovima sveta, daleko od poprišta katastrofe, nastanili su se na području današnjeg Tibeta, Antarktika i u Srednjoj Americi. Oni su u predanjima sačuvali uspomenu na svoju izgubljenu domovinu i osnovne sadržaje svetih spisa njihove monoteističke religije.
Zanimljivo je kako J. Churchward pokušava protumačiti iznenadno potpuno uništenje i nestanak zemlje Mu u mračnim dubinama Pacifika. Prema njegovom mišljenju, taj je prakontinent, kao i Atlantida, verovatno ležao većim delom svoje površine na ogromnom sistemu podzemnih plinskih ležišta čije su podzemne komore kilometarske debljine tvorile hiljadama kilometara dugačak i relativno plitak podzemni lavirint.

Neke od tih komora nalazile su se, po svoj prilici, vrlo blizu površine tla ispod relativno tanke litosferske ploče koja se u žestokim potresima naprosto raspukla na mnogim mestima i time omogućilo ogromnim količinama visoko stisnutog i lako zapaljivog zemnog plina zarobljenog u utrobi Zemlje da se naglo oslobodi i izbije na površinu tla. U kombinaciji s jakim vulkanskim erupcijama izazvanih snažnim potresima, usledila je ubrzo serija žestokih eksplozija velikih oblaka oslobođenog zemnog plina praćenih požarima titanskih razmera. Nakon pucanja litosferske ploče nebrojene eksplozije širile su se nezaustavljivo, poput lančane reakcije titanskih razmera, čitavim hiljadama kilometara dugačkim plinskim pojasom ispod zemlje Mu, razbivši je u bezbroj komada koji su se uz stravičnu tutnjavu zatim urušili u okeanske dubine.
Taj relativno plitak plinski pojas zadao je, kako smatra J. Churchward, smrtni udarac zemlji Mu koja je, geološki gledano, činila samo vrlo tanku, osetljivu i krhku litosfersku ploču iznad prostranih i kilometrima debelih plinskih ležišta. Takva, izuzetno krhka i labilna geološka formacija, očito nije mogla biti dugog veka.

[DEDA-EU]

ATLANTIDA - ISTINA ILI LEGENDA?

Platon, - Kritija

Na temelju svega što smo do sada razmotrili možemo zaključiti da je pretpotopno društvo koje je postojalo u severnoj Turskoj i okolnim područjima, a koje je uništeno usled izlivanja Crnoga mora, bilo mnogo naprednije i zanimljivije nego li smo do sada mogli očekivati.

A njegova su ključna obeležja, kao što je kult bika, matrijahalni sistem srodstva, iskorištavanje reproduktivnih procesa životinja i biljaka i izrazito napredne zanatske veštine, opstale čak sledećih nekoliko hiljada godina.
Kada je James Mellaart otkrio neuobičajeno razvijen pretpotopni grad Catal Hüyük, već je tada pomislio da se takav napredak nije mogao odvijati u izolaciji, već da je u njegovoj pozadini moralo postojati nešto mnogo veće. A kako smo videli, pretpotopno carstvo boginje Majke bilo je zaista veliko. To nas, navodi na pretpostavku da još mnogo toga nije otkriveno, bilo zato što odgovori leže u dubinama Crnog ili Sredozemnog mora, ili iz nekih do danas još neutvrđenih razloga.
Sve to nameće zanimljivo pitanje. Jesu li neki od poremećaja koji su doveli do postglacijalnog podizanja nivoa mora - tj., veliki crnomorski potop, ono što je uzrokovalo nestanak tuniškog jezera Tritonide, kao i druge lokalizovane poplave, uzrok nastanku predanja o potopu, ali i čuvene priče o potonuću Atlantide?
Sredinom 4. v. pr. ne., atinski filozof Platon, u svoja dva dijaloga, Timeju i nedovršenom Kritiji, ispripovedao je priču o izgubljenom kontinentu, koju je pripisao grčkom državniku Solonu, koji je umro oko 560. god. pr. ne. Trideset godina pre svoje smrti, oko 590. pr. ne., Solon je posetio tadašnju egipatsku prestonicu Sais u delti Nila, grad koji je bio u procvetu još u doba Prve dinastije, iako od njega danas nisu sačuvane nikakve ruševine. Onde se Solon sprijateljio s egipatskim sveštenicima koji su služili u drevnom hramu boginje Neith, one 'crvene', 'amazonske' boginje za koju smo ranije napomenuli da je bila staroegipatska kopija velike boginje Majke.
Saiški su sveštenici rekli Solonu da je ta boginja, 'koja je jednako volela rat i mudrost' (i, kako su verovali, bila je pandan grčke Atine), u pradavno doba osnovala njihov grad i utemeljila zakone, zanate i delatnosti. Nadalje, rekli su mu da poseduju pisane zapise iz minulih vremena, uključujući predanja o velikim poplavama i drugim katastrofama. U nekima od tih zapisa spominje se "ostrvo smešteno ispred tesnaca kojega vi [Grci] zovete Heraklovim stupovima [Gibraltarska vrata]. To je ostrvo bilo sedište "velikog i čudesnog" carstva kojim je vladalo deset kraljeva, odnosno pet blizanaca. To je carstvo vladalo "tim i nekoliko drugih ostrva kao i drugim delovima kontinenta", i bilo je "veće od Libije i Azije zajedno". Ali tada:
"... usled strahovitih potresa i potopa, tokom jednog jedinog dana i sledeće pogubne noći, ostrvo Atlantida potone u more i nestade. Stoga je more sada tamo neprohodno i neispitano, jer smeta plitko i muljevito dno koje je ostrvo, spustivši se, ostavilo za sobom."
Bilo kakve ozbiljne rasprave o Atlantidi onemogućuje činjenica da je ta priča više od veka kolala medu senzacionalistima, i da su ugledni naučnici zazirali od samoga pomena na nju. Godine 1882., američki advokat i političar Ignatius Donnelly, u svom je bestselleru Atlantis: the Antediluvian World izneo tvrdnju da je Atlantida bila veliko ostrvo u Atlantskom okeanu i kolevka svih civilizacija sveta, koji je pre 9600. god. pr. ne. ležalo blizu Gibraltarskih vrata. Donnelly je verovao da je Atlantida izvorište svih najvećih izuma civilizacije - zemljoradnje, tekstilne proizvodnje, navigacije, pisma, kompasa, pa čak i baruta. Osim toga, tvrdio je da o postojanju drevne Atlantide danas svedoči veliki podmorski planinski lanac, Srednjoatlantski greben. Isto tako, neke srodne osobine civilizacija s obe strane Atlantika, kao što su piramide, takođe upućuju na zajedničko izvorište - atlantidsku civilizaciju.
Kasnija naučna otkrića tragično su potkopala Donnellyjeve tvrdnje. Naprimer, geofizički nam dokaz govori da se na Srednjoatlantskom grebenu, koji je potonuo pre najmanje 60 miliona godina, nikada nije mogao nalaziti tako veliki, naseljen kontinent. A egipatske i meksičke piramide razdvaja više od tri hiljade godina. Ipak, to nije obeshrabrilo mnoge da napišu knjige na temu 'atlantologije', koje danas već prelaze brojku od 2000. A gotovo da nema naroda i mesta na Zemlji koja se nisu povezivala s tom izgubljenom civilizacijom. Među njima E. S. Ramage u svojoj knjizi Atlantis: Fact or Fiction? navodi sledeće: "Goti, Gali, Druidi, Egipćani i Skiti... Sredozemlje, Sahara, Kavkaz,... Južna Afrika, Cejlon, Brazil, Grenland, Britanska ostrva, Holandija i  Pruska." Pukovnik brtanske vojske, John Blashford-Snell danas je navodno traži u Boliviji. Zato ne začuđuje što je čak i veliki pionir u istraživanju učinaka postglacijalnih porasta nivoa mora, Cesare Emiliani, posredno pretpostavio da su te pojave i priča o Atlantidi možda stvarno povezani, na šta su se njegovi kolege naučnici zaista surovo obrušili.
Sa jedne strane, veoma je bitno, kao i u slučaju priča o potopu, ne tumačiti Platonovu priču kao sveto pismo, ali ni kao potpunu izmišljotinu. Naprimer, budući da Egipćani pre 3000. god. pr. ne. nisu poznavali pismo, tvrdnju egipatskih sveštenika da je Atlantida uništena devet hiljada godina pre njihovog vremena, mogli bismo slobodnije protumačiti kao 'nekoliko hiljada godina pre 590. god. pr. ne.' Nadalje, iako se na temelju samog imena Atlantida često predpostavlja da se Platonovo ostrvo nalazilo u Atlantskom okeanu, ugledni klasičar, J. V. Luce, naglašava da to nije nužno tačno:

"Ime Atlantida izrazito je obmanjujuće. Atlantida ne potiče od imena Atlantskog okeana. Lingvistički oba imena pripadaju, takoreći, istom naraštaju, kao brat i sestra, i oba potiču od imena Titana Atlanta, koji je na svojim leđima nosio nebeski svod. U grčkom jeziku to su pridevski oblici imena Atlant, u značenju Atlantovo (ostrvo) i Atlantovo more... Odlučite li, dakle, pri pokušaju utvrđivanja njezine lokacije poći od imena Atlantida, valja vam razmotriti gde se izvorno nalazio mitski Atlant."
Tu je tvrdnju vrednim otkrićima nedavno potkrepio arheolog Peter James. On je na temelju grčke mitologije utvrdio lokacije različitih članova Atlantove familije. Atlantov najpoznatiji brat bio je Prometej, koga su bogovi kaznili prikovavši ga uz stenu na Kavkazu, smeštenom na jugoistočnoj strani Crnoga mora, gde mu je orao kljucao jetru. Nadalje, Atlantova mitska majka bila je Azija, čije su ime drevni autori uglavnom povezivali sa princezom Lidijom na zapadnoj obali Turske, a ne nekom zemljom u blizini Atlantskoga okeana. Isto tako, šest od sedam Atlantovih kćeri povezivalo se sa područjem današnje Turske, a jedna je od njih, primera radi, bila majka Dardana, praoca Trojanaca.

Nadalje, legendarni Atlantov otac zvao se Japet, koga su Robert Graves i drugi naučnici poistovetili sa Jafetom, jednome od tri Noeva sina. Kako kazuje 10. pogl. Knjige Postanka, Jafetovi su sinovi bili: "Gomer, Magog, Madaj, Javan, Tubal, Mešak, Tiras." Za Gomera među njima pretpostavili su da je bio predak Simerana sa severne ili ruske obale Crnoga mora. Današnji čečeni tvrde da je Magog bio predak crnomorskog plemena koje se razdvojilo posle Potopa, pri čemu je jedan deo naselio područja severno od Crnoga mora, a drugi područja severno od Kaspijskoga jezera. Madejci se povezuju s kavkaskim Kurdima, a pretpostavlja se da su Grci potekli od Javana. Za Tubala smo ranije utvrdili da je povezan s Tibarenima sa severne obale Turske. I Mešaka smo povezali s turskim Mošanima ili Frigijcima. Iako znatno neodređenije, Tiras bi se mogao povezati s Tirenima ili Etrurcima, najvećom silom u Italiji 1. veka pr. ne., koja je takođe pokazivala neke snažne elemente kulture boginje Majke i za čiji smo jezik, koji do danas još uvek nije posve odgonetnut, ustanovili da sadrži sličnosti s jezikom drevnih stanovnika Lemna i verovatno su potiecali iz Turske.

Prema tome, većina područja na kojima su živeli ti narodi nalazila se na obalama Crnoga mora ili u njegovoj okolini, dakle ni približno u blizini Atlantskoga okeana. A čak ni naznake o Heraklovim stupovima iz legende o Atlantidi nužno ne upućuju na neku lokaciju u okolini Gibraltarskih vrata. Kako ističe Peter James, rimski pisac Servije primećuje sledeće u svome komentaru Vergilijeve Eneide: "Prolazimo pokraj Heraklovih stupova u Crnome moru [kurziv autora] kao i pokraj španske." čini se da Servije tu misli na Kijenske stene u Bosforu, koje smo pomenuli u jednom od prethodnih poglavlja.
Sve to, međutim, podudara se sa Platonovim opisom osnovnih tvrdnji 'atlantidske' civilizacije, koje dele neke zapanjujuće sličnosti sa tvrdnjama ranije pomenutih poslepotopnih kultura boginje Majke.

Tako, naprimer, vredi pomenuti da je Atlantidom navodno vladalo "pet parova blizanaca", što priziva u sećanje neobične dvojne kipce otkrivene u pretpotopnom Catal Hüyüku i na drugim nalazištima, kao i na kraljevske blizance slične Kabirima, koji se opet povezuju s kulturama boginje. što se tiče atlantidskih blizanaca, Atlant, kao "prvorođeni od najstarijih blizanaca", očigledno je bio najstariji i, prema tome, imao je zakonito pravo nasledstva majčine kuće i okolne zemlje, koja je bila "najveća i najbolja". To neosporno upućuje na zakon matrijahalnog nasleđivanja, za koji smo ustanovili da je prevladavao u kulturama božice od Turske do berberske Sahare.
čini se da su Atlant, kao najstariji sin i devet drugih prinčeva bili podložni unapred određenim, pisanim zakonima, koji su uređivali njihove međusobne odnose. Kako su egipatski sveštenici rekli Solonu:
"Postojali su brojni posebni zakoni koji su obavezivali nekoliko kraljeva čija su imena zapisana na hramovima; ali najznačajniji među njima bio je onaj koji im je zabranjivao da međusobno ratuju i nalagao im je da priteknu u pomoć jedni drugima ukoliko bi ijedan od njihovih gradova pokušao svrgnuti kraljevsku kuću."
Bio je to sporazum o nenapadanju između atlantidskih kraljeva, istovetan onome koji je, kako smo pomenuli u poslednjem poglavlju, postojao između kanaansko-feničkih gradova-država, a verovatno i između eteokretskih gradova-država,  sobzirom na to da njihovi gradovi nisu imali zidine za odbranu od pomorskih napada.
Isto tako, saiški su sveštenici Solonu jasno objasnili da je Atlantida, kako i dolikuje jednome ostrvu, bila pomorska civilizacija. A što se tiče pet bliznačkih kraljeva, rekli su mu sledeće:

"Oni, kao i njihovi potomci, naraštajima su nastanjivali brojna ostrva na otvorenome moru i njima vladali; i, kako smo već rekli, vladali su područjima koja se prostiru između [Heraklovih] stupova, sve do Egipta i Tirene [Etrurije]."

[DEDA-EU]

A  sobzirom na veličinu atlantidskog carstva, "u njega su stizale najrazličitije stvari iz stranih zemalja", iz čega možemo zaključiti da su Atlantiđani, kao i Kanaanci/Feničani, trgovali sa dalekim zemljama. Prisetimo li se Kanaanaca/Feničana koji su, kako smo rekli u poslednjem poglavlju, gradili velike luke na svojim ostrvskim bazama, Atlanđani su navodno:
"... u moru ... izbušili kanal.. širok 90 i dubok 30 m, i dug pedeset stadija, koji je dopirao do krajnjih granica [njihovog ostrva], stvorivši, tako, prolaz do njega preko mora, koji je postao luka; pritom su ostavili otvor dovoljno širok da njime mogu prolaziti najveći brodovi... dokovi su obilovali trijerama i pomorskim trgovinama... kanali i najveće luke bile su pune brodova i trgovaca iz svih zemalja, radi čega je danju i noću odzvanjala zaglušujuća buka ljudskih glasova, zveketa i žamora."

Saiški su sveštenici, dalje, Solonu rekli da su Atlantiđani "iz zemlje iskopavali sve što se u njoj može naći". Očito je, dakle, da su Atlantiđani bili i vešti metalurzi. Nadalje:
"... drva za tesarske radove bilo je u izobilju, a dovoljno je bilo i hrane za pripitomljene i divlje životinje... i najrazličitijih miomirisnih stvari koje rastu u zemlji, od korenja do bilja, drveća ili voćnih i cvetnih ulja, bujalo je u toj zemlji; a bilo je i uzgojenih plodova."
Iz toga možemo zaključiti da su Atlantiđani bili i vešti drvodelje, stočari i poljoprivrednici. Saiški su sveštenici tvrdili da su Atlantiđani obrađivali kamen i da su bili stručnjaci za hidrauliku:
"Kamen... su iskopavali iz zemlje u središtu ostrva... Postojao je beli, crni i crveni kamen ... Neke su njihove zgrade bile jednostavne, dok su druge gradili od raznobojnog, oku ugodnog kamenja ... gradili su i nadstrešnice, od kojih su neke bile otvorene, a druge svođene, kako bi se zimi mogle koristiti kao tople kupke... Kišnicu su usmeravali u Posejdonov lug, u kojem su rasla raznovrsna lepa i visoka stabla, dok je preostali deo bio prekriven akvaduktima koji su se prostirali uz mostove do spoljnih krugova."
Kako je istakao James Mellaart, zgrade u Catal Hüyüku bile su obojene belom, crnom i crvenom bojom, a mnogi su autori uočili i zapanjujuće sličnosti atlantidskih i eteokritskih vodovodnih sistema. Nadalje, Atlantiđani su se navodno u ratovanju koristili kolima na konjsku vuču:

"Stanovnici... su imali vođe koji su im se dodijeljivali skladno njihovim okruzima i selima. Vođa je bio obavezan osigurati šestinu bojnih kola, tako da je ukupno bilo deset hiljada bojnih kola; morao je osigurati i konje i jahače za njih, kao i dva konja za vuču bez kola, zajedno s jahačem koji će se moći boriti kao pešak, noseći mali štit i koji će imati vozača bojnih kola, koji će stajati iza oklopnika da upravlja s dva konja."
To podseća na bojna kola na konjsku vuču, koje su koristili kanaanski narodi u severnoj Africi i njihovim obalnim gradovima-državama na istočnom Sredozemlju. Atlantiđani su navodno imali i trkalište na kojemu su se održavale trke konja.
Središnji hram atlantidskog carstva bio je posvećen Kleiti i Posejdonu, osnivačima kraljevske dinastije. Zanimljivo je da Platon navodi Kleitino ime pre Posejdonovog, navodeći da je ona bila više božanstvo, što odgovara matrijahalnom sistemu nasleđivanja, koji je prevladavao među poslepotopnim narodima boginje. U drugim aspektima, međutim, čini se da se Platon, budući da je poticao iz patrijarhalne kulture, više usredotočio na Posejdonov kult.

Središnja znamenitost atlantidskog kulta navodno je bio "stup od orichalcuraa" koji se nalazio u središtu ostrva, u Kleitinu i Posejdonovom hramu, što možemo uporediti sa običajem poštovanja stupova uvreženom među pomenutim narodima. Osnivači atlantidske dinastije na tom su stupu zapisali zakone, poput onoga o uzajamnom nenapadanju, kojima su bili podložni i sami kraljevi. A "naizmenično svake pete i šeste godine" kraljevi su u hramu održavali posebnu ceremoniju, u kojoj je taj stup očito imao glavnu ulogu. Saiški su sveštenici rekli Solonu:
"Unutar hrama slobodno su se kretali bikovi ... a deset je kraljeva imalo običaj ostajati u hramu, gde su, posle molitve ... lovili bikove bez ikakvog oružja, samo uz pomoć štapova i omči. A bika kojega bi ulovili, položili bi na vrh stupa i onde ga zaklali, tako da mu se krv slivala niz sveti natpis..."

Posle toga bi, čini se, ispekli bikove udove i prineli ih kao žrtvu bogovima, dok su mu krv izmešali sa vinom koje bi vladari potom pili u čast bogova, zaklinjući se da će štititi zakone svojih predaka.
Naučnici poput Roberta Gravesa, J. V. Lucea i drugih, ispravno su primetili da taj opis kraljeva u lovu na bika podseća na obred preskakanja bika prikazan na freski iz eteokritskog grada Knossosa. Kao što se negde unutar svete palate u Knossosu zacelo nalazilo neko posebno područje u kome su se slobodno kretali kritski bikovi i u kojima su se izvodili obredi preskakanja bika, nešto tako sigurno je postojalo i u hramu na Atlantidi. Nadalje, čini se da su se i atlantidski kraljevi, kao i u eteokritskom obredu, morali pridržavati strogih pravila, kao što je zabrana korištenja oštrog oružja za vabljenje bika do mesta na kojem će biti žrtvovan, osim štapova i omči.

To je verno prikazano na na dva zlatna pehara iz sredine 2. veka pr. ne., otkrivenim u kraljevskoj grobnici u Vafiju pored Sparte. Kako ističe Robert Graves, Sparta je bila grad-država u kojoj se dvojni sistem kraljevstva - kao i ravnopravno učešće žena u ratovima - zadržao čak posle uspostave indoevropskog patrijarhalnog oblika društva u drugim zemljama. U svakom slučaju, na prvom od dva spomenuta pehara prikazana su dva muškarca (verojatno dva kralja), koji naizgled neuspešno pokušavaju namamiti bika u zamku koristeći se samo mrežama i užadima. Vidimo kako lete vazduhom kao krpene lutke, dok ih bik, razbešnjen njihovom drskošću, divljački baca uvis. Na drugom peharu, pak, lovci su se odlučili na drukčiji, mnogo uspešniji pristup. Naime, bika pokušavaju privući i umiriti kravom, što jednome od muškaraca omogućava da ga lako sputa.
Iz tih prizora jasno proizlazi da inteligentna primena seksa nadvladava surovu snagu. čini se, dakle, da su ljudi koji su oslikali pehare iz Vafija, Eteokrićani, kao i danas još uvek tajanstveni Atlantiđani, verovali da se bik ne sme prinositi na žrtvovanje uz prolivanje krvi. To neizbežno nameće pitanje je li taj obred, sa svim propratnim opasnostima, poticao iz starijeg, možda pretpotopnog razdoblja, kada su ljudi naučili pripitomljavati stoku.

Ustvari, otkrivene su neke veze između kultura zapadne Turske i atlantidskog obreda žrtvovanja bika na stupu. Peter James je otkrio novčić iskovan u Troji u rimsko doba, na kojem je prikazan bik koji visi na stupu, dok sa njegove leve strane stoji boginja Atina, u čiju je čast, naizgled, žrtvovana ta velika životinja. Poznato je da su u Atininom hramu u Troji služile lokridske sveštenice iz matrijahalnog plemena Lokrana poreklom iz Turske. Pripadnici toga plemena, koji su se posle preselili u južnu Italiju, poštovali su veliku boginju Majku. Takvi tragovi, dakle, upućuju na pretpostavku da priča o Atlantidi nije samo plod Solonove ili Platonove mašte, nego se sigurno zasniva na stvarnom, iako zaboravljenom društvu velike boginje Majke, koje je uništeno u katastrofalnom potopu, premda ne znamo tačno gde i kada.

Sličnosti trojanskog i atlantidskog kulta bika za Petera Jamesa bile su toliko 'neosporne' , da je predpostavio da je priča o Atlantidi nastala u zapadnoj Turskoj. Prema njegovom stajalištu, koje je izneo neposredno pre objavljivanja Ryanove i Pitmanove hipoteze o crnomorskom potopu, Atlantida je najverovatnije bila izgubljen frigijski grad Tantal, koji je on smestio istočno od Izmira na zapadnoj obali Turske, u okolini planine Sipylus. čini se da je to onaj isti izgubljeni grad o kome govori Pausanija, grčki putopisac s početka 2. veka.ne., a koji u svojoj raspravi o potresima primećuje sledeće:
"Slična sudbina [tj. potres] zadesila je grad na gorju Sipylus koji je nestao u ponoru, a iz te pukotine u planini izbila je voda i ponor je postao jezero Saloe. Ruševine grada mogle su se videti na dnu jezera sve dok ih nije prekrila vodena bujica."
Na podnožnju gorja Sipylus doista se, sve do novijeg doba, nalazilo jezero koje je posle pretvoreno u poljoprivredno zemljište.

To bi značilo da se onde uistinu mogao nalaziti drevni grad, koji je potonuo zbog nekih seizmičkih poremećaja uobičajenih u zapadnoj Turskoj - iako nije sigurno je li to bila legendarna Atlantida.
Međutim, pre Jamesove teorije o 'turskoj Atlantidi', neki su naučnici uočili velike sličnosti između obreda žrtvovanja bikova, koje su navodno izvodili atlantidski kraljevi, i obreda koji su postojali na Kritu u doba Eteokrićana. Još 1909., kada je Arthur Evans punio novinske članke svojim otkrićima u Knossosu, naučnik s Queen's University u Belfastu, K.
T. Frost, objavio je sledeći članak u časopisu Times:
"Velika luka [Atlantida] sa svojim brodovljem i trgovcima koji su onde dolazili iz svih zemalja, doteranim kupalištima, trkalištem i obredima žrtvovanja bika, u potpunosti je, iako ne isključivo, minojska; ali, kada čitamo kako se u "Posejdonovom i [Kletinu] hramu [lovi bik] bez oružja, već samo štapovima i omčama", to je bez sumnje opis arene sa bikovima u Knossosu, koja je oduševljavala strance i potakla nastanak legende o Minotauru." A Robert Graves napisao je sledeće 50-ih godina prošlog veka:

"Iz nekih pojedinosti Platonovog opisa, kao što je žrtvovanje bikova na stupu i sistemi izmene tople i hladne vode u Atlantovoj palati, jasno proizlazi da je reč o Krićanima, a ne o nekom drugom narodu."
Nasuprot Frostovom i Gravesovom zavidnom znanju, glavna poteškoća pri pokušaju identifikacije Atlantide s eteokritskom Kritom proizlazila je iz činjenice, da ne postoji nijedan dokaz da se na Kritu ikada dogodila diluvijalna katastrofa onih razmera koja je uništila Atlantidu. Međutim, krajem 1960-ih, grčki arheolog Spyiridon Marinatos započeo je iskopavanja na egejskom ostrvu Teri, pri čemu je otkrio nepobitan dokaz vulkanske erupcije koja se dogodila oko 1500. god. pr. ne. U tom su potresu uništena eteokritska naselja na ostrvu. Kako tvrdi dr. James Mellaart, postoji i drugi, do danas neobjavljen tekst iz istog razdoblja, poreklom iz pokrajine Arzave u zapadnoj Turskoj, a koji opisuje kako su se prognani Terani posle naselili na ostrvo Rodos. A  sobzirom na razmere te katastrofe, njene su posledice nesumnjivo uticale i na Krit, koj je smješten 97 km južno od Tere. Budući da su cunamiji, odnosno veliki plimni talasi koji poplavljuju okolne obale, jedna od najrazornijih posledica takvih vulkanskih erupcija sa žarištem u moru, možemo logično objasniti kako su Eteokrićani, ukoliko su oni doista bili Atlantiđani, mogli preživeti katastrofu koja je zadesila Atlantidu. Tu teoriju izneo je sam Marinatos, a uskoro su je potvrdili i grčki seizmolog A. Galanapoulos, klasičar J. V. Luce i arheolog Nikolas Platon.

Treće moguće objašnjenje, koje je pre pola veka snažno zagovarao Robert Graves, jeste da je Atlantida možda bila amazonski grad Hersones koji se, kao i legendarna Atlantida, nalazio na ostrvu. Iako Hersones poznajemo samo iz mitova, prisetićemo se da je Diodor Sicilski, koji je znao da je Crno more nekada bilo jezero, napisao da se nalazio u središtu jezera Tritonide u severnoj Africi, i da je u 3.veku pr. ne. uništen u poplavi. Ranije smo pretpostavili da su se u taj 'izgubljeni' deo severne Afrike, neposredno posle crnomorskog potopa, možda doselili neki stanovnici područja u okolini Crnog mora. Sir Arthur Evans, koji je iskopavao Knossos, iako nije bio upoznat ni sa kakvim naučnim dokazima o nestanku dela stare obale Tunisa, uvek je verovao da su mnogo napredniji Eteokrićani poticali iz Libije, zemlje koja je za njega, kao i za drevne Egipćane, sigurno uključivala i Tunis. Sa gledišta Egipćana, Tunis se nesumnjivo može smestiti "ispred Heraklovih stupova" (ispred Gibraltarskih vrata), gde su saiški sveštenici smeštali Atlantidu. I premda Egipćani nisu bili veliki pomorci, razumno je pretpostaviti da su saiški sveštenici bili upoznati sa velikim potresom koji je pogodio severnoafričku obalu na kojoj su živeli njihovi daleki preci.

Nadalje, Herodot piše da je u 1. veku pr. ne. na krajnjem zapadu severne Afrike još uvek živeo narod imenom Atlanti ili Ataranćani, koji su verovatno naseljavali područje nestalog jezera Tritonide. A Diodor Sicilski, koji je živeo na Siciliji i zato je verovatno raspolagao pouzdanim, tamošnjim predanjima, takođe je taj narod opisao kao "veoma civilizovan". To očito nisu bile Amazonke, budući da su one, kako piše Diodor, prvobitno sa njima ratovale. Ali kako od istog izvora saznajemo da su Amazonke sklopile prijateljski savez s Atlantima otprilike u doba pre nestanka jezera Tritonida, Hersones je u vreme njegovog potonuća možda bio atlantidski i amazonski grad. Kako tvrdi Herodot, stanovnici tog tuniškog dela severne Afrike poštovali su, osim ratničke boginje Majke i Posejdona, kao i Atlantiđani, kako je Solon saznao od saiških sveštenika. Nadalje, o trkama konja i bojnih kola koje su organizovali Atlantiđani svedoči tzv. faza 'letećeg galopa' u umetnosti, kako ju je nazvao Henri Lhote, koju predstavljaju i tassilijski crteži na stenama. U Herodotovo doba, severno afrički narod koje on naziva Garamanćanima, a čije je ime, kao i turskog pomorskog naroda, Karijaca, Robert Graves povezao avelikom boginjom Majkom Kar, navodno su u napadima na hitre domorodačke stanovnike još uvek koristili četveroprege.

Prema tome, priča o Atlantidi možda je stvarno nastala u 'izgubljenoj' prestonici carstva boginje, koju su utemeljili potomci potopnih naroda, i koja je uništena u katastrofalnoj poplavi u određenom razdoblju posle potopa i pre otprilike 3000. god. pr. ne., kada je Sredozemno more progutalo veliki deo tadašnje obale Tunisa. Ako je to tačno, tada su neki preživeli možda pobegli na Kretu koja je pripojena carstvu božice, gdje su se asimilirali s Eteokrećanima i, tako, osnažili njihovu kulturu.
Međutim, kako smo na početku savetovali, ne valja nam precenjivati nijedno tumačenje Platonove priče o Atlantidi, koja je od doživela suviše mnogo iskrivljivanja da bi se mogla smatrati apsolutno verodostojnom. Pre svega, nedostaje egipatski tekst koji bi potkrepio ono što su saiški sveštenici rekli Solonu. I, iako ona možda doista utelovljuje izgubljeno sećanje o tome kako su se i gde u severnoj Africi ili na nekom drugom području, preživeli iz crnomorskog potopa možda privremeno naselili posle potopa, to tek trebamo dokazati.

Upoređenja radi, srodne priče o potopu možemo mnogo lakše potkrepiti. Naime, neosporna je činjenica da su mnoge od tih priča zapisane nekoliko stotina godina pre Platonovog rođenja, i to u sačuvanim tekstovima. A  sobzirom da znamo da se crnomorski potop stvarno dogodio, ti su se tekstovi zacelo prenosili na temelju starijih usmenih predanja. Sumerani i Vabilonci odavno su ih ovekovečili na pločama ispisanima klinastim pismom. jevreji su ih zapisali u svicima Tore, a Grci,  pošto su ustanovili svoj alfabet, jasno su pokazali da i oni poznaju tu priču.

Kako se, dakle, približavamo 1.veku pr. ne. - oko petsto godina posle crnomorskog potopa - postavlja se sledeće pitanje: u kojoj se meri u to vreme sačuvalo sećanje na taj potop, koji je događaj nauka danas nepobitno potvrdila?

[DEDA-EU]

Slovenska astrologija

Zanimljiv je podatak koliko se naš narod otuđio od svoje izvorne religije stare više hiljada godina. Iako se zna da pripadamo slovenskoj grupi naroda, malo ljudi je upoznato sa, našim božanstvima i svim onim znanjem koje su naši preci imali. Ogromno duhovno znanje koje se nalazilo u staroslovenskim spisima izgubljeno je i zaboravljeno. Tome je svakako direktan način borile protiv slovenske duhovnosti.

 

I tako godina za godinom, vek za vekom, sloveni su se pod prisilom stranih religija sve više odvajali od svoje vere, izgubivši time svoj genetski kod koji je zapisan unutar svake slovenske duše. Nasilno menjanje svoje tradicije i duhovnosti stvorilo je veliku religioznu zabunu koja se kroz istoriju sve više povećavala.
Rušenje slovenskih paganskih hramova, proganjanje i ubijanje sveštenika, paljenja knjiga i proterivanja koje su slovenski narodi preživljavali, stvorilo je jedan veliki otpor prema religiji koja joj se nametnula. I tako iz određenih političkih razloga Sloveni zaboravljaju svoju pravu veru i prihvataju drugu koja ni po genetskom kodu ni po priridi Slovena nikada nije mogla biti stvarno prihvaćena.
Slovenski paganizam je religija koja potiče iz drevnih veda. Samim tim slovenska religija je identična vedskoj arijevskoj religiji, o čemu svedoči srpski jezik koji je od svih jezika najsličniji sanskritu, drevnom jeziku na kome su zapisani najstariji sveti spisi - Vede.
Zašto uopšte govorimo o ovome? Razlog je vrlo interesantan, a on je, da su slovenski čarobnjaci i sveštenici bili vrsni astrolozi, i da su savršeno pratili kretanje planeta na nebu, i na osnovu toga organizovali svoje živote. Sve ovo se dešavalo mnogo pre nego što su Grci i Rimljani imali bilo kakav nagoveštaj o atrologiji. Svo znanje koje mi danas smatramo da dolazi od starih Grka odnosno Rimljana, jer koristimo njihove nazive sazvežđa i planeta, ustvari dolazi upravo od naše slovensko religije. Grci su sve naučili od slovena, što je poznato izuzetno malom broju ljudi. Tek danas kada mnogi rade na obnovi staroslovenske religije, neke činjenice izlaze na svetlost dana.
Sazvežđa kod Slovena
Imena sazvežđa i planeta koje danas koristimo vezana su za grčke odnosno rimske bogove. Ipak sva znanja kojim su raspolagali samo je deo onoga što su sloveni hiljadama godina pre njih koristili. Istorija se iz poznatih razloga nije previše bavila Slovenima, pa je time u zaborav pala čitava kultura i veliko duhovno bogatstvo. Na svu sreću ulaskom Urana u sazvežđe Riba, mnoga zaboravljena i skrivena (Ribe) učenja biće probuđena (Uran). Upravo se to dešava već nekoliko godina u nazad. Iz tog razloga evo nekoliko detalja o tome kako su naši preci astrolozi zvali zodijačka sazvežđa.
Sazvežđe Ovna kod Slovena se zvalo Belojer, a predstavljao je prvi mesec, početak proleća i procvat. Ime je dobio po bogu Belojeru, odnosno Jaru ili Jarilu, koji je bio razapet na krstu zajedno sa 70 kneževa na gorskom vrhu u blizini reke Etok. Busova supruga carica Evlisija, skinula je telo svog muža zajedno sa ostalim kneževima. Tela su im posle toga bila spaljena, a nakon 40 dana Bus Belojer vaskrsava i silazi na Alatiur goru, ovenčan slavom.
Ono se naziva još i sazvežđe Jagnjeta. U njemu se u blizini zemljinog pola, može videti sazvežđe Koleda i Radunice (Kefej i Kasiopeja). Sazvežđe Koleda nalazilo se na granici Riba i Ovna, dok se sazvežđe Radunice nalazilo negde na prelazi Ovna i Bika.
Sazvežđe Lade predstavlja Bika, ili kako su ga nazivali sloveni Krava. Lada je boginja ljubavi, sloge, blagostanja i mira. Iz vimena ove krave teče mlečna reka koju nazivamo Mlečni put. Ova krava se zvala Zemun.U ovom mesecu Sloveni su farbali jaja u lukovinu u čast Zlatnog jajeta. Njih su nosilu u hramove i nudili ih bogu Rodu, a onda bi ih kotrljali po zemlji i razbijali. Jaja se ovde vezuju za plodnost i njima su pozdravljli probuđenu prirodu. Nama poznata grupa zvezda kao Plejade, ustvari su Ladine ćerke-Plenkinje. One se takođe smatraju ćerkama Svetogora i Plenke. Na granici između Bika i Blizanaca nalazilo se sazvežđe Jarila nama danas poznato kao sazvežđe Oriona.
Sazvežđe Kupale povezano je sa Blizancima. Ovde su blizanci Ovsenj i Koledo. Njihova majka je Zlatogorka Maja a otac Dažbog. Ovsenj je rođen pre Koleda, pa je upregao konje u nebeske kočije praveći put svome bratu Koledu, koji predstavlja silazak samog boga Krišne na zemlju. Zato se ovo sazvežđe naziva sazvežđe Kočijaša. Obojica se pojavljuju u vreme letnjeg i zimskog solsticijuma. Na dan praznika Koleda Ovsenj ispraća staru godinu, a Koledo dočekuje novu godinu, odnosno novo Sunce. Ovaj su praznik uzeli i hrišćani, a slave ga kao božić.
Blizancima se takođe smatraju Kupala i Kostroma (Kastor i Poluks), koji su bili brat u sestra.
Pošto nisu znali da su u krvnom srodstvu oni su se venčali, a kada su to saznali od tuge su se udavili u reci. Iz tog razloga Blizanci imaju simboliku smrti, a to je predstavljeno sazvežćem Vuka i Vučića koji se nalaze ispod Kupalovih i Kastrominih nogu. Grci su ova sazvđa nazvali Mali i Veliki Pas.
Sazvežđe Kresenja posvećeno je bogu Koledu (Krišni) i njegovom silasku na zemlju. Ovo je povezano sa Znakom Raka. Iz veda znamo da se Krišna pojavio u lunarnoj dinastiji, a pošto Luna ili Mesec vlada Rakom, ova teorija se potvrđuje. Koledo je vratio ljudima vedsko znanje koje je vremenom bilo izgubljeno zbog ratova, epidemija i mrazeva. Ovde se nalazi i sazvežđe Crnog Zmaja u kome su grci videli Hidru.

Sazvežđe Lava u slovenskoj astrologiji povezuje se sa Dažbogom, a u tom sazvežđu nalaze se i sazvežđa Gavran i Crni Zmaj, odmah ispod nogu Lava. Sazvežđe Lava često se prikazivalo sa Malim Lavićem, koji se nalazio iznad glave Velikog Lava. Veliki Lav ovde predstavlja Peruna dok mali Lav predstavlja Dažboga. Zvezda Regul koja se ovde takođe nalazi na staroslovenskom znači Mali car. Prva pesma iz "Zvezdane knjige Koleda" pripisuje se znaku Lava.
Sazvežđe Maje posvećen je Maji Zlatogorki, koju danas nazivamo Devica. Ona je rodila boga Koleda koji je slovenima dao "Zvezdanu knjigu". Zvezdani lik Maje prikazan je kao devojka koja u ruci drži klasje. Kod slovena ona je bila zaštitnica polja, a njene zlatne pletenice poredili su sa klasjem žita. Ovde se nalazi i zvezda Spika što znači Klas.
Sazvežđe Velesa povezano je sa znakom Vage. On je ljude naučio da obrađuju zemlju, opismenio ih ("Velesova knjiga") i otkrio im je tajne umetnosti. Iznad sazvežđa Velesa vidimo zvezdani lik Velikog Medveda najjače životinje severnih šuma. Veles je često bio prikazivan u liku medveda. On je bio zaštitnik bogatstva i trgovine, a ponekad se pojavljivao kao ratnik sa kopljem u ruci. Veles je prvi supružnicima stavio krune na venčanju, i time je osveštavao ljubav. Zaštitnik je zaljubljenih. Njegovi atributi su kruna, vaga i žrtvenik. On je prvi uveo sistem prinošenja žrtava (samo plodove voća i povrća, a nikako meso) na žrtvenik.
Sazvežđe Peruna povezuje se sa znakom škorpije, a zaštitnik (vladar) je Perun Gromovnik. U borbi između Peruna i zveri Skiper, Perun pobeđuje pa dok mu je zver bila pod nogama nudila mu je sva bogatstva ovog sveta da je pusti. Ipak Perun čudovište ubija i baca ga u provaliju. On takođe okreće Točak Svaroga (zvezdano nebo) a u rukama drži munju, a ponekad zmiju.
Sazvežđe Kitovrasa protiče u znaku Strelca, a njima vlada kentaur Kitovras. Rođen je u eri Jarca kada je bog Indra udario buzdovanom u stenu a iz kamena koji se otvorio pojavio se Kitovras i Kvasura. Buzdovan je Indri izlio bog Svarog, pa je prema tome kentaur Kitovras sin Svaroga. Zvezdani lik Kitovrasa predstavlja polu čoveka polu konja koji poteže strele iz luka. Prema "Zvezdanij Knjizi" odapinjanje strele predstavlja kraj ere Jarca i pošetak ere Kitovrasa. jer se strela graničila sa sazvežđem Vodolije.
Sazvežđe Koleda protiče u znaku Jarca, a zaštitnici ovog sazvežđa su Indra, Koledo i Krišna. Sazvežđe Jarca prikazuje lik boga Dije, a karakteristika mu je polu-riblja, polu-jareća (Jarac sa repom Ribe). Boga Dija dojila je nebeska koza Sida, rodonačelnica podzemnih duhova. U Indiji ova boginja se zove Sati (šivina žena), u Egiptu Sida se ogleda kroz boga zla Seta, koga su hrišćani kasnije iz ko zna kog razloga nazvali Satanom.
Sazvežđe Krišnjeg vezujemo za znak Vodolije. Svi bogovi po kojima su sazvežđa dobila imena ustvari vode poreklo od Krišne, koji je izvor svih inkarnacija. Mnogi imaju netačnu informaciju da je Krišna inkarnacija Višnua, što ustvari nije istina. Krišna je adi-puruša što znači prvobitna osoba. Iznad sazvežđa Krišnjeg nalazi se sazvežđe Krilatog Kojna. To je konj Krišnjeg, a naziva se Belogrivia, (u vedama je Hajagriva). Zahvaljujući njemu Krišni je stigao do svoje princeze Rade koju je kasnije i oženio. Pored njegovih kopita nalazi se Labud koji je Krišni ukazao na radinu ljubav. Po grčkom tumačenju ovaj krilati konj je Pegaz.
Sazvežđe Roda vezuje se za zodijački znak Ribe. Dve spojene Ribe simbolizuju dualnost svemira, podela svega na pozitivno i negativno, na svet fizički i svet duhovni. Ove dve Ribe se zovu Java i Nava. Ovo je takođe sazvežđe raspetog Boga, gde boginja smrti Mara razapinje Dažboga na Belogorju (Kavkaz). Nakon raspeća Dažbog se preobraća u Višnjeg Boga. On je praroditelj Slovena. Grci su u ovome videli Andromedu koja je prikivana za stenu čekala da je neman rastrgne. U svakom slučaju Ribe uvek predstavljaju neku žrtvu, pa bilo da je to Dažbog, Isus, Oziris ili Odin, žrtvovanje za dobrobit drugih u uvom sazvežđu uvek je prisutna. Voden, božanstvo mora i okeana takođe se poistivećuje sa ovim sazvežđem.
Iz tog razloga sam odlučio da dam osnovni pregled slovenskih bogova, odnosno planeta i sazvežđa, koje su kasnije Grci prisvojili. Tako mi danas koristimo njihove nazive ne znajući da su oni vezani za srpsku religiju i srpsku tradiciju.
Svarog
Ko je ukrao Zvezdanu knjigu
Planete u slovenskoj astrologiji
Sloveni su od davnina bili poklonici Sunca. Zato i nije čudo što je najveću broj hramova bio posvećen upravo ovom božanstvu. Sloveni su sunce zvali raznim imenima kao na primer, Sura, Horz, Ra, Jarila, Svetovid, Dažbog. Bog Sunca je najstarija ličnost u univerzumu uključujući ljude i polubogove. Njegova ljubav sa Svarogovom ćerkom Volinjom, bila je krunisana sinom Horzom, koji automatski postaje naslednik Boga Sunca. U "Velesovoj knjizi"se kaže da je Bog jedan i brojan, i da zbog toga postoji mnogo likova boga Sunca. Sunce-Dažbog se pojavljuje u liku Lava sa zlatnom grivom. Lav je car među životinjama, a Sunce je car među svim planetama i zvezdama. U slovenskoj astrologiji sunce se smatra božijim okom, a njegovi zraci su ruke koje grle čitav svet. Večno je mlado jer se stalno ponovo rađa, a u isto vreme je i najstarije. Daje snagu, znanje, veličanstvenost, zdravlje i vrhovnu vlast. Sloveni su ga smatrali božijim izaslanikom u našem univerzumu.
Božanstvo koje je vladalo Mesecom zvalo se Veles. On je često bio prikazivan kao Jelen. Veles Lunarni dočekivao je duše ljudi koji su umirali i sprovodio ih je na drugi svet.U Velesovoj knjizi piše
"U noći je Veles hodao Svargom po Mleku Nebeskom. Hodao je u svojoj palati ka Sadava- zvezdi do dveri Irija (raja)"
Duše umrlih prvo dospevaju na Mesec gde ih dočekuje Veles, a nako toga idu na Sunce, jer je lunarni zrak samo odraz sunčevog zraka.
Smargl, bog žrtvovanja, domaćeg i nebeskog ognjišta, takođe je bog lunarne svetlosti. Ipak njegov zadatak je drugačiji od Velesovog. Veles prenosu ljudima zapovesti od Boga, dok Smargl prenosi molbe ljudi Bogu. On stoji cele noći i osvetljava zemlju. Mesec je protivnik Sunca. Uz pomoć Kitovrasa Mesec je preoteo ženu boga Sunca Zoru-Zorenicu, pa se Horz dao u poteru i pronašao Zoru u Mesečevoj palati. Uz pomoć Svarožića Horz je uspeo da preuzme Zoru i vrati je Suncu. Kroz istoriju su se uvek suprotstavljale religije koje su obožavale Lunarni i Sunčane bogove.
U slovenskoj religiji planeta Merkur je poistovećena sa Krišnjem. On je prikriven i tajan bog, isto kao i Hermes, od koga potiče reč hermetizam, odnosno hermetičke nake ili skrivene nauke. Kasnije su Rimljani Hermesa poistovetili sa Merkurom. Krišnji je bio prvi od sinova boga što znači da je bio naj bliži Suncu. Iz tog razloga se Sloveni poistovećuju sa planetom Merkur. Krišnji je prvi ljudima doneo vatru. Poslednji prolaz pred ulazak u svet bogova, pred vratima Sunca, nalazi se na Merkuru. Na njemu ima dosta živih bića gde je između ostalih stanuje cela Velesova družina, Kitovras, Kvasura, Vavila itd. Kitovras ponekad ima zadatak da prevedu duše u druge svetove.
Po staroslovenskoj tradicji Venera je bila Maja Zlatogorka vrhovna boginja ljubavi i plodnosti. Ona je majka za sve stvorene univerzume. Supruga je vrhovnog boga Višnjeg i vezujemo je za ljubav, sklad, lepotu, brak i slično. Rodila se iz cveta Astre, pa je zato neki nazivaju i Astarata ili Ištar. Lada je kod slovena takođe boginja ljubavi i lepote. Ona je personifikacija rađajuće prirode, bujnosti, plodnosti i rađanja. Izuzetno je lepa i skladno građena. Put joj je mlečno-bela i nežna.. Oči su joj boje ljubičice, a usne boje maline i jagode, dok joj je kosa vatreno zlatasta. Od reči Lada Englezi koriste reč lady, što znači gospođa Vesna je takođe božanstvo koje je kod Slovena imalo značenje današnje Venere. Ona je zaodenuta peleronom od pupoljaka i cveća, ostavljajuću za sobom opojni miris. Kada đode njen period godine, kreću povorke lepih devojaka koje su slavile njene moći i obožavali njenu lepotu (rusalke, kraljice, dodole, lazarice i sl). U njenu čast pevalo se i igralo.
Mars je kod Slovena bio Bog Jarila. On je sejao smrt, a boginja smrti Mara je bila pod njegovom upravom. Ona je svojom kosom dokrajčivala smrtno ranjene ratnike. Jarilo je ratnik i zato vlada planetom Mars. Na ovu planetu posle smrti dolaze oni koji su obožavali ovog boga. Bića koja žive na Marsu su ratnici koji žude da osvoje zemlju ili da međusobno ratuju. Oni vole borbu i takmičenja, i od svega najviše u tome i uživaju.
Kod Slovena Jupiter je Perun, odnosno vrhovni bog. Njega su najviše obožavali Srbi. Na ovoj planeti se nalazi i Perunov dvorac, a takođe tu je i njegov sin Dažbog. Kolo Svaroga ipak okreće Perun, a iz "Velesove knjige" saznajemo da je ovo Kolo ništa drugo do Jupiterov dvanaestogodišnji ciklus. Svaka godina ovog kruga ima svoje božanstvo i svetu životinju. Zato se tvrdi da je Perun Jupiter, odnosno da je Jupiter Perun. On takođe drži munje u rukama i baca ih na zemlju. U hrišćanstvu je on Ilija Gromovnik.
Sturna kod Slovena predstavlja Svetovid, a to je upravo onaj koji se kasnije rađa kao Svetogor i postaje car Atlantide. On je takođe Svet-rod, Sat-rod, kod Etruraca je Satre, kod rimljana Saturn, kod Egipćana Set, i na kraju kod hrišćana Satana. On je kod Slovena predstavljao sudbinu odnosno karmu. Njegov tron je daleko od Sunca, a verovalo se da je to put za paklene planete. Iako su Uran, Neptun i Pluton otkriveni relativno skoro, Sloveni imaju bogove koji se poistvećuju sa ovim planetama. Tako je Svarog ustvari Uran, tvorac našeg sveta i neba. Svarga ustvari znači "nebesko kraljevstvo". Stribog se takođe poistovećuje sa Uranom, jer on vlada jakim vetrovima i olujama.
Neptun bi bio Voden, Bog voda, jezera i mora. Arijevski "Vanda" znači voda. Njega su obožavalo mornari i ribari, a hrišćani sa ga kasnije pokrstili kao Sv. Nikolu.
Pluton je kod Slovena Bog Vij, a Rimljani ga nazivaju Vijovis. Za njega se kaže da je odgajio Velesa, a on je upravo onaj koji sprovodi duše kako na rajske (Irij) tako i na paklene planete, odnosno carstvo Plutona.
U slovemskoj astrologiji se takođe predviđa sudbina pojedinca, društva ili države. Da bi se osoba mogla baviti slovenskom astrologijom mora poznavati Zvezdani zakon, koji se zove Prav. Takođe je neophodno poznavati osobine sazvežđa, zvezda, planeta, mitove i predanja. Moralo bi se živeti unutar misterije i u skladu sa slovenskim kalendarom. To omogućava da se živi unutar zvezdanog ritma univerzuma.
Slovenski čarobnjaci i zvezdari (astrolozi), znali su za dvadesetčetvoročasovno, godišnje i epohalno kretanje neba. Poznavali su zodijak i pratili kretanje planida (planeta).
Danas astrolozi primarno uzimaju dvanaest sazvežđa, odnosno ono što je u ravni sa ekliptikom (sunčev put). Sferična slika se skoro uopšte ne koristi, jer su zodijačka sazvežđa podeljena samo zato što leže na putu Sunca. Sloveni su imali specifične proračune za proračunavanje pod kakvom je zvezdom osoba rožena. Svako danas zna položaj Sunca u horoskopu, ali retko ko zna pod kojom je zvezdom rođen, što je po Slovenima izuzetno važno.
Sloveni su poznavali izuzetno komplikovane proračune što ovde nećemo objašnjavati. Npr.nestanak Atlantide se desio kada je Denebola prolazila kroz nulti zvezdani meridijan, odnosno kada su se sreli Svetogor (Devica) i Perun (Lav). Tada je pomorsko carstvo nestalo pod vodom.
Koledo je dao ljudima kalendar kada je Poluks (Kupala) presecala nulti meridijan, jer je zvezda Kupala povezana kako sa Blizancima tako i sa Rakom. Nakon proračunavanja dobija se 6530. pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.
Iznad azurnih obala Crnog mora u hramovima grada Suroža obožavano je božanstvo Sunca. Sloveni ovo more nazivaju Suroškim morem, a grad Surož bio je izuzetno bogat, pa su mnogi brodovi često uplovljavali u njegovu luku. Tu su bili usidreni mnogi brodovi kao na primeri grčki, persijiski, etrurski, egipatski. Ipak grčki brodovi ovde nisu uplovili radi trgovine, već su se sa brodova iskrcali ratnici.Grci provaljauju u hramove, ruše božanstva i iznose dragocenosti koje su ovde bile enormne. Puno knjiga, zlata i srebra, odnešeno je u Grčku. Tako su u jednom momentu Grci zauzeli ovaj grad. Među izuzetno vrednim stvarima koje su ukrali je i posuda sličnoj onoj koja se nalazila u Retri sa crtežima i figurama nebskih sazvežđa drevnih slovena.
Grci su se trudili da odgonetnu značenje zvezdanih bogova i onoga što je iznad njih bilo napisano, međutim slovenska nauka je za njih najvećim delom ostala nerešiva mistrerija. Nakon toga oni su dali svoja tumačenja slovenskih sazvežđa i božanstava. Onda su prekrstili slovenske bogove u grčka imena i od tada datira grčka mitologija. Ipak stari grci su govorili da su sveto zvezdano znanje dobili od Hiperborejaca sa severa, kako su nazivali slovene. Sve se ovo dogodili negde oko 4.veka pr.n.ere.
Najstarija knjiga koja sadrži znanje o zvezdama naziva se "Zvezdana knjiga Koleda" Stari sloveni su ovu knjigu dobili od boga Koleda (Krišne). Ovde se nalaze pesme o stvaranju sveta, i svemu onom što je potrebno za astrološku nauku. Bog Koledo preneo je ovu nauku o Velikom Kolu, i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Prema tradicionalnim astrološkim proračunima ovo se poslednji put dogodilo oko 6530. god. pr.n.ere. Kasnije su mudrac Brag i njegov sin Usenj prenosili dalje astrološku nauku.
Da su astrološkim znanjem sloveni odlično vladali ne svedoče samo zapisi i legede, već i ostaci drevnih opservatorija na severu i južnom Uralu. Tokom ekspedicije E.S.Lazareva i V.N.Dimina na planini Ninčurt u blizini jezera Sejd, otkrivene su ruševine paleolitske astronomske opservatorije koja je sagrađena u međuledenom dobu, dok je na južnom Uralu pronađen grad hram Arkaim koji je u isto vreme sagrađen kao kalendar i opservatorija.
Prema slovenima centar neba je Polarna zvezda oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga oni nazivali Kolo Svaroga. Tu se nalazi put koji vodi ka božanskim svetovima. Upravo u ovoj tački nalazi se vrh planine Alatir, u vedama poznata kao Meru planina. Na njenom vrhu nalazi se stablo jabuke sa zlatnim plodovima, a onaj ko uspe da ih okusi postaje vladar sveta. Oko ove jabuke kreću se sazvežđa Mali i Veliki Medved.

[DEDA-EU]

BIZARNO : VANZEMALJCI OSKRNAVILI KRAVU

Uspaničeni farmer iz argentinskog grada Puelčesa pronašao je svoju kravu potpuno osakaćenu, a veruje da je ovaj ubilački čin delo vanzemaljaca.

Prema njegovim rečima, nepoznati leteći objekti već mesecima kruže iznad ovog područja.

- Još od aprila neprestano viđamo NLO. Moj sin i ja smo nedavno videli ogromnu letelicu, čija je svetlost bila toliko blještava da se noć pretvorila u dan – rekao je ovaj farmer.

On i njegove kolege su užasnute, jer se plaše da će neko ponovo da ubija stoku.

Naime, tamošnji farmeri strahuju da će se ponoviti talas ubistava iz 2002. godine, kada je u devet pokrajina, za samo godinu dana pronađeno oko dvesto životinja sa odstranjenim unutrašnjim organima.

Svoje strahove da se radi o delu vanzemaljaca farmer potkrepljuje činjenicom da njegovi psi nisu želeli da se približe kravi, a kada je pokušao da odvuče leš kolima, konj je pobegao glavom bez obzira..........

| SrbijaNet |
 01 jul 2009

[DEDA-EU]

http://www.light-weaver.com/slide2/a.html

[DEDA-EU]

Predpostavka kako će izgledati čovek kroz 2768 godina,
usled raznih klimatskih promena i uticaja istih na ljudski rod.

[DEDA-EU]

Ostaci skeleta praistorijskih životinja koje holandski ribari vade iz predela severnog mora za koje se predpostavlja da je nekada bilo kopno jer su životinje,kopnenog porekla

[DEDA-EU]

JEDNA INTERESANTNA PRICA KAKO SMO POSTALI:

Prvo da kažem da ima nekih neverovatnih građevina u svetu koje pokazuju da su neki neverovatni ljudi  davno postojali. Nama je rečeno da su samo primitivni ljudi  ziveli u to vreme. Naročito što oficialno mišljenje istoričara i arheologa, pokazuje da oni svoje priče kroje, zovu ih dokazane potvrde, i jednostavno ignorišu dokaz da nisu u pravu.

Neko ko se ne slaže sa oficialnom pričom istorije, je izolovan od svih drugih,koji su ili glupi ako stvarno veruju ili smatraju da su im reputacije bezbednije i da će lova i dalje da stiže ako se slože sa zvaničnom pričom. Svugde na nasoj planeti ima fantastične strukture izgrađene pre hiljade godina, sa tehnologijom koja je bolja od sve ove koju sada imamo. Ovo sve potiče od napredne rase koja je živela sa primitivnom populacijom.

Ova rasa se opisuje kao “the gods” ili bogovi u starom testamentu, ili stari zavet. Kada se reč bog upotrebi u starom zavetu, ona je ustvari prevod reči koja znaci vise nego jedan ili (plural) na engleskom. Znači ako su ti “bogovi” postojali davno, mogu da se objasne neke velike misterije za koje istoričari nemaju odgovor. Može da se objasni i zasto ranije civilizacije kao što su Egipat i Sumer ili (Shinar) u bibliji počele sa vrlo naprednim znanjem, i onda propali. Ta visoka tehnologija koja je postojala j izgubila se kod vecine ljudi.

U svakoj kulturi u svetu se priča o starim pričama i knjigama koje opisuju “bogove” koji su doneli naprednu tehnologiju.

Moglo bi se i objasniti kako je ta stara rasa imala i fenomenalno znanje Astronomije. Ima bezbroj legendi svugde u svetu o vremenu zvanom “Zlatno Doba”koje je bilo unisteno u kataklizami i“pad čoveka”.
Grcki poetičar Heslod je opiso svet pre”pada” Najopširnije price o naprednoj rasi su u desetina hiljada glinskih ploca nadjenih oko 1850 God. u Nineveh, ili glavni grad Assyrije iz starog doba. Ovo je blizu današnjeg grada Mosul u Iraku. Druge su se stvari isto našle ovde što se nekada zvalo Mesopotamia. Sumerski narod je ovde ziveo pre Hrista i ove se ploče zovu Sumerske ploče.

Pa zašto se onda još uvek ignoriše ovo otkriće? Najpoznatiji prevodilac tih ploča je naučnik i autor Zecharia Sitchin koji zna čitati dosta jezika. Neki naučnici tvrde da je on upotrebio kasniju verziju Sumerskog jezika da bi preveo raniji jezik, pa zato mozda nije sve 100% prevedeno. Neke interpretacije su pod znakom pitanja. On, a i drugi potvrđuju da Sumerska civilizacija je bila “poklon od bogova” koji su fizički bili živi i živeli sa njima.Ploče ih nazivaju An.Unnak.ki i Din.Gir

Stara knjiga zvana Book of Enoch, ili knjiga Enok (verovatno ima i drugo ime) isto o ovome piše, i naziva bogove “oni koji gledaju “ili “the Watchers”. Egipćani su isto dali svojim  bogovima ime Neteru, ili oni koji gledaju.

Zecharia Sitchin kaže da ploče opisuju kako su Anunnaki došli sa planete zvana Nibiru, i da su je Sumeri zvali Tiamat. Drugi naučnici kažu da su Sumeri  videli Drako sistem zvezda koji je bio u obliku kao zmaj, pa da su to nazvali Tiamat. Ove ploče pokazuju solarni sistem naših planeta u svojim tacnim pozicijama. Opisuju planete Neptun i Uran na način koji smo mi tek pre par godina potvrdili. Najinteresantnije je kako opisuju stvorenje čoveka, ili homo-sapien.

Sitchin kaze da su Anunnaki  došli na našu planetu pre 450,000 godina, da bi sakupljali zlato u današnjoj Africi. Glavno mesto je bilo u današnjem Zimbabveju,i to mesto su Sumeri zvali AB.ZU. Anglo-americka korporacija je našla dokaze da se zlato uzimalo iz Afrike pre oko 100,000 godina. Zlato koje su uzimali odavde  odnosili  su na njihovu planetu.

I oni su imali neku vrstu radničke klase. Tvrdi se da  se ta radnička klasa suprostavila elitnoj klasi i da je onda  došlo do kreiranje nove radničke klase. Kaze se da su pomešali Gene, i da smo mi tako ustvari postali. Današnja nauka govori o neobjašnjivom napredku  naše fizičke forme u odnosu na period od oko pre 200,000 god.
Niko neće da kaže zašto i kako.  Prethodno fizičko telo koje smo imali  se zvalo homo erectus, pa smo onda postali homo sapiens. Biolog Thomas Huxley je pričo o ovome. Dokaz pokazuje da je homo erectus ili prvi covek  postojao pre 1.5 miliona god u Africi. To je trajalo više od milion godina i onda dramatično smo se promenili i postali homo sapiens, i onda je došlo do još jedne promene pre oko 35,000 god,kad smo dobili ovo telo koje sada imamo.

Ева (Ianna)

Sumerske ploce imenuju dvoje ljudi koji su nas kreirali.

Zovu se Enki i Ninkharsag. Jedno je muško, jedno žensko. Ninkharsag su zvali mammi, i dakle potiče reč majka. Ime za Ninkharsag  se menjalo sa civilizacijama, pa je postalo Semiramis, Isis, Barati, Diana, i Marija. Dok su ova bića sa druge planete eksperimentisala  šta da kreiraju, stvarali su ljudsko-zivotinjske hibride i bića sa deformacijama.  Sumeri pišu kako  se prvi covek zvao LU.LU. Ovo pokazuje da je bibliski Adam.LULU  bio genetski hibrid, zvani homo erectus sa genima od takozvanih “bogova” Ženska verzija je isto bila stvorena. Zbog ovih dokaza koji su nađeni u Sumeru, tvrdi se da je biblija i simbolički jezik iz biblije  uzet i da je napravljena fantastična priča, a da je originalno značenje  iskrivljeno. Genesis i Exodus (ne mogu ovo prevesti, ali je uglavnom priča kako smo postali) su pisali Leviti kad su došli u Babilon oko 586 god pre Hrista.

Evini potomci(Inanna's Descent)

Babilon je u bivšim zemljama Sumera, tako da Babilonci ili Leviti su znali o Sumerskim pričama. Na Sumerskim pločama piše se o E.DIN, u našim sadašnjim knjigama se piše o Edenovoj bašti (možda je ovo loš prevod) gde su Adam i Eva bili. Sumerske ploče govore o kralju Sargon da je nađen kao beba u košari niz reku. Naša knjiga o Exodusu govori o Mojsiju (moses) da je na isti način nađen. Naša knjiga Genesis kaže da bog (bogovi) su napravili prvog čoveka Adama od “prašine i od zemlje” i da je onda uzeto njegovo rebro da bi se stvorila Eva. Prevod “prašine od zemlje” je od hebrejske reči TIT,a to je od Sumerske reči TI.IT koja znači “to što je sa životom”Adam nije  onda stvoren od zemlje, nego od živih ćelija. Sumerska reč Ti, znači rebro i život i izgleda onda da možda prevod koji mi imamo nije tačan. Eva znači “ona koja ima život” i nije stvorena od rebra nego od toga “sta ima zivot”ili žive ćelije. LULU/Adam je postao od ženskog stvorenja iz Abzu, Afrike. Naučnici pokazuju da homo sapiens potiče iz Afrike.

Afrika je ključ razumevanja za sve ovo, ali je naučnici ignorišu. Credo Mutwa, je Zulu sanusi, ili kako ga oni zovu Shaman. On je jedan od samo dva sanusi koja su ostala u južnoj africi i neki tvrdue da je genije od čoveka.

On je čuvar starih znanja Zulu nacije. On je pričo o africkoj tradiciji i o rasi bica sa zvezda,koja su se pomešala sa nama i stvorila rasu ljudi koji su bili pola/pola. Ova rasa je postala kasnije kraljevski vladari iz staroga sveta. Sumerske ploče i kasnije Akadijske priče daju imena i hierarhiju Anunnaki. Otac tih “bogova” je bio An, Antu je bila njegova žena. Oni su poslali dva sina da razviju ovu planetu. To je bio Enki, koji nas je stvorio, i Enlil.

Ploče objašnjavaju kako smo dobili od Enki moć da se razmnožimo i da je populacija postajala sve veća i veća. Enlil i Enki su se borili jedno protiv drugog. Indijske knjige zvane Vedas potvrđuju ovo. Jedna bitka je bila sto mi znamo kao biblijsko unistavanje Sodoma i Gomorra. Sumerske ploče i pričaju o velikoj poplavi i kako su Anunnaki napustili planetu sa svojim letećim spravama.Tada su polarni delovi promenili mesto. Sada se priča da će se ovo mžzda desiti opet 2012 god.Uglavnom u ono vreme su nestali Atlantida i Lemuria.
Piramidi pod vodom su nadjeni oko Bimini, blizu Bermudskog trougla. Fizičari tvrde da Mars imo klimu kao što je nasa. Bića sa Marsa su napravila piramide i tamo. Da, za one koji neznaju,postoje piramide i na Marsu,samo sto se ljudima to ne govori. Pošto je bila velika kataklizma, Mars je bio uništen, a i naša planeta isto tako. Nisu svi Marsovci uspeli da pobegnu, pa oni koji su preživeli ,ostali su bez njihove napredne tehnologije

Oni su preziveli sa malim brojem naših ljudi, pa su onda morali da počnu da grade sve od početka. Oni su postali visoko napredna rasa ljudi zvani Feničani (Phoenicians) ili Aryans. Oni su izgradili piramide ovde, i velika piramida  se zvala El-Kahir, sto znaci Mars.

Egipcani su zvali Mars, HorDshr ili Horus Crveni. Sphinx  se zvao Horakhti ili Mars. Oni su izgradili Stonehenge i Avebury u Engleskoj.Po svemu sudeći postojale su nekoliko vrsti ovih bića sa Marsa.  Anunnaki su bili reptili. Stara literatura kaže da je postojala i Zmijska rasa.

 Šta je značaj piramida? Da se razume sta su značile piramide za njih, mora da se prvo uzme u obzir da su oni imali fenomenalno znanje astronomije, astrologije, geometrije, matematike i znanje gde su linije planetarne magnetske sile ili (global energy grid).

Koje napravio Stonehenge u britaniji je znao pitagorinu geometriju pre nego sto je Pytagora rođen.

Ovo mesto je naprimer ogroman astrološki sat, ali sluzi i za transmitovanje i uzimanje energije. Naša magnetna rešetka sastoji se od linija magnetne energije koja se zove ley linije, kinezi su ih zvali meridijani ili zmajevske linije (dragon lines). Gde se one unakrsno spajaju,spirali energije postaju vortex i gde se mnoge linije ovako spajaju tu postoji masovan vortex energije. Ovde se nalaze piramide i sva druga čuda. I naša galaksija je spiralna. Ima jedna tačka na našoj planeti zove se Hartmann Grid ili hartmanova rešetka. Ovde  se 12 linija energija spajaju i idu dole duboko u zemlju. Znas gde je to? Avebury, Engleska! Silbury brdo i West Kennet Long Barrow su još neka interesantna mesta.Još i da kažem nešto što nije povezano baš sa ovom temom na čemu smo a to je da se vrlo dobro razumem u to,što su ustvari od znacajani crno magiski rituali koji se izvode na mestima gde se nalaze ovi gradovi ili rešetke.


Ubaid rasa ljudi, su postojali izmedju 4,000-5,000 god pre Hrista, u današnjem Iraku, sto je čak i pre Sumerske civilizacije. Kod njih su nađene figure reptil-gušter, ali kaočovek. U centralnoj americi je bio Quetzalcoatl,koji je imao krila. Hopi indijanci su isto imali svojeg Baholinkonga. Istočni indijanci u americi su imali Nagas. Nagas je bila rasa demona u Indiskoj legendi. Egipćani su imali Kneph,i da ne zaboravimo da su slike Egipatskih faraona sa zmijama. Feniciani su imali Agathodemon. U voodoo ima Damballah Wedo Credo Mutwa priča o reptilskoj rasi zvanoj Chitauri, i kako oni postoje i danas. Da kažem i da je stari bog Moloch Horridus  isto reptil u čije ime se žrtvuju deca u ritualima.Tvrdi se da mi imamo infiltraciju ovih reptila i da su oni među nama danas.
Znam da će neko kazati,ovo je neverovatno, ali postoji hibridni covek-reptil koji nosi Reptilski genetski kod. Neuroanatomista Paul MacLean kaže da mi imamo nešto što se zove R-kompleks. Pa zato se rađaju neke bebe sa takozvanim repom? Oni koji se razumeju u crnu magiju i invokacije/evokacije, jel znate koga zovete?

Kako izgledaju demoni na slikama? Pola covek pola zivotinja,ili reptil.Hmm, jel kapirate?

Anunnaki su napravili grozne hibride raznih vrsta,i to piše u Sumerskim plocama. Credo Mutwa tvrdi da je žrtvovanje dece jos iz dana kada je postojao stari svet,  ustvari za Anunnaki reptile. Pa kako da postoju toliko raznih rasa ljudi danas? Oni su već imali pomešane rase izmedju njih,pa su se pomesali  i sa nama. Zato imamo razne boje kože i oblike.
Neverovatno jel da?A ko kaže da je nemoguće? Glavne lokacije gde su Anunnaki, od kojih su se pojavili Aryani oko 4,800 god pre Hrista, su bile planine u Turskoj, Iranu i Kurdistan.

Odavde su hibridi civilizovali Sumer, Egipat, i Babylon. Iz Caucasus planina (današnje Čečenije, Gruzije) su dosli dosta hibrida čovek-reptil. Naučnici kažu da ova regija ima veliki broj Rh-negativnu krv.Velika promena  se desila od vremena Ubaid kulture i Sumerske kulture, jer “bogovi” kojima su se molili Ubaidi su bili mešavina guštera i čoveka, a Sumerski su više licili na čoveka. U Genesis 6:1-4 je jedan interesantan citat. Sitchin tvrdi da ovo nije pravi prevod od Sumera.

Dagon
Ogromna rasa kao sto je Goliath u bibliji,je ustvari hibrid. U Etiopskoj Kebra Nagast piše  o bebama rodjenih od ljudi i “bogova”. U knjigama, Book of Noah, i Book of Enoch opisuje se Noah.  Noah je  stavio sve razne životinje u veliki brod u vreme potopa/poplave Noah je bio hibrid. Opis njegov je opis naših vanzemaljca.
U Shahnemeh, ili knjigu kraljeva, o istoriji Irana, koja je pisana 1010 god posle Hrista, opisuje se rođenje bebe Zal sin od kralja zvani Sam.Otac  se zaprepastio njegovom izgledu.Isti opis kao Noah. Zal  se oženio sa Rudabeh, ćerku od Mehrab, koji je bio kralj Karbula i krvna linija od zmijskog kralja  Zahhak, koji je 1000 god vladao Iranom. Ovo je bila reptilska krvna linija. Sad vratite film unazad. Jel sam vam reko za Eki i Enlil, 2 brata,  jedan nas je napravio. Enki je imo zmijski oblik i njegov amblem je bio 2 zmije omotane. Simbol se zvao caduceus. Gde se nalazi taj simbol danas? Pa koji vam je simbol u modernoj medicinskoj profesiji? ISTI taj.

Nacisti su znali istoriju u vezi reptila.

Zato su bili opsednuti sa “Master Race” koje su nazvali Aryans. Ime Iran potice od Airy-ana ili Air-an koje znači zemlja Aryas ili Aryana.Iz spisa koji su nađeni u Crnom moru Postoji opis princa noci ili kralja zla (Belial) da je kao zmija. Zar nije Evu namamila zmija, koja se ustvari zvala Gadreel.

Knjiga Enok je zabranjena od Katolicke crkve, jer nisu hteli da priznaju da su andjeli imali fizicka tela i da su bili medju ljudima Ti andjeli su ustvari hibridi. Tema o palim anđelima koju su dali kao zabranjene tajne ljudima može se naći u knjizi Enok. Priče o Azazel, Shemyaza, Prometheus. Glava Azazela koji je bio pali-anđeo reptil simboliše se sa preokrenutim pentagramom u Satanizmu.

Mislim da sam vam pisao dosta. Napisao sam ono sto sam smatro da je ok da napišem, ima još mnogo koješta. Poenta nije dali vi verujete u ovo ili ne. Poenta je da razmišljate, jer ovo nije izmisljotina.

Mayan Prophecies and Calendar

[DEDA-EU]

Feathered Serpent Deity in Mesoamerica

Feathered Serpent head at the Ciudadela complex in Teotihuacan

Vision Serpent depicted on lintel 15 from Yaxchilan.

[DEDA-EU]

[DEDA-EU]

 

[tatoo]

LJUBAVNI TORNADO

[DEDA-EU]

http://cliptank.com/PeopleofInfluencePainting.htm

Odlaskom na original i klikom na određenu ličnost otvara vam se biografija te ličnosti

[DEDA-EU]

[DEDA-EU]

http://vids.myspace.com/index.cfm?fuseaction=vids.individual&videoid=53958283

[DEDA-EU]

 

Колодец Chand Baori

Построенный еще в 10 веке в Индии этот колодец явился практическим решением проблемы водных ресурсов в районе. Сухой климат заставляет местных жителей рыть глубокие колодцы для надежного источника воды, которая будет в течение всего года. Глубина Chand Baori составляет 30 метров и имеет 13 этажей и 3500 ступенек. Призраки построили его в одну ночь. Это по легенде. Кто бы его не строил, но выглядит интересно!

[DEDA-EU]