У Књизи о Јову, Бог каже своме слуги: “Знаш ли ред небески? Можеш ли извести Мазарота на време”. Вулгата преводи Мазарот као Луцифера а Септуагинта: “Можеш ли довести Мазарота на време и довести Вечерњачу (Венеру) држећи је за њену дугу косу”.
Исаија (гл. 14,12) каже: “Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина? како се обори на земљу коју си газио народе”. Венера у народу је позната као звезда Даница, кћер зорина и као што видимо имала је косу – као све комете.
Могло би се закључити, да су две реке – Нил и Фисон истицале из Средоземног мора. То би значило да је ту, пре потопа, морало бити копно. Реке су текле ка југу планете, онако како нам их описује Мојсије. Између библијског Едена и Сумера имамо потоп. Догодио се 1656. год. од стварања света.
В. Вистон, Њутнов наследник на Кембриџу, а Халејев савременик, израчунао је да је комета, која се појавила л680. године после Христа, раније се појављивала у терминима од 575,5 година. У једном од својих пролаза, изазвала је Библијски потоп на Земљи! Зато је могуће, да је уметник – приказујући, на глиненом цилиндру, космато божанство са два лица, мислио на комету о којој говори В. Вистон.
Приказ на глиненом цилиндру нам говори да су две реке – Гехон и Фисон, истицале из дела копна, где је после потопа настало Средоземно море и прекрило изворе тих река, а да је потоп изазвала – комета.
Трагаћемо даље да поткрепимо наше сазнање.
Највећу бригу треба посветити тумачењу уметничких дела из најдавнијих времена. Она су богата порукама. Да видимо шта има на једном рељефу на глиненој плочи из сумерског периода.
Ту су две реке. Оне оивичавају море, а у мору је пет слика. Четири представљају рибе – од којих су две угинуле. Једна слика представља биће које има главу човека а тело рибе.
Ево, овде (опет) имамо две реке. Овај приказ јасно указује на две реке, чији су извори нестали у дубинама мору. Између двеју река, аутор је насликао море и у њему поменуте фигуре. (Биће – пола човек пола животиња означава атом живота). У случају када је тело рибе а глава човека – у питању је Бог Дагаон. Он је најомиљеније асирско-вавилонско божанство водених дубина. Најчешће је приказиван са телом у виду рибе (даг = риба). Овај приказ нас упућује на размишљање, да је између тих двеју река створен људски живот. Две живе рибе – говоре нам да сада ту живе водене животиње. Две угинуле рибе указују на неки помор животиња на том простору. Аутор овог приказа јасно нас упућује, на место где се налазио Рајски врт у којем је по Библијском предању започет живот. Приказ нам говори да је Рајски врт лежао између две реке – Гехон и Фисон и да је ту сада море.
Амерички истраживач Роберт Сармаст је пронашао у Средоземном мору, на дубини од 1,5 км, озидани врх брда у дужини од 3 км. Налази се између Кипра и Сиријске границе и то 80 км, југоисточно од Кипра. Истраживач Сармаст и његова екипа мисле да су пронашли Атлантиду. Моје мишљење - судећи по многим старим текстовима, да су пронашли нешто много, много значајније – Библијски Еден.
Упознајмо Нил. То је једина река на планети с које не дува хладан ветар. У “Херодотовој историји”, у делу где говори о Нилу и његовом изливању, спомиње Хомеров текст: “По њему, то долази отуда што Нил извире из Океана а Океан тече око целе Земље. Овај господин који прича о Океану, залази у мрачно царство бајки и не даје могучност да га побијамао. Ја бар не знам ни за какву реку Океан; и верујем да га је измислио Хомер, или неки други песник, и унео у песму”.
Река Тигар која протиче кроз Багда
Океан – по Хомеру је велика река која тече око Земље и мора; она је извор свега што постоји. Хектај из Милета (око 500. год. пре Х.) историчар и географ, помишљао је да - Океан представља везу између Фахса и Нила. Касније су то Индијски и Атлански океан.
Из овог текста можемо закључити да је Хомер био у праву. Уколико је Нил извирао из дела копна где се сада налази Средоземно море, свакако да је онда Нил река која повезује, преко Средоземног мора све океане. Ако је Нил истицао из копна, где је у потопу 1656. године од стварања света, настало Средоземно море, онда смо нашли и разлог годишњих изливања Нила. Када се корито Нила почне пунити на југу Африке из планинских предела и када та вода крене према северу - до Средоземног море, тада у делти Нила долази до судара два тока. Оног који долази са југа и оног који извире из Средоземног мора и који је много снажнији. Знамо како на мора и океане утичу Сунце и Месец својом привлачношћу (гравитацијом). Вода с југа, не могавши да се улије у Средоземно море – излива се по копну. Из овога произилази да је Нил повезан са свим океанима. Овим сазнањима, добили смо одговор за тајну - Нилових изливања.
Херодот се трудио да докаже веродостојност приче, по којој је Египат постао наносом реке Нила. Његова претпоставка није без основа ако знамо ово о Нилу и разлогу његовог изливања.
Све нас упућује, да Средоземног мора пре Потопа није било и да се формирао у Потопу. Ако је на месту садашњег Средоземног мора некада било копно - из којег су истицале две Еденске реке и на чијем простору се налазио Библијски врт, мора да је било разноврсног живота. Средоземно море, због многих живота које ће сахранити, сигурно у људској свести остаје - као вода смрти. Да ли нам то наши преци негде наговештавају?
Погледаћемо део садржаја у – “Епу о Гилгамешу”
“Кроз Кедрову шуму води пут на Брег богова”.
Кедрова у том делу има само у Либанону. Значи Гилгамеш је ишао из Ура (који је на реци Еуфрат) на север, к” Средоземном мору. Западно од Либанона налази се Средоземно море. На десетој плочи о Гилгамешу, пише:
“Тешка је пловидба преко Светског мора, тежак је пут до Вода смрти. које су пред далеким другим светом.
Како ћеш Гилгамешу, доспети преко мора? Па и ако дођеш до Вода смрти”.
Да је Средоземно море – вода смрти, налазимо у једном од најстаријих епова. Гилгамеш се превози преко Вода смрти до острва, где је живео Утнапиштим. Место са ког се полазило на Утнапиштимово острво налази се, према епу, на ушћу реке.
Када је Павле кренуо на своје прво мисионарско путовање, Селеуција је била лука из које је, са сарадницима, запловио у правцу Кипра (Дела 13,4). Селеуција се данас назива Селеукијех. Лежи 26 км северозападно од Антиохије, а око 8 км северно од ушћа Оронта у Средоземно море.
Из овога можемо извући закључак, да река с које је кренуо Гилгамеш мора бити Оронта. Најближе острво с ушћа Оронте у Водама смрти (Средоземном мору) је Кипар. Могло би се закључити да је Утнапиштимово острво Кипар и да се у близини његових обала налази - библијски Еденски врт, узимајући у обзир глинени приказ из акадског периода и проналазак истраживача Роберта Сармаста.
До сада смо пронашли да су две реке Гехон и Фисон истицале из копна - где се сада налази Средоземно море. За реку Фисон смо закључили да је можда подељена на две реке: Јордан и Ганг, које су остале у свести људи као свете реке. Сада ћемо тражити одговор за подељену реку и зашто Гехон (Нил) сада тече к” северу – супротно од онога како нам говори Мојсије.
У књизи “Ева од јабуке до звезда”, приложила сам географску карту – како је, вероватно, изгледала наша планета пре Потопа?
На Азорским острвима у Атланском океану, постоји једно острво - зове се Острво Пико. На Атлантиди је постојао вулкан Пико Алто и људи су га сматрали носачем неба. Ово име Пико је остало у свести људи, па су се кроз векове индентификовали с овим вулканом. Налазимо га као Божанство, или као име неког од владара. У књизи др Јована Деретића “Нова Вулгата”, налазимо следећи текст: “Код Диодора, имамо следећи податак. Он вели, Нинов брат Пико (Пицус на латинском), ког су звали и Див, био је краљ Италије и држао је запад за 120 година. Пико је имао сина Фауна, ког су звали и Хермес”. Код Римљана, Пикус је Бог птица.
Читајући о раду археолога Шлимана, наишла сам на текст: „Атлантида је у Атланском океану и имам сигурну индицију места“. У међувремену је Шлиман умро, а његов син није пронашао Атлантиду. Тако је Атлантида остала и даље велика загонетка. Проучавала сам карту Атлантског океана, заједно са митовима и дошла на идеју да је Шлиману индиција, вероватно, било острво Пико – које је, по свој прилици, угашени вулкан – Пико Алто. На карти у књизи “Ева од јабуке до звезда”, уцртала сам Атлантиду поштујући Острво Пико – као вулкан “Пико Алто” и мишљења других старих аутора о Атлантиди. Код Платона у “Тимеју” 21 сс , “Критији” 108 Д. У овом последњем спису, Критија приповеда о некадашњој силној држави на острву Атлантида у Атлантском океану - одмах иза Херкулових стубова, којој није одолела Пра-Атина, уређена по узору Платонове идеалне државе. То острво је, после страховитог потреса, потонуло - у једном дану. Платон каже да је Солон ову причу испричао Критији старијем, а да је то дознао од учених свештеника у Египту.
На месту данашње мароканске Сахаре, налазило се језеро Тритон. Од Атлантског океана, језеро је било одвојено само једном планинском превлаком. За Хераклове стубове – данашњи Гибралтарски мореуз, постоји навод у легенди, да је Херакло раскинуо стене које су спајале Европу и Африку и тако спојио Атлантски океан и Средоземно море.
Проучавајући митове, уочила сам да постоје два главна Бога - Сунце и Јупитер, ређе Сатурн. У разним културама имају различита имена, али: или Сунце или Јупитер (како код којег народа) су прародитељи свих других Богова. Озирис је стари египатски бог. Припадао је првом кругу богова. То је, у ствари, Сунце – са својом плодотворном силом. Највише вавилонско божанство је – Бел (Сунце). Њега су Хелени изједначавали са Зевсом. Зевс је краљ богова и људи - бог неба и творац свих природних појава, нарочито грома и муње. По миту, сазвежђе Орла је постало тако што је птица орао помагала Зевсу, носећи му муње - док је он убијао Титане. Као награду, Зевс га је поставио - као сазвежђе. На многим заставама је слика орла. Симболише много тога код народа и држава – бели орао је и у грбу Срба. Најмање сазвежђе на небу је Лабуд, с површином од 68 квадратних степени, за разлику од највеће (Хидре), са 1303 квадратних степени. Лабуд се може лако уочити по препознатљивом крсту. По једном миту, Лабуд је Зевс - само прерушен, да би завео нимфу Немезис. Вероватно из астеризма овог сазвежђа, крст је многим народима постао симбол божанства.
Зевса у многим културама, налазимо с муњом у руци - тада је он Јупитер. Дионисис је био син Зевса и Смеле. Артемида је кћи Зевса и Лете и сестра Аполонова. Хера - жена Зевсова, родила му је: Ареја, Хефеста, Хеба, Илитију, итд.
Сада ћемо видети шта каже астрономија. Да ли ту можемо наћи одговор зашто су Јупитер и Сунце проглашени боговима код старих народа. Зашто су их прогласили за богове - који рађају богове?
Моћни вртлози на Сунчевој површини избацују ужарене гасове у великим протуберанцама. Тај огромни материјал се опет враћа Сунцу, при брзини већој од триста осамдесет четири миље у секунди. Ако се материјал, при параболичном кретању бржем од триста осамдесет четири миље у секунди, не би вратио на Сунце, постао би периодична комета. Нешто слично се дешава и на Јупитеру. Једна легенда нам говори како је Јупитер родио Атину (Венеру) из своје главе.
Народи који су схватили да им Сунце и Јупитер шаљу комете - које изазивају катаклизме на Земљи, морали су да их прогласе боговима, верујући да их могу, обожавањем, умилостивити.
Једна од оваквих комета је направила Библијски потоп на Земљи, 1656. године од стварања света.
Сви делови наше планете се окрећу истом угаоном брзином. Уколико би јој пришла комета величине Месеца или Марса, њихове атмосфере би се дотакле. Тад би дошло до поремећаја угаоне брзине оних делова који нису у чврстом стању (вода и ваздух). Ј. Лаланд је израчунао да би комета чија је глава величине Земље на удаљености од 13.290 лиеус, односно четири пречника наше планете, подигла воде океана у виду плимне висине 2.000 тоисес, односно око четири километара. То би довело до урагана и плимних таласа, који би потопили све на Земљи. То се вероватно и догодило у време Потопа.
Атлантида, на којој је тада било много вулкана, лежала је на великим тектонским плочама. Простирале су се од севера до југа. Када се вода подигла, тектонске плоче су се помериле – Атлантида је морала потонути. Тада вероватно није издржала ни планинска преграда која је делила језеро Тритон од Атланског океана. Изливањем језера Тритон и од потонуле Атлантиде, ниво воде у Атлантику мора да се толико повећао и кроз Херкулове стубове пробио, па створио Средоземно море. Тада море прекрива изворе наших Библијских река – Фисон, Нил и Еденски врт. Вероватно је тежина Средоземног базена притисла Афричку плочу, к северу и тада Нил добија други ток – с југа на север.
Библија говори - да је висина воде била 15 лаката виша од највиших планина. Морске животиње нису требале бити заштићене у потопу, али је стихија и њих усковитлала. Морске струје допиру од 300 до 400 метара у дубину, али у слојевима стена и угља, могу се наћи животиње које живе и на већим дубинама – брахиоподи, трилобити и други. Када се стихија смирила, понесени материјал се полако таложио. Природно је да су најтеже животиње прве потонуле, а за њима оне лакше. Овакво слагање је довело касније до забуне, јер се веровало да су животиње пронађене у најнижим слојевима и најстарије. Нађени фосили у вишим слојевима су остављали утисак да су поједине врсте животиња тако настајале и живеле на Земљи. У Алпима се могу наћи фосили у свим могућим редоследима, па и обрнутим. То је знак да је ту дошло до таложења у немирној води. Остаци фосила не могу бити доказ редоследа живота на Земљи, јер су помешани вртлозима потопа. Фосили се стварају само у тренуцима изненадне катастрофе, где се понесе маса материјала и затрпа све живе животиње. Када животиња угине, не постаје фосил, него једноставно иструне, а разне рибе испливају на површину.
Највећи део Земљине површине, покривен је седиментима. То је доказ да је површина целе Земље, једно време, била прекривена огромном количином воде. Све седиментне стене показују редослед таложења - карактеристичан за покретне воде великих размера.
Ако су Еденске реке по Библији текле од севера к југу, онда је терен с којег су полазиле, морао сразмерно бити виши у односу осталог тла. Зато, све што се наталожило касније је, отицањем воде, отишло к нижим пределима. Највише у правцу Персијског залива и Каспијског језера и зато су ту највећа налазишта нафте. Читави ланци великих планинских масива се могу видети на јужној и северној обали Средоземног мора, источној обали Тихог океана и на западној и северној обали Индије. Која је то силина ветра која је тек житки формирани муљ, потиснула таквом снагом да се савијао и набирао у данашње Стеновите планине?
Катаклизма оваквих размера мора да је направила и друге промене у конфигурацији наше планете. Када ватра и вода дођу у додир испод површине Земље, ватрена стихија не налази одушка у загревању материјала око себе. Тада настају потреси. Земља подрхтава и надима се у облику валова. Уколико дођу вода и ватра у додир с наслагама стена и руда, долази до великих експлозија - цепања тла и изливања лаве. Ово је тренутак када се јужни део копна Арапског полуострва отцепио и кренуо да плови Индијским океаном. Подвукао се под велики континент, набирајући Хималаје и формирајући данашњи - Индијски потконтинент. Овим цепањем тла (Индије од Арабије), отишао је и део реке Фисон, заједно с ушћем. Тада у Индији, добисмо свету реку – Ганг. Предео око реке Ганг, спаљен је. Онако, како је то могло бити само у потопу, цепањем дела континента. Када сам о цепању Индијског потконтинента од Арабије разговарала с нашим публицистом и књижевником Слободаном Јарчевићем, он је рекао:
Могуће да је све то тако било. Можда је Индијски потконтинент Нојева барка, у којој је спасено на хиљаде земаљских животиња.
Ово је привлачна претпоставка и треба је истраживати.
Арапско полуострво је тада добило садашњи изглед. Када се доњи део копна отцепио (Индија), остатак континента се (Арабија) расцепио на два места – Персијски залив (где се уливају Тигар и Еуфрат) и Црвено море, у којем се формирало Синајско полуострво. Остатак дела реке Фисон, на старом континенту, формирало је ново ушће у Акабском заливу. То ушће је сада једно песковито полуострво - зове се Ноеба. На њега излази суво речно корито из кањона – Вади Ватир. Суво корито реке, која излази из кањона Вади Ватир на Ноеба полуострво, пружа се даље кроз морски залив, према Арабији и има већу надморску висину у односу на околину. Целом дужином, према Арабији – море је у ширини корита једне реке и ту је море много плиће. Овај податак ме је навео да верујем да је то корито, некадашње реке Фисон и да се ту Мојсију отворило море. Ако је тло корита реке Фисон, (чији је део у Средоземном мору) у даљем току остао исти као пре потопа, онда је његова надморска висина од садашњих у просеку 1.700 метара, остала иста. Због разлике у надморској висини, у тренутку катаклизме за време Мојсија, корито реке Фисон остало је суво, јер су се воде повукле у дубље делове копна. (Мојсијев пролаз кроз море, описан је у књизи “Ева од јабуке до звезда”). Један од следећих текстова биће: “Мојсијев пролаз кроз море”
Из горњег текста, закључујемо - да је преостали део реке Фисон - Јордан имао дужи ток, него што је садашњи. Река Јордан, сада се улива у Слано море, а не у Акабски залив.
“Јарден” значи - онај који се спушта. За Палестину и цело ово подручје, највећа и најважнија река је - Јордан. Настаје од четири извора у пределу северне Палестине на падинама Антилибанона. Најисточнији извор реке се налази у печини Панеас и ту вода избија на висини од 330 метара. Најдужа речица од које настаје Јордан је Нахр ел Хасбани и дугачка је 40 км, а извор јој је на надморској висини од 519 м (Вероватно је ова река некада била притока Фисона). После сједињавања свих извора, река се даље спушта према југу у више слапова. Последњи слап је висок 40 м и од њега, река даље тече кроз равницу 12 км. Иза овог тока, долази до моста”Кћери Јаковљеве”, који је најпогоднији прелаз на путу Дамаск – Галилеја. Иза моста, река Јордан креће кроз базалтни кањон, дуг 11 км. Задња два километра, док се не улије у Галилејско језеро, река Јордан тече равницом. После проласка кроз Галилејско језеро, које се налази 208 м испод нивоа Средоземног мора, Јордан постаје река с највећим бројем меандра на свету. (Као што Јордан пролази кроз Галилејско језеро, тако Нил, својим некадашњим током, пролази кроз Средоземно море). Од Галилејског језера до Мртвог мора, Јордан тече равницом 320 км. У том делу, река је широка од 27 до 30 м, а долина кроз коју тече од 8 км до 25 км. Трагаћемо да видимо зашто је ова река доживела - да још једном, после Потопа, буде подељена и када.
Прво ћемо видети шта каже “Библија”.
“У време патријарха, долину Јордана натапала је река и била је као врт Господњи”. Лот, Аврамов синовац, одлучио је да то буде његов дом, па је премештао своје шаторе све до Содоме.
“Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како целу натапаше река, беше као врт Господњи, као земља Египатска, све до Сегора, пре него Господ затра Содому и Гомору. (Прва књига Мојсијева. гл. 13,10).
“Сви се они сакупише у долини Сидимској, која је сада слано море”. (Прва књига Мојсијева. гл. 14, 3).
Из ова два текста јасно видимо да у доба Аврама, када је дошао из Ура Халдејског у Канан, сланог мора још није било. То би значило да је река Фисон, или сада Јордан, још увек имала ток до Акабског залива.
У Аврамовој 99. год. живота, јави му се Господ у равници Мамбарској. Тада му је рекао да ће уништити Содому и Гомору. “Тада пусти Господ на Содому и на Гомору од Господа с неба дажд од сумпора и огња”. (Прва књига Мојсијева. гл. 19, 24). “И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски”. (Прва књига Мојсијева. гл. 19, 15).
Ако је Аврам рођен 1948. године од стварања света а о уништењу Содоме и Гоморе, речено му у његовој 99. год. живота, то би значило да се 2047. године од стварања света, нешто догодило на небеском своду. Те године је настало слано море и тада је река Фисон, или садашњи Јордан, још једном подељена. Од тада се река Јордан улива у - Мртво море. Судећи по Библијском запису, катаклизму мора да је изазвао астероид. Приликом удара, направио је велики кратер и распршио се у комадиће. У настали кратер, уливала се река, а од хемијског састава астероида настало је Мртво море, које је највећа депресија на планети.
Највећи расцеп, који се може наћи на Земљи, налази се у Палестини. Почиње од планине Тауруса у Малој Азији и спушта се поред Либанона долином Јордана и Мртвог мора на Акабски залив све до Мозамбика у централној Африци. Дубина расцепа на најдубљем делу Мртвог мора је око 800 метара. А овакву последицу, несумњиво, може направити само астероид.
Планина Небо је део Абаримских гора, које се у наставку Либанонских, Галадских и Базанских, спушта к југу. На западу се степенасто спушта к најдубљем процепу на Земљи, к Мртвом мору. Небо се понекада назива и Писга а “Писгах” значи - одсечен. Име ове планине, упућује нас, да је планина била одсечена. Овај податак, може бити једна од потврда - да је у том делу пао астероид.
Када смо све чињенице сагледали, можемо рећи да је наше колективно несвесно заиста било у праву. Обе реке: Јордан и Ганг су пођеднако свете, јер су Еденска река Фисон.
Каже се: ако желите разумети Јунга, морате бити јунговац. После овог истраживања, могу рећи: ако желити наћи реку Фисон, морате бити фисоновац. Кант је рекао: “Морао сам утемељити знање да бих нашао место за веровање”.
Ја бих још додала:
- Добро је имати вере уколико се жели утемељити знање.
Река Јордан
Пише: М.М. Славица Шетина