NERAZJAŠNJENE MISTERIJE SRBIJE
NEPROCENJIVO BLAGO BOGA SVETOVIDAPrelaskom iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje, nisu izbrisani svi tragovi starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun • Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti
Poreklo i istorija Slovena još uvek izazivaju brojne spekulacije među istoričarima - jesu li oni starosedeoci Balkanskog poluostrva, ili su nekada davno u migracijama došli iz azijskih prapostojbina; možda i jedno i drugo, to niko sa sigurnošću ne može tvrditi, već sve ostaje na nivou pretpostavki.
Ono što je sigurno jeste da se, kakva god bila istina, u narodu od pamtiveka zadržao određeni broj mitova, legendi, običaja, a među njima i nekoliko misterija koje niko, do dana današnjeg nije uspeo da objasni.
Pominjane legende i mitovi, predanja i priče, koje su prenošene s kolena na koleno uvek su davale svoja tumačenja, ali istina će možda zauvek ostati prekrivena velom tajne.
Prelazak iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje nije izbrisao sve tragove starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun.
To su vrhovna božanstva starih Slovena kojima je pripisavana neograničena vasionska moć. Za Svetovida drevni hroničar kažekako Sloveni veruju da je on Bog nad Bogovima, da su njegova proricanja najizvesnija i da su svi ostali bogovi pored njega, tek polubogovi.
LJudske žrtve
Hram boga Svetovida i ogromno bogatstvo koje je pripadalo njegovom kultu jedna su od nepoznanica.
Kolika je bila vera u ovo božanstvo najbolje ilustruje podatak da Svotovidovom kipu, visokom čak osam metara prinošene žrtve prilikom obreda, što i nije retkost, ali je sigurno zastrašujuća činjenica da je jednom godišnje kockom određivan po jedan vernik koji bi bio žrtvovan u znak neograničene ljubavi prema Svetovidu i želje da plemena koja u njega veruju i dalje ostanu u milosti božjoj.
U gradu Arkoni postojalo je proročište Svetovidovo, slično proročištu u Delfima, kuda su odlazili stari Grci, gde su se slivali Sloveni sa svih strana kako bi im bila prorečena sudbina.
I pored sumnji koje istoričari pokazuju prema ovom delu slovenske istorije, a samim tim i korenima jugoslovenskih naroda, postoje zapisi u kojima je dataljno opisan božanstveni hram i riznica neprocenjive vrednosti, oba posvećena Svetovidu:
"Usred grada bejaše mesto na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po svojoj veličanstvenosti, nego i po idolu koji je u sebi skrivao. Spoljašnjost mu je bila ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom.
U hram se ulazilo na samo jedna vrata, a oko njega bejaše dvostruka ograda - spoljna je bila pokrivena crvenim krovom, a unutrašnja sastavljena iz zastora. U zgradi bejaše grdan idol koji je imao četiri vrata i četiri glave, dve spreda, dve s leđa, tako da može gledati na sve strane istovremeno.
Legenda o Videnu zmajuU Srbiji, na prostoru Svrljiga, podno Gulijanskih planina i Perinatice zabeležena je i danas živi legenda o Videnu zmaju koji otima devojke o Spasovdanu i Đurđevdanu. Ova priča u sebi ima mnogo elemenata koji ukazuju na veru u Svetovida i druge staroslovenske bogove.
Kod sela Gulijana nalaze se i ostaci drevnog prahrišćanskog hrama, ali kom je bogu bio posvećen, nikada se neće znati. Poznati autor Čajkanović smatra čak da je legendarni Marko Kraljević nastao po liku i osobina boga Svetovida.
U desnoj ruci držao je rog spravljen od raznih metala
koji svake godine sveštenik puni vinom".
Gde se nalazila riznica hrama u Arkoni nije poznato, ali predanje kazuje da je njeno bogatstvo i sjaj predmeta koji su je sačinjavali prevazilazilo maštu običnog smrtnika.
Vrhovni sveštenik Svetovidovog hrama bio je moćniji od kralja, jer sveštenik je u direktnoj vezi sa bogom, a kralj i narod zavise od boga. Sveštenici su dobijali jedan deo ratnog plena, jer se smatralo da su njihove molitve i žrtve doprinele uspehu u ratu, tako da je sveštenički sloj bio veoma bogat.
Godine 1868 ustanovljena je komisija koja je trebalo da utvrdi postojanje ovog hrama, da locira mesto na kome se nalazio i da šture istorijske podatke uporedi sa onim u šta se verovalo. Skoro ništa nije pronađeno, niti zasigurno utvrđeno. Ako je verovati starim zapisima to ne čudi.
Uništenje Svetovidovog hrama, kao i čitavog grada Arkone brutalno i bezobzirno organizovao je danski kralj Valdemar 1168. godine,poslavši svoje ljude koji su stanovnicima naredili da idol uvežu konopcima i da ga, oborenog na zemlju, iznesu iz grada i tamo raznesu na sitne komade. Potom su osvajačima morali predati svo blago koje je činila riznica.
Od Arkone nije ostalo ništa. Ali postoji verovanje da se nešto od čudesnog Svetovidovog blaga sakrilo od osvajača, onako kako samo dragocenosti umeju i da u mraku skrovitog mesta čuva jedinu uspomenu na božanstvo u čiju je čast jednom godišnje žrtvovan ljudski život.
Gde je sakriveno Svetovitovo blago nije poznato, ali u opisima poklona koje su, u znak svoje bezgranične vere, darivali podanici ovog vrhovnog božanstva, pominju se zlatni i srebrni predmeti, kućni kipovi od suvoga zlata, ćupovi prepuni dragocenosti, pozlaćene tkanine i još mnogo toga. Da li će ikada nešto od čudesnog blaga biti pronađeno, ili će poput legendarne Atlantide večnost sačekati negde daleko od ljudske pohlepe?
Gde su hramovi?Misterija staroslovenskih hramova, čini se, nikada neće biti rešena. Kako to da nije ostalo nikakvih materijalnih dokaza o njihovom postojanju, osim zapisa koje ostavljaju stari grčki i latinski putopisci?
Pouzdano se zna da su mnoge hrišćanske crkve podignute upravo ne ruševinama tih hramova, ili u njihovoj blizini, što se verovatno činilo u cilju lakšeg preobraćanja pagana novoj, hrišćanskoj veri.
Neki naučnici čak negiraju postojanje bilo kakvih slovenskih bogomolja, dok drugi čvrsto veruju da ih je bilo mnogo. Rukopisi, pak, nedvosmisleno upućuju na njihovu velelepnost i raskoš, kao i na čitav niz rituala koji se izvodio u hramovima.
Oni takođe govore o tome kako su najbitnije momente verskog obreda činili gatanje i vračanje, koje su izvodili sveštenici. Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti.
Žrtve su prinošene uz naročite molitve i to najčešće u praznične dane. Imali su svoje idole, čiji su likovi često sačinjavani od plemenitih metala. U narodnoj pesmi sačuvalo se sećanje u kome kralj opravlja ćerku zmaju i govori joj:
"S bogom pođi, drago dete moje, ne moli se bogu rišćanskome već se moli bogu srebrnome, kojeg ti je sagradio baba - od suvoga i srebra i zlata, ne bi li se na te smilovao, ne bi li te ale izbavio".
Jedini fetiš koji se sačuvao do dana današnjih je krst za koji su Srbi znali još pre primanja hrišćanstva, a koji je kasnije postao osnovni simbol Hristove vere.
Ali zašto su se i kako zagubili dokazi o postojanju hramova ostaje vremenu budućem da pokaže.
Čuda ikone Bogorodice trojeručiceAli priča o Svetoj gori nije ni jednostavna ni kratka. Počela je davno, još pre rođenja Hristovog, kada je na ovoj planini postojao paganski hram boga Apolona. NJemu su dolazili sa svih strana i klanjali se.
Današnji administrativni centar Kareja, u to vreme se zvao Pentapolj, a tu je, radi odmora, dolazio sam Aleksandar Makedonski da se u miru odmara od svojih velikih osvajanja.
U vreme kada je Isus vaskrsao i uzneo se na nebo, Svetu goru obasjala je anđeoska svetlost, te Bogorodica, radi propovedanja nove vere, dobi od apostola zadatak da ode na Kipar. Ali, kada je bila u blizini Atosa, dunuo je jak vetar i njen brod naneo do same obale.
Tu je bilo okupljeno mnogo neznabožačkog sveta, pa ona poče da propoveda i čitav skup preobrati u hrišćanstvo. Predanje kaže da se Bogorodica tada zavetovala ovako: Božja blagodet neka bude na ovo mesto i na sve one, koji ovde žive.
Sve što im je potrebno imaće ovde sa malim trudom izobilno, a nebeski život čeka na njih. Milost sina mojega svagda će biti na ovom mestu do kraja sveta. A ja ću biti zastupnica ovome mestu pred Bogom" . Tako je Bogorodica postala zaštitnica Svete gore.
Sa oltara na tron
Kada je ikona donesena na Hilandar iguman ju je stavio na oltar. Ujutru je pronašao na igumanskom tronu.
Naveče, opet je stavio u oltar sa svim počastima, ali se ujutru ponovilo isto. Iguman potom zaključa manastir i ponese ključ sa sobom.
Te večeri u snu mu se javila Bogorodica sa rečima:
"Nisam došla ovde da vi čuvate mene, nego ja vas". Od tada se ikona ne iznosi iz manastira.
Tvorac ikone Bogorodice trojeručice je Jovan Damaskin, odnosno Sveti Jovan koji je živeo u vreme vizantijskog cara Lava III Isavrijanca, poznatog po tome što je zabranio ikone u crkvama.
Damaskin se protiv takve nerazumne odluke žestoko borio, pa je naređeno da mu se zbog neposlušnosti odseče desna ruka. Posle toga Jovan se molio Bogorodici da mu zaceli ruku i plačući zaspao.
U san mu je došla bogomati koja sa ikone gleda u njega i govori: Evo, ruka ti je sada zdrava, ne tuguj više nego se usrdno trudi kao što si i obećao.
Damaskin je napravio svoju desnu ruku od čistoga srebra i to je, kažu, treća ruka koja se može videti na ikoni.
Prilikom velikog požara na Svetoj gori plamen je zahvatio i hilandarska vrata, a monasi, u brizi za ikonu, pohitali su da je iznesu i spase. Čim je izneta pred plamen, vatra je stala i pobegla u more.
Grožđe koje leči neplodnostO Stefanu Nemanji, odnosno Svetom Simeonu prepliću se legende sa istorijskim podacima. Nesumnjivo je da je bio velik vladar, osvajač i ratnik, beskompromisni borac za državnost Srbije koja je pod njegovom upravom postala moćna država.
Ali, još u vreme njegova života neuki narod je verovao da je on Zmajeviti čovek, da se u njega uvukla, ala i da je stoga proždrljiv.
Za ručak je, tvrdi legenda jeo pečenog vola, u njemu pečenog ovna, u ovnu pečenu kokoš i u njoj pečeno jaje. Jednom je bio na ručku kod svoga sina svetog Save; kada je otvorio usta da jede, ala je zinula, a Sava je dograbio i bacio u more.
Stefan Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odriče svetovne vlasti u korist svoga sina Stefana Prvovenčanog. Zatim prima monaški postrig i postaje otac Simeon. Isto čini njegova žena Ana i postaje monahinja Anastazija.
On odlazi u Studenicu, a Anastazija u Bogorodičinu crkvu u Toplici. Godine 1197., sa sinom Savom, Simeon odlazi na Svetu goru, gde neko vreme žive u manastiru Vatopedu, a nedugo zatim osnivaju Hilandar, manastir posvećen srpskom narodu i monaštvu.
Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad dobijaju od vizantijskog cara Aleksija III carsku povelju na kojoj u vezi Hilandara piše "Srbima na večni poklon". Dobijanjem te dozvole otpočeo je najvažniji period srpske kulture i budućnosti.
Simeon umire 26. februara 1199. godine ispred ikone Bogorodice. Poslednje njegove reči bile su: Hvala Bogu za sve. Sahranjen je pored hilandarskih zidina. Sedam godina posle njegove smrti, sveti Sava dolazi da iskopa mošti i odnese ih u Srbiju radi pomirenja zavađene braće.
Primećeno je tada da iz njegovih moštiju teče sveto miro od koga je kažu, "sva crkva mirisala". Svetogorski monasi su ga zbog toga proglasili svetim Simeonom Mirotočivim.
No, to nije jedino čudo vezano sa Simeona. Kada su mošti odnošene iz Hilandara sveštenici su neutešno plakali.
Iste noći, sveti Simeon javi se u snu igumanu Metodiju i reče kako je potrebno da njegove mošti budu prenete u Srbiju, ali da će za utehu hilandarskom bratstvu ostaviti lepu uspomenu, iz njegovog groba iznići će loza i dok god ona bude rađala i njegov će blagoslov lebdeti nad Hilandarom.
Tako je zaista i bilo - loza je nikla i održala se do dana današnjih, svake godine bogato rađa, iako joj se ne posvećuje nikakva posebna nega, ne orezuje se, niti se prska.
Pored toga ona ima i čudotvorno dejstvo - leči neplodnost. Oni bračni parovi koji nisu blagosloveni decom, a sa verom se maše zrna svete loze, dobiće dete.
Najstarije sačuvano predanje o tome potiče iz 1572. godine kada je neki Turčin doveo svog sina prvenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju decu, pošto je jeo grožđe hilandarske loze.
Danas se na Hilandaru takođe može dobiti čudotvorno grožđe, ili se, na molbu supružnika, šalje poštom.
Šta je sveto miro?Iz moštiju svetog Simeona poteklo je sveto miro, tečnost izuzetno prijatnog mirisa, za koju se tvrdi da ima i umirujuće dejstvo na prisutne. Oni koji su prisustvovali takvom čudesnom događaju tvrde da je osećaj "nebeski". Šta je, u stvari, sveto miro?
Gusta i masna tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Nema pravila kada se to dešava, ali se veruje da je to obično onda kada je svetac, koji je uvek prisutan, zadovoljan i pokušava da obznani svoju dobru volju.
Glavna odlika moštiju iz kojih ističe miro je netruležnost tela, po tome se i kanonizuju sveci u pravoslavnoj veri.
Mirotočivih svetaca ima i kod Grka i Rusa, ali do sada niko nije objasnio o kakvoj se pojavi radi. Da li je to nekakva hemijska reakcija, ili zaista "božji znak" nije poznato. Zvanična nauka zahteva da se ova i slične pojave podvrgnu podrobnom ispitivanju, kako bi se tačno utvrdilo o čemu je reč.
Postoje teorije domaćih arheologa po kojima su sva tela iz kojih je po upokojenju počelo da ističe miro, svojevremeno, odnosno nakon smrti, balsamovana, te su, zbog sastojaka koje se u ovom postupku koriste ostala očuvana, te da je tečnost koja iz njih ističe razultat istog procesa.
U nekim krugovim se još veruje da su se sveti ljudi, za života spremali za svoj put u večnost, pa su se stoga hranili na poseban način, uz bogatu upotrebu lekovitog bilja, specijalnih trava, i samo njima poznatim korenjem, kao i da su mnogo vremena provodili u meditaciji i osami, na čistom vazduhu i mestima koja sama po sebi povoljno utiču na ljudsku psihu i organizam. Svakako, mnogo je spekulacija na ovu temu, ali pravoslavna crkva ne dozvoljava nikakve analize, jer se to smatra skrnavljenjem svetih moštiju.
Velikomučenik sveti knez LazarOsim Stefana Nemanje, odnosno svetog Simeona, mirotočivi sveci su i Vasilije Ostroški i Prohor Pčinjski, a poslednji koji se uvrstio u mirotočive je velikomučenik Knez Lazar čije su mošti, nakon dugog lutanja, od Ravanice do Fruške gore, Sent Andreje u Mađarskoj, ponovo Fruške gore u skrivanja od varvarske osvete konačno pronašle svoj mir u zadužbini Lazarevoj, manastiru Ravanici, nadomak Ćuprije.
Mošti su smeštene u staklenom kovčegu i prekrivene zlatotkanim pokrovom koji je ručno izradila monahinja i najčuvenija srpska pesnikinja Jefimija. Nakon upokojenja u zadužbini, 1989. godine, primećena je fleka na pokrivaču, a prijatan miris raširio se čitavom crkvom u kojoj, sada već sveti Lazar, leži.
Iz njegovih moštiju, nakon tolikih vekova poteklo je sveto miro. Sveštenici ovo tumače kao znak božjeg blagoslova što se jedan od najvećih srpskih sinova konačno vratio onde gde zaista pripada.
LAPOT - UBIJANJE STARACA • Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji više ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već su joj samo na teret • Pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb
Običaj ubijanja starih osoba, zabeležen kod starih Slovena zadržao se u nasleđu srpskog naroda nekoliko vekova, toliko dugo da neka od sećanja sežu i do samog 19. veka.
Nije sasvim jasno ni kako je došlo do ovako morbidnog rituala, kako je uopšte prihvaćen od strane naroda za koje se smatra da su imali visokorazvijenu zajednicu, a još nerazumljivije je da se održao tako dugo.
Narodna predanja su tako živa, slikovita i prepuna detalja, kao da se lapot još juče odigravao na teritoriji Srbije i Crne Gore.
Tvrdi se da u Homolju ovaj običaj nije nestao ni početkom 20. veka, što nije potpuno provereno, ali ako se uzme u obzir da u Homoljskim planinama, neke od porodica koje su živele izolovano, na bačijama, nisu na primer znale da je u toku bio Drugi svetski rat, nije nemoguća ni pretpostavka da su se u takvim slučajevima i stari običaji zadržali skoro do današnjih dana.
Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji više ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već su joj samo na teret.
Najrasprostranjeniji je bio u Crnoj Gori, Dinarskim predelima, Istočnoj Srbiji i Makedoniji. U krajevima oko Pirota, ovaj se običaj nazivao još i "lbot", a zabeleženo je da ga je bilo i u okolini Svrljiga.
Kada bi starac iznemogao, svejedno da li je u pitanju muškarac ili žena, njegova porodica bi odlučila da ga ubije. Ova odluka se objavljivala, tako da je čitavo selo, a nekada i bliža okolina znala gde će se i kada odigrati lapot. Postojali su i glasnici, koji bi prolazili kroz selo vičući:
"Hajde, narode, lapot je (npr.) u kući Stojanovića u selu ..., dođite na podušje!" Porodica bi povela starca, ili staricu na mesto koje je određeno za lapot, a sav okupljeni svet išao bi za njima.
Tvrdi se da su starci bez opiranja polazili, jer se smatralo da ih posle ovog sveta i svih muka u njemu, čeka raj, sa one strane, te se dešavalo da su nekada i sa osmehom koračali ka mestu svoga smaknuća.
"Privilegiju" ubijanja ostarelog oca ili majke, imao je uglavnom najstariji sin, ili neko od dece, ili u drugim slučajevima neko od članova najbliže porodice.
Na mestu egzekucije, pred okupljenim narodom, familija bi motkama, batinama ili kamenjem premlatila starca, potom bi ga bacili u rupu i zatrpali. Bilo je i slučajeva kada se ubijalo sekirom, ali ređe.
U zavisnosti od oblasti u kojoj se lapot vršio bilo je i modifikacija, tako da je zabeleženo kako, pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: " Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb."
Daća za živog
Negde na području južne Srbije bila je određena i starosna granica za lapot. Kada bi čovek doživeo pedesetu, smatralo se "da mu je vreme".
Sakupio bi se narod i poveli bi osuđenog u planinu, gde su ga ubijali kamenjem, a potom, čeličnom kukom vukli do iskopane rake.
Priča se da je maloletni dečačić, kada su se vraćali kući, rekao svom ocu, da dobro čuva kuku, a kada ga je ovaj upitao zašto, mališan je odgovorio: "Će mi treba kad teb' ubijamo".
Lopatom po glavi
Po nekima je izreka "Lopatom po glavi", proistekla direktno iz ovog običaja. Kada je vreme lapota, iz kuće izađe njegov sin ili unuk i viče:
"Lopate, lopate!", što je znak seljanima da treba da se spreme, jer su ponegde stari i nemoćni ubijani lopatama po glavi, i to istim onim lopatama kojima bi ih kasnije i sahranjivali.
Početkom dvadesetog veka, ispričala je gospođa, koja je novodno prisustvovala daći za pokoj duše čoveku koji je spreman za lapot, kako se čitav obred izvodio.
Porodica bi se okupila za bogatom trpezom, gde bi obedovala, a osuđenik na lapot, sedeo bi pod stolom.
Kada ručak bude gotovo, starcu se ostavi nešto hrane da i on jede, a kada završi sa jelom, obuku ga lepo i povedu na gubilište. Ovo se tumači kao daća za nekoga kome je smrt već sasvim izvesna.
U nekim selima oko Svrljiga zadržao se običaj da se na 40 dana od sahrane, u kući, ispod stola, stavi njegova odeća, koja se kadi i koja sve vreme ostaje ispod stola dok se gore jede, što bi možda moglo da ukaže na korene običaja, odnosno prethodno opisanu "daću živome čoveku".
Stari ali mudri
Za vladavine Turaka, jedno vreme je bilo obavezno ubijanje staraca. Narod prepričava da sin koji je jako voleo svoga oca nije hteo da usmrti svoga oca, te ga je krio u podrumu.
Turci su smislili novi "belaj" - kako bi smanjili broj stanovnika izdali su naredbu da svako odere po jedan kamen i kožu donese i pokaže, u suprotnom čeka ga smrtna kazna.
Očajni sin, sišao je u podrum kod oca i ispričao mu o teškoj nevolji koja ih je zadesila a starac ga je posavetovao:
Kada Turčin dođe, a ti mu odgovori da ćeš sigurno odrati kamen i dati mu kožu, ali ga lepo zamoli da ga on najpre zakolje, jer ti to ne možeš da gledaš. Momak je tako i postupio, a Turčin je, videvši o kakvoj se mudrosti radi, pokušao da dozna kako se dosetio ovakvog izgovora.
Mladić je, kažu na kraju popustio i rekao da mu je savet dao otac, a prema predanju, Turci su tada ukinuli običaj ubijanja staraca, jer se videlo da se od starih, iako nema mnogo fizičke pomoći, može dobiti mnogo mudruh pouka.
Ovo je jedna od legendi o ukindanju lapota, međutim istorijski nije potvrđeno ni kako je lapot uveden , niti ima podataka koji tačno utvrđuju kada je i na koji način nestao.
Izvan svake sumnje je da je ovaj običaj bio duboko ukorenjen u tradiciju Srba, Crnogoraca, Makedonaca i ostalih naroda koji su živeli na prostorima tadašnje Jugoslavije, a to potvrđuju usmena predanja čiji je broj zaista zapanjujući.
Takođe postoje i šturi zapisi o tome, ali uglavnom zasnovani na pomenutim predanjima. U zvaničnim spisima, poput Dušanovog zakonika nema ni pomena o ovom običaju.
Autor
Tema: ČUDA....MISTERIJE...i tome slično (Pročitano 278507 puta)