Bravo LjYb@!
Pre dve godine sam bila na izlozbi Dunavski sliv (
http://www.srbijanadunavu.com/galerija.php) i bila sam odusevljena.
Ima jedan lep tekst u Ilustrovanoj Politici o cuvenom
hodacu po oblacima.
Htela sam prvo da postavim samo link ka tekstu, da ne postavljam ovoliki post, ali sam odlucila ipak da ga prenesem u celosti, jer zasluzuje da bude ovde.
Ходач по облацима
Оно што однедавно надлеће села и градове Србије није никакав неиндентификовани летећи објекат, већ јунак ове приче, познати фотограф који, пркосећи разуму, у балону једноседу језди небом и узбуњује народ. Из те наизглед вратоломне авантуре настају слике због којих људи завиде птицама
Снимио Слободан Николић Џони
Често вуче са собом мердевине на расклапање. И иначе, пео се на све на шта се могло: на зид, дрво, кров, оџак, брдо и планину. Летео је авионом, хеликоптером, једрилицом, обичним змајем и оним с мотором, класичним балоном и параглајдером. Понекад је качио камеру под крило летелице, само да је одозго.
- Одувек сам волео да фотографишем с висине, из такозване птичје перспективе - објаснио је Драгољуб Замуровић, наш бивши колега, свакако један од најбољих српских фотографа. - Али, то је увек зависило од неког другог...
Зато је купио балон. И то не било какав! Постао је поносни власник једноседа „Клаудхопера” („Скакача по облацима”), и тако постао члан неформалног клуба власника тих необичних небеских минијатурних крстарица који броји тек двестотинак летача у целом свету!
- Јер, све остало креће се сувише брзо, веома бучно или врло дрмусаво, што није погодно за фотографисање - објаснио је зашто балон, готово као да се правда.
Дружење с птицама
Замур, како га зову поријатељи и колеге, никада неће моћи да досегне славу браће Монголфје, који су се још 1783. године први балоном отиснули пут небеског плаветнила, али ће, свеједно, бити упамћен! Јер, у историју нашег ваздухопловства биће уписан као - први пилот балона (и они су пилоти?!) који је школу летења овим чудом похађао и положио у Србији.
- Школу „Балон сервис”, коју држи Саша Добросављевић, пробни пилот на суперсоничним авионима Војске Србије, похађао сам шест месеци, да бих на крају полагао осам озбиљних испита - хвалио се Замур. - Па чак и метеорологију, што ми се у први трен учинило бесмисленим... Иначе, Саша има фантастично искуство, поседује класичан балон за шест путника и редовно плови небом.
Околина Титела
Идеја о балону рођена је готово истовремено када и она да сними и објави књигу фотографија о дунавском сливу у Србији. И то из ваздуха (да не буде забуне, тај слив покрива више од 92 одсто територије, док преосталих осам отпадају на егејски и јадрански)!
- Делује једноставно, али није. Како нас је мало који летимо тим балонима, немам прилике да разменим искуства с другима, па се често догоди и неочекивано. Тај умањени балон је, иначе, врло покретљив. Има пречник од само тринаест метара и с њим се лако пење и спушта. И врло је прецизан: с њим могу да летим на само десетак сантиметара изнад тла... или воде. А то велики балони не могу јер су тешки и инертни, потребно им је и двадесетак секунди да промене висину.
Иако здрава логика намеће закључак да је најгоре што може да задеси летача балоном неочекивани удар ветра, ствар је обрнута. Најопасније је кад ветар неочекивано - стане!
Воћњак код Кисача
-Балоном се не лети кад је брзина ветра изнад шест метара у секунди. Али, то се зна, постоје подаци на Интернету, а и стално сам у контакту са метеоролошким службама аеродрома „Никола Тесла” и оног у Батајници. Међутим, кад ветар стане, беспомоћан сам. Изнад тла, још и некако, али када се то догоди изнад реке, а гаса у боци имам за само сат летења... у овом случају лебдења, то је безизлазна ситуација.
Већ му се догађало. Због тога је увео један свој изум: на боцу с гасом, коју носи на леђима, закачио је мали мотор какав користе летачи параглајдером, па сада не зависи од ћуди времена и невремена.
- Постао сам много покретљивији. Могу и уз ветар, ако није изнад три метра у секунди. И где хоћу, а не где ме ветар носи.
Са својим „скакачем по облацима”, хвалише се, могао би да лети и изнад 2.500 метара, али се на то није одважио једино због тога што би му горе била потребна и боца с кисеоником. Иначе, би, што да не...
Надничари код Бечеја
Ђердап
Камера уместо кичице
- Ја сам мало лошији фотограф од мојих колега - признао је изнебуха. - Они брзо реагују, виде композицију у трену. И новинар препозна фотографију пре мене. Ја, прво замислим слику, па идем около и тражим је. Зато сам и отишао из „Илустроване Политике” и из новинарства. Ја сам се, заправо, целог живота припремао да будем сликар. И то што сам дипломирао на архитектури последица је компромиса с мојим родитељима. А доцније сам магистрирао на Факултету примењене уметности, на фотографији.
Прича да је у новинама имао изванредне услове, да је радио с дивним људима, да су уредници имали разумевања за његове склоности и дозвољавали му да из броја у број објављује предивне фоторепортаже, али...
- Преломни тренутак је био када су ме позвали из париског „Л’ еспреса” да за њих снимим сарајевску Зимску олимпијаду. И за репортажу на шест страна платили су ми колико сам овде примао годишње. Тада сам се одважио да се отиснем у свет „слободњака”. Да радим оно што умем и волим: да сликам камером.
Та страсна посвећеност сликарству га је и одвукла у висине, јер одозго свет може да сагледа (и сними) дводимензионално. Тек понеки детаљ на његовим фотографијама може да уведе пажљивог посматрача у трећу димензију: стабло на непрегледном пољу, или човек у бескрајној равници...
Нови Кнежевац, где расте алева паприка
За књигу, чији је радни наслов „Србија - мој поглед”, снимио је чак 280.000 фотографија, од чега је девет десетина начињено из птичје перспективе. Онда је направио свој избор и тај број свео на „разумних” 3.000 снимака. У књизи би, иначе, требало да их буде између 150 и 200.
- Замолио сам колеге, Жељка Синобада, вашег уредника фотографије, Игора Рила из „Националне географије”, па Имреа Саба из „Статуса”, Ивану Брезовац и Милана Живковића који су у „Рефоту” и Александра Келића, професора фотографије, да свако од њих направи некакав свој избор... који ће у највећој мери имати утицаја на оно што ће се коначно наћи на страницама моје књиге.
Подсећам га да је његова књига „Србија - живот и обичаји” постала култни поклон, да је мајке шаљу деци која су се скрасила у белом свету, као и да је на поклон добијају државници кад дођу у посету Србији. Неки чак и по две...
- А нова књига ће бити допуна - насмејао се весело на моју упадицу, дајући нам, успут, екслузивно право да из његове будуће монографије објавимо неколико фотографија... по нашем избору.
Сава код Шапца
http://www.ilustrovana.com