МАГИЈА
У току свог постојања човек је развио две врсте односа према невидљивом: мистички и магијски. Мистика је заједница са богом, а магија заједница са природом. Обично се дешава да људи поистовећују ова два односа, што је неисправно. Магија се заснива на веровању у постојање натприродних сила на које човек може утицати како би помоћу њих извео одређене жељене промене које природним средствима не може остварити. Магијски поступак је поступак принуђивања; ту не постоје ни морални обзири, ни поштовање туђе слободне воље, тражи се само корист у овом свету ма и по цену наношења највеће штете другима. Док се у религији признаје зависност од неког вишег бића, дотле се у магији заповеда одређеним силама; човек се не осећа ни као син ни као слуга Божији, већ као суверени, макар и уображени господар света. Магија не признаје да постоји Бог који управља светом; она се заснива на веровању у постојање непознатих, невидљивих, окултних сила, без неке личне свести, али ако се тим силама и приписује свест, онда су то демони које мађионичар својом тајном вештином изазива да чине његову вољу.
Најчешћа подела магије је подела на белу магију, којом се тежи остварењу неког повољног, позитивног ефекта (нпр. нечијег оздрављења, успешног лова, и др.), и на црну магију, којом се тежи нанети неко зло (уроци, чарање, чини). Међутим, ово је само формална подела, јер је суштина у много чему иста.
Постоје извесни облици религије у којима се магија легално користи, као што су фетишизам, таоизам, шаманизам, и др. Међутим, магија је успела да пусти корене код појединих људи чак и у оним религијама које су изричито противне коришћењу магије, тако да има следбенике, на жалост, и у хришћанству, како у источно-православном, тако и у западном, римокатоличком (докази против употребе магије биће изложени при крају рада). И сами смо често у прилици да видимо или чујемо да постоје извесне особе које пале свеће наопако, везују крпице по гранама дрвећа у близини неке цркве, носе разне амајлије против урока, мале потковице за срећу, и много шта друго. Све ово нема никакве везе са Православљем. Западни окултизам (чији је утицај све присутнији на нашим просторима) препун је магијских елемената, почевши од спиритизма, преко теософије и антропософије, све до тзв. “црних миса” које су саставни део богохулних церемонијала сатанистичких секти. Многи од ових праваца покушавају да се заклоне иза хришћанства, да се “провуку” под именом хришћанских начела, обреда или традиције, док су неки други, рецимо “сатанисти”, отворено окренути против хришћанског Бога, не кријући при том да директно служе Сатани. Њихови скупови су крајње богохулни, пуни језивости, настраности, блуда, призивања Сатане, често уз коришћење крви жртвоване животиње, а бивало је и људских жртава. Магија је широко заступљена. Овако залутали људи су обавезани одређеним строгим “моралним” кодексом, тако да није мали број извршених самоубистава, па и убистава (у име Сатаниног царства), а поједини лабилни чланови често бивају инструмент за рађење "прљавих послова” одређених политичких моћника. Дакле, све насупрот Божијим заповестима, насупрот реду, поретку и миру међу људима у свету, уз издашну помоћ демонских сила.
Порекло магије
Корени магије задиру дубоко у нашу прошлост; многи научници сматрају да је чак и преисторијски човек знао за магију. Њена појава може се везати за нарушени природни однос у прародитељском греху између човека и природе са једне, и Бога са друге стране. Наиме, Бог је створио човека по своме обличју као лично, свесно и слободно биће, са израженом стваралачком способношћу. Први човек, Адам, имао је општење и заједницу са Богом, и требало је да слободно и у љубави достигне своје пуно сједињење са Богом, а оствари пуноћу свога бића за коју је назначен, да оствари своје обожење. Управо је обожење човека циљ целокупне божанске творевине. Сам по себи човек, мимо Бога, као створено биће и тиме део целокупне божанске творевине, није био у стању да ово оствари. Међутим ђаво, тај “човекоубица од искони”, предлаже човеку сасвим супротни и за овог као лично и слободно биће један разрушилачки пут стицања онога што човеку иначе није било немогуће и неостварљиво – да буде као Бог. Дакле, ђаво је саветовао људима обожење без Бога, да се мимо Бога постане Бог, и то на који начин: управо једењем плода са забрањеног дрвета познања добра и зла. Као да се убирањем и једењем неког плода са било ког и каквог дрвета човек може изједначити “са Богом вечно Живим и Истинитим! Зар то није магијски начин који је ђаво човеку предложио, начин аутоматског, мађијског ‘постајања Богом’, тј. начин лажни и преварни, обмањивачки и убилачки, начин безлични и обезличујући, и самим тим нечовечни, античовечни и антибожни чин?”.
Од злоупотребе слободне воље и нарушавања првобитног односа са Богом, тј. од “изгнања из раја”, човек и даље у себи носи лик свога Творца, и даље га Створитељ позива да разбије окове своје грехољубивости и да се слободном одлуком и из љубави врати заједници са Њим; међутим човек, вођен својом грехољубивом природом и лукавством Сатаниним, у немогућности да се одрекне или да побегне од Бога, све више је замагљивао Божији лик у себи, као и сам појам Бога, па га је прекројавао и уобличавао према свом укусу и фантазији. Тако је неко налазио Бога у светлим небеским телима, неко у биљкама, животињама, камењу, а неко у својој дивљој фантазији која га је водила најкрволочнијим церемонијама.
“Ђаволов предлог био је пут и метод сваке лажне религије и магије, и тај метод се касније понављао и понавља кроз многе псеудорелигије, кроз разне магијске, механичке, насилне покушаје ‘усрећења’ човека и човечанства, што је увек идолопоклонство и идолослужење. Уместо Живог и Истинитог Човекољубивог Бога, ђаво је човеку у Рају предложио мртвог идола, свеједно да ли је тај идол сам ђаво, или човек као сопствени самоидол".
Врачаре, гатаре, пророци
Са појавом магије у људском друштву формира се одређена група људи која сматра да је обдарена да ступа у везу са натприродним силама, да утиче на њих или да предвиђа шта ће се догодити, односно да погоди шта се некоме некада и негде већ десило. Врачари су, најједноставније речено, људи који се баве враџбинама, односно различитим врстама магије. Постоје у већем броју код примитивних племена и народа на нижем степену развоја (то су тзв. врачеви, који врше улогу жреца, гатара и лекара у одређеном племену), а у нешто мањем броју и у развијенијим друштвима (врачари и врачаре). Није редак случај ни код нас да се, рецимо, болесна деца, уместо код лекара, одводе код врачара да им ове нешто “бају против урока”, да се скидају наводно већ бачене чини, да им спреме разноразне мелеме, дају савете и сл. (= надрилекарство). Брижни и уплашени родитељи, наравно, “спасиоце” њиховог детета увек новчано награђују, мада су и те како чести случајеви да се здравствено стање погорша, за шта се редовно изнађе други кривац. За исте ствари одлазе код врачара и одрасли, али и зато да се на неког баце клетве или да се нанесе другом какво зло, што изравно спада у подручје тзв. црне магије. Има и таквих врачара који (или: које) саветују људима да обиђу цркве и манастире, често и више њих у одређеном дану на приличној међусобној удаљености, да би тако решили неки лични проблем. Као да су цркве одређене тачке на мапи које треба обићи за само један дан да би се проблем успешно решио, попут неке спортске дисциплине. Дакле, заборавља се да је црква дом молитве и обитавалиште Духа Светог, па јој се даје улога неког елемента у магијској радњи. Очигледно је да иза оваквих људи не стоји Бог, него демонске силе.
Са овим врачарима и врачарама немају апсолутно никакве везе св. безсребреници Козма и Дамјан, у народу познати као св. Врачеви, који су били лекари ревносни у хришћанској вери, и који за учињене услуге болесницима нису тражили или примали било какву награду; народ их назива св. Врачеви (= св. Лекари) зато што именица “врач” на црквенословенском и руском језику управо и значи: лекар.
Гатаре (гатаоци) су особе које “погађају” шта се некоме у прошлости десило или шта ће се у будућности десити, а често “откривају” и карактер одређене личности. При том користе одговарајућа помоћна средства – некада су се служили костима убијене или жртвоване животиње, предметом који припада некој особи, кристалним куглама, звездама (астролози), распоредом црта на длану руке (хиромантија), картама, и томе слично; у новије време широко је распрострањено тзв. “гледање у шољу”, као и многе од већ поменутих метода. Додуше, поједини гатари се не служе помоћним средствима, већ на основу разговора лицем у лице, телефонског разговора или написаног писма врше своја “погађања”. Одмах треба рећи да су и овде у питању обмане, сличне или истоветне оним магијским, дакле – “Ђавољих руку дело”.
Из ове групе треба издвојити област парапсихологије, која је још увек недовољно научно испитана, а особе које поседују стварне парапсихичке способности су тако малобројне у односу на самозване видовњаке, да то још више отежава њихово разликовање и проучавање.
Библијски пророци били су од Бога изабрани људи који су свом народу објављивали Божију вољу, као и оно шта ће их снаћи у будућности, или шта их може снаћи ако се не одрекну безбожништва и идолопоклонства. Неки од њих су прорекли долазак и мисију Господа Исуса Христа као обећаног Спаситеља. Међутим, то су све били људи у Божијој милости који нису одступали од праве вере, који се нису клањали идолима и који се нису користили магијом ни било каквим демонским обманама. Такви људи су постојали и после делатности, смрти, васкрсења и вазнесења Господа Исуса Христа – као светитељи Божији у Цркви Његовој, надахнути Духом Светим. Такви људи постоје и данас, али не изван Цркве, јер тамо где нема благодатног руковођења Духом Светим – нема ни истине.
Међутим, у стварности нам се дешава да смо управо претрпани квази-пророцима, врачарама, гатарама, видовњацима, екстрасенсима и ко зна чиме још (секте и “духовне покрете” да и не помињемо). Опште незнање и духовна незрелост друштва узимају свој данак. Све више је људи на путу који не води никуда – осим у пропаст. Пророци нуде своја лажна пророштва и држе нас у неизвесности и неодлучности, стварајући тако неспособност да учинимо нешто корисно за себе. Њихове “визије” су тако уопштене и нејасне, да и када буде очигледно да су погрешили, лако налазе оправдање у неким општим светским збивањима, и све се наставља по старом. Народ који се одрекао Бога лако их проглашава својим идолима, падајући толико под њихов утицај да им често откаже и логика здравог разума. Све се то после лако искористи за стицање профита без муке.
Али, да би ђаво још више ликовао, проналазе се нови начини да се приступи широким масама. у времену када се много говори о враћању нашег народа Православљу, одједном добијамо мноштво “православних” пророка који настоје да своје демонске радње сакрију иза Цркве; све више њих помиње светитеље и самог Господа Исуса Христа, као и напаћени српски народ, не би ли тиме придобили оне који су слаби у вери. А чињеница је да исти ти “пророци” не долазе у Цркву (ако и дођу – то је само маска због народа), не повинују се Божијим и црквеним наредбама, говоре (директно или индиректно) против хришћанске вере тиме што Бога приказују онаквим какав Он није, светитеље такође, говоре против свештеника, против богослужења – укратко, кваре и руше све оно што чини темељ и устројство Цркве. Поједини у обманама иду још даље, тако да имамо оне који тврде да поседујемо неисправне библијске текстове (да се прави налазе у Ватикану и да их треба силом освојити и узети – деда-Милоје), затим да постоји или да треба да се оствари “трећи завет”, да православно хришћанство треба “превазићи” Па са киме ово може имати везе осим са старим опадачем и обмањивачем људског рода – ђаволом?