Razne zanimljive teme > Religija

ZASTO SLAVIMO SLAVU

<< < (2/4) > >>

Pajko:

--- Citat: Mikijagodina  01-11-2012, 23:50:34 ---Sve sto je Jerovoam napisao su stihovi iz Svetoga Pisma.
Kod sebe imam najmanje 20 razlicitih prevoda Biblije pocevsi od Starohebrejskog - Grckog do Danicica i karadzica, svi prevodi manje vise govore isto o ovim gore navedenima citatima.

Neznam zasto bi nekoga ko veruje u Boga smetala Bozija Rec????
Ko je ovde sektas, ko citira Sveto Pismo ili onaj ko ne citira???

--- Kraj citata ---
Стихови никакве везе са Славом немају. Не видим шта жели да постигне.

Pajko:
Српски народ је једини хришћански народ који је празновање светитеља из цркве пренео у своје домове; народ који је у светитељима Божијим видео своје породичне заштитнике.

http://prijateljboziji.com/index.php?p=Filmovi&id=80#.UJzNJsNjrHF.facebook

Pajko:

Mikijagodina:
na ovo sam naleteo... ko ima vremena neka procita....
________________________________________________________________

KRSNA SLAVA
Ivica Stamenković
Osmo poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".
http://biblijskaistina.blogspot.com
http://biblijskaistina.blogspot.com
2
''I kad živa bića dadoše slavu i čast i zahvalnost onome što sedi
na prestolu, koji živi u sve vekove, padoše dvadeset i četiri starešine pred
onim što sedi na prestolu, pa se pokloniše onome što živi u sve vekove, te
metnuše svoje krune pred presto govoreći: dostojan si Gospode i Bože
naš, da primiš slavu i čast i silu, jer ti si stvorio sve i tvojom voljom sve
beše i sve bi stvoreno.''
Otkrivenje Jovanovo 4:9-11.
Biblija, kao božansko otkrivenje dato ljudima, od svoje prve pa
do zadnje stranice tvrdi da je Bog jedini dostojan slavljenja i hvaljenja
(davanja slave i hvale). Brojni stihovi Staroga i Novoga zaveta to itekako
potvrđuju. Međutim, naš srpski narod, pored ostalih paganskih običaja i
svetkovina odevenih u ruho hrišćanstva, obdržava i jedan koji je svojstven
samo njemu. Reč je svakako o krsnoj slavi. Ova proslava je nepoznata
ostalim pravoslavnim narodima i obeležava se samo u okvirima srpskog
pravoslavlja (svetosavlja). Pre nego što zajedno budemo pročitali
priznanje nekolicine pravoslavnih autora da se u slučaju krsne slave radi o
hristijanizovanom paganskom običajnom ritualu, i na osnovu njega
donesemo ispravan biblijski zaključak, želim da pročitamo još neke
tvrdnje njihovih istovernih kolega. Naime, znatan broj teologa srpske
crkve ne želi da prizna da svetkovanje krsne slave nije deo hrišćanskog
novozavetnog otkrivenja, već da pripada sinkretizmu. Tako na primer, na
zadnjoj korici knjižice ''Sekte i lažni proroci'' autora Ranka Jovića
(pravoslavnog sveštenika iz Negotina), koja je izašla 1994. god. sa
blagoslovom ep. timočkog Justina Stefanovića, stoji predstava ''sedam
srpskih zapovesti'', koje je sastavio monah Teodor. Zapovesti su sledeće:
ne čini izdaju, pomozi svakom Srbinu, čuvaj srpske zavete, uči od svojih
velikana, ne daj da otimaju srbinovo, slavu ne ostavljaj i samo sloga srbina
spasava. Dakle, među ovim zapovestima se nalazi i ona o neostavljanju
krsne slave, odnosno o njenom striktnom čuvanju i porodičnom
nasleđivanju. To verovatno iz razloga što njeno svetkovanje može da
donese velike duhovne blagoslove – jer se kao takvo podrazumeva
Hristovim i apostolskim učenjem.
Jeromonah Atanasije upravo piše o tome, govoreći da je
slavljenje Boga i njegovih svetitelja deo vere koja se praktikuje od samog
početka hrišćanske ere. Pod naslovom ''O krsnoj slavi'', on iznosi sledeće:
''Prvohrišćanska je vera, od Boga nam dana i od Svetih
Apostola predana, da slavimo Boga i njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i
http://biblijskaistina.blogspot.com
3
Božjih Ugodnika: Anđela, Apostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja,
Prepodobnih i svih Pravednika, jeste naš hrišćanski pravoslavni životni
stav, kojim ispovedamo veru svoju u pravi cilj i smisao našeg ljudskog
života i ovde na zemlji i u večnosti. (...) Tako su Boga i Njegove Svete
slavili hrišćani još od samog početka, i zato su mnogi od njih i sami Sveci
postali. (...) Stoga i mi, pravoslavni hrišćani, od samog Gospoda Hrista
primivši svetu veru i sveti zavet, slavimo i proslavljamo Boga i Njegove
svete Ugodnike i Besmrtnike: Presvetu Bogorodicu, Svete Apostole i
Mučenike, Svete Oce i pravednike, i tako ovim slavljenjem Boga i
svetitelja, koje je sam Bog proslavio zato što su i oni Boga proslavili, i mi
zadobijamo večnu slavu Božju i nasleđujemo život večni.''1
Upravo navedeni tekst se mnogo više odnosi na pravoslavno
verovanje o poštovanju svetitelja, koje ćemo detaljno da obradimo u
posebnom poglavlju. Međutim, pominjanje ovog učenja (kojeg zastupaju i
svi ostali pravoslavni u svetu) u tekstu o krsnoj slavi je svakako trebalo da
prokrči put za opravdavanje postojanja i praktikovanja tog naročitog
srpskog domaćeg kulta koji podrazumeva još neke posebne elemente.
Naime, pored proslavljanja i molitvenog obraćanja svetiteljima,
svetosavski Srbi proslavljaju određenog sveca kao zaštitnika kuće i
porodice i to posebnim slavskim ritualom. Jeromonah Atanasije u daljem
tekstu podrazumeva da je proslavljanje krsne slave obavezno za svakog
pripadnika srpskog naroda koji veruje u Hrista:
''Ali Sveti Otac Srpski, Sava Ravnoapostolni, dao je nama
pravoslavnim Srbima i jednu posebnu srpsku domaću Slavu – naše Krsno
Ime, to jest blagoslovio je našu srpsku porodičnu Slavu: da svaka srpska
porodica, svaka kuća i domaćinstvo slavi onoga Svetitelja na čiji su dan
naši pretci i praoci primili Hristovu veru i krstili se u ime Svete Trojice.
To je, dakle, naša srpska Krsna Slava ili Krsno Ime, za koje naš verni
narod s pravom kaže: ''Ko Krsno Ime slavi, ono mu i pomaže''. Naša
Krsna Slava, koju slavimo posebno u svakom domu i svakoj porodici (ako
se nismo odrekli vere Hristove i imena Srbinovog), molitvama Svetoga
koga slavimo oživljava u nama i dušama našim svetu i svetlu uspomenu na
onaj dan kada smo se svi porodično krstili i hristijanizovali, kada smo se i
naši pretci i mi za njima verom i krštenjem u Hrista uhristovili i
ohristovili, kad smo se ucrkvili i ocrkvili, da bi se obožili i obesmrtili kako
to lepo veli naš novi ugodnik Božji Otac Justin.''2
1 Justin Popović, Svečarska žitija (tekst jeromonaha Atanasija ''O krsnoj slavi''),
Manastir Hilandar 1995. god. str. 65-67. Naglasak moj.
2 Navedeno delo, str. 67-68. Naglasak moj.
http://biblijskaistina.blogspot.com
4
Pored direktnog povezivanja ispovedanja Hristove vere i
svetkovanja krsne slave kod srpskog naroda, što bi trebalo da znači da
svaki Srbin – hrišćanin mora da slavi i domaću slavu, jer u suprotnom ili
nije Srbin ili nije hrišćanin, jeromonah Atanasije navodi i čitav niz
istorijskih netačnosti. Naime, u tekstu koji će za koji trenutak biti naveden,
moći ćemo da zapazimo da ovaj jeromonah3 navodi kako su i ''prvi
hrišćani slavili slavu na sličan način kao i mi danas'', uz sveto žito, slavski
kolač, svetu vodicu, sveće, tamjan i ostalo, iako se pouzdano zna da
nijedan od ovih elemenata nije bio prisutan u bogosluženjima Crkve u
prvih nekoliko vekova. Obratimo dakle pažnju na sledeći navod:
''I prvi hrišćani su na sličan način slavili Slavu kao što i mi
danas slavimo i kao što naši sveti Manastiri i Crkve danas slave: posle
završene svete Liturgije u hramu svi prisutni idu za jednu zajedničku
trpezu ljubavi: svi se zajedno sa sveštenikom pomole Bogu, uz svetu
vodicu, sveću i tamjan, zatim se blagoslovi sveto Žito i prelomi i prelije
vinom sveti Kolač, i onda se pomenu svi naši srodnici na zemlji i na nebu,
pa se onda, uz ljubljenje i molitvene želje i čestitanja, svi zajedno uteše za
opštom trpezom onim što je Bog dao i domaćin spremio. A sve to se čini u
Slavu Božiju i u čast Svetoga čiji se sveti spomen toga dana slavi.''4
- Značaj krsne slave u srpskom Pravoslavlju (Svetosavlju)
''Pre svega to je molitveni praznik domaće Crkve. Krsnu slavu
čini nekoliko bitnih hrišćanskih obeležja:
Slavska vodica se na nekoliko dana pred slavu osvećuje od
strane nadležnog sveštenika u pravoslavnom domu koji slavi. Tu osvećenu
vodicu od koje svi ukućani po malo piju, domaćica upotrebljava za
mešenje slavskog kolača.
Slavski kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna i ukrašava
raznim ukrasima od testa a na njegovom centralnom delu stavlja se pečat
(slovo) sa slovima IS HS NI KA, što znači Isus Hristos pobeđuje. Kolač
simboliše Hrista koji je hleb života a vino kojim se pri rezanju preliva
simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana.
Slavska sveća se pali neposredno pred rezanje slavskog kolača.
Njena svetlost simbolizuje svetlost nauke Hristove i ona gori celoga dana
na dan slave.
3 A kasnije i episkop zahumsko – hercegovački, Atanasije Jeftić.
4 Isto, str. 69. Naglasak moj.
http://biblijskaistina.blogspot.com
5
Slavsko žito (koljivo ili panaija) (...) Žito se prinosi u slavu
Božiju, u čast svetitelja koji se slavi i za pokoj duša umrlih srodnika onih
koji slave.''5
Sagledavajući ukratko neke elemente koji su prisutni u slavskom
ceremonijalu, upoznali smo se njihovim simboličnim značenjem.
Međutim, slavski ceremonijal podrazumeva još nekoliko momenata. To su
molitva pred ikonom svetitelja koji se slavi, osvećenje slavskog kolača i
žita u crkvi ili domu svečara - koje obavlja sveštenik, kao i takozvano
''dizanje slave'' (ili: ''ispijanje vina u slavu...''). Prema Dimitriju Kaleziću,
ikona svetitelja u vreme praznika ima prioritet poštovanja nad svim
ostalim ikonama u kući, pa čak i nad ikonama Hrista i Bogorodice.6
Dizanje slave se obavlja na taj način što se svi prisutni okupe oko stola na
kome se nalaze slavski kolač, sveća i vino, skinu kape i ustanu. Nakon što
se domaćin prekrsti, pomene Boga i svetitelja koji se slavi, on poljubi
slavsku sveću i upali je. Sveštenik ili domaćin, potom, lomi ili reže slavski
kolač u obliku krsta prelivajući ga vinom. Posle toga, jedan od gostiju
(nazvan ''dolibaša'') se prekrsti i u dubokoj pobožnosti počinje da izgovara
molitvu u čast ''dizanja slave''.7
U ''Veronauci u kući'' čitamo još ponešto o tome šta se dešava na
sam dan proslave:
''Na dan slave sveštenik reže kolač u crkvi ili u domu svečara.
Posle tropara ili pesme u čast svetitelja, sveštenik očita molitvu prizivajući
blagodat Svetoga Duha za zdravlje i napredak domaćina i njegove
porodice, podigne kolač, prereže ga unakrsno i prelije vinom i sa
domaćinom ili sa članom njegove porodice okreće kolač uz pesmu: ''Sveti
mučenici, koji ste lepo stradavši uvenčali se, molite se Gospodu da se
smiluje na duše naše. (...) Kolač se potom prelomi i celiva triput uz reči:
''Hristos posredi nas'' i odgovara: ''Jeste i da bude''. Potom sveštenik uputi
molitvu Gospodu Bogu za zdravlje i svako dobro domaćina i njegove
porodice.''8
Na kraju krajeva, posle sagledavanja čitavog niza blagoslova koji
dolaze na pravoslavne Srbe koji proslavljaju krsnu slavu, čini se da se
sveštenik Jović sa pravom pita:
5 Ranković, Život srpske crkve, str. 181, 182. Naglasak moj.
6 Vidi kod: Dimitrije Popadić, Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja,
Novi Sad, 2002. god. str. 51.
7 Vidi: Život srpske crkve, str. 182, 183.
8 Veronauka u kući, str. 94. Naglasak moj.
http://biblijskaistina.blogspot.com
6
''Mi se pravoslavci pitamo za kog to novog propovednika iz bilo
koje sekte da odbacimo veru, srpstvo, Krsnu slavu i celu našu istoriju?''9
Upravo zbog ovakvih navoda i tvrđenja pravoslavnih autora o
pomenutoj proslavi, veliki broj Srba veruje da je upravo svetkovanje krsne
slave jedno od najosnovnijih obeležja hrišćanskog (čitaj: pravoslavnog)
veroispovedanja. Ipak, u pravoslavnoj crkvenoj ali i sekularnoj literaturi
postoje tekstovi koji nam dokazuju da tradicionalna srpska crkva, koja ovu
proslavu podržava i zagovara, ipak ima ispravno znanje o njenom čisto
paganskom poreklu. Protođakon Ljubomir Ranković o poreklu krsne slave
ovako kazuje:
''Jedna od najizraženijih karakteristika srpskog Pravoslavlja, za
koju ne zna hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva
Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna koga su svi
poštovali, svaki dom je imao svoje domaće božanstvo. Po prirodi
sentimentalni, Srbi su se u susretu sa hrišćanstvom najteže odricali tih
domaćih božanstava. Mudri Nemanjin sin, Sveti Sava, je beslovesne
mnogobožačke kumire i idole, zamenio velikim svetiteljima Crkve
Hristove, koji postadoše zaštitnici srpskih domova, porodica i ognjišta.
Tako je nastala krsna slava.''10
U upravo citiranom tekstu je verovatno najinteresantnija izjava da
se Srbi nisu želeli da odreknu svojih paganskih kućnih bogova – zaštitnika,
zato što su po prirodi bili sentimentalni (dakle, isuviše osećajni i ''mekane
duše''). Ovakvo odbijanje da se u potpunosti pokore Gospodnjem
evanđelju i odreknu se svega što nije Božije se, dakle, umesto otvorenim
prestupništvom, naziva sentimentalnošću. Ovakav ''sentimentalizam''
nikada nije bio svojstven pravim hrišćanima, što sam i pokazao u
prethodnim poglavljima. Kao što ćemo se uveriti prilikom daljeg
proučavanja predmeta slavljenja krsne slave kod Srba - iako je predmet
obožavanja (u ovom slučaju slavljenja), namesto kućnog božanstva
zamenjen hrišćanskim svetiteljem, čitav ceremonijal je ostao potpuno
identičan.
U davnim vremenima, vekovima pre Hristovog rođenja, kada je
izrailjski narod trebao da uđe u obećanu zemlju putujući iz Egipta, Gospod
ga je upozorio sledećim rečima:
9 Ranko Jović, Sekte i lažni proroci, str. 59. Naglasak moj.
10 Ljubomir Ranković, Život srpske crkve, Glas Crkve, Valjevo 1989. god. str.
180-181. Naglasak moj.
http://biblijskaistina.blogspot.com
7
''Čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda, koji te je izveo iz zemlje
Misirske, iz kuće ropske. Gospoda Boga svojega boj se, i njemu služi, i
njegovim imenom se kuni. Ne idite za drugim bogovima između bogova
drugih naroda, koji su oko vas. Jer je Bog revnitelj, Gospod Bog tvoj,
usred tebe, pa da se ne bi razgnjevio Gospod Bog tvoj na te i istrebio te sa
zemlje.''11
Božija zapovest je bila veoma jasna. Izrailjci nisu smeli ni u kom
slučaju da prihvate paganska božanstva i njima odaju poštovanje u bilo
kom obliku. Pogotovo se podrazumevalo da nisu smeli da ih preimenuju a
zatim poštuju kao ''svetitelje'' svoje religije. Ovakvo ''preimenovanje''
egipatskog boga Apisa (ili Afisa; sa kojim su Izrailjci imali prilike da se
sretnu dok su bili u ropstvu a koji je bio predstavljan u obliku teleta)
imenom Boga Avraamovog, Isaakovog i Jakovljevog dovelo je do toga da
je Jahve (Gospod) želeo da uništi čitav jevrejski narod. Mojsije se bio
toliko razbesneo zbog pomenutog greha da je razbio ploče sa zapovestima
koje mu je Bog prethodno dao.12
Novozavetno hrišćanstvo takođe potvrđuje ove starozavetne
principe. Citirajući neke od drevnih svetih tekstova, apostol Pavle kazuje
ovako:
''Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega
zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima
svetlost sa tamom? U čemu se Hristos slaže sa Veliarom? ili kakav udeo
ima verni sa nevernikom? Kako se hram Božiji slaže sa idolima? Mi smo,
naime, hram Boga živoga, kao što Bog reče: »Stanovaću i živeću među
njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod. Zato otidite od njih i odvojte
se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću Vas primiti, i biću
vam otac, a vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj«.''13
Sveto pismo vrlo jasno stavlja do znanja svakom potencijalnom
Gospodnjem sledbeniku da mora potpuno da bude odvojen od svega
onoga što pripada ''tami i bezakonju'', tj. ostacima idolopokloničkih
religija kao i samom Velijaru (sotoni). Nemoguće je da osoba bude pravi
sledbenik i učenik Isusa Hrista a da u isto vreme ne želi da se odrekne
11 5. Mojsijeva 6:12-15. Naglasak moj.
12 Vidi: 2. Mojsijeva 32. poglavlje, pogotovo stihovi 1-4. Kao što iz ovih stihova
proizilazi, Izrailjci nisu tom prilikom imali želju da naprave lik egipatskog već
svog, jevrejskog Boga. To su učinili na taj način što su mnogobožačkom liku
(idolu) dali ime svog Boga.
13 2. posl. Korinćanima 6:14-18. Naglasak moj.
http://biblijskaistina.blogspot.com
8
svojih kućnih bogova zaštitnika kao ni običaja i ceremonijala koji se
nalaze u sklopu njihovih proslava.
U narednih nekoliko rečenica reći ćemo nešto više o pravom
značenju svetkovanja krsne slave u srpskom mnogobožačkom kultu,
odakle je ova proslava izvorno potekla.
Krsna slava u staroj srpskoj religiji
Veselin Čajkanović nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma
korektne i detaljne odgovore, a koji se slažu sa priznanjem pojedinih
pravoslavnih autora da je krsna slava preuzeta iz stare srpske religije (iz
perioda pre primanja hrišćanstva):
''O postanku i značaju krsne slave istraživači se ne slažu: po
jednima, slava bi bila hrišćanskog porekla i postala »od imena koje se u
prvom kršćavanju naroda nadjenulo kome«; po drugima, to bi bio praznik
iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom pretku, rodonačelniku
porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili kakvom
starinskom božanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim hrišćanskim
svecem.''14
U srpskom narodu postoji više naziva za ovu svetkovinu.
Najčešći je, dakako, ''krsna slava'', ali i postoje i nazivi poput: ''slava'',
''krsno ime'', ili ''svetac ''. Prema Čajkanoviću, krsna slava (krsno ime) je u
svojoj suštini pomen, tj. slava precima (koja naravno ne samo da nije
hrišćanskog porekla, već se bazira na izrazito nehrišćanskim verovanjima i
praksi):
''Obred je vrlo prost, i sastoji se u žrtvovanju koljiva i kolača, i
napijanju vina (»ustajanje u slavu«). Žrtvu prinose samo muški potomci, i
to po pravilu domaćin kuće, dakle najstariji muški potomak (...) U kultu
predaka, krsno ime najvažniji je žrtveni datum. Ako bi se desilo da muški
potomci izumru, i da se na taj način proslavljanje krsnog imena prekine, to
bi bila najveća nesreća.''15
Objašnjavajući u svome delu da se teorije po kojima je krsna
slava izvorno crkveni praznik trebaju odbaciti, ovaj autor konstatuje da je
pomenuta proslava praznik iz stare srpske vere. Govoreći o žrtvovanju
koljiva kao i o napijanju vina (ustajanju) u slavu, on tvrdi da je to veoma
14 Čajkanović, knjiga druga, str. 473. Naglasak moj.
15 Čajkanović, knjiga peta, str. 150. Naglasak moj.
http://biblijskaistina.blogspot.com
9
poznat ritual iz mrtvačkog kulta, koji je poznat i u starim religijama drugih
naroda. Zapravo, zaključak koji se izvodi na kraju jeste da je ova proslava
zapravo prvobitno bila praznik mitskog pretka jedne porodice, kao i svih
ostalih predaka. A ono što je još zanimljivije, jeste i poreklo samog naziva
''krsna slava''.
- Poštovanje krsta u staroj srpskoj religiji
Prema Čajkanoviću i drugim autorima koje on navodi, naziv
''krsna slava'' potiče zapravo od ''slave'' tj. ''proslavljanja'' krsnog simbola
(drvenog krsta) kojim je bio predstavljan malopre pomenuti mitski predak
ili neko od starinskih božanstava. Ovaj autor smatra da nazivi ''slava
Božja'', ''krsni dan i krsnica'', kao i ''krsni kolač i krsna sveća'', svakako
ukazuju da je žrtva toga dana bila prinošena krstu. Odgovarajući na pitanje
o kome se krstu zapravo radi, Čajkanović piše ovako:
''Pitanje je sada kome to krstu? I ovde je mogućan samo jedan
odgovor: slava je čisto domaći praznik, domaća misterija, i pošto je, kao
takva namenjena nekom božanskom numenu, ne može ništa drugo doći u
obzir nego onaj prost, drveni krst, koji se, kao najveća svetinja, nalazi na
zidu u svakoj srpskoj kući. Tome krstu, koji je stariji i važniji i od same
slavske ikone (...) namenjuje se slava i žrtvena gozba. Naravno da je sada
od najvećeg interesa znati šta je u stvari taj krst, i koga predstavlja. Odmah
možemo reći da on, prvobitno, nije bio hrišćanski simvol; najmanje bi se
još smeo identifikovati sa krucifiksom16, čiji je kult pravoslavnim Srbima
nepoznat: taj domaći krst, po svome poreklu, je prethrišćanska kultna
slika, starinski srpski idol.''17
Kao jedan od dokaza da je ovaj krsni znak predstavljao starinskog
srpskog boga ili pak mitskog pretka, Čajkanović navodi i posebne propise
koji su važili za izradu i čuvanje krsta. Naime, po pravilu, krst treba da
bude napravljen od svetog drveta, kakva je na primer lipovina, leskovina,
vrbovina ili tisovina. Takođe, poput starih Grka, Rimljana, Egipćana i
Indijaca, koji su kupali i oblačili kipove svojih bogova, isti običaj važi i za
16 ''Krucifiks'' podrazumeva krst na kakvom je bio razapet Isus Hristos. Ovaj krst
je bio sprava kojom su Rimljani izvršavali smrtnu kaznu nad većim političkim
prestupnicima. Inače, krst nije postojao u apostolskom hrišćanstvu kao simbol
kome se poklanjala neka veća pažnja. Kada god apostoli (i sam Isus) u Novom
zavetu pominju krst (Ef. 2:16; Kol. 1:20; 2:14; 1. Kor. 1:17-18; Fil. 3:18; Gal.
6:14) oni to čine da bi istakli važnost i pozitivne posledice Hristovog stradanja i
smrti za spasenje vernika i njihovo posvećenje Bogu, a ne da bi odali poštovanje
drvenoj napravi na kojoj je njihov Gospod bio razapet.
17 Čajkanović, knjiga peta, str. 155-156. Naglasak moj.
http://biblijskaistina.blogspot.com
10
srpski kućni krst. Prilikom sahrana u nekim delovima Srbije, krst koji se
nosi pred povorkom ožalošćenih a potom zabada više glave pokojnika tj.
njegovog grobnog mesta, oblači se tj. ''kiti'' peškirom, koji zapravo treba
da bude njegova haljina. Isti običaj se odnosi na krstove koji se postavljaju
kao ''strašila'' za ptice na žitnim poljima; oni se takođe oblače u ''haljine'' -
makar one bile stare i pocepane (ova ''strašila'', zapravo, nekada su
predstavljala idolske likove od kojih se očekivala zaštita useva i rodna
godina. Uostalom svako zna da se ovih strašila ptice gotovo uopšte i ne
plaše).18 Što se tiče ritualnog kupanja krsta (kao i ikona), u nekim
delovima Srbije, prema Čajkanoviću i Savatiju Grbiću, postoji običaj da se
na dan sv. Jovana ili Bogojavljanja (6. i 7. januara po starom kalendaru)
kućne ''ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu od prašine
i opet vrate na svoje mesto.''19 Prema istom autoru, toga dana se, pored
kupanja krsta kupaju i ljudi, što je treba da predstavlja ostatak verovanja
da su se prethodnih ''nekrštenih'' dana onečistili prisustvom demonskih
duhova koji su posećivali njihove domove.20 Ovaj običaj nas svakako
podseća i na dešavanja koja se odigravaju u Srbiji svake godine na
Bogojavljanje, kada u vodu ledom okovanog Dunava (i drugih vodenih
površina) skače nekoliko desetina plivača (mladića i devojaka) koji nastoje
da prvi stignu do krsta koji je od strane pravoslavnih sveštenika spušten u
vodu. Očigledno je da se ovaj običaj obdržava pod okriljem crkve i dalje,
uprkos velikoj opasnosti da neki od učesnika (a pogotovo devojke) do
kraja života upropaste svoje zdravlje.
- Svetitelj kao zaštitnik domaćinstva
Na samome posletku, pre donošenja krajnjeg zaključka želim da
kažem nekoliko reči i o ''zaštitnicima srpskih domova, porodica i ognjišta'',
tj. svetiteljima koji su u toj ulozi zamenili starinska božanstva i mitske
divinizirane pretke (po rečima protođakona Lj. Rankovića).
Profesor filozofskog fakulteta u Nišu, dr Veselin Ilić, slažući se
sa Čajkanovićevim zaključcima između ostalog kaže:
''U religijskoj kulturi Srba obredi koji prate kult pretka i koji se
priređuju mitskom, diviniziranom Pretku, prema Čajkanoviću i drugim
istraživačima (S. Kulišić, S. Zečević, S. Trojanović) očuvali su se u
slavljenju krsne slave, ali se u kulturi srpskog pravoslavlja mitski predak
18 Na istom mestu.
19 Čajkanović, knjiga prva, str. 382.
20 Navedeno delo, str. 385-386.
http://biblijskaistina.blogspot.com
11
javlja preobražen u liku hrišćanskog sveca, kao i u opštem prazniku
mrtvih – Zadušnicama.''21
Prema Čajkanoviću, nakon godinu dana od smrti pokojnika, u
kultu mrtvih, pomenuti srodnik biva heroiziran tj. biva uvršten u krug
božanskih predaka koji imaju ulogu zaštitnika familije i plemena. Ovom
božanskom mitskom pretku, zaštitniku, u toku proslave koja je njemu u
slavu priređena (krsna slava), prinosi mu se hrana i piće (slavski kolač,
kuvano žito, vino...) a od njega se, zauzvrat, očekuje zaštita i pomoć
celokupnoj familiji u svim prilikama a posebno blagoslov plodnosti i
materijalnog blagostanja.22
Zaključak
Između ostalog, ono što se može primetiti i zaključiti na osnovu
svega prethodno iznetog jeste sledeće:
- Krsna slava je izvorno paganski praznik namenjen
obožavanju božanstava iz stare srpske vere;
- Sveti Sava je pomenuta božanstva zamenio hrišćanskim
svetiteljima;
- Celokupni ceremonijal kao i materijalni elementi koji se
koriste ostali su potpuno identični.
Iako Lazar Milin u svojoj knjizi ''Naučno opravdanje religije''
izražava stav da, i pored toga što etnolozi nalaze vezu između krsne slave i
starinskog paganizma, pravoslavne Srbe to ''ne treba ništa da se tiče, jer
oni zapravo slave Hrista''23, ipak smatram da oni koji za sebe govore da
''pravo slave'' Boga ne bi smeli da to čine na način koji nije ''prav'' tj.
onako kako su njihovi preci proslavljali drevna božanstva.
Pošto je, posle svega iznetog, postalo jasno da su svi elementi ove
proslave, koju većina Srba smatra veoma važnom hrišćanskom
svetkovinom, zapravo u potpunosti nehrišćanski (čak i veoma
prepoznatljivo okultistički i demonistički), nalazimo da je potpuno
opravdano stanovište evanđeoskih hrišćana koji, želeći da ugode svom
Spasitelju, odbacuju običaje koji Njemu nisu ugodni i u tom smislu
21 Veselin Ilić, Religija i kultura, Prosveta – Niš, 1995. god. str. 202-203.
Naglasak moj.
22 Vidi: Čajkanović, knjiga peta, str. 123-132.
23 Vidi: Lazar Milin, Naučno opravdanje religije, Apologetika, Crkva i sekte,
knjiga 6. str. 435. Beograd 1986. god. (Izdanje: Romanov, Banja Luka, 2001.).
http://biblijskaistina.blogspot.com
12
upućuju i druge ljude da ih se ne pridržavaju. Ono što preostaje svakom
čitaocu ove knjige jeste da, u skladu sa upravo spoznatom istinom o ovoj
proslavi, izabere da li želi da služi Gospodu na pravi način, onako kako se
to činilo u apostolsko doba, ili pak u skladu sa mnogovekovnom
tradicijom koja ni u čemu ne odgovara svetopisamskom otkrivenju.

Egzi:

--- Citat: vlajna  21-02-2012, 18:39:41 ---Jeco nije ovaj jehovac ,sektaš neki jeste ali jehovac nije.

Lepo da ga ugostimo ko i druge sektaše pa nek ide dalje.
U naš kraj neće da se legu.

--- Kraj citata ---


I krscanstvo je nekad bilo sekta, pa je izraslo u veru. Novcem i bogatstvom izvucenim iz naroda, rasirilo se po vascelom svetu i sada  ne priznaje druge sekte iako je nekad i samo sektom bilo.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana