Forum Beograd Jagodina Ćuprija Paraćin

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:

Samo za Registrovane članove je moguć pristup u kategoriji '' Ljubav & Sex & Lepotice''
Obavezno pročitajne uslove korišćenja Foruma ->
Uslovi Korišćenja

Autor Tema: Kutak za Bajke  (Pročitano 29175 puta)

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

autentik

  • Administrator
  • Svedok stvaranja istorije
  • ******
  • Karma: +0/-0
  • Na mreži Na mreži
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 17090
    • Jagodina, Ćuprija i Paraćin kao na dlanu
Kutak za Bajke
« poslato: 01-04-2006, 13:14:45 »

BAJKA I SAN

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #1 poslato: 04-06-2007, 17:05:21 »

Ђаво и његов шегрт

 Био један човек па имао јединца сина. Овај син рече једанпут оцу: „Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака." Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама! Али, кад се син никако не дадне одвратити, најпосле му доиусти отац да иде да учи занат. Онда се он дигне у свет да тражи заната. Путујући тако, удари на једну воду, и идући покрај те воде срете се с једним човеком у зеленим хаљинама, па га човек запита куда иде, а он му одговори: „Идем у свет да тражим мајстора каквог да учим занат."
Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: „Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат, кад ти тако срце иште." Дете једва дочека и пође с њим. Идући они тако покрај оне воде, наједанпут мајстор скочи у воду и стане пливати говорећи детету: „Хајде за мном, скачи у воду, и учи пливати." Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи; а мајстор му одговори: „Не бој се ништа, него скачи." Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо. Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет. Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: „Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио и довукао амо с оно га света, и ја сам крштена душа. Него, послушај ме што ћу ти казати. Ја ћу тебе учити свему његову занату, и он кад год дође, питаће те јеси ли што научио, а ти му свагда кажи да ниси ништа, ако си рад да га се курталишеш и да се опет вратиш на онај свет." После некога времена дође ђаво и запита дете: „Шта си научио?" А оно одговори: „Нисам још ништа." И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно би му свагда одговорило да није ништа. Најпосле га запита ђаво још једном: „Јеси ли штогод научио?" А дете му одговори: „Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао." Онда се ђаво расрди па му рече: „Кад ти досад ниси ништа научио, нећеш никад ништа ни научити, него иди бестрага куд те очи воде и ноге носе." Дете, које је већ добро ђаволски занат изучило било, одмах скочи на воду и стане пливати ка крају и испливавши изиђе на брег и отиде к оцу своме. Отац како га угледа, далеко истрчи предањ говорећи: „Где си, сине, за Бога!" А син му одговори: „Учио сам занат." Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: „Бабо! Хајдемо на вашар." Отац му одговори: „А с чим ћемо, синко, кад немамо ншде ништа?" „Ти за то немаш бриге", одговори му син, и пођу на вашар. Идући тако путем, син рече оцу: „Кад будемо близу вашара, ја ћу се створити леп коњ, што га неће бити у целом вашару. Сав вашар чудиће му се. А мој ће мајстор доћи да купи коња, и што год зацениш он ће дати. Али се немој шалити да му даш улар, него кад новце примиш, одмах ми улар скини с главе па удри њиме о земљу." Кад дођу близу вашара, дете се претвори у коња што га нигде нема. Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита пошто је. Кад, али ето ти мајстора: створио се Турчин, па завио чалму око главе а пустио хаљине до земље. Како дође, а он рече: „Ја ћу тога коња купити. Говори, старче, пошто је." Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца.
Старац, дошавши кући с новцима, затече и сина код куће. Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: „Хајдемо, бабо, на вашар." Отац му већ није хтео ништа говорити, него одмах пође с њим. Кад су били близу вашара, син рече оцу: „Ја ћу се сад створити једна трговина: шатра пуна робе, што је на вашару неће бити лепше и богатије. Ни њу неће моћи нико купити, а мајстор ће мој доћи, и платиће што год зацениш. Али, не шали се, не даји му кључеве у руке, него кад новце примиш, удри кључевима о земљу." Тако и буде: кад се он створи лепа трговина, сав се вашар стане дивити. Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита старца: „Пошто?" Колико је год старац заценио, толико је Турчин одмах платио, а старац, кад прими новце, удари кључевима о земљу. У тај час нестане и трговине и купца, него од трговине створи се голуб, а од Турчина створи се кобац, па потерај голуба! Док су се они тако вијали овамоонамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, а голуб уједанпут стрелимке девојци на руку, па јој се претвори прстен на руци. Онда кобац падне на земљу па се створи човек, те отиде к цару и понуди му се да га прими у службу: служиће га три године дана, а ништа на свету не иште, ни хране ни пића ни одела, само да му цар да онај прстен с девојчине руке. Цар га прими и обећа се да ће му дати. Тако је онај служио, а девојка прстен носила, и врло јој био мио, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, пак јој говорио: „Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу." Кад се наврше три године дана, дође цар ка кћери својој, пак је стане молити да му да прстен. Онда она, као срдито, баци прстен на земљу; прстен прсне, а од њега се проспе ситна проЈа, и Једно зрно откотрља се под цареву чизму; а слуга се уједанпут створи врабац, па навратнанос стане проју зобати, и кад сва зрна позобље, пође да и оно последње испод цареве чизме кљуне, али од зрна уједанпут постане мачак па врапца за врат
« Poslednja izmena: 04-06-2007, 17:06:54 od strane MarimJa »
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #2 poslato: 04-06-2007, 17:05:47 »

Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па дође у вече, пошто људи поспе, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом. Кад овај бубне са сланином међу њи, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: "Ко је то?" А крадљивац одговори: "Ја сам ђаво." А човек крстећи се повиче: "Па шта ћеш овђе, анате мате било?" А крадљивац одговори: "Ћути, ево сам ти донијо једну сланину." А човек, још већма уплашен, повиче: "Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!" А крадљивац онда рече: "Е, добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем." Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као своју. Кад у јутру сване, онда човек види, да је ђаволу придигао своју сланину.
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #3 poslato: 04-06-2007, 17:06:15 »

Јарац живодерац

Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца куђи, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има нетко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био." И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Тко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира. Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је. Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретву јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим тко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Тко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г... .у" А мој ти јарац бјежи!
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #4 poslato: 04-06-2007, 17:07:24 »

Ћела

 Био један цар па имао три кћери. Две старије уда за царске синове, а на најмлађој науми да остави царство, јер је била најлепша. У тога цара био је један слуга којега су звали Ћела, јер је био ћелав. Тај слуга ништа друго није радио, него само по башчи што је требало, али му је башча тако била урађена као да је у њој радило десет људи, и сви су се томе чудили. Царева је кћи често гледала с пенџера у башчу и говорила у себи: "Боже мој, каква је то лепа башча и како је урађена, а ради је само један човек, па још да је какав, него мали као шушица!" Једно јутро царева кћи гледајући тако с пенџера и чудећи се, опази Ћелу у башчи па му проговори: "За Бога, Ћело, како можеш ти сам толику башчу тако лепо радити и држати?" А он јој одговори: "Госпођо девојко! ако си рада знати, порани побоље па ћеш видети." Друго јутро царева кћи урани врло рано, и стане да гледа у башчу нејављајући ни оцу ни матери, кад али Ћели дошао змајевит коњ и донео му госпоско одело и оружје, и довео уза се троје четворо чељади те раде башчу, а Ћела се обукао у оно одело, те постао са свим други: није више ни ћелав него леп момак што може бити, па узјахао на онога коња, те се шеће по башчи, а коњ да се помами под њим: све му варнице из ноздрва севају. Она како види Ћелу, загледа се у њега, али није хтела за дуго никоме казати. Кад многи просци стану долазити и просити је, она најпосле каже да не ће ни за кога него за Ћелу. Цар и царица кад то чују, стану је ружити и хулити: "Како би ти за слугу пошла, па још да је какав, него Ћела. Хоћеш да нам срамотиш царство." Али она то не хтедне ни слушати, него рече: "Или за њега или ни за кога." Кад отац види да ништа не помаже, обуче је у простачко одело и начини је као пуку простакињу, те је уда за Ћелу, па им да иза града мало земље, а Ћела онде начини башчу и у њој колебу, и стане живети с царевом кћери као сваки башчован, носећи зелен у град и тако по штогод заслужујући. Али кад је год хтео, могао се претворити у најлепшега човека, само је требало да звизне, па би одмах дотрчао змајевит коњ и донео госпоско одело и оружје. Тако је трајало за неко време, али на један пут ударе непријатељи на Ћелинога таста са две стране, да није знао куда пре. Онда рече у себи цар: "Оне две кћери што сам удао за царске синове, имам сад од њих помоћ, а ову од које сам се највише надао, дадох за рђу." И тако цар у великој бризи изда заповест, да свако иде на војску штогод може сабљу пасати. Ишле су војске све једна за другом пред непријатеља, а гласови цару једнако несретни долазе да војска пропада. Најпосле подигне се цар сам собом да види, како је тамо. За њим пође и мало и велико, а с њим и Ћела на једном коњичку. Сви су се Ћели подсмевали говорећи: "Сад ће добро бити, иде Ћела, он ће непријатеља потрти и умирити." Кад дођу тамо, стану у логор, а и Ћела за себе шатор начини, и остану онде три дана на миру. А четврти дан започне се бој. Сад Ћела звизне, а коњ змајевити обри се пред њим. Ћела одмах обуче оне госпоске хаљине што му је коњ донео, припаше сабљу па уседне на коња и одмах улети у бој. Како он улети у бој, сва се непријатељска војска узбуни: не зна се или више он сече или му више коњ тлачи. И тако за тили час војска непријатељска прсне и разбегне се куд које. Одмах дође глас цару под шатор да је у његовој војсци био јунак који је непријатеља побио и да непријатељ иште мир. Цар одмах заповеди да тај јунак дође предањ и да иште што хоће да га дарује. Ови први гласници још и не оду да траже онога јунака, а то дођу други и кажу да је то његов Ћела. Цар се удиви кад то чује, и није хтео веровати: "Кад би он био, он би дошао к мени." А Ћела му поручи: "Кад пођемо кући, напоред ћу с њим јахати." Кад се после тога учини мир и пођу натраг. Ћела савије свој шатор и оно мало пртљага, и метне на свога коњичка, па онда звизне а коњ се змајевит обри пред њим. Он обуче госпоско одело и уседне на змајевита коња па пође с царем напоред да га сви виде да је он. Кад цар види да је он, од радости се заплаче и тако у радости дођу кући и онде цар још за живота свога преда Ћели царство, те Ћела постане цар.
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #5 poslato: 04-06-2007, 17:08:05 »

Вилина гора

Имао Некакав богати човјек јединка сина, па отхранивши га до оружја пошље га по свијету да тече, али не тече да аспри стече него да стече памети, и да види идући по свијету како се трудио живи и како се ваља мучити да се овога краткога. вијека поштено живи, и даде му неколико аспри што ће му доста за пут бити. Кад га опреми, многе му ствари препоручи а највише да чува новац, пак га с благословом отпусти. Идући овај младић по свијету дође у некакав град гдје види да једнога човјека воде на вјешало. Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки му одговори: "Ови је човјек дужан мнозињи, и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима овога мјеста заслужио је смрт." Он чувши ово запита суднике: "Господо! јели могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?" Они му одговоре: "За што не! плати толико и толико па ево ти човјека да од њега чиниш што хоћеш." Он извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири колико је требало, судници му дадоше човјека, те он с њим по свијету просећи од врата до врата. Једну вечер лежећи заједно ова двојица, рече откупљеник: "Мени се додијало већ овако живјети, а још ми је жалост виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо обојица обогатити." Младић пристане на ово и упуте се к вилиној гори све странпутицама некијем, калаузећи откупљеник а младић сустопице за њим, док тако дођу у некаку гору, којој врх до мјесеца дотицаше, а листови јој златни бјеху а стабла сребрна, а усред ње виђаше се велики плам и дим од огња. Младић видећи то препадне се и упита свога друга: "Шта је ово? каково је ово чудо." А он му одговори: "Не бој се, ово је све моје посестриме и њезине матере, па и наше, само теке знади да се ми двојица не можемо њима на један пут изненада јавити, него ја отидох к њима да им се јавим и да им кажем да смо дошли к њима да с њима живимо, а ти ме причекај овђен под оно дријево, те је од сухога злата а перја су му бисерна; ма пази, без великога свога чуда немој писнути ријечи једне доклен се вратим опет к тебе, јер је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, пак ако каква младића опазе у ову гору у они час очима га затраве и у каку гођ хоће живину обрну." Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије. Младић стојећи онђе досади му се чекати те почне там амо кроз гору шетати се док набаса на некакво коло крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп. Тада се препаде те од страха и велике жалости стаде викати и плакати, док ево ти однекуд долеће на крилима предањ они човјек, ухвати га за руку и рече: "Не бој се, што ти је?" А он му рукама покаже да је ослијепио и онијемио. Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брата некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другом му опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очињи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао. По том га примише у своје друштво, и оженише га, те стече силно благо и има лијеп пород. Али кад већ остари, покаја се господу Богу, поврати се своме дому, и једва жива затече свога родитеља, те се с њим опрости и укопа га, те до а смрти живје као прави хришћанин, али опет доклен је гођ живио свакога је љета по један пут у ону гору ходио те се с дружином састајао и поздрављао.
« Poslednja izmena: 04-06-2007, 17:09:02 od strane MarimJa »
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #6 poslato: 04-06-2007, 17:09:26 »

Дјевојка бржа од коња

Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и у тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњма а она између њих без коња, него на својијем ногама, па им онда рече: "Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините." Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: "Знамо одиста да не ће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи." Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ви куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом Божјим да стане и она стаде на ономе мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #7 poslato: 04-06-2007, 17:09:55 »

Два новца

Био некакав сиромах човек, који се свакојако прометао, па најпосле набере врећу маховине и метнувши одозго мало вуне понесе на вашар да прода све место вуне с врећом заједно. Идући тако на вашар састане се с једним човеком, који је исто тако понео на вашар врећу шешарица да прода место ораха, којима је одозго с врха шешарице био мало покрио. Пошто на питање шта који има у врећи један одговори да носи на вашар орахе а други вуну, навале обојица да пазаре хеспап онде на путу. Онај што је имао маховину доказујући да је скупља вуна од ораха заиште прида, али кад види да онај што је имао шешарице не да прида ништа, него хоће онако да пазаре једно за друго, он помисли да су бољи и ораси него маховина. И тако после дугога ценкања погоде се да онај што је имао шешарице да ономе другом два новца прида, али не имајући ни њих код себе остане му их дужан, и као за бољу тврђу да ће му их за цело вратити побрате се. Променивши сад вреће побегне један на једну а други на другу страну мислећи сваки да је другога преварио, а кад дођу сваки својој кући и изруче хеспап из врећа, онда виде да ни један управо није преварен. После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: "Ти, побратиме, превари мене." А он му одговори: ,Вала, побратиме, и ти си мене." По том онај стане искати два новца говорећи да оно ваља платити што је обречено и побратимством потврђено. И овај пристане да ваља платити, али се стане изговарати да нема два новца, "него" вели "у мога попа за кућом има велика јама у земљи, у коју он често силази, и по свој прилици биће у њој новаца или каких других скупоцених ствари; него хајде довече спусти ти мене у јаму, па кад је опленимо, онда ћемо добит поделити, и ја ћу ти платити два новца." Овај на то пристане. Кад буде у вече, попов најамник нађе врећу и уже, па отишавши с побратимом над јаму, уђе у врећу, и побратим га свеже преко среде, па спусти у јаму. Кад овај доле изиђе из вреће, и по јами туц тамо туц амо не нађе ништа до жита, помисли у себи: "Ако ја побратиму сад кажем да нема ништа, он може отићи и мене у јами оставити, па што ћу сутра од попа кад ме нађе у јами?" Па онда опет уђе у врећу, и добро се свеже ужем, па повиче побратиму: "Побратиме, вуци врећу, пуна је свашта!" Вукући побратим врећу, помисли у себи: "Шта да ја ово делим с побратимом? Боље је да ја ово носим сам, а он нека гледа како ће изићи из јаме." Па упртивши врећу с побратимом на леђа, побегне преко села: а за њим пристане много паса лајући и гонећи га. Кад мало посустане, и врећа му се низ леђа пониско обеси, онда побратим из вреће повиче: "Дижи, побратиме, уједоше ме пси!" Кад овај то чује, а он баци врећу на земљу. Онда онај из вреће рекне: "Тако ти, побратиме, шћаше мене да превариш?" А онај му одговори: "Вала и ти си мене преварио." И онде после дугога разговора обрече онај што је дужан два новца да ће их јамачно платити кад му побратим други пут дође, па се растану. После много времена овај што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио у право к његовој кући, па повиче жени: "Жено! ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе. Него ја идем лећи у кући, а ти ме покриј, па се пренемажи и јаучи, и кажи да сам умро, те ће се он онда вратити натраг." Па онда легне у кући налеђашке и прекрсти руке, а жена га покрије и стане јаукати. У том побратим пред кућу, и назвавши јој "Помози Бог!" запита јели то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: "Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав." Онда побратим рекне: "Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га отпратим до гроба и да бацим земље нањ." Жена му рекне да ће му бити дуго чекати докле га стану сахрањивати, већ нека иде. Али он одговори: "Боже сачувај! како бих ја оставио тако свога побратима? Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране." Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, не ће ли побратим онда отићи. Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколика човека дође, те онога назови мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима оставе га насред цркве, да онде по обичају преноћи, пак ће га сутрадан опојати и сахранити. Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, ни по што не ће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати. И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: "Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит." Кад побратим види где људи с оружјем улазе у цркву, он се сакрије у један угао; а хајдуци ушавши унутра поседају и благо поделе све калпацима, а рухо и оружје како се могло. Око свега се погоде и намире, само остане једна сабља, за коју су гдекоји од њих мислили да вреди много новаца. Онда један узевши је у руке, скочи на ноге говорећи: "Стани да је о овога мрца огледамо јели така као што је хвалите: ако му од једном осечем главу, баш је добра." Па онда пође к носилима, али се назови мртвац у један пут исправи и седне вичући: "Мртви! камо те се?" А побратим из угла: "Ево нас, сви смо готови." Кад хајдуци то чују, онај побаци сабљу, а они други оставе своје делове на гомилама, па скоче и побегну без обзира. Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: "О браћо за Бога! ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и дворове, и ни ода шта се не поплашисмо до ноћас од мртвих људи! Има ли који јунак међу нама да се врати натраг да види како је сад у оној цркви?" Један вели: "Ја не ћу," други вели: "Ја не смем," трећи вели: "Ја бих волиј ударити на десет живих него ли на једнога мртвог," док се најпосле један не нађе те рече да ће он ићи. И он вративши се натраг привуче; се полагано под црквени прозор еда би што чуо, а у цркви побратими поделили све хајдучко благо и рухо и оружје, пак се најпосле око два новца свадили и готово почупали. Хајдук испод прозора ништа друго није могао чути до вику: "Камо мени два новца? Дај моја два новца!" У томе онај што је био дужан опази хајдука под прозором, па брже боље руком кроз прозор те му зграби капу с главе, па је пружи побратиму: "Аратос ти два новца! Ево ти за два новца." Кад хајдук види шта од њега би, он бежи без обзира, и дошавши у дружину пола мртав повиче: "Браћо хвала Богу кад живи побегосмо! Ми благо делисмо калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца."
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #8 poslato: 04-06-2007, 17:10:29 »

Добра дјела не пропадају

Био је муж и жена, и имали су једнога сина. Кад им син поодрасте, даду га на науку, која ће му у неко вријеме и помоћи. Он је био добар и миран, и за највише пун страха Божијега. Пошто сврши науку, отац му да брод и у њему трговину, да кроз пространи свијет иде и да се труди, не би ли у старост родитељима својијема од помоћи био. Он се с бродом навезе, и пловећи по мору, сретне брод Турски и чује, гдје у њему велики плач стоји, те запита морнаре на Турскоме броду: "Молим вас, шта се та плач у броду вашем чује?" А они му одговоре: "Возимо робље, што смо кроз свијет заробили, и то они везани плачу." Онда он рече: "Молим вас, браћо, упитајте капетана вашег, би ли их на откупе за готове новце дао." Они га одмах весело послушају, потрче и зовну капетана. Капетан изиђе, и они се одмах погоде, он капетану брод и трговину а капетан њему везане робове. Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне старице, која је држала до себе прекрасну ђевојку. Кад њих запита, откуда су, баба му плачући одговори: "Ја сам издалека, бабица од двора царева; а ова ђевојчица, ово је једина шћер царева, коју сам ја из малена гојила; па по несрећи својој отиде у башчу, подалеко од двора. Проклети Турци опазе је и ухвате, она почне викати, а ја опет по несрећи својој намјерим се близу, притрчим на глас, а они ухвате и мене, и поведу обадвоје на брод." Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом. Он их узме, ђевојку вјенча себи за жену, и оде натраг својој кући. Кад дође кући, отац га запита, ђе му је брод и трговина. А он му приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштао кућама, "а ова" рече "ђевојка јест шћер царева, а ова старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену." Отац му се на то ражљути: "Несретни сине, што учини! За што ли изгуби моје благо без и каке несреће и без и каке напасти?" па га ишћера од себе. Он потом са својом женом и с овом старицом живљаше дуго времена у истоме селу, али у туђој кући, препоручујући се матери својој и осталим пријатељима, не би ли какогод оца склонили да га јопет к себи прими, и да му друга брод направи, обећавајући се да ће унапријед бољу памет имати. Послије толико времена отац му се смилује и прими га к себи са женом и с оном старцем, и даде му други брод виши и љепши од првога, пун трговине сваке, да иде јопет трговати. Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу. Он их запита: "За што то чините, браћо? те сиромаш у тамницу мећете?" А они му одговоре: "За то, за што нијесу царевине цару платили." Онда он пође к власнику и запита: "Колико, молим те, има они народ похватани царевине да плати?" Власник му рече колико и толико. Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа, и паднувши оцу под ноге каже све шта му се догодило, и плачући почне га молити за опроштење. Отац му се још више ражљути, и оћера га јопет од себе. Како ће сад несретни син, на коју ли ће страну? код богатијех родитеља сад проси? Док након толико времена опет пријатељи около његова оца наговарајући, да га опет к себи прими, обећавајући му се они, да више не ће бити онаков каков и до сад, већ да га је невоља на бољу памет научила. Већ на све дуге јаде отац му се опет склони, прими га к себи и даде му брод још вишљи и још љепши од првијех. Он испише на крму од брода изнутра своју жену а на прову ону старицу: поздрави се с оцем и с матером, са женом и са свима у кући, и отисне се пловити. Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати. Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је. Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод. Министар пође, гдје ће виђети чуда? угледа на крми од овога брода исписану његову вјереницу а цареву шћер, коју му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао. Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов двор да га искуша, јели истинито што му срце каже. По том се поздрави с њим и отиде. Кад су двије зазвониле, капетан отиде на заповијест царску. Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови! Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је пловећи по мору срио Турски брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, "а ова ђевојка" рече, "и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам за своју жену." Кад пар то чује, повикне: "То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти – ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ трчи натраг својој кући, и доведи ми шћер моју, а жену твоју, да је виђу још једном пријед него ли умрем, и доведи оца свога и матер своју и сву фамиљу своју, и продај све имање своје; твој отац биће мој брат, а твоја мати моја сестра, а ти ћеш бити мој син и круне моје нашљедник, и сви ћемо живљети у једноме двору." Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом. Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити. Потом цар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: "Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара." Цар му да министра, баш онога ком је шћер своју обећао био. И тако се они отисну и стану пловити. Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави. Он му каже све шта је и како, и матери својој и жени и оној старици објави радосни глас, и "ево" вели, "ако не вјерујете, ево вам царског министра, кога је цар са мном послао да се боље увјерите." Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: "Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник." Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити. Министар ови гледао је свакојако младог нашљедника царева а вјеренице своје мужа да убије, не би ли се он с њоме вјенчао, како му је од ње родитеља обећано било, да би онда он нашљедник царски остао. Кад су већ били на неки дио пута, зовне он њега нотњо, кад су сви поспали, да изиђе на кувијерту да се с њим нешто договори. Он праве мисли без и каквог страха изиђе горе, а ови га онда ухвати и преко брода у море баци. Брод је једрио, и он се већ није могао њега ухватити. Онда министар отиде опет спавати. Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио. Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити и за највише његова жена, јер су се премного пазили. Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу догодила. Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли. Његове родитеље цар прими и код себе их уздржи као што је обећао био. Несретни зет царев сједећи на плочи морској живљаше о травици, која бјеше при плочи прирасла, вас бјеше већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на штапу покрај мора ђе рибу лови. Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе. Старац му се обећа: "Хоћу" рече "али да ми платиш." ""Од куд ћу ти платити" одговори му он, "кад ни хаљине на себи немам."" "Ништа за то" старац одговори; "ево ја имам при себи каламар и перо, ако умијеш писати да ми се потпишеш, од свега свога, што би и гда имао, да ћеш ми половицу дати." Он на то пристане са свим срцем. Старац онда загази и дође до њега, он му се потпише, а старац њега на сухо пренесе. Онда он од куће до куће, од села до села, го, бос, црн и гладан, даде му неко гаће а неко кошуљу, само што тијело покрије. Наком тридесет дана донесе га срећа у царев град и пред царев двор, те сједне са штапом у руци покрај врата од двора, а прстен вјенчани с именом његовијем и његове жене а цареве шћере још му је на руци стајао. У вече слуге цареве приме га у двор и даду му што је иза њих остало да једе. Сјутридан пође и сједне украј врата од царске башче; али дође башчован те га отоле оћера говорећи му, да ће сад цар туда проћи са својом фамиљом. Он се отоле макне и опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром. Оним се још није хотио открити, већ они шетајући прођу покрај њега и даду му неколико новаца; али на оној руци којом је новце прихватао, прстен је стајао, жена га његова угледа, и не могући ни помислити даје он ње муж, рече му: "Ну, дај ми руку, да виђу прстен тај какав је." Министар, који је до ње стајао, мало се ка и препане и рече јој: "Одмакни се" вели "како би с овом одрпаницом говорила?" Али га она не ћедне ни слушати, већ узме прстен и позна име ње и ње мужа. Како се њој тада учинило, како ли се срце било окаменило, кад прстен овај виђе; али се опет устрпи и премучи. Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, "него пошљи" рече "нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао." Цар одмах пошље слуге, те просјака доведу. Онда га цар почне испитивати, од куд је, и како се зове, и како је прстен тај у руке његове дошао. Он се више не могаше уздржавати да им се не открије, већ почне им редом казивати, како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико дана како га је старац један отлен избавио, "и ево" рече "Бог и моја правица донесе ме опет мојим родитељима и мојој љуби." Они кад ово чуше, онијеме од радости, а пошто се мало разабраше, скочи цар и зовне оца његова и матер и каже им, што се догодило од сина њиховога. Ко би сад могао исказати радост ову, која их обузе, кад су се познали, како ли весеље у томе двору постаде! Одмах му донесоше свијетло и ново ођело, измише га п обукоше. За толико дана трајала је радост и весеље не само у њиховом двору, већ по цијелом граду, пјевало се и веселило, и њега за младог цара окрунише. Цар одмах заповједи, те онога министра ухвате и да га зету на вољу да му суди. Он му све опрости, не даде га ни убити ни објесити, већ само оћера га изван њиховог царства, да више под власт њихову не припада. Нови цар почне царовати, кад наком мало дана његова владања, ево ти му онога старца, који га је из мора избавио, носи они потпис што му је потписао, да ће му кад год би што имао, од свега половину дати. Дошавши старац у двор, замоли слуге да га пред цара пусте. Слуге уљезу к цару и кажу му, да један старац жели к њему уљести. Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено. Цар узме и прочативши је рече му: "Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју и потпис мој потврдити; већ причекај, да почнемо дијелити. Цар изнесе књигу и почну прво градове дијелити: "Овај" рече "мени, овај теби" пишући све на карту, доклен све подијеле од највишега града до најмање кућерице. Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: "На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја добра ђела, која си до сад пред Богом учинио. Већ царуј и уживај, да ти буде дуговјечно." Анђела нестане, а он остане сретно владајући.
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #9 poslato: 04-06-2007, 17:11:00 »

Еро и турчин

Орао Турчин ралицом по страни изнад некаке ћуприје, а Еро путем ћерао неколико коња натоварени. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: "Ћа шароња, ћа! и ти имаш памет, а Еро је нема." У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: "Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?" А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: "Шта је море Еро? Шта је?" – "Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом." – "Ајде море и ти за коњма." – "Не смијем, господару! Бог и Божја Вјера, ја туда за живот прећи." Бе ајде море не лудуј! како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе." – Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: "Ајде море шта ћеш дати, да те пренесем ја на леђима?" – А што иштеш, господару?" "Даћеш ми дванаест перпера." – "Ајде де!" – Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: "Немам, господару, ни перпере, Бог и Божја вјера!" А Турчин: "Како немаш, бре, ана сени ситим! Зашто лажеш курво? Оди опет на леђа." Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје; па га онда збаци Турчин на земљу: "Ето, курво! цркни ту, кад немаш чим да платиш," па онда отиде својим воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи, па преко ћуприје: "Еј Турчине! гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаа двапут преко ћуприје."
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

MarimJa

  • Član
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 167
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #10 poslato: 04-06-2007, 17:11:29 »

Зашто у људи није табан раван?

Кад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену. Кад већ земља протужи Богу, да оће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола. Кад сиђе свети Аранђел на земљу, а он се удружи с ђаволским царем; али се ђаволски цар осјети, шта он оће, па се добро узме у памет. Одајући тако по земљи њи двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се мало прокупају; онда рече свети Аранђел: "Де да ронимо, да гледамо који може дубље." А ђаво му одговори: "Ајде де." Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му св. Аранђел међу тим не однесе сунце. У том му падне на ум, те пљуне на земљу, и од његове пљуванке постане сврака, да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима морскога пијеска. Како ђаво зарони, а св. Аранђел прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео; па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане крека. Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је; па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за св. Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св. Аранђел корачи једном ногом к Богу на небо, онда ђаво стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса. Кад св. Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: "Што ћу, Боже, овако грдан?" А Бог му рече: "Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину." И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас.
Sačuvana
Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.

autentik

  • Administrator
  • Svedok stvaranja istorije
  • ******
  • Karma: +0/-0
  • Na mreži Na mreži
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 17090
    • Jagodina, Ćuprija i Paraćin kao na dlanu
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #11 poslato: 02-08-2007, 17:47:51 »

svaka čast

gde li ih samo nalaziš

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #12 poslato: 15-05-2009, 22:35:08 »

Bajka o ljubavi i zlu

Bio u nekom selu jedan čovek, dobar ali siromašan, koji iako se par puta ženio nikako nije mogao da ima dece. Jednog dana vraćao se on šumom sa neke pijanke sa drugog kraja sela. Išavši tako dođe do onog mesta za koje su svi govorili da je ukleto i da tu kasno u noći vile tanac izvode i da ako bi se ko zadesio kad ne treba, strašna kletva bi ga stigla. Zamisli se on onda malo, al` šta je tu je, natrag se ne može, komšije su vrata zaključale. Zakorači on dalje kad ispred njega mačka, crna ko noć, a sa desne noge lije joj krv i sve se kosti vide. Pomisli malo šta će, pa izvadi iz džepa belu maramu i omota mački oko one okrvavljene noge.
Podigne se već da krene, kad će njemu mačka:
- Zašto ćutiš rode, kad imaš nemušti jezik, nije li ga tvoj otac dobio kao nagradu od zmijskog cara, živeo bio srećno, pa potom sve proćerdao pošto se polakomio?
Čovek pogleda zbunjeno. Jeste to bio on, ali čuvao je tu tajnu pošto se stideo jako svog oca i njegove gluposti.
- Pošto si mi pomogao, ispuniću ti želju koju oduvek najiskrenije želiš. Kad dođeš kući, čekaće te ispred vrata jedno dete. Podiži ga kao rođenog sina, ali pazi, nemoj nikad da ga šalješ u svet, ma šta da se desi, jer ćeš tako i sebi i njemu doneti smrt i nesreću.
Jadnik što samo slušaše, samo ustade i krene, nestiže čak ni da se zahvali od preneraženosti. Kad beše već blizu kuće, ču kako odnekud dopire tiko gakanje i kmektanje. Požuri kući, kad tamo ispred vrata leži muško dete na slami i lišću. Podiže ga on na ruke i pomisli kako su to sigurno nečastivog posla, pa da bi najbolje bilo da zaštiti i dete i sebe od kakve kletve da mu nadene ime Petar pošto je na taj dan bio Petrovdan.
Kad je dete doraslo do osamnaeste, udari pomor po celoj zemlji i otac pošalje sina na istok, da traži mesto gde morija neće doći. To je zapravo bio onaj Petar koji je prevario bio jednom smrt tako što je ukrao tri stvari od neke dece i uvukao se u onu zemlju gde živi samo jedna princeza koju čuvaju džinovi i u koju smrt ne može doći, ali se kasnije zbog lakomosti kao i njegov deda prešao i smrt ga se dočepala, pa je iza sebe ostavio i ženu neljubljenu i život neživljen.
Međutim, iako je smrt mislila da je devojka Petra sahranila i lepo ožalila kad je čizma prevagnula, malo se je zajebala. Nije devojka sahranila Petra, nego oca onih džinova koji su čuvali njeno ostrvo, koji je zapravo bio androgen, pa je mogao i da stvara i da rađa, a Petra je zapravo uz pomoć svojih čudesnih sokova pretvorila u kamen da bi mogla da ga zauvek ljubi, mazi i da se njime naslađuje pošto je bila besmrtna i pomalo perverzna.
Jednog dana naiđe neki čovek u njeno kraljevstvo. Kad ga princeza zapita kako je prošao preko vode i pored njenih džinova on joj odgovori da je on jedan od one dece kojima je otac ostavio po smrti tri stvari, a oni nisu mogli kasnije da se razdele, pa je došao neki mladić i ukrao im te tri čudesne stvari, a njih pretvorio u kamen za sto godina, pa kasnije kad je bežao od smrti, slučajno ih povratio, i vratio im one stvari, i da sada pošto su mu svi umrli i pošto su sad sve tri stvari njegove, putuje po svetu tražeći dostojnu ženu i sreću.
Vide princeza na čemu je, pa mu reče:
- U ovoj zemlji živim samo ja, nisam se udavala i nemam dece, a pošto si bio toliko hrabar i mudar da dođeš ovde, voljna sam da ti budem žena i izrodim ti dece koliko želiš, ali mora da prođe neko vreme da vidim da li si ti dostojan mene i da li si zaista taj za kog se predstavljaš. Vide čovek da je možda našao ono što je toliko tražio i od toga već pomalo i oglupeo, otupeo, a po svemu sudeći i osenilio i pristade.
Prolazili su dani, a princeza je samo smišljala kako da se domogne one štake koja sve može oživeti, ali i u kamen pretvoriti. Znala je da bi mogla od onog tražiti da joj dokaže da je štaka prava tako što će Petra oživeti, ali se bojala da kad onaj vidi koga je oživeo da će ga opet okameniti i otići, i će onda ona zauvek morati da se naslađuje samo kamenom, pa je smislila zato drugi plan.

Jedne večeri posluži ona za stolom tri čaše, jednu od zlata, jdnu od srebra i jednu od pečenog blata i reče:
- U jednoj od ove tri čaše je otrov, ako ga popiješ, spavaćeš zauvek, a ako si mudar koliko kažeš da jesi ja ću ti biti žena i moći ćeš da zauvek uživaš u bogatstvu.
Čovek onako tup gledaše one čaše i mišljaše:
- Šta da radim? Ako popijem otrov spavaću zauvek, a to je isto kao da umrem, a ako odem i ispadnem kukavica, nikad neću naći takvu ženu koja bi mi izrodila dve stotine dece koliko želim.
Gledaše one čaše i zagledaše, ali nikako da skonta koja je sa otrovom. Uze na kraju onu od pečenog blata, jer je mislio da princeza misli da je lakom i da će se najpre uhvatiti za onu od zlata, ispi iz nje i zaspi na mestu.
- E budalo, sam si sebe otrovao, zar si stvarno mislio da ću u ovako lepe čaše sipati otrov?
Reče princeza to i brzo mu otme onu čudotvornu štaku iz ruke i potrča da probudi Petra. Čim je stigla do kamena, prekrsti ga dva puta i ovaj se odmah pretvori u živa čoveka. Kad ovo viđaše, baci onu štaku od sreće i potrča mu u zagrljaj. Ovaj još uvek zbunjen od svega, a i zato što mu je mozak malo otupeo od dugog kamenovanja, pita ju šta se desilo. Princeza mu odmah sve po redu kaže vodeći ga već u svoje ložnice da bi ozvaničili napokon svoju vezu i da bi mogla malo da se naslađuje i muškim telom, a ne samo kamenom.

Kad su ujutro ustali, zapita Petar svoju ženu šta će sa onim čovekom što je spavao još uvek tamo dole za stolom, a ona mu predloži da mu ispuste krv, i da ga potom iseku na komade i skuvaju, i da od njega naprave krvavice koje će jesti preko zime i deliti sa onim džinovima. Petar malo pomisli onako otupeo i oglupeo i pristade, ne znajući da je princeza sama na ostrvu baš zato što jede sve živo, pa je bila proždrla i sve ljude u svojoj zemlji sem džinova koji bi ju raskomadali da je i jednog ubila, i da zato ni smrt nije smela onomad da pređe na ostrvo kad je za njime jurila, jer bi ju ova istog momenta na tanjir stavila.
Uzeše oni kot`o, izvadiše oraniju, sipaše vode i založiše lepu vatru. Dok se voda grejala, ispustiše onom jadniku krv kao svinji i raskomadaše ga i baciše da se kuva. Kad su krvavice bile gotove, pozvaše sve one džinove sa ostrva da im se pridruže na večeri. Sve to gledaše đavo koji se bio pretvorio u pticu i smestio u krošnju jednog drveta. Gledao, čudo se i gadio da neko može biti tako morbidan, morbidniji čak i od samog pakla i njegovih muka. Odluči on da ih kazni zbog svega što su učinili, i taman krene da se pretvori u sebe i da ih sve pobije, kad puče ona grančica pod njime na kojoj je sedeo jer je otežao u procesu pretvaranja, i on pade u obliku goluba princezi u usta koja je ova kao zmija halapljivo razvalila znajući da đavo mora biti tu negde jer je po svojoj prirodi svakom loncu poklopac. Pošto ga je dobro prožvakala, sa svakim zubom po jednom, proguta ga i podrigne, a iz usta joj samo izlete jedan đavolji zub koji joj je negde zapeo u grlu.
Kad su završili sa večerom, princeza i njen teško stečeni princ koji je okusio ukus ljudskog mesa njenom pomoći i koji mu se jako svideo, odoše u svoju ložnicu da se naslađuju jedno drugime, prave decu i žive srećno i zadovoljno u ljubavi i blagostanju za vjeke vjekova.
Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #13 poslato: 15-05-2009, 22:41:06 »

Dama sa crvenom ružom

Dozvolite mi da vam ispričam jednu priču koja bi pre mogla da se nazove bajkom pa je zato i stavljam ovde . Dogadjaj se zbiva u Njujorku negde pre kraj II svetskog rata na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Džon Blanckort. "Ustao je, kaže, sa svoga sedišta sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i počeo da pažljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku. Tražio je devojku koje je njegovo srce poznavalo ali čiji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ružom. Njegovo interesovanje za ovu devojku počelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim što je bio sadržaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, već sa zabeleškama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zaključio da iza tog rukopisa stoji jedno biće koje je promišljena duša i jedan duboki um. Na prvoj strani knjige našao je čak ime i prezime prethodnog vlasnika.

To je bila gospodjica Kolis Mejhel.

Potrošio je dosta vremena i truda i pronašao je čak i njenu adresu.

Živela je u gradu Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledećeg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledeće cele godine i još jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama. Svako slovo padalo je na plodno tlo. Započela je romansa. Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatražio sliku ali devojka je odbila da je pošalje. Njemu je to bilo još privlačnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, neće puno značiti za njega kako ona izgleda. Kad je došao konačni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uveče na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.

" Prepoznaćeš me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruži koju ću nositi na mom reveru."

I tako, u 7 sati uveče on je bio na stanici i tražio očima devojku koju je njegovo srce volelo ali čije lice nikada do tada nije video.

"Mlada osoba išla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oči su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odražavale čvrstinu ali i odlučnost. Obučena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao proleće koje je oživelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivši da ona na reveru svog odela nema crvenu ružu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je prešao preko njenih usana i rekla je samo:

"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".

"Skoro nekontrolisano, - načinio sam još samo jedan korak ka njoj a onda, tačno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ružu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.

Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznošenim šeširom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je želja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu ali ipak moja težnja za ženom ciji je duh tako bio spojen s mojim i obuzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osećajno; njene sive oči su imale svetlucavi i svetli sjaj.

Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav već nešto posebno, nešto čak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pružio knjigu ženi ali dok sam govorio, osećao sam neku gorcinu razočarenja.

Ja sam poručnik Džon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se našli ovde na ovoj stanici.Da li biste prihvatili da vas izvedem na večeru?" Ženino lice se rasteglo u prijatan osmeh.

"Ja ne znam šta sve ovo treba da znači, mladiću" - odgovorila je. " Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otišla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ružu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na veceru, da vam kažem da vas ona čeka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

Nije teško razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel. Prava vrednost ljudske duše se vidi u odgovoru na neprivlačno. Neko je napisao: "kazi mi koga voliš i ja ću ti kazati ko si".
Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #14 poslato: 15-05-2009, 22:45:15 »

Princeze-igračice

 Nekada davno,ziveo je jedan kralj koji je imao tri kćeri. Svake noći, kad su odlazile na spavanje, kralj je zaključavao sva vrata i zatvarao sve prozore. -"Sad mogu mirno da spavam",- govorio je, posto bi se uverio da im je soba zatvorena.

Ali, jednog dana, kralj se silno iznenadio kad je,pre nego sto su mu se kćeri probudile, primetio da su im cipelice prasnjave. - Bas čudno,- rekao je kralj svom slugi.Izgledaju kao da su u njima moje kćeri cele noći igrale.

-Ali, to je nemoguće,-zaključio je sluga. Zar ne spavaju zaključane u sobi?

Kraljica i kralj bdeli su otada svake noći, ali nisu mogli da otkriju kuda odlaze princeze. Odlučivsi da po svaku cenu otkriju tajnu, kralj je obećavao veliku nagradu onome ko mu u tome pomogne.

-"Ja ću otkriti tajnu tri princeze",- obećao je princ, koji je doputovao iz daleke zemlje. Te iste noći princ je strazario pred vratima njihove sobe. Princeze ne mogu da izadju a da ja to ne primetim, - mislio je on.

Ali,posto je zaspao, nije mogao da vidi kako su kraljeve kćeri izasle iz dvorca.

Sutradan, kad je kralj primetio da su cipele prljave, mnogo se naljutio na princa.

"Nisi uspeo"- besno je povikao. Evo dokaza da su princeze celu noć igrale. Kazniću te kao sto zasluzujes.

"Bolje bi bilo da to ne učinis", - bunio se princ. Ako me samo dodirnes, moj otac, koji je takodje kralj, objaviće ti rat.

Jednog jutra, nekoliko dana kasnije, pored kraljeve palate prolazio je vojnik, kojem je zečić ispričao sta se sve dogodilo.

"Zar te ne privlači nagrada koju je kralj obećao?", - pitao ga je na kraju zečić.

"Naravno da me privlači", - odgovorio je mladi vojnik.

-"Zagonetka nije neresiva",- rekao je zečić.Moras samo da pazis da ne popijes vino kojim će te ponuditi jedna od princeza pre nego sto počnes da strazaris.

-"Paziću",-obećao je mladić. I jos nesto - savetovao ga je zečić -kad princeze budu izlazile, pravi se da spavas.

Na kraju, zečić je mladiću dao ogrtači rekao mu: "Kad se ogrnes ovim ogrtačem, postaćes nevidljiv. Tako ćes moći da pratis princeze a da one to ne primete.

_"Hvala ti prijatelju",- rekao je mladi vojnik,uzimajući ogrtač. Oprobaću sreću. Vojnik je otisao kralju i ponudio se da strazari pred vratima sobe u kojoj su spavale princeze. Kralj je prihvatio, a jedna od princeza,pre nego sto su otisle na spavanje, ponudila ga je časom vina. Ali,vojnik ga je krisom prosuo i nastavio da strazari pred vratima.

-"Izlazite, sestrice",- rekla je jedna od princeza nesto kasnije." I on je zaspao kao i ostali". Ali,umotan u ogrtač koji ga je učinio nevidljivim, vojnik je posao za njima. I tako, kad su dosli do jedne čistine u sumi,princeze su počele da igraju uz muziku orkestra koji su činile razne zivotinje. Dok su zivotinje svirale, a princeze igrale, vojnik se oprezno udaljio i ponovo vratio pred vrata njihove sobe. Tako će princeze, zaključio je on,- verovati da sam spavao i da nisam otkrio njihovu tajnu.

Vojnik je kralju otkrio tajnu njegovih kćeri, i zatrazio obećanu nagradu. "Za mene bi najveća nagrada bila", - rekao je kralju,- ako biste mi dali ruku vase najmladje kćeri.

Posto je video da je i princeza saglasna, kralj je prihvatio ponudu. Mladi su se uskoro venčali i proziveli mnogo srećnih godina.

Princ i pas

 Ziveo u jednom kraljevstvu princ koji nije voleo pse.
-Mars!Mars!,-vikao je kad god bi zatekao kojeg psa u basti svog dvorca.
-Zar ne znate da ne zelim ni jednog psa u mom kraljevstvu?
-Vau,Vau,-cvileli su siroti psi,i bezali glavom bez obzira.

Princ po imenu Raul,imao je vilu-zastitnicu,koja je zivela u sumi.Tvoj stićenik,princ,zlostalja sve pse, pozalila se jedna ptičica vili.
-Ako je to istina,ptičice,dobro ćemo ga naučiti pameti.
Vila je prstom dotakla vrh svog nosa,i pretvorila se u psetance.
-Kuda ides,sumska vilo?,-pitale su je ptice.
- Idem u prinčevu palatu,-odgovorila je ona. Resila sam da kaznim mog stićenika zato sto ne voli pse. Gle?, začudio se Raul kada je u svojoj basti ugledao psetance.
- Odlazi odavde!
-Vau!Vau!,-odgovorila je vila pretvorena u psetance.
Zar me nisi čuo?,-povikao je princ.Ne zelim pse u mojoj blizini. Napolje!
- Oh,- začudio se Raul kad je video da se psetance pretvorilo u njegovu zastitnicu, sumsku vilu.
- Kako si?
- Vrlo sam ljuta, - odgovorila je vila. Ptičica me nije slagala.I posto sam se uverila da ne volis pse, odlučila sam da te pretvorim u psetance,i tako promenim tvoje misljenje. Princ se bunio,ali čim je vila dotakla čarobnim stapićem njegov nos, umesto da govori, počeo je da laje.
-Av,av,av.-Ućuti,-naredila mu je vila. Ostaćes u ovom obliku sve dok ne naidjes na neku dobru osobu koja će se smilovati na tebe.

Pretvoren u psetance, Raul je počeo da luta ulicama grada. Uskoro je počela da pada i kisa, pa je potrazio skloniste u jednoj kući.
- Av! Av! Av!, - tuzno je zalajao.
- Odlazi odavde,- govorili su mu ljudi. Zar ne znas da je princ zabranio da u kućama drzimo pse? Tako je prenoćio napolju, makar i promrzao od kise. Sutradan, kad je sunce ogrejalo, ponovo je počeo da luta ulicama grada.
- Eno psa! Eno psa!,- povikala su neka deca i počela da ga gadjaju kamenicama. Odlazi iz naseg grada,skitnice!

Princ se vratio u svoju palatu, nadajući se da će ga vojnici prepoznati.
- To sam ja,princ, - povikao je. Pustite me unutra!- Ali, posto je to rekao na jeziku pasa, vojnici ga nisu razumeli i oterali su ga. Posramljen i utučen, princ se uputio u sumu da tamo suzama ublazi svoj jad.
- Niko me neće.Niko me neće,- tuzno je zacvileo.

Ali pastirica,koja je tu čuvala svoje stado, ugledala je napusteno i tuzno psetance. Pastirica se sazalila na njega, uzela ga je u naručje i poljubila.
- Ne plači,psetance,- rekla mu je. - Povesću te kući i počastiti toplim mlekom.
- Av!Av!,- zahvalno je zalajalo psetance u naručju dobre pastirice. I tako, posto je naisao na devojku koja se sazalila na njega, princ je ponovo dobio svoj pravi oblik.
-Oh!,- iznenadila se pastirica. Pa to je princ. To je princ!
- Da,- odgovorio je Raul. - Ja sam princ, koji će odsad voleti sve pse, ptice i ostale zivotinje.

Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #15 poslato: 15-05-2009, 22:52:22 »

Lastavice i mlade ptice

Jedna lastavica, prilikom svojih putovanja,mnogo je sto sta videla i naučila.
A ko god je mnogo video,taj ima i veliko iskustvo.
Ova lastavica mogla je da predvidi i najmanju nepogodu,pa je čak i moreplovcima
nagovestavala pre nego sto bi ona izbila.
   Jednog dana,u vreme kada se seje konoplja,ona vide jednog seljaka kako seje  njivu.
    -Ovo mi se nimalo ne svidja-reče ona mladim pticama.-Ja vas zalim,jer se ja mogu lako
izvući iz te velike opasnosti,ili pak mogu ziveti na nekom skrovitom mestu.
Vidite li onu ruku sto maše kroz vazduh?
 Doći će jedan dan, a on nije daleko,kada će ono sto ta ruka
sad poseje postati uzrok vase opasnosti.
Iz toga će iznići nesto sto će vas obuzeti,i tu će se skrivati  mnoge zamke
i klopke koje će vas u leto unistiti. Zato se dobro čuvajte kazana! I zato-reče
lastavica - pojedite ovo zrnevlje, pa se nećete kajati.
Ptice joj se narugase, jer je u polju bilo i suvise druge hrane.
A kad konoplja izniče i njiva se zazeleni, lastavica im opet reče:
   -Počupajte struk po struk sve sto je izniklo iz onoga prokletog semena, inače
ćete sigurno propasti.
   -Zlokobni proroče! Brbljivice!-rekose joj ptice.-Lep nam posao ti predlazes!
Trebalo bi da nas je hiljadu,pa da mozemo opleviti čitavo polje!
    A kad konoplja sasvim izraste,lastavica opet reče:
-Ovo ne sluti na dobro. Evo,kobno seme brzo je urodilo plodom. Ali, posto mi dosad
niste nista htele verovati, poslusajte bar sad moje reči. Čim vidite da su njive podrljane
i da su ljudi zavrsili poljske radove, oni će početi da love ptice. Zato,kad klopke i zamke
počnu hvatati ptičice, ne letite tamo amo, već ostanite u svom gnezdu, ili se
otselite odavde. Učinite isto sto čine i divlje plovke, zdralovi i sljuke. Ali vi niste sposobne
da prelećete pustinje i mora, ni da se selite u daleke zemlje, kao sto mi činimo.
Zato vam ostaje samo jedan pouzdan izlaz: sakrijte se u rupama nekog zida.
Ptičice kojima je bilo dosadilo da je slusaju, počese da brbljaju i da larmaju
kao sto su činili Trojanci čim bi jadna Kasandra zaustila da stagod kaze.
Zato i ptičice prodjose kao i Trojanci, jer mnoge od njih dopadose ropstva.

Mi najradije slusamo savete onih koji su iz naseg drustva, a poverujemo u zlu kob tek kad
nas ona zadesi. 


Postmodernistička basna


Živeo u prastara vremena jedan noj, delimično ometen u razvoju, koji je sanjao da bude „lider“ u savani i smarao ostale ptice. Stalno je nešto laprdao, prosipao prazne fraze, obećavao kule i gradove. Tvrdio je da nojevi nose premala jaja, a imaju kapacitet da proizvedu mnogo veća. Pa da ih lepo izvoze u Evropu, u zamenu za „evropske vrednosti“. Problem je bio samo u tome što je Evropa bila udaljena milion svetlosnih godina. Ali, nojčić je bio ubeđen da je najlepši i najpametniji među velikim pticama. Jednoga dana, nojevi odluče da ga izaberu za predsednika pa, umesto da na njima šilji neku stvar, neka šilji olovku. Ali, đavola! Nojčić je preozbiljno shvatio svoju ulogu i odmah krenuo u „korenite reforme“. Počeo je da iz temelja menja ustaljene običaje i životne navike - demokratski, dekretom. Nojevi su u to vreme još bili ponosne ptice, koje su hrabro gledale sudbini u oči, pa i ginule kad je trebalo da bi odbranile sebe i svoje.

„E, ne može više tako! Dok sam ja predsednik, u ovoj savani više niko neće da gine u besmislenim ratovima“, reče nojčić. „Ali, ko će nas i našu mladunčad da brani od neprijatelja?“, graknuše nojevi uglas. „Kakvi neprijatelji“, čudio se predsednik. „To su recidivi mračne prošlosti iz devedesetih pre naše ere. Neprijatelji ne postoje, postoje samo prijatelji, ali treba im pružiti ruku pomirenja“.

„Ali, savana je puna divljih, krvoločnih zveri“, opet će nojevi. „Glupost! I u najkrvoločnijoj zveri čuči dobroćudni noj“, uzvrati predsednik. „Treba samo da im se izvinimo za zlodela koja su nam naneli“. Mi treba da iz temelja menjamo psihologiju noja, da se prilagodimo izazovima vremena i prihvatimo civilizacijske tekovine modernog sveta“, objašnjavao je nojčić. „Mi imamo demokratske kapacitete i potencijale da to ostvarimo“.

Savanom su odjednom počeli da odjekuju neki novi, dotad nepoznati zvuci: kapaciteti, reforme, potencijali, integracije, partnerstvo, brujalo je na sve strane. Nojevi nisu ništa razumeli, pa su se sa još više strahopoštovanja odnosili prema predsednikovim idejama. Proglasiše ga za mudraca.

Nojčić je, u međuvremenu, dekretom, proglasio novu odbrambenu doktrinu: ako te neko napadne, zabij glavu u pesak i čekaj da opasnost protutnji. „A šta ćemo sa dupetom“, pitali su nojevi u čudu. Predsednik, inače iz fine porodice, iznervirao se što ga glupi „sunarodnici“ ne razumeju, pa im prostački odbrusi: „Jebeš dupe, važno je sačuvati glavu“!

Onda se jedan zli piton uselio u gnezdo gde su nojice vekovima odlagale jaja i počeo da ih tamani. „Šta da se radi“, pitali su nojevi. „Ušao nam je u kolevku i zatire nam seme. Da ga napadnemo sa svih strana i iskopamo mu oči“? „Taman posla da ginemo uludo“, reče predsednik. „Treba da uspostavimo partnerski odnos, da se integrišemo, da mu se uvučemo u utrobu, svejedno s koje strane, da osnažimo svoje kapacitete. Samo protiv „domaćih neprijatelja“ i „retrogradnih snaga“ treba se boriti svim snagama, do poslednje kapi nojevske krvi. I da se svi ujedinite iza mene!

„Jer, samo zajedno možemo da odbranimo svoja jaja, samo zajedno možemo da odbranimo svoj identitet i teritorijalni integritet, samo zajedno možemo da prevalimo milion svetlosnih godina i stignemo do željenog cilja“!

U međuvremenu, napadnu ih divlje zveri. Neki su hrabro izginuli braneći svoje jato. Jedan deo je sa predsednikom postupio po njegovoj doktrini. Drugi se razbežali po savani. Kad su se vratili, od sledbenika predsednikove doktrine ostalo je samo perje. NJega su našli skamenjenog, s glavom u pesku i dupetom na izvol’te. Kao opomenu budućim generacijama. Sutradan su izabrali novog predsednika.

Ali, kod nekih nojeva se i dalje zadržao običaj da guraju glavu u pesak.

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-15-04-2008/vostani-serbie-vjekoslav-radovic
Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #16 poslato: 20-05-2009, 15:01:19 »

Гвозден човјек

Био један цар, па имао три сина. Кад му синови дорасту до женидбе, онда им он заповеди да се попне сваки на кулу, па да с куле застрели: где кога падне стрела, оданде ће му довести девојку. Синови послушају оца, па кад застреле старија двојица, стреле им падну у два града; а кад најмлађи застрели, његова се стрела изгуби, па је стану тражити ма све стране, и никако да је нађу; најпосле нагазе на некаку бунарину, кад тамо – у бунарини једна велика жаба, и код жабе стрела најмлађега царева сина. Брже боље јаве цару како су нашли стрелу, а цар, кад чује, одмах доведе девојке из она два града за два старија сина, а за најмлађега донесе ону жабу, па их венча и учини велико весеље. Кад буде време, сведу младенце, старија два брата сведу с њиховим девојкама. а најмлађега са жабом. Пошто их сведу, али из оне жабе изиђе красна девојка, што је нигде у царству нема, само жабља кожа остане на земљи, а кад буде ујутру, девојка опет уђе у жабљу кожу, и тако све дањом жаба а ноћом девојка. После неколико дана запита га мати: "За Бога, синко, како ти је с оним гадом?" А он јој каже: "Е моја мати, да ти видиш каква је то лепота, извуче се из оне кошуљице, па је онда девојка што је нигде под небом нема." Онда му рече мати: "За Бога сине, па да је опростимо. Довече укради кошуљицу па метни на пенџер, а ја ћу је полако узети с пенџера па ћу је бацити у пећ нека изгори." Он послуша матер; кад буде у вече, и од жабе изиђе девојка, он јој украде кошуљицу, па метне на пенџер, а мати дође па је узме и баци у пећ, те изгори. Кад пред зору устане девојка па стане тражити кошуљицу да се претвори жаба, али кошуљице нема, и тако она остане девојка. Кад ујутру сване, изиђе она на поље, кад је виде, сви се зачуде: не могу да се нагледе таке лепоте. Кад дође прва недеља, отиде царица са својим снахама у цркву; кад изиђу из цркве, сав народ стао па гледи каква је то лепота; за царицу нико ни мукает. Онда почне злобити царица најмлађој снаси својој, па како отиде у двор, одмах рече цару: "Ја не ћу с тобом хлеба јести, ако тога најмлађега сина не истераш из двора." Цар је стане блажити, и једва је мало умири. Кад дође недеља, опет царица отиде са својим снахама у цркву; па кад изиђе из цркве, сав народ стао па гледа најмлађу цареву снаху, и чуди се такој лепоти. Онда царица како отиде кући, одмах на цара: "Или он из двора, или ја. Кад цар види да се нема куд ни камо, дозове најмлађега сина, па му рече: "Синко! ја чујем да се ти хвалиш да можеш једним рупњаком проје сто браваца нахранити." Он се сиромах стане крстити говорећи, да он то није никад ни помислио. Али цар ни пет ни девет него: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде плачући к жени својој, а она га запита што плаче, а он јој каже све шта је и како је. Онда му она рече: "Не бој се ништа, иди на ону бунарину, где сте мене нашли, па се наднеси над њу па вичи: "Шура, шура." Он ће се одазвати па ће те питати шта ћеш, а ти му кажи све шта ти је отац казао." Он послуша жену своју, отиде на бунарину па стане викати: "Шура, шура." А шура се одзове из бунарине: "Шта ћеш?" а он му се потужи како хоће отац да га погуби, ако једним рупњаком проје сто браваца не нахрани. Онда му шура рече: "Почекај мало," па му избаци једнога свињара па му рече: "Ти само један рупњак извади из амбара, па се онда не старај, свињар ће вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Царев син узме свињара, па с њим кући. Кад дође кући, а свиње гладне циче по двору, чекају да им се да јести, и сав двор изишао да види шта ће бити. Онда најмлађи царев син отвори амбар па изнесе један рупњак проје, те успе свињама; свиње једу а онај свињар једнако досипа, а нико га не види. Цар остане чудећи се, где се наситише сто браваца од једнога рупњака проје. Онај свињар после отиде својим путем.

После неког времена опет цар дозове најмлађега својег сина, па му рече: "Ја чујем, где се ти хвалиш да можеш напојити сто волова једним каблом воде." Он се сиромах упропасти и стане се одговарати, да то није никад ни помислио. Али му се цар не дадне много одговарати, него му рече: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде кући плачући, а жена кад га види где плаче, запита га што плаче, а он јој приповеди како га на ново отац беди. Онда му она рече: "Иди опет на ону бунарину па вичи: "Шура, шура," а он ће се срдити и рећи ће ти: "Аратос ти и такога зета," а ти му кажи: "Невоља ме тера," па му приповеди све шта је и како. Он послуша жену своју, отиде на бунарину, и стане викати: "Шура, шура!" а шура му се срдито одзове: "Аратос ти и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "Шура, невоља ме тера, отац ми заповедио да једним каблом воде сто волова напојим " Онда му шура рече: "Почекај мало." Те му избаци једнога говедара, па му рече: "Ти само један кабао извуци из бунара, па успи у валов, после немај бриге, овај ће говедар вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Он захвали шури, па узме говедара, па с њим кући; кад тамо, а волови дрежде око валова, чекају да им се да вода, и сав двор изишао да види шта ће бити. Онда најмлађи царев син извуче кабао воде, па успе воловима у валов: волови пију, а онај говедар једнако долива, а нико га не види. Цар остане чудећи се, где се напоји сто волова од једнога кабла воде. Онај говедар после отиде сам својим путем.

После некога времена опет дозове цар најмлађега сина, па му рече: "Ја чујем да се ти хвалиш да можеш довести гвоздена човека." Он се сиромах стане одговарати, да то није никад ни помислио, али цар: "Ни речи више; него ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде к жени својој плачући, а жена кад види где плаче, пита га: "Што плачеш?" А он јој каже шта је и како. Онда му она рече: "Иди опет на бунар, па вичи: "Шура, шура," он ће се одазвати и срдиће се па ће ти рећи: "Аратос и такога зета." Али ти му кажи: "За Бога! невоља ме тера!" па му приповеди све редом." Он послуша жену, отиде на бунар, па стане викати: "Шура, шура!" Он се срдито одзове: "Аратос и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "За Бога, шура, невоља ме тера; иште отац да му донесем гвоздена човека, да се с њиме разговара." Онда му шура одговори: "Почекај мало; сад ћу ја изаћи, али се немој препадати ни стравити." Кад мало час, али ето ти гвоздена човека. Велики је, страшан је! вуче буџу за собом, све оре земљу, иде за њим бразда као да осам волова оре. Кад цар издалека угледа где иде гвозден човек, он се поплаши, те затвори дворове, па побегне на горње чардаке, и затвори се. Кад дође гвозден човек, стане лепо на вратима лупати да му отворе, а кад види да нико не отвора, он бубне песницом у врата, а врата се одмах на двоје распадну, тако отвори редом сва врата и дође пред цара. Кад дође пред цара, запита га: "Шта си ме звао?" А цар ћути као нем. "Та шта ти имаш са мном." рече гвозден човек, па га зврцне у чело, а цар одмах душу испусти. Онда гвозден човек узме зета свога па га постави за цара, и тако је најмлађи син са својом женом царовао до свога века.
Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #17 poslato: 20-06-2009, 18:16:55 »

Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #18 poslato: 20-06-2009, 18:17:31 »

Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.

DEDA-EU

  • Zvezda u usponu
  • ****
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Pol: Muškarac
  • Poruke: 4940
  • Ко у разговору с другим људима упорно настоји да н
Одг: Kutak za Bajke
« Odgovor #19 poslato: 20-06-2009, 18:18:06 »

Sačuvana
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.
 

Stranica je napravljena za 0.216 sekundi sa 24 upita.