Antoni De Melo
„Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega i mater i ženu i decu i braću i sestre pa i život svoj ne može biti moj učenik."
Lk. 14,26 Razmislite o osećanju koje se javlja u vama kada vas hvale, obasipaju vas komplimentima, kada uvažavaju nešto što ste uradili, kada vas prihvataju kao ličnost. Mislite zatim, s druge tačke gledišta, na osećanja koja se bude u vama pri zalasku sunca ili u zoru, pred lepotom prirode uopšte, ili kada čitate neku knjigu ili gledate film kojima se potpuno prepuštate. Uporedite ta osećanja sa onim što ste osetili kada vas hvale sa osećanjem koje, u suštini, potiče od „samoveličanja", od „samouzdizanja", što su tzv. „spoljašnja" osećanja, dok osećanja druge, vrste potiču od „samoostvarenja" to su osećanja duše.
Razmotrite sada vaša osećanja prilikom nekog uspeha, kada nešto postignete, pobedite u nekom takmičenju, dobijete neku opkladu ili se istaknete u nekoj diskusiji. Uporedite ova osećanja sa radošću koju osećate, na primer, kada ste zaista zadovoljni nečim što radite, radom koji vas potpuno ispunjava, kome se prepuštate svim svojim bićem. Prva osećanja dolaze spolja, a drugo iznutra, kao osećanje duše.
Još jedno poređenje: setite se šta ste osećali kada ste u rukama imali moć, kada ste bili naredbodavac i kada su drugi gledali u vas, spremni da vas poslušaju, kada ste bili popularni. Ovom osećanju suprotstavite osećanje intimnosti, ispunjenosti koju ste osetili kada vam je bilo lepo u društvu nekog prijatelja, ili na nekom bezbrižnom i veselom izletu.
Na ovoj tački, pokušajte da shvatite pravu suštinu osećanja koja dolaze spolja, ne iz samoostvarenja, već od samouzdizanja. To nisu prirodna osećanja, njih su stvorili vaše društvo i kultura, da bi vas učinili produktivnim i držali vas pod kontrolom. Ta osećanja ne daju vam nikad takvu ispunjenost i sreću kao kada vas zadivi priroda, kada uživate u društvu prijatelja, ili u radu kome se prepuštate. Osećanja koja vam je nametnulo društvo usmerena su na to da izazovu opijenost sobom i kao rezultat javlja se... praznina.
Posmatrajte tok svoga dana ili čitavih nedelju dana i razmislite: za koliko aktivnosti koje ste obavili ili učestvovali u njima možete reći da su bile imune od večite želje za isticanjem, za uzbuđenjima, od težnje da osvojite pažnju, aplauze, slavu, popularnost, uspeh ili moć?
A sada pogledajte ljude oko sebe. Nalazite li među njima jednu jedinu osobu koja nije u potrazi za tim prizemnim zadovoljstvima, koja nije podjarmljena njima, koja nije alava i sebična, koja svesno ili nesvesno ne provodi ni trenutak svog postojanja u traženju svega toga?
Kada sve to sagledate, shvatićete kako se ljudi upinju da osvoje svet, živeći potpuno praznim životom, uz ishod potpunog gubljenja svoje duše.
Da zaključimo jednom parabolom na ovu temu. Grupa turista udobno sedi u autobusu i putuje. Kraj njih promiču jezera, planine, livade i reke. Ali zavese na prozorima su spuštene i oni, ne znajući šta je van autobusa, čitavo putovanje provode u raspravama ko zaslužuje da sedi napred, ko je najprivlačniji ili uživa najveći ugled među njima, i tako dalje, a onda... putovanje se okončava.
Pažljivo gledajte oko sebe i videćete nesreću koja vlada u svetu, oko vas i u vama. Šta je uzrok tome? Možda ćete reći: usamljenost, potlačenost, ratovi, beda, pokvarenost, ateizam.. . ali grešite. Samo jedan je uzrok vaskolike nesreće, lažna ubeđenja kojih se držite, ubeđenja toliko raširena i ukorenjena, tako čvrsto utemeljena, da nikad niste ni pomislili kako bi trebalo raspravljati o njima. Zbog takvih naopakih ubeđenja vidite svet i same sebe u iskrivljenoj perspektivi.
Vaše mentalne šeme tako su ubedljive, a pritisak društva kome ste izloženi toliko je snažan, da ste bukvalno dužni da gledate svet oko sebe na taj naopak način. Nema vam spasa, baš zato što nikad i ne posumnjate da kratkovido gledate na svet, da je vaš način razmišljanja možda nakaradan i izopačen, i da su vaša ubeđenja u osnovi lažna.
Osvrnite se još malo oko sebe, ne biste li možda pronašli jednu jedinu osobu koja je autentično srećna, oslobođena strahova, nesigurnosti, napetosti i briga. Ako imate sreće, otkrićete jednu u sto hiljada.
Ovo bi trebalo da vas navede da s rezervom gledate na programiranost i ubeđenja zajednička vama i ljudima oko vas. Međutim, vi ste takođe programirani da živite bez sumnji, bez suvišnih dilema, programirani da verujete u stavove koje vam je usadila vaša tradicija, kultura, društvo i religija. I, ako ne nalazite da ste srećni, dresirani ste da oplakujete same sebe, umesto da okrivite svoje uzore, predrasude, kulturna i nasleđena ubedenja.
Da bi situacija bila još tragičnija, tu je i činjenica da su mnogi među nama do te mere bili izloženi pranju mozga, da nisu čak ni svesni da su nesrećni, kao čovek koji sanja, ne znajući da samo sanja.
Koja su ta lažna ubeđenja koja nam blokiraju put ka sreći? Evo nekih.
Prvo: ne možete biti srećni ako nemate sve ono za šta ste vezani i što smatrate tako dragocenim.
Sušta laž. Ne postoji ni jedan trenutak u vašem životu u kome nemate sve što je potrebno da biste bili srećni. Vaša nesreća potiče od toga što usmeravate svoju pažnju na ono što nemate, umesto na to što u određenom trenutku imate.
Druga lažna ideja: sreća je negde u budućnosti.
Netačno. Srećni ste tu gde ste, i baš u ovom času; ali vi to ne znate, jer su vas lažna ubeđenja i naopako viđenje sveta začaurili u strepnje, nespokojstva, veze i sukobe, načinivši od vas odgovornu pedalu u igrama za koje ste programirani, i pri tom vas ubedili da morate učestvovati u njima. Kada biste bili kadri da vidite čitavu tu farsu s naličja, otkrili biste da ste srećni a da to i ne znate.
Još jedno lažno ubeđenje:
Sreća se postiže ako čovek uspešno manipuliše situacijama i ljudima koji ga okružuju.
Nije istina.
Ljudi glupavo rasipaju ogromnu energiju da bi „rekonstruisali" svet. Ako je vaša sudbina da menjate svet, u redu, samo napred, menjajte ga, ali nemojte da uobražavate kako će vas to učiniti srećnim. Ono što vas čini srećnim ili nesrećnim nisu svet i ljudi oko vas, već samo misli u vašoj glavi. Koliko je zaludno tražiti orlovske gnezdo na dnu okeana, toliko je zaludno tražiti sreću u spoljnom svetu.
Ako zaista želite sreću, ne rasipajte energiju tražeći sredstva protiv svoje ćelavosti, ili trudeći se da oblikujete mišićavo telo, ili menjajući kuću, posao, bračnu vezu, stil života ili čak sopstvenu ličnost. Kada biste možda i uspeli da promenite sve te stvari, da svoj izgled učinite privlačnijim, svoju ličnost kompleksnijom, da nađete lepši ambijent za svoj život, itd., da li ste pomislili kako biste možda, uprkos svemu tome, ostali nesrećni? Najskrivenijim delom svoga bića vi znate da je to istina, ali svejedno i dalje razbacujete snagu i energiju u potrazi za nečim što vas ne može trajno usrećiti.
Evo još jednog lažnog ubeđenja: srećni smo kada nam se sve želje ostvare.
Još jedna neistina.
U stvarnosti, baš su te želje i veze ono što vas čini napetim, frustriranim, nervoznim, nesigurnim i uplašenim. Sastavite spisak svih svojih veza i želja, i pored svake dopišite:
„U dubini svoga bića znam, čak i kad bi mi se to ispunilo, ne bih mi se ostvarila trajna sreća".
Razmislite o istinitosti ove tvrdnje. Ispunjenje neke želje može nam najviše dati munjevitu opijenost, kratkotrajnu radost, ali tako nešto ne treba brkati sa srećom.
Šta je onda sreća? Malo je takvih koji mogu da odgovore, a niko od njih ne ume to izraziti recima. Jer, sreća ne može da se iskaže. Da li biste mogli da opišete svetlost ljudima koji su čitav život proveli u mraku? Ili da opišete stvarnost nekome ko samo sanja? Spoznaj svoj mrak i on će nestati, tada ćeš saznati šta je svetlost. Spoznaj svoje košmare onakve kakvi zaista jesu i oni će iščeznuti, a ti ćeš se probuditi u stvarnosti.
Spoznaj svoja lažna ubeđenja i ona će se izgubiti, samo na taj način okusićete šta je sreća.
Kad ljudi tragaju za srećom na naopak način, zašto ne pokušaju da razjasne sebi svoja lažna ubeđenja? Kao prvo, zato što ih nikad ne vide kao lažna; ne vide ih čak ni kao ubeđenja, već bukvalno kao činjenice, kao objektivnu stvarnost, toliko su duboko zaglibljeni u svoju programiranost.
Drugo, zato što su prestravljeni idejom da bi mogli da izgube jedini svet koji poznaju, svet želja, veza, strahova, društvenih pritisaka, napetosti, ambicija, strepnji, krivice; svet s bljeskovima užitka, olakšanja i opijenosti koje stvari u njihovom svetu mogu da im pruže. Pokušajte da zamislite čoveka koji se užasava da izađe iz svog košmara zato što je, na kraju krajeva, to jedini svet koji on poznaje i eto vam fotografije vas i ljudi koji vas okružuju.
Ukoliko želite da dostignete trajnu sreću i spokojstvo, morate biti spremni da odbacite oca, majku, pa čak i sopstveni život, i da kažete zbogom svemu što posedujete. Na koji način? Ne bukvalnim odbacivanjem svekolike stvarnosti od koje je sazdan vaš život (jer biste uvek ostali vezani za ono što ste na silu odbacili), već sagledavši sve to kao privid, što stvarno i jeste. Ako se tako postavite, bez ikakvog je značaja da li ćete odbaciti te stvari ili ne one gube svoju moć nad vama, svoju sposobnost da vas povrede, i vi se najzad budite iz svojih snova, iz mraka, iza vas ostaju svi vaši strahovi, sva vaša nesreća.
Odvojite ipak neko vreme i potrudite se da ogoljeno sagledate, kakve stvarno jesu, stvari za koje pokušavate da se zakačite, sva ta priviđenja koja vam s jedne strane pružaju omamljenost i užitak, ali i nesigurnost, patnje, napetost, strepnju i nesreću.
Otac i majka - privid; žena i deca, braća i sestre -privid; sve što posedujete - privid; vaš sadašnji život -privid; bilo koja stvar za koju ste vezani i koja, po vama, jedina može da vas usreći - privid.
Na toj tački odbacićete majku i oca, ženu i decu, braću i sestre, kao i sopstveni život sa svim dobrima. Prestaćete da se kačite i vezujete za sve ove stvari, a tako ćete poništiti njihovu sposobnost da vas povrede. Na toj tački, najzad, doživećete to tajanstveno stanje koje se ne može opisati niti izraziti: uronjenost u sreću i duševni mir, i shvatićete koliko je istinito da se svakome ko odbije da se grčevito drži majke, oca, žene i dece, braće i sestara, zemlje ili kuće... stostruko vraća, i on konačno stupa u večni život.
