Знате, било би лепо да ово лето проводите онако како и доликује за то годишње доба. Потрудите се да искористите сваки сунчан дан максимално. Ако вас мрзи, само помислите на сиву и тмурну јесен која се већ полако загрева да ускоро уђе у игру или на оно што следи после ње, хладна, дуга и влажна зима. То би требало да вам буде довољан подстрек да уживате у сваком дану до краја лета. Ипак, ново лето ће бити тек следеће године отприлике у ово време, према томе нема забушавања, a са леве стране вам је опција ПРЕТХОДНЕ ПРИЧЕ (одмах испод ″навигација″). Довољно је да кликнете на неку од тих група и отвориће вам се сет од по неколико прича. Е, када је то објашњено, онда треба рећи да вас у овом блоку очекују по вама неке од најбољих МОЗГОПОЛ прича ⁄ колумни и то по вашем избору, рачунајући ваше мејлове и коментаре када је која од тих истих била објављена. Што би се популарно, можда мало више и музички рекло the best of... А ви и у остатку лета и у причама једноставно уживајте.

0 Comments

Баш сам се питао шта бих ново могао да напишем, па се сетих једног коктел партија од пре неких недељу дана. Искрено, нешто баш и нисам за такве театре, али шта је ту је. Знате и сами да су такви ''хепенинзи'' увек пуни оних који се праве паметни, а да то заправо нису, и оних који то у ствари јесу и који уз пићенце само ''кулирају'' посматрајући из прикрајка оно што се дешава, и то уз једва две-три проговорене речи. И поново су се ту нашли неки слични, монотони људи, који су са пуно извештачене грациозности и неким ''дигиталним'' осмесима испуњавали просторију. ДИГИТАЛНИМ??? Па зар не видите око себе?! Довољно је да само мало прошетате градом, па да схватите да се све мање могу сретати људи са оним искреним, људским осмехом. Не ради се само о пролазницима и људима са партија, већ и о девојци на шалтеру, раднику на пумпи, продавачици, конобару... Те вечери ми је на памет пала једна добра идеја, ''добра'' само у почетку, касније се ипак испоставило да је то немогуће. О чему се заправо ради? Е па овако, можда би требало да у скоријој будућности измислимо осмех који би се покретао помоћу батерија или неких микрочипова. Наравно, то је за оне који су заборавили да се осмехну, а њих је, морате признати, све више и више. Тада би притиском на дугме или тастер, који би се налазио сакривен у неком џепу, покренули усне и . . . Воала!!! Ето га осмех! Када више не можете да се смејете промените батерије или надоградите чип и идемо изнова. Сада замислите једну продавницу осмеха у граду... На рафовима и по каталозима налазиле би се разне понуде, а по излозима и у медијима на хиљаде реклама: ''Најјефтинији осмех у граду!''; ''Желите ли заљубљени осмех? Обратите се нама!''; ''Најновији модели осмеха! Купите два, трећи добијете гратис!''; ''Осмеси свих врста! Достава на кућну адресу!'' Одличан бизнис, зар не? Да, тако сам и ја мислио, али као што рекох само у почетку, све док нисам схватио да то баш и не би било тако једноставно. Зашто? Ево зашто... Дигитални осмех би забележио само половичан учинак и убрзо би завршио као ''Титаник''. Знате, кључ неуспеха је у следећем, а то, надам се, сви знамо: Не смеју се само усне већ и очи! Тајна осмеха је у очима. Замислите да док пролазите вашим аутом кроз град угледате неког манекена на билборду како рекламира овај ''производ'', лице му је намрштено до бесвести, а усне развучене у осмех као да је управо добио седмицу на лотоу!? То баш и не би био леп призор за видети. Е, управо зато сам схватио да је овај изум немогућ, јер ако су очи огледало душе, онда треба измислити чип или батерије и за њу (душу), али би онда сви били роботи налик на оне из звезданих ратова. Зато вам сада постављам веома једноставно питање: да ли вам је симпатичније када вам се вољена особа осмехује уснама или очима? Имате девет секунди за одговор, зато размислите добро А сада морате да признате да је ово, донекле, веома интересантна идеја, зар не Ко зна? Можда једног дана, 2067 године....... У сваком случају, до краја овог партија се ништа није значајно променило, а ни сутрадан код оне продавачице, радника на пумпи, девојке на шалтеру...... И паметно! Да је другачије онда би сви ми били збуњени, питали би се шта се то дешава и које су то силе ту умешале своје прсте... али то је за неку другу причу. Навикли смо ми ипак на оно ''добар дан'' и ''изволите'' уз максималну озбиљност. Зато Ви увек узвратите овако уснама или очима, свеједно, само нека то буде бар један мали осмех.

207 Comments

Ок.... Ја лично не, никада и нисам, вероватно никада и нећу, али знам да их многи гледају, па чак стварно и уживају у њима. Појавиле су се код нас пре неких петнаестак година и још увек спадају међу најгледаније на нашим просторима. Знам да многе домаћице обустављају све кућне послове због њих, пријатељице о њима причају уз кафу, а комшинице их радо препричавају. Такође знам да у њима не уживају само припаднице лепшег пола, већ и мушкарци. Да, тако је. Чак лично и познајем неколицину њих који их редовно прате. Ако до сада нисте успели да погодите, онда ћу вам открити да су овде у питању латиноамеричке серије. Неко их назива ″шпанским″, чак сам их и ја до скора тако називао, али ми је лепо објашњено да то нема везе са Шпанијом, (’фала лепо), осим у понеким случајевима када је језик у питању, већ се ради баш о јужноамеричкој продукцији. Тако да нам оне пристижу из Бразила, из Аргентине, Венецуеле, Перуа, итд... Као што рекох, ја против њих немам лично ништа, јер свако пронађе нешто за себе, на пример, тим ″Латиноамериканцима″ се смеју људи који воле Звездане стазе и Досије икс серије, а Латиноамериканци се подсмевају овима и тако у круг. И онда вечити такмац, ″Касандре″ и ″Дивље руже″ у једном углу, ″Молдер и Скали″, ″Сви воле Рејмонда″ у другом. У сваком случају о укусима не треба расправљати. Него, све ово почиње да добија неку озбиљнију ноту, а верујте да то није био циљ. Заправо, решио сам да направим мали експеримент, да покушам да откријем тајну гледаности таквих латино серија, па сам једног послеподнева одвојио неких 37 минута и 42 секунде за гледање једне такве јужноамеричке сапунице. Верујте, серију нисам бирао. Роштиљао сам даљински док на прву нисам налетео, и гле чуда, није ми пуно требало времена. Упецао сам једну такву серију и погледавши у програм видео сам да сам пропустио првих двадесетак минута, а и претходних 855 епизода! Но, за тих пола сата се толико свашта издешавало да и ја сам нисам могао још толико да се консолидујем након завршетка. Милион ликова, ни једно име нисам стигао да упамтим, нити сам по′ватао ко је главни лик, ни зашто овај оног бије, ни зашто се оне две вуку за косу, ни зашто она старица куне некога...... Невероватно!!! Шта ли ће се тек издешавати у наредних 588 епизода?! Верујте, не желим да знам! Они који ово гледају нека слободно наставе, ја ћу ове латиноамеричке серије наставити да заобилазим. Стварно, они који смишљају ове серије имају бујнију машту и од оних који праве научнофантастичне филмове!!! Свака част! То неко, бре, треба да смисли! Заправо, када боље размислимо, то можда и није толико тешко. Узмите неки часопис у коме можете да прочитате рецензије разних филмова, затим измислите латино имена, па онда узмете детаљ из једног филма, па из другог, па из трећег и све то измешате као неку салату. Ево пробаћемо сад. На пример, у овој једној тако измишљеној серији, очекује вас следећи заплет... Рецимо овако:″... Хуанита се враћа у своје родно село у Венецуели након 15 година, које је изгубила желећи да постане филмска дива у Холивуду. Истовремено, Хуан, њена некадашња љубав, враћа се у исто место, а и у њен живот право из планина централне Африке, где је неколико година проучавао фасцинантне гориле. Ипак, он има вереницу, Емануелу, која га је чекала, али му није била верна јер га је преварила са његовим рођаком, Рикардом, у којег је и искрено заљубљена. Карлита, бака, плаче неких десетак минута без престанка. За то време, Хуану, његов деда оставља огромну фарму, али се истовремено сазнаје да Хуан има прелепу сестру близнакињу, Едуарду, која је провела живот радећи по борделима и која му се убрзо придружује у управљању фармом. На све то право од никуда долази и њихов зли рођак, Дијего, кога су били отели ванземаљци, па су га пустили због недоличног понашања, и који само жели да преузме ову богату фарму само за себе, не бирајући оружје. Карлита, бака, поново плаче, овог пута неких петнаестак минута. Рикардо, који ради у золошком врту, постаје љут на Емануелу, зато што је размењивала своје провокативне фотографије преко интернета са Ларсом из Европе, и чим је угледао тек пристиглу Едуарду, Рикардо се истог тренутка заљубљује у њу. Хуанита још увек покушава да се аклиматизује доласком из Холивуда и потајно посматра њену највећу љубав, Хуана, правећи план како да га поново придобије. Емануела убрзо признаје да је заљубљена у три мушкарца, у Хуана, Рикарда и Ларса из Европе, али након што и она упознаје Едуарду, опчињена њеном лепотом, почиње да гаји осећања и према њој. За то време, Хуан и Едуарда откривају да је Дијего заправо њихова тетка Розарио, која се подвргла пластичној операцији, и да је ипак нису били отели ванземаљци!? Бака Карлита и даље плаче, овог пута јој се у плачу придружује и њена ближа рођака Евита, чији је муж, Хавијер, власник золошког врта у ком ради Рикардо. У свему томе, неко краде дедину скупоцену слику из куће, остављајући рупу у зиду, у којој слушкиња, Маргарита, проналази прашњаво парче платна на ком је нацртана мапа..... итд, итд, итд, итд!″ Искрено, сви ликови и сама прича у овој причи су потпуно измишљени, али не би ме чудило да заиста и постоји оваква иста или бар слична латино серија. Пробајте и ви да осмислите једну. Ако ништа друго, бар ћете се добро забавити! Па и крајњи циљ не само оваквих већ и свих других серија је да се људи добро забаве. А ако се нешто тако пуно гледа и тражи, онда су творци тога у томе и успели. На крају, то није превише битно да ли су у питању Касандре и Дивље руже или Молдер и Скали или Рејмонд и пороци Мајамија. Свеједно је, зар не? Или можда не? Углавном, три пута ура за добру забаву!!!! П.С. � Када мало боље размислим, морате и ви признати да је оно од малопре стварно и добра идеја за неку серију.... ко зна.... можда једног дана.

0 Comments

″Можда ћете мислити да мало преувеличавам, али ја заиста одлично познајем ово језеро. Стриц ме је, заједно са осталом браћом и сестрама, из не баш мале фамилије, први пут довео овде када сам имао само десет година. Сећам се моје прве пловидбе у оном чамцу који је и сада био привезан за док. Многи од нас су се плашили и то је био онај необичан страх од непознатог и стриц је то знао тако да је веслао тик уз обалу, а онда нас је опустио причом о сакривеном гусарском благу којег смо покушавали да пронађемо. Извукао је из џепа неки папир којег је мени дао и рекао да је то мапа са благом, мада, када се боље присетим, пре бих рекао да је то био неки обичан рачун из продавнице, али знам да је требало да то чврсто држим у рукама и да га по сваку цену не изгубим. Неких стотинак метара би се возикали чамцем, а онда би пристали на обалу и покушавали да сви заједно откријемо где се налази сакривено благо. Он је био капетан, а ми смо му били права гусарска посада. Интересантно је то што страха више није било и након пар сати лично сам тражио да поново одемо чамцем, али овог пута још даље, у сред "океана". Наравно, временом и са годинама, сазнао сам да то није океан пун гусара и пустих острва, већ обично језеро на којем можете видети по неки педолино у пролазу, по неког скијаша на води или пецароша, пливача, рониоца. Чудно је и то што се наш велики, прекоокеански брод са огромним једрима некако смањивао. У ствари, све што сам ја постајао већи, он је постајао мањи. Једног дана када сам већ постао човек дошао сам на језеро и схватио да је неко украо наш брод и заменио га са обичним чамцем. Ко је то урадио? Знам, оно супротно од детињства.″

Ово је само део једне приче која је написана пре неколико година. Разлог што се на овај начин представља вама јесте управо због свима нама познатог начина одрастања, начина на који прихватамо живот и начина на који живот прихвата нас. И некако никако да се договоримо са временом, местом, простором, и са оним најважнијим, а то је прави тренутак, прави тајминг када се све поклопи, и све коцкице и све сказаљке свих часовника овог света и када једноставно не морате ништа да изговорите, тада се само осмехујете, дишете пуним плућима и ширите руке склопљених очију, главом подигнутом ка небу. Једноставно сте задовољни. Када сте у паралели са животом? Када идете истом брзином и у истом правцу? Ако ви не можете да се сетите, онда погледајте око вас. Клинци у парку се играју одраслих људи, шофера, лекара, домаћица... још и не изговарају све речи како треба, а већ желе да што пре одрасту и да буду старији. На клупи, у непосредној близини седе седи пензионери, који посматрају унаоколо и не проговарајући много, са сетом се сећају своје младости. У тишини жале за њом. Они би све дали да поново буду млади. Ако би могли да се играју, вероватно би се играли другачије од клинаца. Док би клинци глумели одрасле људе, стари би вероватно глумели клинце. Мало даље низ улицу, седамнаестогодишњи тинејџер прећуткује своје године једној мало старијој девојци, па је решио да дода неку годину, каже да има деветнаест. Са друге стране улице, у ресторану, тридесетседмогодишњи момак је решио да одузме себи неку годину, говори нешто млађој колегиници са којом је изашао на ручак, да има тридесет и три године. Што би рекла једна комшиница, то је исто као када зими једва чекамо лето, па када крену тропске врелине маштамо о зими. Ту није случај са мном, јер волим лето, не волим зиму, и нека лето слободно траје заувек, али донекле је комшиница била у праву. Бар већина људи размишља тако. Зато уживајте у сваком новом јутру, сваком новом дану. Уживајте у својој младости, у својој старости, уживајте у свом животу. Уживајте у сваком тренутку, јер сваки тренутак вашег живота је прави тајминг, само то требате да приметите. Зато би било много боље да се, када баш остарите, осмехнути и срећни сећате младости, детињства и ранијих дана. Да вам не буде ничега жао. Покушајте да вам сваки секунд живота буде испуњен и занимљив. Зато се договорите са временом, местом, простором, и са оним најважнијим, са тим правим тренутком, правим тајмингом када се све поклопи, и све коцкице и све сказаљке свих часовника овог света и када једноставно не морате ништа да изговорите, већ се само осмехујете, дишете пуним плућима и ширите руке склопљених очију, главом подигнутом ка небу. Једноставно сте задовољни. Тада сте у паралели са животом. Тада сте у равнотежи са животом. Тада идете истом брзином и у истом правцу. Само полако и без журбе.

0 Comments

Сигурно се слажете да постоје мали милиони различитих начина на које можемо или на који нам неко може изјавити или ″објавити″ љубав. Да не компликујемо. Неком је довољно и оно само једноставно ″волим те″, док се добар број људи више задовољава са неким мало више проширенијим, сликовитијим и богатијим начином изјаве најлепше ствари на свету. Ту добро темпирани тајминг и није од неке превелике користи већ управо такве речи треба изговарати онда када то и пожелите, спонтано, љупко, нежно и искрено. Ово последње је и најбитније. Но, једини проблем у читавој причи може долетети из вашег окружења. Како? Замислите заљубљеног тинејџера до ушију који је са изабраницом свог срца коначно дочекао да седи сам на клупи у парку са њом и који се неколико дана буквално припремао за такав догађај. Њих двоје сами, коначно, и он узима ваздух и помало се плашећи нежељеног исхода започиње прво слово од прве речи од оне проширеније реченице у којој би јој на помало стидљив, несигуран, али искрен начин рекао шта осећа према њој и чији почетак би требало да звучи: ″Знаш, желео сам да...″ Ипак, наш херој је застао већ код првог слова јер се у пролазу и однекуд у истом тренутку и то необјашњивом брзином светлости појавио њихов познаник, који се буквално сместио међу њих! И док је ″падобранац″ разглабао о интерпланетарним односима у универзуму, наш ″саботирани″ херој је ћутке размишљао о некој новој прилици. Постоје и ″старији″ случајеви. Замислите двоје заљубљених, који прелепе летње вечери седе у свом дворишту, у тишини, посматрајући једно друго сладуњавим погледима. За ову сцену соундтрацк музика и није потребна јер су се у романтичним облашчићима изнад њихових глава одавно налазили малени Купидони, који су уместо љубавних стрела у рукама држали харфе, виолине и триангле. А онда, све те ствари маме уздахе и оне речи које би требале да се кажу. И просте и проширене реченице. Он њој осмехнут... она њему осмехнута, али... њихов симпатични комшија из суседног дворишта баш тада чује на радију омиљену песму са мотивима са Блиског истока и реши да одврне радио до даске, тачније до милиметра од пуцања мембрана на његовим звучницима и прозора по оближњим кућама! Трас!!! И шта се дешава? Ништа. Побеснели и они, а и они мали Купидони. Све у свему лепе речи биће остављене за мало касније. Прво треба побећи из дворишта Шалу на страну, све ово је увод у оно што заправо следи. 100% је сигурно да сте и ви неком, а да је и неко вама, између једног и милион пута изјавио или, како неки кажу "објавио" љубав. Можда се то неком десило пре више година, неком скоро, неком свакодневно, неком ко управо чита ово, а неком ће се можда тек десити. У сваком случају битно је учествовати Е сад, пошто сви своје мале тајне волимо да чувамо само за себе, нећемо причати о нашим искуствима, али се зато надам да сте креативни, а вероватно јесте чим читате све ово О чему се заправо ради? Сигурно волите да гледате филмове, неко мало мање, неко мало више, али и то ће бити довољно. Изабрао сам један веома симпатичнан пример из филма у којем ми се страшно свидео начин на који једна особа другој изјављује љубав. У питању је филм Звездана прашина где звезда падалица, (у питању је предивна девојка, која је пала са неба на земљу), негде на половини филма говори управо више проширенијим, сликовитијим и богатијим начином колико јој је стало до главног глумца. Иде овако: ″Ако ме можеш разумети, погледај ме. Сећаш ли се када сам рекла да знам нешто мало о Ијубави? Па, то баш и није била истина. Знам пуно о Ијубави. Видела сам је. Нагледала сам је се вековима и вековима. И то је била једина ствар која ми је олакшала гледање вашег света. Сви ти ратови. Бол и лажи. Мржња. Све то ме терало да се окренем и никада више не погледам доле. Али видети начин на који Ијудска врста воли. Мислим, можеш тражити по најудаљенијим забитима универзума...и никад не наћи ништа лепше. Тако да знам да је Ијубав безусловна. Али такође знам и да може бити непредвидива... неочекивана, неконтролисана, неподношИјива... и да се лако може погрешно разумети као мржња. И... оно што покушавам да кажем је... Мислим да те волим. Моје срце, чини ми се да га моје груди једва могу задржати. Као да више не припада мени. Припада теби. И ако га желиш, не бих тражила ништа за узврат. Ни поклоне, ни блага, никакве доказе оданости. Ништа сем спознаје да и ти мене волиш. Само твоје срце... у замену за моје." Надам се да вам се свидело ово изјављивање љубави. Ипак, у стварном животу не морате бити звезда падалица да би сте рекли нешто овако лепо. Једноставно требате бити заљубљени и тако лепе речи упутити у правом тренутку својој вољеној особи. Но, ево у чему је зачкољица читаве ове приче. Сигурно је и вас нека слична сцена из неког филма просто одушевила. Овог пута можете показати и своју креативност, па та осећања са неким мало више проширенијим, сликовитијим и богатијим начином изјаве најлепше ствари на свету запишете и поделите са нама. Једноставно ваш пример који сте изабрали пошаљите на е-маил mozgopol@gmail.com и неки од најлепших примера биће ″упаркирани″ у неким од наредних Мозгопола. Ко зна? Можда заједно успемо да натерамо неке да се присете лепих речи које описују још лепша осећања и то исто кажу особи коју воле. Једно је сигурно, то није нимало тешко. Поздрав и останите и даље здрави, лепи, паметни, весели и заљубљени.

0 Comments