Гледао сам неку читаву хрпу документараца за време празничних дана и могу рећи да је пријало јер је и време ишло на руку свима онима који су били више за гледање филмова и сличних врста разоноде уз битисање код куће уместо вратоломија по правој “тропској“ ситуацији напољу. Но, што се документараца тиче, било је ту свега и свачега, од поновних потрага за Атлантидом, новооткривених планета које могу да подсете на нашу, путовања кроз време, ванземаљаца и непознатих летећих објеката, али и виртуелне реалности... Е то је већ посебна прича за себе. Виртуелна реалност... Пошто ионако сви трендови углавном долазе са запада, управо тамо читаве гомиле људи живе своју виртуелну реалност кроз невероватно усавршене сајтове, игре, и на разне остале начине. Постоје особе које никада нису имале девојку или дечка у правом животу, али су зато тамо прави шмекери и изазовне љубавнице. Имају своје аватаре илити цртане ликове које сами креирају онаквим каквим би желели да заиста буду у правом животу и ето, целодневно или целоноћно куцкање по тастатури лаптопова, мобилним телефонима и осталим справама које се тако брзо појављују у продаји да не можеш ни да стигнеш да запамтиш како се тачно зове прошли модел, а већ би се рекламирао нови, и неки измишљен илузијски живот би могао да почне. У сваком случају, те људе то испуњава и причињава им задовољство тако да нека уживају у томе, мада ја више волим оно право небо изнад мене и оно право сунце и прави живот уз праве љубави и право женско тело... Па, треба увек бити искрен. Него, малопре написах да обично трендови долазе са запада, па некако и нешто увек мало касније и ову нашу страну света закачи, онако као талас. Можда ће и неке ваше или моје комшије, наши нам драги земљаци, живуцкати уз виртуелну реалност, а то би баш било занимљиво. Помно сам пратио те документарце, али нигде нисам успео да сазнам да ли је и у тим виртуелним световима могуће оговарање, завист, љубомора и остале безвезне и тривијалне ствари које су као мапиране у генетици у већини људи са ових простора. Ако и ви нисте такви и немате то у себи онда сте дефинитивно фрик. Вероватно као и ја. Те тривијале нас и праве таквим какви смо, а уместо да се нешто покуша да се исправи, да се мало пропегла тај међуљудски однос, некако се све више учвршћују на свој трон и све дубље урезава у наше гене као у кору стабла, тако да ће вероватно и потомци имати ту “жицу“ магичне пратиље наших народа и народности. Оговарање, завист, љубомора... Слободно можете и ви сами да наставите низ. Интересантно је да у ту групу спадају они чији живот у основи не чини нека игрица виртуелне реалности, већ свакодневница уз масмедије, коју чине риалити шоуи, фејсбук и политика. Уз то наш просечан земљак проводи највише времена ван посла и спавања. И све тако у круг. Али опет, то њих чини срећним и задовољним, па нека је. Некако и немају избора, можда би имали када би показали интересовање за све оно ван тога што им се нуди, толико тога, а опет као марионете прихватају горе наведене ствари као нешто што им се чини да је то то и онда и о томе причају где год стигну, о томе се препричава у сав глас и све само тако. Можда зато одавно више и не гледам телевизију. Опет и поред тога некако сазнаш и оно што те апсолутно не интересује, и то управо од можда твојих комшија, неких пријатеља у пролазу и то кроз сав смех и одушевљење шта се издешавало у неком риалитију, ко је коме шта написао или какву слику објавио на фејсбуку као и најновије политичке информације. Сви су овде новинари, мултимедијалне личности и политичари. Као да не постоји нека тема која нема везе са горе наведеним. Да ли и то спада у виртуелну релност? Само, истина је да смо ипак добри људи, који умеју и да одмогну и да помогну, па како коме, ком обојци, а ком опанци. Наравно, и мултимедијално. Скоро сам се срео испред мог дворишта са познаником, који је након мултимедијалног монолога који ме нимало није занимао (попут ходајућих вести), имао и да дода како је наш пријатељ купио неки ауто. Наравно, познаник је, након што је мултимедијално објавио ту вест, одмах и реаговао како је тај наш пријатељ купио неки крш од аута и да је прави идиот да за ту суму новца купи такав крш. Игром случаја, мало након тога, опет ме је био срео исти познаник, отприлике на истом месту, и рекао како је онај наш пријатељ веома брзо и продао онај ауто који је купио. Само се насмејао и рекао је како је идиот продао онако добар ауто уместо да га задржи, а онда је само наставио даље, поносно, свезнајући, мултимедијално. Како би он прошао у некој игрици виртуелне реалности? Вероватно би “забаговао“ негде или би оборио читав сајт као и тај комплетан виртуелни свет. Да смо живи и здрави. “Чини ми се да немам више коме да показујем трикове“ рекао је мађионичар, а онда је додао да су људи некако превише одсутни, гледају у своје мобилне телефоне, радују се новим лајковима за неку свежу фотографију коју су објавили, радују се некој новој поруци коју су добили, или праве селфије са њим док се труди да покаже трик који је годинама мукотрпно усавршавао. И опет исто, са толико узбуђења, а са мало присутности. Вероватно су им и мисли такође заокупљене неким друштвеним мрежама или масмедијима или комшијином куповином аута. Но, то је огроман пратећи део овог новог доба. Неко дигитално доба. А можда одавно пре запада наше окружење у највеће већ живи своју виртуелну реалност. Само нек је весело, уз добре мисли и уз осмех на лице.
Sigurno je već poprilično tesko biti deo domaće kulture u danasnje vreme, bilo da je to muzika, stih, slikarstvo. Na svu sreću, puni smo bisera u svim oblastima. Sva nasa blaga se kriju u njihovim dusama i srcima. I to se pojavi, nekada, od nekud, nekamo... kroz note, stih ili obojeno platno. Mi bojimo nase dane, mi kreiramo nasu sadasnjost, ponekada i samu budućnost. Goran Ćine Stevanović je jedan od tih bisera. Jagodinski rock muzicar, koji je i ljubitelj knjige i poezije. Tako je i nastala pre skoro čitave decenije i njegova kolumna, a preko milion pregleda i nekoliko nagrada u vezi nje samo je potvrdilo predivnu dugogodisnju saradnju sa najvećim pomoravskim portalom autentik.net. A sve je započelo upravo iz Ćinetove ljubavi prema čitanju i pisanju. Nesebicno je i ukrasavao gitarom mnoge knjizevne veceri i afirmisanih i neafirmisanih pisaca, medju kojima je stekao i mnogo iskrenih prijatelja. Na nasu radost, imate priliku i cast da u ovom izdanju kolumne procitate pesme sjajnih i predivnih pisaca, koji su itekako biseri nase umetnosti, a koje smo zajedno sa Ćinetom, na opste zadovoljstvo izabrali da ih prezentujemo za vas. Imajte predivno proleće.
Lepa rec je uvek lepa i nije bitno da li je ona izgovorena ili napisana. Zato vam ovog puta najveći pomoravski portal autentik.net i "Mozgopol" poklanjaju neke od predivnih pesama, predivne poezije i to od jos predivnijih pisaca na koje sam ponosan sto ih imam za prijatelje. Hvala na preko milionskoj poseti ovoj stranici i hvala na skoro decenijskoj saradnji. S' postovanjem, Ćine.
Čekaj, zauvek je mnogo! Zauvek je kraj tuge. Ni sve kise neće sprati slova zapisana u srcu. Vetrovi neće pomeriti stubove odluka u nasim dusama, i jedno MOZDA, neće promeniti juče. Ali ti čekaj, jer nikada ne mozes znati, sta ti donosi sutra!
"DA SAM IZ TVOJIH SNOVA"
Da sam iz tvojih snova, da li bi mi oči imale sjaj zvezdanog neba, a usne ukus malina? Da li bi mi u kosu bile spletene bele rade, a ruke grlile hukom vetra? Da sam iz tvojih snova, da li bi moji dodiri lečili, reči donosile mir, poljubac unosio nemir, bedra drhtala jačinom vodopada? Da sam iz tvojih snova, da li bih to bila ja?
Srce u nedrima osluskuje eho. U tragu visina duse izvija svoj krik.
Galop uzdaha dira niti sveopste prolaznosti, melje vir iluzije, zar iskre sto iste!
Lucidni ples da povedem, satirem dah mirotvorni, u krahu gromom zborim.
Dug put za vesele note da zbrojim, ludo biće gonim.
Duso ne znadoh ni ime, ni da li postojim, ni vreme kako bojim!
Znam, za neki stalni glasić sto virne, od zivota parče raja iste.
Novo radjanje, trnje razasuto, sramno i besramno, blisko i daleko, usko baca masku u sirine raskosne slobode!
Prema čemu da merim, kad me srce vodi?! Simfoniju menjam, rasparčavam joj stalno deo! Umirem u dvoboju, nevino da sklopim oči.
"APSURD"
Pogled u daljini, izgubljen u besmislu trazenja smisla. Bilo koja nova staza podseća na staru i sve se prepliće u apsurd.
Navika navlači zastore nadi. Put sve sumorniji to se duze ponavlja i trazenja ista. Bliska nam je patnja, pa ni sreća vise nije čista.
Sve redje gledamo ruzičasto, u kapcima, već nas svrbi sumorno. U ljubavnoj blizini kraće trajemo. Odigrani scenario s' poznatim likovima repriziramo.
Paradoks u svemu. U svakom koraku misaoni naučeni teror i samo po katkad, tih i blizak dah, sto srcu mir donese.
Ono sto nam daje razlog za bitisanje, ujedno nam salje i umiranje. Uslovljeno naučeni da robujemo sistemu, tesko nam je da ostavimo trag koji sija.
Ograničenja, odricanja, pobune... apsurd... Al' opet pirne neki vetar neukrotivog u nama, da u trnju besmisla u bisernom trenu smisao pupoljka spoznamo!
Sto je to sa nama I u nama Zasto nitko sretan nije Nista nije kao prije Zasto nitko Nikoga ne razumije Zar nestalo je nadanja Vjerovanja u bolje dane Zasto nas toliko toga boli Duse najvise Zbog čega pogledi su zamisljeni Zasto ne radujemo se sitnicama vise Noćima se plače Smijemo se Samo malo tise Od muke Sami sebi A kako i nebi Čija nam to ruka Zivote pise...?
"DALJINAMA UDISEM TE"
Usuljaj se udahni svjezinu usnama svojim
dlanovima klizi po meni
pramen kose s očiju prstima skloni
udji zrakom tim uvuci se u sve moje
treba mi blizina tvoja
razbacan je mrak ustajao zrak otvaram prozor daljinama udisem te.
Neka nek me uniste kad ne znam da vratim. Neka ih, neka slave, ja ću da patim. Ta neka ih, nek se diče i slave moć svoju, dusmani moji, za dusu moju.
Vide da propadam. Pa koriste i zadnji atom moje snage da se svete. Zarad mene i sudbine moje proklete.
A beah jak... I svet za mene postao je mali. Sad trunem! Nemam čak ni u kog da se zakunem.
Voljenu mi zadirkuju za me, a ona ponizno saginje glavu, stidi me se.
Stide me se svi! Tezak sam svima. Rodbina kao da me ne poznaje. Brat okreće glavu kad ja prolazim, da me slučajno za zdravlje upitao ne bi. Postao sam oronula zgrada, iskoristen i bačen toalet papir. Postao sam senka ovoga sveta ne očekujem vise nista, svega mi je dosta.
A zeljan sam ljubavi i topline, zeljan sam osmeha i pesme. Zeljan sam mekog dodira svile, i poljupca koji ne sme. I sta vasm reći, na ovom samom zivota kraju. Mozda bas ljude kao ja, Bog uzima u raju.
"IZDAJICE"
Nismo mi isti prokleti soje, i među nama nita sličnoga nema. Veze nas samo sva sveta zemlja. Za va korist... A za mene ljubav i zivotna tema.
Kuda ću s' tobom prokleti Vuče, a kud sa tobom lozo Nemanjića? Zar pod skute da stavim Dečane, na Dusanov grad da hrlim i pljujem? Ne mogu. I neću!
Ne terajte me izdajničke ruke, da svoju dusu prljam sa vama. Vidite kakve me spopase muke, da mi Gračanica ostaje sama.
Zar da s' vama krenem o mutna vodo, mila mi bese moja Susica. Neću sa vama prokleti svete, grozna, sumorna i rapava lica.
Ako već moram, sklopite mi oči, neću vise da vidim i disem. Zivot mi takav nita ne čini, zatvoriću se i samo za sebe da pisem.
Zore su nasi najveći "prijatelji". U njihovim krljustima tumaraju punoglavci, uz mumlanje zaba odurnih pogleda, čiji beli trbusi vriste na suvom.
Sve se kupa u zracima mastiljavog Sunca, koje čita opelo naim već iluzornim zeljama!
Noći dolaze kao spas, koji zadovoljno drema; pretvarajući javu u kristalne slappove, niz čije konture kaplje slad umisljenih pobeda!
"U RALJAMA PODSVESTI"
Kobnost u viziji. Srezana krila i sivi pogled, a u kretnjama nepostojanost. Zato si zasukala, duso, rukave i memljive kute optočila biserima kada im mesto tu nije?
Zar da dusu pitam kako da ruho orahove ljuske, dostojno menja skoljka? Naizgled lepota cvili u zraku. Mesečina je najbolji indigo smele odluke.
I znam sada sledi osveta! Postojanost tuge zamenih za vestačku svetlost! Kako da ublazim bolno kikotanje, kada je to skoljka bez bisera?
Ponekad začujem glas nečije tuge sto jeca, daleko bez nas, bez dodira, bez bola , zavijena u tisinu nečujno pokuca u noć. Rasirim u nadi ruke Dodir njen da sretnem, U plavetnilu oblaka Koja iscveta suze Niotkud u mom snu. Milujem ih tuzan, sa samoćom ostah, samo mi suze jos teku i teku majko kao kisne nade, za tvojim blagim očima, da me pogledaju kao dete.
"SUZE LUTALICE"
Tuđe me oči gledale uronjene u suze nostalgije, suzne od uzimanja i davanja, dok je kestenje cvetalo, a ulice su kisile tragove nastanjene u meni, rascvetane na mojim usnama dok ti oči spavaju lepe, a moj dah klizi u tonovima, razlivaju se u zelenilu očiju, u budjenju tvojih jezeraca i niotkud budno sanjaju brodiće sa malim snovima sve dok ih suze ne potope, ne izrone u mom naručju i sreća iscveta suze izgubljene u rečima utehe.
Svi sundjeri sa dubina morskih naselite oči suzne, pomozite oku mome, spasite me svake kapi, celo telo za njenim vapi. Neka san prekrije vidike moje da ne vidim dan bez nje, neka nikad ne prestaje, posle ničeg Nista mi ne ostaje. Imun sam ja na dim, ne boj te se. Mene guse drugi jadi, vise ne znam sta će biti, gde se mogu sutra skriti.
"KRISTINA"
Kristalne Rosne I Sjajne Tvoje oči su bajne I tvoj pogled ljubim Na kraju pogleda sa tobom se gubim Astralni putevi neznosti, zagrljaj tvoj neizbeznosti.
