Баш сам се питао шта бих ново могао да напишем, па се сетих једног коктел партија од пре неких недељу дана. Искрено, нешто баш и нисам за такве театре, али шта је ту је. Знате и сами да су такви ''хепенинзи'' увек пуни оних који се праве паметни, а да то заправо нису, и оних који то у ствари јесу и који уз пићенце само ''кулирају'' посматрајући из прикрајка оно што се дешава, и то уз једва две-три проговорене речи. И поново су се ту нашли неки слични, монотони људи, који су са пуно извештачене грациозности и неким ''дигиталним'' осмесима испуњавали просторију. ДИГИТАЛНИМ??? Па зар не видите око себе?! Довољно је да само мало прошетате градом, па да схватите да се све мање могу сретати људи са оним искреним, људским осмехом. Не ради се само о пролазницима и људима са партија, већ и о девојци на шалтеру, раднику на пумпи, продавачици, конобару... Те вечери ми је на памет пала једна добра идеја, ''добра'' само у почетку, касније се ипак испоставило да је то немогуће. О чему се заправо ради? Е па овако, можда би требало да у скоријој будућности измислимо осмех који би се покретао помоћу батерија или неких микрочипова. Наравно, то је за оне који су заборавили да се осмехну, а њих је, морате признати све више и више. Тада би притиском на дугме или тастер, који би се налазио сакривен у неком џепу, покренули усне и . . . Воала!!! Ето га осмех! Када више не можете да се смејете промените батерије или надоградите чип и идемо изнова. Сада замислите једну продавницу осмеха у граду... На рафовима и по каталозима налазиле би се разне понуде, а по излозима и у медијима на хиљаде реклама: ''Најјефтинији осмех у граду!''; ''Желите ли заљубљени осмех? Обратите се нама!''; ''Најновији модели осмеха! Купите два, трећи добијете гратис!''; ''Осмеси свих врста! Достава на кућну адресу!'' Одличан бизнис, зар не? Да, тако сам и ја мислио, али као што рекох само у почетку, све док нисам схватио да то баш и не би било тако једноставно. Зашто? Ево зашто... Дигитални осмех би забележио само половичан учинак и убрзо би завршио као ''Титаник''. Знате, кључ неуспеха је у следећем, а то, надам се, сви знамо: Не смеју се само усне већ и очи! Тајна осмеха је у очима. Замислите да док пролазите вашим аутом кроз град угледате неког манекена на билборду како рекламира овај ''производ'', лице му је намрштено до бесвести, а усне развучене у осмех као да је управо добио седмицу на лотоу!? То баш и не би био леп призор за видети. Е, управо зато сам схватио да је овај изум немогућ, јер ако су очи огледало душе, онда треба измислити чип или батерије и за њу (душу), али би онда сви били роботи налик на оне из звезданих ратова. Зато вам сада постављам веома једноставно питање: да ли вам је симпатичније када вам се вољена особа осмехује уснама или очима? Имате девет секунди за одговор, зато размислите добро А сада морате да признате да је ово, донекле, веома интересантна идеја, зар не Ко зна? Можда једног дана, 2067 године....... У сваком случају, до краја овог партија се ништа није значајно променило, а ни сутрадан код оне продавачице, радника на пумпи, девојке на шалтеру...... И паметно! Да је другачије онда би сви ми били збуњени, питали би се шта се то дешава и које су то силе ту умешале своје прсте... али то је за неку другу причу. Навикли смо ми ипак на оно ''добар дан'' и ''изволите'' уз максималну озбиљност. Зато Ви увек узвратите овако , уснама или очима, свеједно, само нека то буде бар један мали осмех.

0 Comments

Скоро ме је један мој добар пријатељ повезао са једним мање-више познатим српским писцем, који је, након што је прочитао неке причице, просто пожелео да ми што пре јави његово мишљење о томе. Искрено, пријала ми је његова заинтересованост и баш ме је копкало шта ће ми он то рећи, а у ствари, ја сам само климао главом док су се кроз његово прилично позитивно описивање просто утркавале следеће речи:“... Ваш опис друштвене акцентуације... версификацијско умеће... Тривијалне слике... Колоритно осликавање.. Тематска симптоматичност... Питка козерија...“ Све у свему, битно је да му се све ово итекако допада, а то сам сазнао тек на крају када је коначно рекао да му се ови текстови баш свиђају. Тада сам престао да помало збуњено климам главом, уз једно искрено изговорено �хвала“.
Сигурно сте у рукама мали милион пута држали књиге у којима се на последње две, три странице неки учени људи просто такмиче у опису тих дела филовањем реченица и пикантеријама из за нас непознатог речника, као да тиме желе да покажу колико су, заправо, они сами просвећени, надахнути и паметни. И онда, када решите да купите неку књигу и пожелите да сазнате нешто више о њој налетите на нешто овако: � ... Између осталог, проблем споменутом реакцијом није само у стилу, већ креативно језгро реинтеграције као елементарни духовни тренинг, по моделу ништа мање орвеловском но шејмијевском, у заводљивој дисциплини дрске модернизације темељних дела и једнодимензионалном и једносмерном илустровању замишљене стратегије интелектуалних и арбитражних аспирација за разлику од саркастичне силине која је трајно примамљива као и трансплатација лишена синтезе, односно, марионетска адаптација, упркос априорној и начелној привлачности.“ Свака част на овим речима и изразима, али књиге купују и читају и они мали људи, који и јесу огромна већина и којима је једноставније написати: “Ово дело је лепо за читање или није; Весело или тужно... Више га препоручујемо за читање пред лаку ноћ, за читање на плажи или на путовању... Мушкарцима се можда неће свидети, али је зато права ствар за даме, и обрнуто... Ако сте за љубавну причу, онда је ово књига као писана за вас... Волите авантуру? Овај писац ће вас одвести путем маште... итд, итд.“ Искрено, више бих волео да неко таквим начином описује оно што неко напише. Ако ништа друго, бар је једноставније за нас обичне смртнике, разумљивије и, надасве, искреније. Но, неко ће се можда осетити прозваним и рећи да није крив зато што је неко други неписмен. Али, драги пријатељу или пријатељице, можда би неко волео да прочита вашу књигу, ваш роман, ваш есеј, вашу песму. Да ли и тада пишете тим речима или изразима? Да ли тим истим речима описујете љубав, прелеп пролећни дан, залазак Сунца или особу коју волите? Да ли тим истим речима неком говорите да га волите, желите, сањате? Не, није у питању нечија неписменост па да не разуме шта сте хтели рећи тим вашим арбитражним аспирацијама и априорном и начелном привлачношћу. Мени лично то и не смета, али постоји милион људи који имају другачије мишљење, јер проблем је у комуникацији. Ми не знамо баш најбоље да комуницирамо, иако се наш језик сматра једним од најбогатијих на свету. Треба знати како и са ким причати, и којим начином. Лакше је вама прилагодити се већини, него већина вама, а то колико сте паметни сви већ довољно добро знају. Не морате се трудити да то покажете по сваку цену, па чак и по ону цену где вас ретко ко и када вас ретко ко може разумети.
Ово сам баш колоритно осликао, јел да?

0 Comments