И у љубави као и у самом животу постоји милион разлога зашто нешто треба урадити, такође и милион разлога зашто нешто не треба урадити. Милион позитива, милион негатива, црног и белог, туге и радости, смеха и суза, доброг и лошег, сигурног и несигурног. Битно је само да ли ви сами знате шта вам одговара, за шта се вреди, а за шта се не вреди борити и како сами балансирате и жонглирате са тим мисаоним играма. Наравно, оно најбитније у целој овој причи је да знате шта хоћете. То је кључ читаве проблематике. Једини ваш противник у томе јесу предрасуде, а оне се хране вашом несигурношћу, колебљивошћу, сликама и причама из прошлости, сумњама, збуњеношћу и још многим другим, сличним, несимпатичним речима и осећајима. Од свега тога предрасуде постају јаче, снажније, сигурније и све их је теже обуздати. Предрасуда или предрасуђивање, преурањено створени закључци, став који није заснован на оправданим разлозима, ни на каквим чињеницама и праћен је обично емоцијама, а не логичним расуђивањем. Предрасуде су увек везане за нешто што нас спутава, за нешто што нас успорава, за нешто што нас кочи. Постоји на хиљаде ствари према којима можемо имати предрасуду, али морамо схватити и да је сам живот исувише кратког даха да би препустили кормило предрасудама. Једно је сигурно, има их у разним облицима и издањима, на пример, генерацијске, друштвене, интелектуалне, субјективне, објективне, и ако им дозволите наћи ће се макар по парче предрасуда у свим сферама вашег живота. Стварају се из ваших или туђих искустава и неискустава, као и из неповерења у самог себе када мислите да сами не просуђујете правилно и не доносите правилне одлуке. Живот не толерише предрасуде, љубав испашта због предрасуда. Једини ваши саборци у овој борби јесу ваш здрав разум, толерантан став, позитиван однос, и као што је већ речено, да знате шта хоћете. Уколико нисте довољно сигурни, а опет потајно желите то, онда се можете ослонити на време, бити довољно паметни да купите мало времена да бисте покушали да схватите самог себе као и ситуацију у којој се тада налазите, да трезвеније промислите, да будете сигурнији, да се поново организујете, опасуљите, опустите и препустите. То је најважније. Те две последње речи. Пошто МОЗГОПОЛ увек навија за љубав, нека нам љубав буде пример. И она сама је препуна примера о предрасудама. Сигурно су ваши пријатељи, а можда и ви сами били у разним дилемама, да у једној мери то желе свом снагом, а у другој предрасуда преузима иницијативу. Знате оно, прошли сте или ви или неко ког добро познајете кроз те ситуације када све врви од тих мисаоних игара- ″Свиђа ми се и превише, али она је ишла са мојим ортаком...″, ″био бих са њом, али мислим да би ме варала кад год би имала прилику...″, ″за сада нам не иде лоше, али он је прилично млађи од мене...″, ″знаш, она је разведена...″, ″знаш, он има брак иза себе ...″, ″мислим да би нам било лепо заједно, али је она друге вере...″, ″били би прелеп пар, али сам ја мало виша од њега...″, и знате и сами бар хиљаде сличних примера. И шта је онда то, ако нису предрасуде? Једно је да то не желите од самог старта, али ако бисте хтели, а кљуцају вас неке глупе сумње, онда браво, лично сте се упознали са предрасудама. Према томе, брзо купите мало времена, прегрупишите и ојачајте своје емотивне редове и борите се свим силама за то што желите. Ако сте на страни љубави, зашто губите време. Не заборавите, љубав је она лепша страна. Ако нешто стварно желите, никакве предрасуде не би требало да постоје.

0 Comments

″Можда ћете мислити да мало преувеличавам, али ја заиста одлично познајем ово језеро. Стриц ме је, заједно са осталом браћом и сестрама, из не баш мале фамилије, први пут довео овде када сам имао само десет година. Сећам се моје прве пловидбе у оном чамцу који је и сада био привезан за док. Многи од нас су се плашили и то је био онај необичан страх од непознатог и стриц је то знао тако да је веслао тик уз обалу, а онда нас је опустио причом о сакривеном гусарском благу којег смо покушавали да пронађемо. Извукао је из џепа неки папир којег је мени дао и рекао да је то мапа са благом, мада, када се боље присетим, пре бих рекао да је то био неки обичан рачун из продавнице, али знам да је требало да то чврсто држим у рукама и да га по сваку цену не изгубим. Неких стотинак метара би се возикали чамцем, а онда би пристали на обалу и покушавали да сви заједно откријемо где се налази сакривено благо. Он је био капетан, а ми смо му били права гусарска посада. Интересантно је то што страха више није било и након пар сати лично сам тражио да поново одемо чамцем, али овог пута још даље, у сред "океана". Наравно, временом и са годинама, сазнао сам да то није океан пун гусара и пустих острва, већ обично језеро на којем можете видети по неки педолино у пролазу, по неког скијаша на води или пецароша, пливача, рониоца. Чудно је и то што се наш велики, прекоокеански брод са огромним једрима некако смањивао. У ствари, све што сам ја постајао већи, он је постајао мањи. Једног дана када сам већ постао човек дошао сам на језеро и схватио да је неко украо наш брод и заменио га са обичним чамцем. Ко је то урадио? Знам, оно супротно од детињства.″

Ово је само део једне приче која је написана пре неколико година. Разлог што се на овај начин представља вама јесте управо због свима нама познатог начина одрастања, начина на који прихватамо живот и начина на који живот прихвата нас. И некако никако да се договоримо са временом, местом, простором, и са оним најважнијим, а то је прави тренутак, прави тајминг када се све поклопи, и све коцкице и све сказаљке свих часовника овог света и када једноставно не морате ништа да изговорите, тада се само осмехујете, дишете пуним плућима и ширите руке склопљених очију, главом подигнутом ка небу. Једноставно сте задовољни. Када сте у паралели са животом? Када идете истом брзином и у истом правцу? Ако ви не можете да се сетите, онда погледајте око вас. Клинци у парку се играју одраслих људи, шофера, лекара, домаћица... још и не изговарају све речи како треба, а већ желе да што пре одрасту и да буду старији. На клупи, у непосредној близини седе седи пензионери, који посматрају унаоколо и не проговарајући много, са сетом се сећају своје младости. У тишини жале за њом. Они би све дали да поново буду млади. Ако би могли да се играју, вероватно би се играли другачије од клинаца. Док би клинци глумели одрасле људе, стари би вероватно глумели клинце. Мало даље низ улицу, седамнаестогодишњи тинејџер прећуткује своје године једној мало старијој девојци, па је решио да дода неку годину, каже да има деветнаест. Са друге стране улице, у ресторану, тридесетседмогодишњи момак је решио да одузме себи неку годину, говори нешто млађој колегиници са којом је изашао на ручак, да има тридесет и три године. Што би рекла једна комшиница, то је исто као када зими једва чекамо лето, па када крену тропске врелине маштамо о зими. Ту није случај са мном, јер волим лето, не волим зиму, и нека лето слободно траје заувек, али донекле је комшиница била у праву. Бар већина људи размишља тако. Зато уживајте у сваком новом јутру, сваком новом дану. Уживајте у својој младости, у својој старости, уживајте у свом животу. Уживајте у сваком тренутку, јер сваки тренутак вашег живота је прави тајминг, само то требате да приметите. Зато би било много боље да се, када баш остарите, осмехнути и срећни сећате младости, детињства и ранијих дана. Да вам не буде ничега жао. Покушајте да вам сваки секунд живота буде испуњен и занимљив. Зато се договорите са временом, местом, простором, и са оним најважнијим, са тим правим тренутком, правим тајмингом када се све поклопи, и све коцкице и све сказаљке свих часовника овог света и када једноставно не морате ништа да изговорите, већ се само осмехујете, дишете пуним плућима и ширите руке склопљених очију, главом подигнутом ка небу. Једноставно сте задовољни. Тада сте у паралели са животом. Тада сте у равнотежи са животом. Тада идете истом брзином и у истом правцу. Само полако и без журбе.

1 Comments

У свету се све више прича о планети Земљи, о глобалном затопљењу, еколошким катастрофама, загађењу ваздуха и вода, изумирању животињских врста, ефекту стаклене баште, о све чешћим сушама, таласима врућине, поплавама, подизању мора и о осталим не баш пријатним и лепим стварима које нам мајка Земља скоро свакодневно приређује, а онда када чујемо тако нешто, фокусирамо се пар секунди на то, кажемо једно ″хмм″ и наставимо даље са животом. Као да не верујемо да нам једна тако лепа и дивна, плавозелена планета све то и може приредити. Или тако верујемо или једноставно прећуткујемо да смо у ствари ми, људи, и натерали ову предивну планету да тако реагује. Земља само тако одговара на наше поступке. Ми јој мењамо ћуд. Она само покушава да се прилагоди, да опстане, али је исувише рањена, а ми јој и даље не помажемо онолико колико јој је то потребно. Њене ране су одавно узеле маха. Оно што је најинтересантније, многе то и не занима. Наравно, постоје људи и организације које се труде да ту нешто промене, да ствари доведу у ред, за почетак да ублаже наставак рањавања Земље, а онда и да покушају да је спасу, а самим тим и све нас на Земљи. На жалост, таквих људи и организација је тако мало у односу на остатак Света и још увек је много више оних који је и даље загађују него оних који се труде да је спасу. Док је такав однос, све се чини и изгледа безнадежно. Једина нада у целој причи је да се најмоћније земље дефинитивно и заиста одлуче за смањење загађења. Ми, мањи, можемо само да их пратимо, боље речено да каскамо за њима. Чак и писање о овој проблематици неће донети смањивање топљења леда на Антарктику или смањењу уништавања кишних шума, али једноставно је некада довољна и потреба да се на било какав, па и на овакав начин учествује. Није било тешко бавити се мало више детаљнијим истраживањем ове тематике, покушајте и Ви, али није баш било ни свеједно прочитати, схватити и прихватити оно што пронађете. Ту је само неколицина примера.
- Фосилна горива, која су углавном одговорна за глобално затопљење још увек су доминантан извор енергије.
- Температуре ће и даље расти, од 1,1 до 6,4 степена, а ниво мора од 18 до 59 цм.
- Само између 1970. и 2000. године број копнених и морских врста смањен је за 30 одсто, а слатководних за 50 одсто.
- На листи угрожених врста налази се укупно 12.043 врсте биљака, од којих је њих 8.447 под директном претњом.
- Опстанак најмање 25 одсто врста сисара на Земљи је доведен у питање.
- 552 милијарде тоне леда се истопило на Гренладу у само једној години.
- Амазонска тропска кишна шума или ″плућа света″, заузима 5,5 милиона квадратних километара, а површина те шуме је током претходних 30 година смањена за 80 милиона хектара.
- Истраживања научника најавила су да би због ефекта стаклене баште лед са крајњег севера Земље могао нестати до 2040. године.
- Према најновијим резултатима научних истраживања пораст нивоа мора би могао бити чак метар и по до краја века.
Наравно, ово је само неколико примера свега оног што се дешава на оној истој планети на којој ми живимо, али опет делује као да се све то дешава негде тамо далеко, негде неком другом, а у ствари крајње је време да се уозбиљимо када је та ствар у питању и да се човечанство у потпуности посвети очувању свог природног станишта, односно планете Земље. Начин на који је третирамо, начин на који је загађујемо и начин на који је реметимо сигурно није заслужила. Људи и планета Земља требају да буду као једно, а не једно против другог. То је и довело до читаве ситуације у којој ми поново требамо да припитомимо и умиримо Земљу или, заправо, то она и на само њен својствен начин ради онима који је повређују - људској раси. Она јесте велика, али је једна и усамљена, а нас је на милијарде који је на овакав или онакав начин повређујемо. Нешто мора да се промени на боље, крајње је време.

0 Comments