Синаити "чувари светих врлина"

[posmatrac]

Синаити
"чувари светих врлина"

Митрополит Амфилохије: Основи православног васпитања

https://www.mitropolija.cg.yu/dvavoda/knjige/aradovic-vaspitanje/aradovic-vaspitanje3_l.html


За Моравску Србију покрет Синаита и њихова делатност представља продужетак кирилометодијевске и светосавске мисионарске традиције. Наиме, крајеви који су постали средиште српског духовног, културног живота и политичког живота, до тада су били на веома ниском ступњу духовног развоја и просвећености. Једва се може назрети постојање црквеног живота у њима од времена када су они потпадали под јурисдикцију Охридске архиепископије; нешто је више учињено за пролазне владавине краљева Драгутина и Милутина, али и о томе се углавном зна по помену имена епископа браничевских, мачванских и београдских. Манастири и храмови једва и да се помињу: подручје које с југа затварају Западна Морава и Нишава, са истока Тимок, са запада Дрина а са севера Сава и Дунав, затечено је у време кнеза Лазара скоро без цркава и манастира.[183]

Оно што је проузроковало коренити духовни и културни преокрет у тим областима, одразивши се и на све српске земље, биле су управо присне везе лазаревићке Србије са Светом Гором и са православним Истоком уопште. После државних сабора из 1374. и 1375. године, после избора исихасте патријарха Јефрема и велике несигурности која је наступила после Маричке битке, дошло је до масовних досељавања монаштва у Србију и то не само са Атоса него и из других монашких центара. Његовим досељавањем и мудром политиком кнеза Лазара и његових наследника, почела су да ничу у једном кратком временском периоду бројна духовна средишта, која су задахнула целе области својим благотворним и препородитељским духом. Прво новонастало духовно језгро и средиште био је управо манастир Раваница. Следиле су јој друге цркве и манастири: Лазарица, Ваведење у Ждрелу (Горњак), Јошаница, Нова Павлица, Дренча, Наупара, Љубостиња, Манасија, Павловац под Космајем, Каленић, Липовац код Алексинца, Сисојевац, Копорин, Велуће, Петковица, Жупањевац и др.[184] Веома је значајно за ове наше монашке насеобине да многе од њих нису биле само општежића, као до тада, него да су поред њих ницале пустиножитељске насеобине, попут синајских или светогорских скитова. Таква насеобина је никла око манастира Раванице, у пределима око Љубостиње, Мојсиња; клисура Ждрела се претворила у малу Тиваиду са центром у манастиру Горњаку, где се подвизавао Григорије Синаит Млађи. Исто тако испоснице у клисурама Метохијске Бистрице у околини Пећи, Дечана и Призрена поново су пуне, а остаци фресака на њиховим стенама казују да су управо тада биле обнављане (из једне од таквих испосница изабран је пустињак Јефрем за српског патријарха (1375).[185] Такође и у Зети Балшића, у последњој четвртини XIV века, формирала се слична монашка насеобина, својеврсна "Зетска Света Гора". У то време сазидана је група малих цркава и манастира на обалама Скадарског језера (Старчева Горица, Бешка или Брезовица, Морачник, Крајина) у истом духу светогорске скитске архитектуре, која је у то време преовладала, благодарећи управо овом синаитско-светогорском покрету, на простору од Скадарског језера у Зети до Горњака на Млави и Поганова на Јерми.[186] Те насеобине скитског типа су се формирале спонтано не само око општежитељних манастира; него и око појединих личности посебне духовне снаге и привлачности. Формирали су их углавном пустињаци, молитвени тиховатељи, који су доласком у Србију, продужавали тако и даље свој започети, у Светој Гори или на неком дугом месту, усамљенички молитвени начин живота.

Константин Философ, пишући житије деспота Стефана Лазаревића и истичући да је живот у његовој земљи "као црква Божја", посебно се осврће на ове монахе и пустињаке "који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом". Он каже о њима поред осталог и ово: "Они живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице, по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са лахорењем лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што га славе анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: "Радошћу се хумке опасаше и пустиње красно процветаше" (Пс. 64, 12)".[187]

Ко су били и одакле су били ти "чувари светих врлина"? То су управо били они смирени подвижници који су се у народном памћењу и предању сачували, бар на тлу Моравске Србије где их је било највише, под називом - Синаити. Бројни манастири у Моравској Србији и пустињска места чувају њихове мошти и света предања о њима. Благодарећи њиховом скривеном и смиреном начину живљења многима од њих не знамо не само порекло него ни име. Некима је народно предање запамтило име и место погребења; сачувано је само пуно житије преподобног Ромила Раваничког и нешто више података историјских, али не увек сигурних, о преподобном Григорију Синаиту Млађем, писцу Ромиловог житија.[188]

Народно предање које је забележио М. Ђ. Милићевић, говори о светом броју "седам Синаита", "који су побегли с Истока и станили се сви од источне Мораве до Дунава".[189] Њих је било, међутим, много више, особито ако њихову појаву и број посматрамо у једном ширем историјском контексту, тј. у склопу овог јединственог синаитско светогорског исихастичког покрета. По народном предању тај назив се првенствено односи на ученике преподобног Ромила Раваничког и преподобног Григорија Млађег Синаита (Горњачког), чије су духовне матице биле манастир Раваница и манастир горњак И заиста, Синаита је највише било у Моравској Србији, од Мораве и Млаве до Дунава и Баната, али их је било и по другим српским крајевима, особито у Метохији, око Призрена, у Зети Балшића, па, као што ћемо видети, све до Метеора у Тесалији. Тако, на пример, поред Григорија испосника и преписивача у околини Призрена, о коме смо већ говорили, о њиховом присуству у области Истока у Метохији сведочи и назив Синаје, са рушевинама неколико цркава.[190] Посматрајући ствари на једном ширем плану могли би све значајније духовне личности у српским земљама овога доба сврстати у "синаите". Јер припадати "синаитима", није значило искључиво боравити на Синају, и по томе добити назив: то је значило - бити носилац синаитског духовног идеала, бити сличан синаитским подвижницима по начину живота. А то је била управо основна карактеристика Синаита и исихаста у Србији XIV и XV века. Надахнут Григоријем Синаитом, светогорским препородом и изузетно богатом пустињачком духовном литературом, овај тип монаштва био је заснован на сиромаштву, на личном труду, одрицању од света, усмерен на молитвено самовање, сав усредсређен на Царство небеско и непрестану молитву и духовно усавршавање. Ако је до тада у Српским земљама основни и скоро искључиви тип монашког живљења било општежиће, везано за велике и богате царске Лавре, сада за монахе постаје много привлачнији скитски и пустињачки живот синаитског и светогорског типа. У Србији је било и до тада пустињака али никада у толикој мери колико у овом времену. Код оваквог типа монаха лопов није имао шта да украде сем голог живота, зато је он могао опстати и у најнеповољнијим околностима, што није случај и са великим и богатим општежићима. Говорећи о овим и оваквим Синаитима, В. Розов тврди, не без разлога, да српска народна традиција повезује са Синајем, преко ових монаха синаитског типа, најкрупнију реформу монаштва и монашког живота, познату у српској историји.[191] Благодарећи њему и његовом утицају на народну душу, и промени која се преко њега догодила у народној души, утицај Запада на Србију постајао је све слабији, а Србија све повезанија судбински, духовно и културно са православним Истоком.

[posmatrac]

Sinait Njegos

Crna Gora vladarske dinastije Petrovica rodena je iz despotovine Srbije.
O tome svedoci i Njegos u Gorskom vijencu:

Sto utece ispod sablje turske,
sto na vjeru pravu ne pohuli,
sto se ne hce u lance vezati,
to se zbjeza u ove planine
da ginemo i krv prolivamo,
da junacki amanet cuvamo,
divno ime i svetu slobodu.
Sve su nase glave izabrane

Crna Gora Njegosevog vremena predstavlja konkretan primer uticaja isihasticke misli u istoriji. Tako je Njegos jos jedna epizoda uticaja isihazma na stvaralastvo koje je nasledio zajedno sa celokupnom tradicijom i duhom srednjovekovne Srbije 14. i 15. veka, a koje je legitiman istorijski i duhovni nastavljac vizantijske tradicije, a njenim posredstvom i izvorne isihasticke misli.

[posmatrac]

Sinaiti

Sinajski kodeks (Codex Sinaiticus), prvi deo najstarijeg prepisa Biblije, koji je u 19. veku iz Egipta u Lajpcig doneo jedan nemački naučnik, postavljen je na internetu.

Po biblijskom svedočenju, u nepristupačnoj i nepreglednoj granitnoj pustinji, jevrejski narod sa Mojsijem proveo je 40 godina tražeći put iz egipatskog ropstva u obećanu zemlju Hanan. U istoriji starog sveta, kao i za biblijsko predanje i jevrejski narod, ne postoji svetije mesto od Sinajske gore.
Još u trećem veku monasi su oformili zajednicu u blizini planine Horiv. Nosioci sinajskih duhovnih iskustava, nazvani su Sinaiti.
Usred Sinajske pustinje nalazi se pravoslavni manastir Sveta Katarina iz VI veka.