SLOBODAN MILOŠEVIĆ

[donwlayco]

Misteriozna smrt Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu sve više zaokuplja zapadne medije i nezavisne istraživače. Ovih dana iz štampe izlazi knjiga Robina de Rajtera, holandskog istraživača, istoričara i novinara u kojoj on ne postavlja pitanje da li je Slobodan Milošević ubijen ili ne. On istražuju ko će odgovarati za Miloševićevo ubistvo s predoumišljajem i ko je naručio ovaj zločin.

https://www.vestinet.rs/pogledi/ko-je-ubio-slobodana-milosevica-i-zasto

[donwlayco]

...ako nekom treba knjiga ima ovde...

https://xa.yimg.com/kq/groups/4625512/978203219/name/MILOSEVIC+ORIGINAL.pdf

[donwlayco]

Konačni obračun - dokumentarni film o Petom oktobru ili kako je srušen Milošević.

https://www.youtube.com/watch?v=6fTMatYw4SY

[donwlayco]

OVO JE JEDINA I PRAVA ISTINA: Milošević je ubijen, a evo i zašto

https://www.intermagazin.rs/ovo-je-jedina-i-prava-istina-milosevic-je-ubijen-a-evo-i-zasto/

[donwlayco]

Vuk Drašković - Slobodan Milošević je srušen zato što ga je izdala vojska i policija!

https://www.youtube.com/watch?v=IyOyy1Fdx8E



Vojislav Šešelj na Miloševićevom grobu: "Sramota je što se ne odaju državne počasti!"

https://www.youtube.com/watch?v=-y-DPx1E-mw



Godišnjica smrti Slobodana Miloševića obeležena u Požarevcu! (11.03.2015)

https://www.youtube.com/watch?v=WVPno7RkyOk

[donwlayco]

KRISTOFER BLEK: Miloševića su ubili u Hagu

https://www.intermagazin.rs/kristofer-blek-milosevica-su-ubili-u-hagu/

[donwlayco]

DA LI JE BIO U PRAVU? – Pročitajte govor Slobodana Miloševića iz oktobra 2000. godine u kom je predvideo mnoge stvari

https://www.intermagazin.rs/da-li-je-bio-u-pravu-procitajte-govor-slobodana-milosevica-iz-oktobra-2000-godine-u-kom-je-predvideo-mnoge-stvari/

[donwlayco]

GENERAL PERIŠIĆ OTKRIVA: Zašto nisam izvršio državni udar na Slobodana Miloševića!

https://www.kurir.rs/vesti/politika/general-perisic-otkriva-zasto-nisam-izvrsio-drzavni-udar-na-slobodana-milosevica-clanak-1837619

[donwlayco]

Da li je Slobodan Milošević izdao Republiku Srpsku Krajinu?

Piše: Goran Jevtović
Punih je dvadeset godina od kada je u zločinačkoj operaciji ,,Oluja" završeno etničko čišćenje Republike Srpske Krajine. U Srbiji ali i širom vaskolikog Srpstva ukorenjeno je mišljenje, koje je vremenom preraslo u pravi aksiom, da je Slobodan Milošević avgusta te 1995.godine počinio izdaju.
Tačnije, tvrdi se od strane jednog, ne malog broja (ubeđen sam da je to čak značajna većina) vrhunskih intelektualaca, javnih ličnosti, profesora univerziteta, uglednih srpskih imena, kao i od strane lidera skoro svih stranaka, da je Milošević imao dogovor sa tadašnjim izaslanicima američke administracije za Balkan i, podrazumeva se, sa hrvatskim poglavnikom Franjom Tuđmanom, da se problem trajno reši u korist srpske štete, tragedije i poniženja.

Pojavljivali su se raznorazni očevici (naravno, iz druge i treće ruke), svi mogući analitičari, istoričari, eksperti, diplomate, ministri srpskih zemalja, napisane su mnogobrojne knjige, memoari, tekstovi, kolumne, pristiže iz dana u dan naknadna pamet, izbijaju na površinu ,,ekskluzivni" podaci iz ličnih arhiva, ali, do sada, ne videsmo ni jedan pravi dokaz. Dokaz u vidu neoborivih činjenica. I, naravno,  ne upoznasmo svedoka koji je tom činu neposredno prisustvovao, odnosno, bio uključen direktno ili indirektno u posao izdaje. A nema ni tajnih snimaka, recimo, sastanaka na kojima se o izdaji odlučivalo, ili makar jedne presretnute telefonske komunikacije.
Čak se i nedavno aktivirani, valjda najmerodavniji svedok (i jedan od organizatora) pada Krajine, bivši američki ambasador u Hrvatskoj, Piter Galbrajt, o tome nije izjašnjavao. Ili, bolje reći, ni jednim slovom u autorskom tekstu, a zatim i u intervju hrvatskim medijima, nije pomenuo tako nešto. Makar u naznakama, makar i između redova. Naprotiv.
I pokojni Ričard Holbruk je sve tajne u vezi sa tim odneo sa sobom u grob. A imao je vremena da ih saopšti. I debele razloge za to, svakako.
Takođe, u čuvenim i mnogo puta emitovanim Brionskim transkriptima, nema ni pomena o Miloševićevoj izdaji. Ko je bar malo koristio logiku mogao je da zaključi istog onog trenutka kada se pojavio taj, najoriginalniji dokaz o genocidnom zatiranju Krajine, kako je prosto neverovatno da Franjo Tuđman, u obraćanju svojim generalima, ni jednom rečju nije pomenuo eventualni dogovor sa srpskim liderom i, podrazumeva se, preneo im garancije koje je, sledstveno, morao da dobije od Miloševića. Tim pre što hrvatski predsednik tom prilikom nije držao samo motivacionu besedu, već se dobrano udubio u skoro sve detalje isplanirane borbene operacije. Čak do toga, da je prisutnima diktirao i sadržaj letka kojim se Srbi pozivaju da ostanu na svojim ognjištima te kako im se ,,tobož ništa neće dogoditi".
Uz sve to, Milošević je isporučen Haškom tribunalu gde je proveo, kao na strelištu, skoro pet punih godina. Mnoga uticajna imena sa ovih prostora ali i iz najvažnijih država sveta, su prodefilovala na montiranom i ponižavajućem suđenju i, kao što je poznato, trudili se da mu zagorčaju život i okrive za sve i svašta. Borio se kao lav. Oči u oči sa onima koji mu svakako nisu mislili ništa dobro. Pred televizijskim kamerama i pred brojnim izveštačima.
I, ponovo ništa. Ni jedne makar naznake da je planski, individualno ili u dosluhu sa još nekim srpskim izrodom, počinio, kako pojedini uglednici kažu, krivično delo izdaje (iako tako nešto nikada nije postojalo u krivičnom zakonodavstvu Srbije i Jugoslavije, zato što je izdaja (ne) moralni čin, svojevrsno posledično stanje, i ne postoji formalno kao krivično delo; postoje neke druge inkriminacije koja tretiraju navedenu problematiku).
No, da batalimo kuloarska i ostala nagađanja prema poznatom receptu rekla-kazala i da ovaj puta ignorišemo proročke sposobnosti pojedinih srpskih i ostalih intelektualnih perjanica (kojima se blagovremeno ,,prikazalo" da će se izdaja dogoditi), pa da ovo najmučnije srpsko pitanje razmotrimo iz jedne druge vizure. Iz realnog i racionalnog ugla, kome do sada nije posvećena odgovarajuća pažnja.
Dakle, dilema ne bi trebalo da bude (1) šta je to Milošević uradio da bi organizovao i sproveo navodnu izdaju, jer, za tako nešto, složiće se svi,  bilo je dovoljno da ćuti, da ne preduzima ništa i da se, srpski rečeno, pravi lud, da bude pasivan, lukav, iskvaren. Prava dilema je (2) šta je i koliko je zaista mogao svih tih godina, a posebno 1995., da kao predsednik Srbije konkretno i stvarno učini – diplomatski, na međunarodnom planu, s jedne, i kao član Vrhovnog saveta odbrane SRJ, s druge strane. Odnosno, čime je raspolagao, kako bi sprečio vojnički pad Republike Srpske Krajine i masovni egzodus srpskog naroda.
U vezi, prve (1) dileme nameću se logična pitanja – ako je bio izdajnik, šta je čekao pune četiri godine? Zašto nije ranije krenuo u obračun sa krajiškim Srbima i odrekao ih se – izdao, prodao, predao... Recimo, u prvoj, drugoj ili trećoj godini rata (ili je izdajnik postao tek '95), već ih je pomagao koliko god je mogao, svim silama i sredstvima?
Najčešće tumačenje je (jer validnih objašnjenja zasad nema) – pa dobro, izdaju je činio u više koraka, kako se ne bi pravovremeno uočila i bila izvedena naivno.
Napred navedeno tim pre, što je za izdaju imao nebrojeno prilika i realno pokriće pred srpskom javnošću i biračkim telom – od čuvene konferencije kojom je septembra 1991.godine predsedavao lord Karington, do raznoraznih planova tzv. međunarodne zajednice, zatim Badinterovih tumačenja raspada zemlje i sličnih antisrpskih aktivnosti iza kojih je, svojim neprikosnovenim autoritetom, stajao tadašnji Savet bezbednosti OUN. I to u uslovima neviđenih pritisaka na SR Jugoslaviju i srpski faktor u celini na prostoru bivše SFRJ – od brutalnih sankcija, embarga, blokade i svakovrsnog iscrpljivanja, do otvorenih oružanih pretnji. Bez saveznika u međunarodnoj areni i prijatelja koji su imali moć da pomognu.
Pominjanje čuvenog Vensovog plana koji je usvojen pod pritiskom zapada još u vreme SFRJ, s kraja 91. i početka 92. (dakle, u to vreme ne odlučuje Milošević, već celokupna politička bulumenta savezne države i svih republika), te u vezi sa tim stavljati u istu ravan kao garanta postignutog sporazuma i izjednačavati odgovornost tadašnjeg SB OUN, s jedne, i onu veliku (i već obezglavljenu) Jugoslaviju, s druge strane, zaista je plitko i u najmanju ruku maliciozno. Osobito što se uporno, više od dve decenije, natura teza kako je JNA, koja je već bila u potpunom rasulu i praktično bez vrhovnog komandanta (paralisano Predsedništvo SFRJ), mogla da interveniše. Recimo, na Miljevačkom platou, kao jednom od presudnih događaja u vezi sa tim.
A zatim, po inerciji, prebacivati takvu odgovornost na tek stvorenu i nekonsolidovanu Vojsku Jugoslavije (slučaj Medački džep i mnogi druge zločinačke operacije Hrvatske vojske), koja, usled nemilosrdnih rezolucija SB, nije mogla ni glavu da promoli preko granica nove države, zaista je nekorektno. I neistinito.
I upravo zato da pomenemo najvažnije rezolucije (i kratko ih prokomentarišemo), kojima su, korak po korak, perfidno i unapred proračunato od strane zapadnih sila, koje su tada potuno dominirale svetom, vezivane ruke srpskom faktoru ne samo u Krajini, već i u svim ostalim delovima bivše zajedničke države.
Počelo je sa Rezolucijom 713. od 25.11.1991. gde je istaknuto da se teritorijalni dobici i promene (republičkih) granica nametnutih silom, unutar Jugoslavije (dakle, spoljna granica SFRJ se više ne tretira), neće priznavati.
Zatim je usledila Rezolucija 724. kojom je verifikovan Vensov plan iz novembra 1991.godine (pored ostalog regulisao povlačenje i uskladištenje teškog srpskog naoružanja), da bi već Rezolucijom 762. iz juna 1992. počela degradacija navedenog dokumenta-plana, kojom je, u praksi, legalizovana oružana operacija Hrvatske vojske na Miljevačkom platou. Iako je Hrvatskoj vojsci naloženo da se povuče, istovremeno je omogućeno da se nagomilaju ogromne snage njihove policije.
A onda su usledile rezolucije 752. i 769. i nedvosmislena najava šta sledi i kako će proći srpski narod preko reke Drine. Tim rezolucijama, ono što je najbitnije, nalaže se da i poslednje jedinice JNA napuste teritoriju Hrvatske i BiH.
Rezolucijama iz 1993. godine 802. i posebno Rezolucijom 815. gde se u tački 5. utvrđuje da su zone pod zaštitom UN integralni deo Republike Hrvatske, se apsolutno prejudicira političko rešenje i Republika Srpska Krajina (ne) formalno ukida.
I nakon svega, sledi pečat na svojevrsno ubistvo sa predumišljajem – 17.aprila 1993.godine usvaja se Rezolucija 820. koja maksimalno pooštrava sankcije protiv SR Jugoslavije, kojoj je (obratimo pažnju ovo je od posebne važnosti), pored brojnih kaznenih i ostalih mera, zabranjena svaka vrsta saobraćaja van svoje teritorije, pa čak i plovidba međunarodnim vodama i rekom Dunavom. Članom 12. navedene Rezolucije uvedene su totalne sankcije, koje su se odnosile čak i na zabranu upućivanja humanitarne pomoći prema Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj.
Vrhunac prethodnog, slobodno se može konstatovati, organizovanog zločinačkog poduhvata SB OUN, dolazi sa Rezolucijom 871. od oktobra 1993.godine kada se briše validnost RSK kao strane u procesu, i konačno, sa Rezolucijom 981. od 31.marta 1995.godine (mesec dana pred operaciju ,,Bljesak") tačkom 2. se ukida UNPROFOR i osniva ,,Operacija za povratak poverenja u UN", što je bila suštinska izmena uloge plavih šlemova i signal Hrvatskoj da, praktično, krene sa etničkim čišćenjem Srba.
Pored navedenih rezolucija, koje su nedvosmisleno i sistematski tempirane protivu srpske strane i sa osnovim ciljem da se R. Srpska Krajina neutrališe sa karte sveta, nesme se zaboraviti dugotrajna, mučna i zlokobna medijska satanizacija Srba, koja je vođena u pravom psihološko-propagandnom (informativnom) ratu. Operacija koja se, kako je vreme odmicalo, intezivirala dostižući vrhunac beščašća, laži i organizovane prevare biblijskih razmera. Nešto do tada nezabeleženo u svetskoj istoriji.
I pitanje svih pitanja – šta je i na koji način u tim uslovima, u pravoj kataklizmi koja nas je snašla, Milošević mogao da uradi na diplomatskom i političkom planu, zajedno sa rukovodstvima SR Jugoslavije, Srbije, R. Srpske i R. Srpske Krajine? Bez saveznika u svetu kojih nije bilo ni na vidiku i sa suspendovanom stolicom SRJ u Ujedinjenim nacijama.
Šta je mogao da uradi kao prvi čovek Srbije, uslovno, protivu Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koje su uveliko bile međunarodno priznate države? Iza kojih je, dakle, stajala kompletna međunarodna zajednica – OUN, EEZ, OEBS, NATO, Vatikan, i brojne druge organizacije i zajednice, kao i sve zemlje sveta pojedinačno. Ali, ne simbolično, već strogo formalno i uz angažovanje svih mogućih kapaciteta – političkih, diplomatskih, ekonomskih, finansijskih i pre svega, vojnih.
Ukoliko je odgovor – trebao je da podnese ostavku na sve funkcije i da se skloni sa političke scene – to je i moglo da pije vodu 90-tih, onako kako su sa srpskih trgova odapinjane dosmanlijske strele i vršeno ispiranje srpskih mozgova. Ali, upravo su ,,demokratske" promene petog oktobra (organizovane i vođene upravno od onih koji su nas brutalno oružano napali 1999.godine) pokazale, i to i dalje traje, evo, punih 15 godina, da zapadni silnici nisu proganjali i uništavali ,,Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije". A ja bih dodao i Srpstva u celini.
Što se tiče one druge (2) dileme – šta je mogao Milošević da učini kao predsednik Srbije i posebno kao član VSO (pod uslovom da su mu namere bile časne), dakle, vojnički, u odbrani Krajine, e, to je ono polje oko koga se lome glavna koplja. Polje na kojem su izbrušene sve moguće oštrice i gde je planski (ali i iz neznanja) izvršena glavna zamena teza i stvorena potpuno lažna i nakaradna slika. Utisak koji je, najverovatnije, okupirao ogromnu većinu Srba. I s ove i s one strane Drine. Primer defetizam za udžbenike.
O čemu se zapravo radi, gde se kriju zablude, predrasude i kako se uporno, namerno ili ne, obmanjuje široka javnost?
Najčešće pitanje i sveopšta srdžba svodi se na sledeće – zašto Vojska Jugoslavije nije angažovana nakon operacije ,,Bljesak", a zatim i preventivno pre ,,Oluje" i, podrazumeva se, u toku te operacije, odnosno u prvih nekoliko dana njenog trajanja?
Ukoliko zanemarimo sve napred navedeno – sramne rezolucije SB OUN, sankcije, blokade, zabrane, pretnje, pritiske, nadzirano nebo, plave šelemove na terenu (a to znači, između ostalog, i stotine agenata i informatora usmerenih protivu srpske strane), tadašnje rusko rukovodstvo u istom zapadnom kolu, ukoliko zanemarimo čak i postojanje NATO-a (tih godina na vrhuncu političke i vojne moći, čije su se trupe nalazile na granicama bivše SFRJ, kao i u Jadranskom moru), doći ćemo do nedvosmislene, unutrašnje prepreke. A ona se zove – Ustav SR Jugoslavije, koji je vrlo precizno regulisao upotrebu Vojske i njeno eventualno angažovanje van granica zemlje. I to prema međunarodnim, opšteprihvaćenim demokratskim standardima.
Dakle, Vojsku nije mogao da angažuje jedan član Vrhovnog saveta odbrane, makar imao takav autoritet i makar se zvao Slobodna Milošević. Nisu mogla da to učine ni jedinstvenom odlukom sva tri člana, već je takva, najvažnija supozicija, isključivo bila u nadležnosti Savezne skupštine. I to tako što bi moralo, ukoliko bi se držali stroge forme, da se proglasi ratno stanje. Znači, objava rata Hrvatskoj kao nezavisnoj državi.
Kada kažem Vojska ne mislim na tadašnji 30. Kadrovski centar organizovan u Generalštabu VJ, kojim smo regulisali pojedinačna upućivanja brojnih pripadnika Vojske Jugoslavije (uglavnom rođenih na tim prostorima, kao i brojne dobrovoljce) u Vojsku R. Srpske Krajine (onaj drugi, 40. Kadrovski centar je bio rezervisan za Vojsku RS) za sve vreme trajanja rata, već mislim na borbene i adekvatno naoružane sastave – lično naoružanje, oprema, teška tehnika, motorna i ostala vozila, pripadajuća logistika, prateći sistemi za razne vidove obezbeđenja i drugo.
Sve u svemu, da bi se Krajina koja je imala, prema zvaničnim podacima nepunih 30.000 boraca, odbranila od protivnika koji je brojao preko 130.000 pripadnika Hrvatske vojske (neposredno borbeno angažovani u operaciciji ,,Oluja"), što je bilo daleko iznad odnosa snaga koji predviđa uspešnu odbranu, a to je  3 : 1 u korist napadača, SRJ je morala da uputi najmanje 10-tak do 15-tak hiljada boraca, raspoređenih u odgovarajuaće kompaktne borbene sastave tadašnje tzv.  ,,A" klasifikacije.
Znači, ekvivalent 5 do 10 brigada (motorizovane, oklopno-mehanizovane, specijalne snage i bar jedna artiljerijska jedinica tog ranga). Sve ispod toga bila bi neznatna sila i ne bi donela skoro nikakve efekte. Dakle, jedinice koje bi morale da pod borbom maršuju 500 do 700 kilometara preko teritorije BiH, u ambijentu apsolutne prevlasti vazduhoplovstva NATO-a, koji se tada (bar što se tiče Savezničke komande u Napulju), nalazio u punoj borbenoj gotovosti.
I da budu spremne za zaustavljanje napadne operacije Hrvatske vojske, zatim, na odsutnu odbranu i u gotovosti da, nakon nanošenja gubitaka neprijatelju, krenu u protivudar  u sadejstvu sa snagama Vojske RSK i povrate izgubljenu teritoriju. A zatim i da je drže pod punom kontrolom.
Da li je takvo borbeno angažovanje značajnih efektiva Vojske Jugoslavije realno bilo moguće? U navedenim uslovima i u stvorenom međunarodnom ambijentu. U vremenu kada smo unutar Srbije bili razvučeni na bar dva svojevrsna fronta – Kosovo i Metohija i Raška oblast, zbog čega su nam brojne jedinice neprestano bile isturene u prostoru.
Napred navedene, presudno važne činjenice, najčešće nisu uzimane u obzir, niti je nakon toliko godina drugačije. Malo ko je razmišljao i tada i sada (od onih s početka ovog teksta), šta bi značilo da se mimo Ustava, Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci, kao i mimo brojnih podzakonskih akata – propisa, borbenih i ostalih pravila, upućuju ročni vojnici, starešine, vojnici po ugovoru i civilna lica, državljani Srbije i C.Gore, naravno, u sklopu svojih borbenih jedinica, na teritoriju tada nezavisne države Hrvatske.
Ko bi preuzeo odgovornost za pogibije, ranjavanja i druge teške posledice, kojih bi neminovno bilo? Šta bi o svemu tome saopštavala brojna i izuzetno organizovana peta kolona? Koji bi bili stavovi tadašnje opozicije, koja je Miloševića doživljavala kao diktatora?
I, tako smo imali neviđeni paradoks, koji je do danas aktuelan – oštro je kritikovan tzv. nedemokratski predsednik, autokrata, uzurpator vlasti, koji nije, gle čuda, u slučaju Srpske Krajine (kao i Republike Srpske) nastupio upravo suprotno, a to znači, baš onako diktatorski i apsolutistički – bezglavim slanjem jedinica Vojske, mimo Ustava i protivno odlukama SB OUN i suštine međunarodnog prava.
U takvom ambijentu prilepljena mu je etiketa izdajnika. Beleg koji se, kako vreme odmiče, sve dublje urezuje ne samo na lik i delo Slobodana Miloševića, već i na savesti svih nas, kolektivno.
Na kraju još nekoliko pitanja – da li je Milošević, ako se sve okolnosti pažljivo procene i vrednuju, imao uopšte potrebe da bilo koga izdaje (prodaje, predaje) i da, sledstveno tome, simbolično kapitulira? Da li je mogao bilo šta ozbiljnije, od onoga što je činio, da preduzima, u atmosferi potpune izolacije i permanentnih pritisaka i pretnji? Da li je uopšte postojao bilo kakav manevarski prostor? Da li je postojalo nacionalno jedinstvo u Srbiji i da li smo disali jednim plućima?
Da li je, u konačnom, sramota biti poražen, ne od Hrvatske u akcijama ,,Bljesak" i ,,Oluja", već od onih koji su stajali iza nje, godinama je pripremajući i otvoreno sadejstvujući, a to su najače članice imperijalnog i zlokobnog NATO saveza?
Jer, zaboga, nije Milošević napao ni Hrvatsku, ni Bosnu, niti se usmerio da ruši NATO, već je sve bilo suprotno. Baš onako, kako se, skoro pa identično, odigralo i '99-te na Kosmetu. I njega i sve nas su brutalno napale zapadne sile, nekoliko stotina puta vojno i ekonomski jače, odavno rešene da menjaju kartu Balkana. I da nas, jednostavno, zatru.
Taj napad i dalje traje, samo neouružanim oblicima.
Za sada.

https://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/da-li-je-slobodan-milosevic-izdao-srpsku-krajinu/

[donwlayco]

SLOBODAN MILOŠEVIĆ O DEJTONSKOM SPORAZUMU 28.12.1995

https://www.youtube.com/watch?v=cRrj55Lh960



HAG-SLOBODAN MILOŠEVIĆ-SVEDOK KAPETAN DRAGAN 2003

https://www.youtube.com/watch?v=TOuLfPyC8o4

[donwlayco]

SLOBODAN MILOSEVIĆ-SAHRANA 18.03.2006

https://www.youtube.com/watch?v=X3TH_h62MFg



DEJTONSKI SPORAZUM-POTPISIVANJE U PARIZU 14.12.1995

https://www.youtube.com/watch?v=na4IOUY5-Aw

https://www.youtube.com/watch?v=3RAS-rinIrg



Konačni obračun - 5. Oktobar (dokumentarni film o rušenju Slobodana Miloševića)

https://www.youtube.com/watch?v=f_xHelbGZho



5 oktobar- Kako je otisao Slobodan Milosevic (Ceo dokumentarac)

https://www.youtube.com/watch?v=l16nrXS1rxs



PETI OKTOBAR 2000 "POČETAK DEMOKRATIJE"

https://www.youtube.com/watch?v=Rb-2_MlZiM4

[donwlayco]

Miloševic hteo da pošalje vojsku na Mila Ðukanovica!

Bivša Curuvijina žena, Branka Prpa je ispricala i da je preko Slavka saznavala da je Generalštab te dve godine bio u opoziciji Slobodanu Miloševicu.
General Perišic nije želeo baš ništa da odgovori na pitanje da li je devedesetih organizovao puc ili je to bila samo provokacija u razgovoru sa novinarom Slavkom Curuvijom, vlasnikom Dnevnog telegrafa.
Inace, državni udar pomenula je Branka Prpa na sudenju za ubistvo Slavka Curuvije u Specijalnom sudu. Ona je ispricala da se Curuvija od 1997. godine cesto vidao sa Momcilom Perišicem, koji je tada bio nacelnik Generalštaba VJ.
"U jednom razgovoru Perišic ga je pitao: "Da li biste nas vi i Dnevni telegraf medijski podržali ukoliko bismo izveli državni udar. Slavko mu je odgovorio:"Naravno, samo izvolite". Zanimljivo je bilo da je sa njima tad sedeo i šef Kontraobaveštajne službe. To nam je malo bilo cudno, pa smo Slavko i ja posle analizirali šta zaista stoji iza tog pominjanja vojnog udara. Kasnije kad god bi sreo Perišica, Slavko nije propuštao da ga pita: "Generale, šta bi sa državnim udarom?", navela je Prpa.
Prpa je ispricala i da je preko Slavka saznavala da je Generalštab te dve godine bio u opoziciji Slobodanu Miloševicu.
"Perišic mu je rekao i da je odbio Miloševicev zahtev da se vojno obracuna sa Milom Ðukanovicem posle nekih izbora tad u Crnoj Gori. Pricao mu je i da se Nebojša Pavkovic, koji je bio komandant prištinskog korpusa, odmetnuo od vojne komande i stavio pod direktnu komandu Miloševica", rekla je Prpa.

The Fall Of Slobodan Milosevic - Pad Slobodana Milosevica Full BBC Documentary

https://www.youtube.com/watch?v=f22ugZMu9vY



U Slobinoj tvrđavi trune 50 miliona dolara!

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/ekskluzivno-kurir-na-crnom-vrhu-u-slobinoj-tvrdavi-trune-50-miliona-dolara-clanak-1930697