GORAN TADIC-ljubavna poezija

[MaNi]

Goran Tadić, kantautor, kompozitor i pesnik iz Novog Sada ( Vojvodina, Srbija) bavi se umetnošću iz sasvim sebičnog razloga - da bi imao šta da DOŽIVI.
Zbirka ,,Satenski stihovi", objavljena u maju 2011. godine u Novom Sadu, sadrži sto ljubavnih pesama.
Zbirka ,,Oprosti mi stihove", objavljena u septembru 2012. godine u Novom Sadu, nastavak je ,,Satenskih stihova" i takođe sadrži sto ljubavnih pesama.
Zbirka ,, Duša u mekom povezu" , objavljena je u julu 2013.godine u Novom Sadu i  sadrži  sto ljubavnih pesama.

Kako nastane pesma?

Misliš da je teško stihove pisati?

To je samo otisak duše na papiru.

Možeš ga gužvati, paliti, brisati,

al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.



Moraš sebi krv isisati,

kožu izvrnuti, to boli, dabome.

Pa, da li je teško pesmu napisati?

Nije teško, kad imaš kome.

[MaNi]

Kada te ugledam

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.  

[MaNi]

Uzdah

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.  

[MaNi]

Moglo je

Moglo je da ne bude na prvi pogled,
mogli smo se voleti, pa prestati,
moglo je bez duše,
bez reči, bez radosti,
bez nadmetanja ko koga više voli,
bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
Mogli smo biti ljubavnici,
supružnici,
roditelji.
Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
bez ljubavi u prirodnoj veličini,
moglo je bez nas.
Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
moglo je da te ne oslobodim,
i da me oslobodiš.
Moglo je, ali nije.
Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
moglo bi da ne boli,
moglo bi da ne sumnjaš u nas,
moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
moglo bi biti na poslednji pogled.
Moglo bi, ali neće.  

[MaNi]

Ovo ZATO nema svoje ZAŠTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,
al' neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.
Zato što je bez tebe moje srce k'o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al' zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim.  

[MaNi]

Prepusti se

Sve će to, mila moja, neko, umesto mene,
doreći, dopisati, domilovati, doljubiti.
Prepusti se, ne varaj ga uspomenom na mene.
Ne dopusti da ti draže od njegovih reči i milovanja,
budu moje neizgovorene reči i izostali dodiri.
Ne dopusti da te moji propušteni poljupci prate kao kletva.
Prepusti se mudrijim rečima, nežnijem milovanju,
vrelijim poljupcima i ako ne budu takvi.
Jednom ćeš morati da se prepustiš
i nadoknadiš ono što si sa mnom propustila.
Zavoli ga i nemoj da kriješ to od njega,
jer će zauvek sve ostati nedorečeno,
nedopisano, nedomilovano i nedoljubljeno.
Ne smeš dopustiti da prođeš kao ja.
Zaboravi, mila moja, ima ko da pamti.  

[MaNi]

Piše mi se nešto nežno

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne
i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,
jer mi se čini da dišeš svaku moju reč
i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.
Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".
Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,
al' nikom da ne kažem.
Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim
i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,
pa želim da ti pregrizem bretele
i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,
kao ne mogu da se setim kako se zovu,
a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana
da ćeš se udati za pesnika,
imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.
Skineš zamagljene naočare
i tada pročitam, mada razmazan,
zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.
Razmazujem mastilo, gužvam hartiju
i svako slovo zvuči kao psovka,
jer ne znam koje nebo da molim
da ne prizna obećanje
da neću umreti prvi.  

[MaNi]

Nije to ono...

Nije to ono kad čuješ tužnu pesmu,
pa pustiš suzu, ako niko ne gleda,
pa te, kao, prođe, a znaš da ne prolazi,
već se pritaji, šćućuri u tupom delu tebe,
do neke druge zasede tužne pesme,
al' šmrcneš, razmažeš tugu po trepavicama,
udahneš bilo šta, samo da nije ono što te guši
i brže-bolje zavoliš ptice i cveće,
jer nešto moraš da voliš,
samo da prođe to što te nespremnog zateklo.

Nije to ono kad pada kiša, pa si tužan, jer kiša tuzi služi,
pa se na nju žališ, kao da će sva muka prestati kad ona prestane.

Nije to ono kad te brzo prođe,
pa se hvališ da si super, kakav si bio,
pa hrabriš mrgude da se nasmeše, jer život je lep:
"evo, vidi mene, šta mi fali, trgni se, čoveče"...
Kao, odjednom umeš sa životom.

Nije to ono kad ti se čini da nikom ne trebaš,
a tebi bi dobro došao bilo ko.

Nije to ono kada je jesen.

Nije to ono kada ti presedne rođendan, jer ga je neko,
zbog koga si imao volju da ga dočekaš, zaboravio.

Nije to ono kad ne možeš da dočekaš da prođe današnji dan.

Nije to ono kada si siguran da život nema smisla.

Nije to ono kada te grize savest
zbog nečega što ti je odavno oprošteno.

Nije to ono kad ne znaš šta ti je.

Nije to ono kad misliš da si umro zbog neuzvraćene ljubavi.

Nije to ono što se deli sa alkoholom, mrzovoljom,
isključenim telefonom i blejanjem u isključen TV,
pa kad ti dosadi da se dosađuješ, dosađuješ drugima,
ne dopuštajući da budu onakvi kakav si do maločas bio.

Nije to ono kada ti potonu sve lađe.

Nije to ono kad nešto treba da prođe, ne znaš šta,
pa će se nešto desiti, ne znaš šta.

Ovo je nešto drugo.  

[MaNi]

Zažmuri

Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.  

[MaNi]

Treba mi nešto tvoje

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.  

[MaNi]

Poslednja

Starim, a nije svaki starac mudrac.
Kakvo razočarenje.
Mrštimo se Bog i ja, jedan na drugog,
nezadovoljni učinkom.
Vrhovima prstiju čitam žvrljotine sudbine po svom licu,
rezbariju, koja bi u nečem plemenitom
mogla biti umetničko delo.
Zanimljivo štivo, neopterećeno božjim zakonima.
Zanimljivo, ali beskorisno i meni neshvatljivo.

I kad slediš putokaze lutaš,
jer onaj što postavlja znakove,
ne zna kud si naumio.
Glupaviji za čitav svoj život, saplićeš se,
ne primećujući razliku
između kamena mudrosti i kamena ludosti.
Tražiš put izvan puta, iza znaka,
biraš kamen za epitaf sa svojim imenom
i  žuriš, kao da će kamenje biti razgrabljeno.
Na kraju ti pripadne bezimeni, pod kojim umoran zaspiš,
bez odgovora na pitanje da li si trebao slediti znakove.

Mada rođen star, teško prihvatam starost.
Strah me da neću umeti da napravim igračku
od, naizgled, bezvrednih stvari,
da neću umeti da izgovorim reč
od, naizgled, bezvrednih misli,
da neću umeti da umem.
Izgubiću sutra, izgubiću danas,
ostaće sećanje, a sećanja me strah,
jer svega sam se prvi setio.
I ovog danas i onog sutra.
Od juče ništa nije ostalo,
jer sve sam trošio, više nego što je pristojno,
čak sam i svete mrve ljubavi prve
istresao iz džepa, vadeći maramicu
da obrišem isceđene uspomene
na kasnije, posnije ljubavi.
I tebe sam se prvi setio.
Trebala si mi da me ulepšaš,
da se u mojim satenskim stihovima prepoznaš,
da me naučiš da se smejem,
da prohodam...

Da prohodam, ne da poletim.

Žurili smo da se zaljubimo,
a ljubav ne traži dobrovoljce.
Jednostrano proglasi nemir,
kad joj dosadi da miruje, ili  ratuje.
Naoruža slabe samopouzdanjem,
uveri ih da je kucnuo čas za sveti nemir
i da su baš oni izabrani i posebni.
Mi, praznoverni, praznoglavi veterani,
pohrlimo u prve redove,
ne žaleći da u tom nemiru
damo i svoj život.
Ljubav, ti, ja –Trojni pakt,Trojstvo,
Trozubac.

Iskustvo je razumu dostavljalo podatke
o našem kretanju, ciljevima, strategiji,
pokušalo da dešifruje nežnosti
i  uništi naše nemirne rezerve.
Posustajući pred nadmoćnim protivnikom,
razum, kukavički, posegne za tajnim oružjem, pitanjem –
Šta će biti kad nastane mir?

Stario sam,
a ti si zaplesala u mojim grudima, postala najlepši deo mene
i moju monodramu  pretvorila u mjuzikl, bez reprize.
Ti mladež, ja bora,
nesvesni svoje zasluge i krivice
što sam ti, ovako smežuran, dodirnuo dušu.

Ljubavi slavnih ljubavnika nisu veće od naše,
ali  nas nema ko da opeva,
ni da oplakuje našu izgubljenu posebnost.
Uostalom, sve dobre pesme odavno su napisane,
a suze lije svako za sebe.....

Starim i što mi je koža veća,
više za tebe pod njom mesta ima.
Još uvek zbog tvog horoskopa kupujem novine, u nadi da zvezde,
kad ne mogu ja, brinu da ne nazebeš i spokojno zaspiš.
Ko će, ako neće one, da te čuva od  poganih
i da ne dopusti da te ljubi gori od mene?

Starim. Bojim se druge smrti, koja mi sleduje kad me zaboraviš.
Na prvu, koja me snašla kad si otišla, polako se navikavam
Tesko je kad moras da umes da umres, a nemas od koga da naucis.
Kad srce trne i misli pocrne, izgoris, paleci slike u glavi.
Pepeo pepelu...
Gde pepela ima vatre je bilo.

I ti ces ostariti.
Poverovaces Bogu, zahvaliti sto ti decu nije dirao
i moliti da to ni ubuduce ne cini.
Kad budes kupovala svece, jednu za zive, drugu za mrtve,
ako ti, umesto kusura, daju jos jednu, nameni je meni i nemoj je paliti.
Istopice se kada je usnama prineses.  

[MaNi]

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?
Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.
Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a  moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.  

[MaNi]

Videces

I ti ćeš videti, mila, da se najviše voli onaj koga nema.

Nećeš moći da se setiš ko je taj što ti toliko nedostaje,

ali ćeš biti sigurna da baš njega voliš više od sebe,

mada nećeš moći da se setiš

po čemu je, od bezbroj posebnih, bio poseban

i zašto si imala nesreću da baš njega usrećiš, a ne nekog boljeg.



Nećeš moći da se setiš odakle su ti poznati njegovi stihovi,

dok im se tvoji unuci budu smejali, kada ih pronađu na tavanu.

"Operite ruke i hajde da ručate. Pravila sam i princes krofne", reći ćeš

i mislićeš da si zbog rasejanosti postavila sto za jednu osobu više.

"Bako, jesi li zaista bila princeza, kada si bila mlada?"

"Ne pričajte gluposti. Život nije bajka."

Videćeš, sve se zaboravi.  

[MaNi]

Moje

Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i  moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.

Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.  

[MaNi]

Dva – tri minuta

Ljuta si na sebe,
jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi
otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al' ne umeju k'o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju
da usklade korak sa tobom, nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.

Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al' nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.

Neće biti da nisi tu.
Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino ako sam se pokvario,
pa ne umem, k'o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem, kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati  srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,
posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla,
da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.

Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila,
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al' bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k'o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.

Je l'  ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al' sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.  

[MaNi]

Okreneš glavu na drugu stranu

Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al' ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al' nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
"valjda se neko i za mene rodio",
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: "Ne vidiš me". 

[Vanja]

Nista ljepse odavno ne procitah ):

[MaNi]

Drago mi je da ti se dopada. ja uzivam u njegovoj poeziji

[MaNi]

Nisam više...

Nisam više tvoja prva jutarnja misao,
moja prva jutarnja misli.
Postao sam jedna od briga koje te bude
da bi te podsetile da nemaš snage da brineš
i da ćeš o nama misliti sutra.

Nisam više tvoje dasiporedmene,
moje dasiporedmene.
Sada sam koganemabeznjegasemože,
životidedalje, bilopaprošlo,
moje nemogubeztebe,
moje životjestao,
moje nikadnećeproći.

Nisam više tvoje dobro jutro,
moje dobro jutro.  

[MaNi]

Bolje sto ne znas

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,

jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,

a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,

niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,

zato i dopuštam da misliš da samo tugujem

i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,

jer više od bilo koga umeš da nedostaješ

ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,

čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.



Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,

jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,

već želim da ništa drugo ne želiš,

osim da se ušuškaš uz mene.



Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života

provesti kajući se što te nisam zavodio,

a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,

već pesnik sa trapavim srcem.

Ne zavodim, već zavolim,

ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana

na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.