Meša Selimović

[NameNo]

             
 

Mehmed Meša Selimović je rođen 26. aprila 1910. godine u Tuzli.  
Nakon završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, do početka Drugog svetskog rata, radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu. Zatvoren 1942, a 1943. g. našao se na slobodnoj teritoriji. Učestvovao je do kraja rata u borbi protiv okupatora.
Posle rata je neko vreme radio kao univerzietski nastavnik u Sarajevu. Potom obavlja niz visokih dužnosti u kulturi.  
1949. godine primljen je u udruženje književnika BiH što je u julu potvrdila Uprava Saveza književnika Jugoslavije.
1950. godine izdaje prvu knjigu pripovedaka u izdanju zagrebačke Zore pod nazivom "Prva četa".
U septembru je izabran za docenta na katedri za književnost Filozofskog fakulteta u Sarajevu – predaje romantizam.
1957. godine biva postavljen za direktora Drame Narodnog pozorišta u Sarajevu. 1961. godine "Svjetlost" objavljuje Selimovićev prvi roman "Tišine". Izabran je za glavnog urednika Izdavačkog preduzeća Svjetlost.
Sledeće godine je izabran za predsednika Udruženja književnika BiH i počinje pisati roman "Derviš i smrt".
1964. godine na VII kongresu Saveza književnika Jugoslavije u Titogradu izabran je za predsednika Saveza pisaca.
1966. godine završava roman Derviš i smrt. Roman je prvi put objavljen u ediciji sarajevske Svjetlosti.
Dobitnik je Dvadesetsedmojulske nagrade BiH za roman "Tišine".
1968. godine izabran je za redovnog člana Akademije nauka i umjetnosti BiH.
1971. godine je promovisan za počasnog doktora Univerziteta u Sarajevu. U penziju odlazi 1972. godine.  

Bio je prozaist raznovrsne tematske i žanrovske orijentacije.
Počeo je sa književnim radom relativo kasno, prozom sa ratnom tematikom, da bi potom svoj literarni rad usredsredio na refleksiju i univerzalne teme: čovek, njegova egzistencija i sudbina.
Njegov književni opus obuhvata pripovetke: "Prva četa" - 1950, "Tuđa zemlja"  -1957;
romane: "Tišine" -1961, "Magla i mesečina" -1965, "Derviš i smrt" -1966, "Tvrđava" -1970, "Ostrvo" -1974;
studije i eseje: "Za i protiv Vuka" -1967, "Eseji i ogledi" -1966.
Njegov autobiografski spis "Sećanja" -1957 govori o piščevom životu, književnom radu i nekim književnim i kulturnim događajima i ličnostima.
   
Puni uspeh postigao je romanom "Derviš i smrt". Ovaj roman je osvojio sve značajnije domaće književne nagrade. Sledi, takođe, značajan roman "Tvrđava". Ova dela prevode se i objavljuju i u drugim zemljama.


Kao član Predsedništva Srpske akademije nauka i umetnosti, ostavlja Akademiji svoj duhovni testament u kojem, pored ostalog, zapisuje:

"Potičem iz muslimanske porodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo
u Bosni i Hercegovini, kojem takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika.
Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Sremca, Borisava Stankovića, Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo s njima nemam potrebe da dokazujem.
Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije "Srpska književnost u sto knjiga", koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović.
Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.

S poštovanjem i zahvalnošću, Meša Selimović."



Ipak, posle smrti, njegovo delo "kidnapovano" je, i uprkos izričitoj zabrani supruge Darke,
uvršćeno u sarajevsku ediciju "Muslimanska književnost 20. veka".


Selimović je umro u Beogradu, 11. jula 1982.
Sahranjen je 14. jula u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.


U aprilu ove godine je bila stogodišnjica rođenja Meše Selimovića.

[NameNo]

"Htio sam da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života:
promašio je ljubav, promašiće i život...
Derviš i smrt je knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu, ličnom i neličnom, izdvojenom i opštem.."
Selimović.




Meša sa suprugom Darkom.

[NameNo]

Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako mogu izlječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok.
Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao čarobni kamen, jer pribavlja moć...
Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je ljepša nego istina.
Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju.
Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu.
Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć.
I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim moćnicima.
Ruše ih uvijek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici,
i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada.
I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao noćni leptiri na plamen svijeće.
                                                                                                                                                               ''Tvrđava''

[NameNo]

Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više.
Hiljadu tuđih ljubavi bit će kao ova, ali ova nikada više.
Nikada - jedina konačnost.

______________________________________
                                                     
...ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome.
Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem,
jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao.
Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negde u tebi, i loviš je,
nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata.

______________________________________

Suze mi teku od smijeha. Ako prestanem da se smijem, ostaće samo suze.

______________________________________

Tvrđava

[NameNo]

Sve je moguće, sve je na dohvat ruke, samo se čovek ne sme predati.
Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive.
Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi,
i svet više nije skučen i pun pretnji.



                 

                     

[NameNo]

Život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće: život na koji se bez otpora pristaje to je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Ako pristane na tuđi sistem mišljenja, on nema svojih razloga, pa ne može doći ni do svoje odluke. Kad odbaci tuđu odluku i nametnuti način mišljenja, svi su mu razlozi dostupni i svaki čin je moguć.
I sama odluka je čin, kao što je čin angažovanje, i rešenost.

...

Strah od svoje vlastite reči, to je strah od slobode, strah od moguće greške, pristanak na mehaničko reprodukovanje, izjava lojalnosti, religiozno-politički ritual, izgovaranje molitava koje svako zna, ponavljanje obrednih reči zbog ublažavanja nekog mogućeg višeg besa. Lepa i korisna predostrožnost, stara kao čovečanstvo: zaklanjanje iza opšte primljenih reči, uz koje pristajemo, a ne izlažemo se riziku sopstvenih misli.
Bog je jedan, to je početak i kraj misli.
A o kompleksu veličine: to je lažni mit stvari usled kompleksa male zemlje, male države, male vojske, male kulture. Velik je samo naš primitivizam. Zato smo najviše doprineli teoriji i praksi napredne misli u svetu, zato uživamo ogroman ugled među svim državama u svetu, zato nam je stopa rasta industrijske proizvodnje najveća u svetu, zato su nam vodeći ljudi najveći u istoriji, zato naše samoupravljanje nailazi na opšte priznanje... Karakteristično je što svoju muku i nevolju, najveću u Evropi, zaodevamo u sjajno ruho tužne laži. Da li ta laž ipak nije postala nečija istina?

Krug

[NameNo]

                     



Neki su gluvi na tuđe reči, oni su nesreća i sebi i drugima. Ali uvek treba pokušati.

Pitaćeš: Zašto? Nizašto.

Da bude manje gluvo i pusto.

____________________________________

Volim ljude i ne znam šta ću s njima.


Tvrdjava

[NameNo]

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može.
Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas.
Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,
što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život.
Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav.

A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi.

Meša Selimović

[Sone]

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
very lepo. lepo receno.

[NameNo]

Da, Meša je pisao fenomenalno, nikad nisam mogla da se odlučim ko mi je draži, on ili Andrić.

________________________

Nikad ne znamo šta izazivamo u drugom čovjeku riječju koja za nas ima sasvim određeno značenje i zadovoljava samo našu potrebu.

_____________________________


Kad mi je teško, bežim u samoću, kad mi je još teže, tražim dobre ljude.

_____________________________


Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja.
Jer ti možda misliš o meni što je samo za tebe istina, što je samo za tebe moja krivica, jer te niko ne razuvjerava, a ja mogu da ti pripišem zlu namjeru,
a to nije dobro, rat je, prijek pogled je opasniji nego u miru, teže se podnosi i krvavije vraća, a ponekad sumnja i strah natjeraju čovjeka da učini
ružnu stvar, da se osigura i odbrani.

[acinic]

Veliki pisac. Od njega mi je Tvrdjava najdraza! 

[tatoo]