Sarl Bodler

[jelenkos]

Sarl Bodler je bio pesnik, kriticar, esejist i esteticar, preteca je mnogih pesnickih strujanja u Evropi na prelazu iz XIX u XX vek. U svojim knjizevnoteorijskim radovima on je pisao da realisticki postupak nije adekvatan samoj prirodi umetnickog stvaranja. Realist zeli da stvari predstavi onakve kakve bi trebalo da budu, a Bodler smatra da umetnik treba zivot i pojave oko sebe da osvetlava svojim duhom, da u njima otkriva duboko skrivenu zakonitost i tako da dovrsi prirodu, da je dogradi. I među beskrajno razlicitim stvarima postoje analogije koje treba umetnik da otkrije i poveze u sliku sveta. Bodler je protivnik i utilitarizma i larpulartizma. Govorio je da je "najsmesnija stvar videti cilj poezije u sirenju prosvete u narodu", ali nije poricao duboku vezu između poezije i coveka. "Necu da kazem da poezija ne oplemljenjuje naravi" - pisao je Bodler - "...ja kazem: pesnik je umanjio poetsku snagu ako je isao na moralni cilj, jer poezija ne moze da izjednaci sa moralom i naukom." Osim poezije pisao je i prozu i kritiku. Zbirka Splin Pariza (1869) otvara vrata novoj vrsti proze: to su impresionisticke crtice koje su - kao nacin pisanja - prihvacene u Evropi krajem XIX veka.

Otac mu je rano umro, a sa majkom i ocuhom je cesto dolazio u sukob. Godine 1841. roditelji ga salju na put oko Afrike, do Indije, u skolu zivota. Ustedjevinu - nasledje od oca, brzo je potrosio pa je ziveo od pisanja i objavljivanja. Ali njegova nova poezija, sokantna i nova po motivima i slikama, tesko je nalazila izdavaca. Vise puta je uzaludno pokusavao da objavi prvu i jedinu zbirku svojih pjesama. Uspeo je napokon 1857. da izda Cvece zla, ali i protiv njega i protiv izdavaca poveden je sudski proces, kaznjeni su i zbirka je osakacena za sest pesama. Bodler je najvise napadan kao pjesnik a ne kao teoreticar. On je najvise pevao o poroku i to maestralno izrazio u svojoj zbirci Cvece zla, u kojoj je ostvario sintezu razlicitih knjizevnih smerova svoga vremena, ali i mnogo vise od toga: oznacio je pocetak i utemeljenje novog poimanja poezije. Ovde je pevao o iskusenjima sto ih je nudio nocni Pariz, pa ga je konzervativna kritika zigosala kao bludnika i razvratnika koji siri nemoral. Prosecna kritika pod uticajem javnosti Bodlerovu poeziju je proglasila satanskom. I Bodler, umesto ocekivane slave, doziveo je sudski proces na kome se sudilo delu "zbog povrede javnog morala". Pogodjen takvim odnosom Francuza prema njegovom delu i poeziji, napustio je Pariz i otisao u Brisel. Nije dugo ziveo: u cetrdesetoj godini zivota dobio je izliv krvi u mozak, ziveo jos nekoliko meseci potpunog pomracenja uma i u teskim mukama umro u Parizu 1867. godine.

Sredisnji motiv Bodlerove lirike je romanticarska suprotnost između ideala i stvarnosti. Vec naslov zbirke Cvece zla govori puno o nacinu Bodlerovog spajanja suprotnosti. On u svoju poeziju ne utkiva sentimentalnost, cak bi se moglo reći da je lisena svega lirskog, mekog, nežnog i plemenitog. To je poezija prihvatanja zivota sa svim njegovim teškoćama i rugobama zajedno. Ali Bodler je veliki i moderan pesnik po tome sto svakoj vrednosti prilazi iz nove licne perspektive; on u svemu trazi i vidi zivot, a zivot vidi kao spoj satanskog i bozanskog, uzvisenog, duhovnog, ali i banalnog i crvotocnog. Njegova pesma Albatros nastala je jos 1841. za vrijeme pesnikovog putovanja u Indiju, našla bi podsticaj i u nemackoj i u engleskoj knjizevnosti. U ovim književnostima ptica albatros je imala vrednost simbola neshvacene i ismijane velicine, a Bodler joj je dao sasvim novo znacenje: u palom albatrosu, razlici između onog pre, kad je bio "car azura", i sad kad je bedan i jadan, on docarava prolaznost i promjenjivost sudbine poslednjom strofom celokupnu simboliku vezuje za sudbinu pesnika, koji se "carem" oseća u visinama, ali "na tlo prognan, gde ga svet sa porugom gura, od divovskih krila ne može da hoda". Ono sto mu je u njegovom svetu, u visinama, fantasticno orudje koje ga cini carem, oborenom albatrosu predstavlja teret, porugu i smetnju. I opet smo svedoci totalnog dozivljaja sveta u kojem se spajaju lepota i strava, ljubav i smrt. U njegovim pesmama zivi i pariska sirotinja koju je bas to siromaštvo i beda bacilo tamo. On je u svojim pesmama izrazio snazno suosecanje sa poniženima i razumevanje za njihovu patnju. Pritisnut i sopstvenom rezignecijom a svestan covekove nemoci da izmeni tokove zivota, on je ipak imao svetle trenutke i pobune protiv socijane nepravde: "Boze, ti sliko moja, proklet da si!" Ali u sustini sve se zavrsavalo ovim krikom. Nesrecni covek se ponovo predavao poroku i otrovu duse: "Najmudriji smelo bezumlje prigrle, iz copora u tor sto usud zatvara, mocnom pribezistu opijuma hrle! To je vecni bilten Zemljinog cara!"


Neki Bodlerovi citati:

"Nemam zelju ni da prikazem, ni da zapanjim, ni da ubedim. Imam svoje zivce, svoja isparenja. Tezim ka apsolutnom pocinku i ka neprekidnoj noci... Ne znati nista, ne propovedati nista, ne hteti nista, ne osecati nista, spavati, pa opet spavati, to je jedina moja zelja. Zelja sramna i gnusna, ali iskrena."

"U ovu groznu knjigu uneo sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju, svu svoju mržnju. Istina je da ću ja napisati suprotno, da ću se svim bogovima kleti da je to knjiga čiste umjetnosti."

"Neki su mi rekli da bi ova poezija mogla naneti zla, nisam se tome obradovao. Drugi, dobre dušice, da bi ona mogla činiti dobra i to me nije rastužilo."

Link vezan za Bodlera na Skandalonu:
- Radivoje Konstantinovic, Ukleti pesnik - Bodler

[jelenkos]

Ukratko: Sudjenje Sarlu Bodleru i zbirci Cvece zla

Godine 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je pesnik Šarl Bodler pisao stihove u koje je utkao ,,celo svoje srce", kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom ,,Cveće zla" u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare. Uskoro, u poznatom francuskom časopisu ,,Le Figaro" objavljen je prikaz jednog književnog kritičara koji je samouvereno tvrdio da se u Bodlerovim stihovima ,,odvratno združuje s podlim, gadno se bratimi s pokvarenim".

Samo nekoliko meseci posle Floberovog procesa, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni ,,poznavalac" književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan ,,književni" trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru ući u istoriju književnosti.

Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.

U to vreme Bodler je slučajno pronašao pripovetku američkog pisca Edgara Alana Poa u jednom časopisu. Oduševljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga čita uči engleski jezik. Danima se trudio prevodeći Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.

Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: ,,Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti". Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca. I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme. On je iskren, bez ljušture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.

Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: ,,A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca... Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reči Lekonta de Lila: `Svi elegičari su hulje`. Gade mi se vaši akademičari. Gade mi se vaši liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega".

Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle višečasovnog suđenja sud donosi odluku da se od 13 ,,optuženih" pesama, 6 ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od 300 franaka, a izdavač na kaznu od 100 franaka.

Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: ,,To je retko odlikovanje koje može da podeli sadašnji režim".

Ali ovaj proces još nije bio završen. Velikom pesniku Francuzi ,,nisu dali mira" ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokušaj je neuspeo. I tako se čudesno igra izmeću delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stoleću. A ,,osućena" knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. ,,Cveće zla" čiji je opori miris razjario pravosuće Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.

[jelenkos]

Himna lepoti

Dodje l` s neba il` iz bezdana duboka,
o Lepoto? Zlocin spojen s vrlinom
lijes iz paklenog i bozanskog oka,
zato mozemo te porediti s vinom.

Pogledom ti svetle i smiraj i zora;
mirise razlivas poput burnog mraka,
usne ti napitak, usta ti amfora
sto junaka slabe, a snaze decaka.

Iz ponora tamna il` sa zvezda stize?
S Usudom uz skute, psetom vernim, hodis;
ti nasumice sejes radost, jad i grize,
vladas svima, brigu ni o cem ne vodis.

Lepoto, po mrtvim` podrugljivo gazis,
u nakitu tvom se Uzas blista slavno,
a Ubistvo, dragi kamen tvoj najdrazi,
po trbuhu gordom tvom trepti ljubavnom.

Zanet leptir, sveco, hrli tvome sjaju,
plam koji ga przi blagosilja strasno!
Nad draganom nagnut dragan u drhtaju
slici samrtniku sto grob grli slasno.

Da l` dodje iz Raja, il` Pakla, sta mari,
- Lepoto, nemani bezazlena, grozna! -
ako osmeh tvoj i oko podari
beskraj koji volim a nikad ne spoznah!

[jelenkos]

CIGANI NA PUTU



Prorocansko pleme, pogleda ohola,
Juce na put krenu, nosec male svoje
Na ledjima ili dok ih gladne doje
Uvek spremnim blagom prsa sto su gola.

Muskarci s oruzjem idu pokraj kola
Gde zene i deca scucureni stoje
Upiruci nebu sneni pogled sto je
Umoran od varki i od crnog bola.

U samotnoj svojoj peskovitoj kuci
Popac cim ih spazi, pesmu udvostruci
Sibela zelenim prirodu ogrne.

S hridi slap potece, olista pustara
Pred tim putnicima kojim se otvara
Obicno kraljevstvo buducnosti crne.

[acinic]

Veliki pesnik. Ja sam ga otkrio preko E.A. POA. Kog je on prevodio!

Allbatros

dokononi mornari od zabave love
cesto albatrose, silne morske ptice
na putu nemarne, tihe pratilice
ladje sto nad ljutim vrtlozima plove.

na daske od krova spuste ih sputane.
kraljevi azura, nevesti , zbunjeni
belim i ogromnim krilima, skunjeni
masu ko veslima na obadve strane.

malocas prekrasan, a sad smesan, jadan
krilati se putnik bori s okovima
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

tom knezu oblaka i pesnik je slican
on se s burom druzi, munjom poji oci
ali na tlu sputan i zemlji nevican
divovska mu krila smetaju da kroci.

[pcelica.m]

Vampir

Ti, što si ko ubod igle
Kroz jadno mi srce prošla,
Što si kao da su stigle
Sve vještice ludo došla.

Da mi duh u negve stežeš
I da stvoriš ležaj sebi,
- Bestidnice, što me vežeš
Da me đavo bolje ne bi,

Ni igrača ne bi kocka,
Nit' se pjanom žeđa gasi,
Nit' crv tako leš svoj bocka,
- Prokleta, prokleta da si!

Molio sam sve bodeže
Moju da slobodu vrate,
Molio sam se otrove
Kukavstvo da moje skrate,

Al' svatko mi je rekao
Pun prezira nekog zloga:
Slobodu od ropstva svoga,

Jer za takve nema mira!
Sam si svoju bol skrivio,
Sam bi opet oživio
I ljubio svog vampira!

[jocki]

Čovek I More

Uvek ćeš voleti čoveče slobodni
More, ogledalo u kome se roje
beskrajni valovi i trzaji tvoje
duše gorke kao bezdani podvodni!

Gnjuraš se u njega ko u svoju sliku,
očima, rukama, grliš mu talase,
i srce ti kadkad zaboravi na se
slušajući njegovu žalostivu riku.

Ćutljivi ste, mračni; Čoveče beskrajni
bezdan tvoje duše ne sagleda niko,
niti je bogatstva morska ko proniko -
oboje ste revni u čuvanju tajni!

Ratujete eto, kako se svet sazda,
bez griže, bez srca na bojnim poljima,
obuzeti borbom, smrću, pokoljima,
dva surova brata, u koštacu vazda!

[tatoo]

cvece zla