Ivo Andrić- biografija, citati, misli

[ignja]

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine, 14. oktobra upisuje se na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku - objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. 28. juna 1914. saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik a potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom dolazi u Split.

29. jula policija ga hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi.

Ivo Andrić je 12. januara 1923.postavljen za vicekonzula u Gracu. Zatim se seli u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine 1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu. Iz Madrida održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga Ordenom Velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle II svetkog rata dolazi u Višegrad.

19. Oktobra 1961. list Borba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.   




Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. Marta 1975. 24. Aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.
   

Najznačajnija djela

EX PONTO (1918)
NEMIRI (1920)
PRIPOVETKE (1924,1931,1936)
MOST NA ŽEPI (1925)
ANIKINA VREMENA (1931)
NA DRINI ĆUPRIJA (1945)
TRAVNIČKA HRONIKA (1945)
GOSPOĐICA (1947)
ZLOSTAVLJANJE (1950)
PROKLETA AVLIJA (1954)
ASKA I VUK (1960)
ŽENA NA KAMENU (1962)
JELENA, ŽENA KOJE NEMA (1962)

[ignja]

Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.
Andrić

[ignja]

Mirna vremena i sređene prilike čine prosječne ljude još prosječnijima, a burna vremena i velike promjene stvaraju od njih komplikovane prirode.

(ova misao je posvećena jednom čoveku sa ovog foruma..............koji se neće prepoznati u ovim rečima sigurno)

[ignja]

Važno je koliko čovjek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

[ignja]

Šta nam vrijede i najbolji uzori iz prošlosti ako pomoću njih ne idemo dalje od njih, u traženju i u stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora.

[NameNo]

Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika?
Odgovor nije jednostavan.
Ali mi se čini da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.
To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.
Tu školu nismo jos prošli ni taj nauk potpuno izučili.
Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti.
O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.
                                                             




                                           



Zapadu. Vi kada kažete za  nas da smo kulturni ljudi, mislite da poznajemo vašu umetnost i da smo prodrli u sve njene finese i tančine.
A šta to konkretno znači za nas?
Znači da živimo vašim snovima, jer vi druge ne znate i ne priznajete, a svojim životom, jer mi drugog nemamo; bolje i jasnije rečeno: da u tuđim snovima tražimo pribežište od svog ubogog, oporog i često neljudskog života, umesto da se sa njim  borimo i da ga borbom i radom menjamo.

[NameNo]

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate.
Jer dan nije njihovo pravo područje.
Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno.
Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodu, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je isčekujem!


A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka ostati i bez promene ostati tu.

Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju......
Moglo bi se reći da sam uvek živeo od osećanja na jedno privđjenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.
Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam."




Jelena, žena koje nema

[NameNo]

Da mi je samo zrno jedno od one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno radim, a noću ponekad strepim i patim, rasanjen i nesrećan.

_____________________________________



Svaki covek vredi onoliko koliko zivotne radosti ima u njemu, a to ne bucne i spoljne, nego tihe, duboke i unutrasnje radosti koja je upucena na stvaranje u opstem interesu.

[ignja]

Ne spava i nije srećan ni miran svaki onaj ko se danju vedro smije i slobodno kreće među ljudima.

[ignja]

Ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osjećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva sa tokom stvari.

[NameNo]

Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti.
To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život.

[NameNo]

Zato što mogu i što se usudjuju da o svačemu svašta kažu, oni misle da sve znaju.

Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi.


Hrabri ljudi sa karakterom uvek deluju zlokobno ostalima.

[NameNo]

[ignja]

bliskost
Veliki praznici i svečani dani mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima.

[ignja]

bol
Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

[ignja]

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu

[ignja]

Što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.

[ignja]

Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

[ignja]

Nezadovoljstvo samim sobom, u prvom redu, a zatim svim ostalim na svetu, bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića, bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim

[ignja]

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.