Poezija Desanke Maksimovic

[stevan.dedic]

DUŠU MI POKLONI

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.

Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.

Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.

Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.

Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.

Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.

Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

[stevan.dedic]

STREPNJA
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?

Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.

Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva!

[stevan.dedic]

OPOMENA

Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

[jelenkos]

Obozavam njenu pozeziju i ostala mi je u secanju kao posebna zena,izvan materijalnog sveta,sa stihovima koji lako ispisani njenim perom oslikaju stanje duse..



NASA TAJNA



O tebi necu govoriti ljudima
Necu im reci da li si mi samo
Poznanik bio ili prijatelj drag;
Ni kakav je, ni da li je
U nasim snovima i zivotima
Dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame
Zedji ili umora, ni da li je ikada
Ma koje od nas drugo volelo,
Niti srce nase
Da li je radi nas
Ili radi drugih
Kadgod bolelo

Necu im reci kakav je sklad
Oci nase cesto spajao
U sazvezdje zedno;
Ni da li sam ja ili si ti bio rad
Da tako bude
Ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
Ili od smrti strah
Spajao nase ruke,
Ni da li zvuke
Smeha voleli smo vise
Od suma suza.

Necu im reci nijedan slog jedini
Sta je moglo ni da li je moglo nesto da uplete i sjedini
Duse nase kroz citav vek ;
Ni da li je otrov ili lek
Ovo sto je doslo
Onom sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
Zbog tebe pesma dogadja
U meni vecito
Da li opija toplo
Kao sume nase s proleca
Ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
Da si se radosna ili boleca
Pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane odemo ona i ja,
Tamo gde istom svetloscu sja
I zora i noc i dan,
Tamo gdje su podjednako tople i sreca i bol ziva,
Tamo gde je od istog vecnog tkiva
I covek i njegov san

[Deny]

...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

Desanka Maksimovic