Kako smo mi, bre, postali sportski div Evrope

Bukvalno prošle godine gledam intervju sa nekim Norvežaninom, trener neki, i lik kaže nešto što me totalno pogodilo.

Priča kako je došao ovde i zapeo mu mozak kada je video koliko klinci igraju košarku napolju. Ne u nekim fancy halama. Na asfaltu, brate. Sa pocepnim loptama zakrpljenim flasterom.

Nije ovo krenulo sa Jokićem, mada masa ljudi to misli. Krenulo je davno, negde tamo devedesetih, kad smo mislili da nemamo ništa sem sporta. Sankcije, inflacija, haos. Al loptu smo nekako imali. I inat.

Brojke koje im ne idu u glavu

Slušaj ovo. Nas ima 6,8 miliona. Manje nego London. A mi imamo trojicu u NBA top 15. U fudbalu smo bili na pet od zadnjih sedam velikih takmičenja. Vaterpolo momci su pokupili devet zlatnih medalja od 2006.

Nemci i Francuzi ne kapiraju kako mi to uspevamo. Iskreno, ni ja nisam sto posto siguran. Al neke stvari ipak znam.

Ona fora sa mentalitetom

Odrastao sam u Jagodini. Moja baba je mislila da svaki poraz znači sramotu. Ne samo za tebe. Za familiju. Za ulicu. Za ceo grad, jebote. Kad bi Partizan izgubio, moj deda me ne bi ni pogledao dva dana.

Pričao sam sa likom što igra košarku iz Niša i kaže da ga je ćale terao da šutira dvesto slobodnih dnevno. Svaki dan. Sa dvanaest godina. Ako bi promašio više od dvadeset tri posto, ponovo ispočetka.

Možda se pitate da li je to normalno. Verovatno i nije. Al eto vam rezultata.

Škole koje rade bukvalno ni iz čega

Bio sam pre mesec dana u košarkaškoj školi u Ćupriji. Znate šta su mi pokazali? Dvoranu gde imaju samo četiri lopte koje valjaju. Ostale sve probušene. Nova lopta košta četrdeset sedam evra. Nemaju love.

Al trener dolazi šest dana nedeljno. Za platu od četiri stotine dvadeset evra. Zbog čega? Kaže mi: "Pa možda imam nekog budućeg Jokića ovde, nikad ne znaš."

Ta ludost postoji svuda kod nas. Treneri rade za kikiriki pare. Roditelji voze klince osamdeset kilometara do treninga. Gradovi izdvajaju pare koje uopšte nemaju za teretane i sale. U Beogradu ima sto dvadeset sedam sportskih klubova. U Novom Sadu osamdeset devet.

Ono što nam je Novak zapravo dao

Svi pričaju o Đokoviću kao o šampionu. Ali ja vidim nešto skroz drugo. Video sam klince u mom komšiluku kako kreću sa tenisom posle 2021. Roditelji koji nemaju za zimske cipele deci kupuju rekete od sto osamdeset evra.

Zašto bi neko to radio? Zato što su videli da se može, jebote. Da neki Srbin može biti broj jedan na planeti. Da nas ne može neko tako lako otkačiti samo zato što smo mala zemlja.

Jedan moj drug je upisao ćerku na tenis jer "ako Đole može iz Srbije, može i ona." Ne očekuje da postane šampionka. Samo hoće da zna da može da se takmiči.

Inat koji gori u nama

Znam da zvuči smešno, ali mislim da je taj naš srpski inat tajna formula. Kad nam neko kaže ne možeš, mi moramo dokazati da može.

Prošle godine gledam kako igramo protiv Španije u košarci. Gubimo osamnaest poena u trećoj četvrtini. Bilo je maltene gotovo. Al nismo hteli da pristanemo. Dobili smo za sedam. I posle vidim trenera kako plače, ne od sreće nego od ponosa.

Sistem koji funkcioniše čisto čudom

Ne mogu reći da imamo neki super sistem. Nemamo. Imamo haotičan sistem koji nekako funkcioniše jer ljudi rade sto dvadeset posto.

Video sam kako roditelji prave torte i prodaju ih da sakupe pare za turnir u Sloveniji. Video sam direktora škole koji je dao svoju platu da sredi teniski teren. Video sam decu koja treniraju u sedam ujutru pre škole jer nema drugog termina.

I onda se pitam, šta bi bilo da imamo normalan budžet? Da država daje koliko treba? Možda ne bi ni bilo bolje. Možda nam baš ta glad, ta potreba da dokažemo, daje tu snagu.

Znam ljude koji su počeli da prate sportske rezultate preko aplikacija jer ne mogu da čekaju vesti. Neki čak install 1xBet app da bi pratili uživo sve naše reprezentacije što igraju širom sveta. Postali smo opsednuti time da pratimo svoje.

Budućnost koja deluje svetlo

Trenutno imamo dve hiljade osamsto četrdeset sedmoro dece u košarkaškim školama u Beogradu. Pre deset godina bilo ih je hiljadu dvesto tri. U tenis ulaze hiljade novih igrača svake godine. Plivanje raste. Odbojka raste. Čak i ragbi se igra ozbiljnije sad.

Al ima problem. Svake godine četiri do pet stotina mladih sportista ode odavde. Zato što ovde ne mogu da žive od sporta. Zato što su plate smešne.

Jedan moj drug je igrao rukomet za reprezentaciju do dvadeset jedne godine. Sad radi u call centru za petsto osamdeset evra. Rukomet ostavio sa dvadeset četiri godine. Rekao mi je: "Volim sport, brate, ali moram da jedem."

I u tome je tragedija. Imamo talente. Imamo strast. Imamo rezultate. Ali nemamo sistem koji zadržava ljude ovde.

Gledao sam snimak sa turnira u Paraćinu gde klinci igraju košarku napolju u februaru. Temperatura tri stepena. Igraju u jaknama između kvartova. I pobede ekipe iz toplih dvorana.

To smo mi. Takvi smo. Igramo na betonu dok drugi imaju parkete. Treniramo sa četiri lopte dok drugi imaju dvadeset. I nekako uvek nađemo put do pobede.

Možda je to i odgovor kako smo postali sportska sila. Ne zato što imamo sve, nego zato što znamo da pobedimo i kad nemamo ništa.

Arhiva vesti...