Selo Kočino Selo - Jagodina

Kočino Selo udaljeno je od Jagodine svega sedam kilometara. Prostire se od Velike Morave do naplatne rampe, a graniči se sa selima Ribare i Staro Lanište. Selo ima oko 1.200 stanovnika i oko 320 domova. Još 1938. godine promenilo je ime i od nekadišnjeg Panjevca, dobilo naziv kakav i danas nosi: Kočino Selo prema kapetanu Koči Anđelković u. Kočino Selo se pobratimilo sa Tekijom, gde je kapetan Anđelković ubijen. U selu se tradicionalno već deset godina unazad organizuju „Dani Kočine Krajine”, gde dolaze pobratimi iz Tekije. Ovakvo, kakvo danas postoji, selo je staro oko 350 godina, od dolaska prvih rodova na ovo područije. Prema podacima zabeleženim u knjizi „Belica” - Stanoja Mijatovića, prvo su se iz okoline Skoplja doselili Lazići. Kočino Selo je, prema istom izvoru, starije od Ribara i Laništa.

KOČIN HRAST
Panjevac je poznat i po Kočinom hrastu. Ogromnom Seoskom Zapisu starom više od 250 godina koji se nalazi u delu sela pored reke Morave. Zasadio ga je seoski pandur koji se kasnije preselio u susedno selo. Hrast je stavljen pod zaštitu države, a i meštani se brinu o njemu. Da ga Morava ne bi odnela podignut je bedem koji sprečava vodu da spira zemlju sa korenja i suši drvo. Kako nam kažu meštani hrast je, prema ispitivanjima koje su vršili stručnjaci, osušen iznutra, a živi su samo površinski slojevi. Po onome što smo videli ovaj div je još uvek u punoj snazi i prkosi Moravi svojom veličinom.

 

Spomen zvonara Koči Anđelkoviću u Kočinom Selu

 

KAPETAN KOČA
Pre oko 70 godina na inicijativu seoskog učiteqa Panjevac je promenio ime u Kočino Selo, po kapetanu Koči Anđelkoviću koji je rođen u ovom selu. Koča i njegovi frajkori čuveni su po borbama protiv Turaka koje su prethodile Prvom srpskom ustanku. U jednom trenutku bilo ih je čak i 3.000. Uspeli su da poraze tursku vojsku i osnuju takozvanu Kočinu Krajinu. Rod Koče Anđelkovića se kasnije „zatro”, a i mesto gde je nekada bila njegova kuća Morava je oburvala, a meštani su mu podigli spomenik i selo nazvali po njemu. Kako meštani pričaju Koča Anđelković je imao dve žene Borku i Smilju, Borka iz Panjevca, a Smiljka je bila Pre- čanka iz Vojvodine. Seljaci pričaju da ga Smiljka nikada nije napuštala i da je sa njima ratovala odevena u muškarca, i da je uz njega i izdahnula na kocu u Tekiji. Borka se posle poturčila i to iz inata, a ne iz nužde.

 

NEMA SELA BEZ ANEGDOTA
Panjevčani znaju mnoge anegdote oko kojih smo se „slatko nasmejali” dok smo pravili reportažu o ovom malom, ali pravom pomoravskom selu. Veselin nam je ispričao priču o sviračima Gutici i Guni koji su svirali svadbu u susednom selu, a nisu bili baš neki svirači. Kad je gazda shvatio da su mu mnogo para uzeli, a da sviraju sve istu pesmu samo na drugoj žici, on ih pojuri, onako besan. Jedan se sakrio odmah blizu a ovaj drugi trčao još sat vremena i bodrio druga da izdrži da ga prati. Tako da je ostalo „trči još dva žbuna da preripimo”. Kasnije su ovi svirči učestvovali u snimanju filma „Tople godine”.