Manastir
Jošanica nalazi se na 10 km zapadno od Jagodine ispod sela
Prnjavora., sa leve stane Jošaničke reke, na lepom i ravnom
mestu između brda Čukare i Ravnog gaja u podnožju Crnog Vrha.
Nekada je ovaj predeo bio pod šumom ali sada je to veoma
pitom i lep kraj.
Hram manastira Jošanica posvećen je sv. ocu Nikolaju, a narodni sabor se okupljao
o Cvetima, Velikoj Gospojini i "Mladom sv. Nikoli".
O imenu manastira Jošanica, ako se
izuzme narodno predanje nema šta da se kaže. Naše stare crkve
i manastiri obično nose imena po rekama i brdima. Pored ovog
manastira teče reka Jošanica koja mu je i dala ime.
Narodno predanje kaže da je u pećini
ispod brda Šarenika (pećina i danas postoji), živeo u staro
vreme neki isposnik po imenu Joša, po kome je ne samo manastir
nego i reka nose ime. Isposnik Joša se tu prvi doselio, a
odakle, o tome predanje ne govori ništa.
Ne zna se tačno kada je Jošanica podignuta.
Po tradiciji Jošanica pripada vremenu kneza Lazara. Po narodnom
predanju : knez Lazar je podigao Jošanicu da bi se u njoj
venčao sa kneginjom Milicom, po drugom da bi se u njoj ispitao,
a venčao se u Ravanici..
Današnji hram je posle većeg oštećenja
obnovljen 1786. godine sa izvesnim kasnijim dograđivanjima.
To je istovremeno i prvi pisani podatak o manastiru Jošanica.
U vreme rata Austrije i Rusije protiv
Turske u manastiru Jošanica bilo je sedište Koče Andjelkovića
(Koča kapetan) iz Panjevca, vođe ustanika u tzv. Kočinoj
Krajini - ustanku protiv Turske. Austriji je bilo u interesu
da nekako spreči snabdevanje Beograda namirnicama, pa je
svesrdno pomogla ovaj ustanak i izabrala je za sediste manastir
Jošanicu, odakle je Koča Andjelković sa svojim ustanicima
uspešno čuvao prolaz u Bagrdanski tesnac- kroz koji je išao
put za Beograd (carski drum).
Posle poraza ustanika, Turci su u
znak odmazde popalili manastir. Posle ovog rata 1791.god.
Svistavskim mirom Srbi dobijaju amnestiju za učešće u ratu,
a 1793.god. i ferman da mogu da obnavljaju porušene crkve
i manastire.
I manastir Jošanica je obnovljen,
a jeromonah Studenički Milentije Tošić podiže i konak. Tako
obnovljen manastir je služio u vreme I Srpkog ustanka. Nema
direktnih podataka ali je sigurno da je manastir odigrao
važnu ulogu u vreme ustanka, a posebno u toku borbi koje
se se vodile oko Jagodine 1804.god. Kada je kasnije pala
Karađorđeva Srbija, pri povlačenju, Karađorđe je ležao od
vrućice nekoliko dana u manastiru Jošanica, a soba u kojoj
je ležao i danas se naziva "Karađorđeva soba". Posle pada srbije manastir je spaljen.
Jošanica je u centru zbivanja i u
Haxi-Prodanovoj buni (jesen 1814.godine), koja je zahvatila
i jagodinsku nahiju. U Jošanicu dolazi monah Đenadije iz
Trnave "da u jagodinskoj nahiji početak bune objavi" gde su ga Turci i uhvatili "pa snjim u sinxir te kroz Jagodinu kud i ostale u Beograd"
Ni drugi ustanak nije mimoišao Jošancu.
Tu je knez Miloš 31.jula 1815. Godine pozvao niškog vladiku
Milentija na dogovor, a 8. Avgusta šalje igumana man. Jošanice
Milentija istom vladiki sa pismom i izvesnom porukom. U manastiru
su se na prvi dogovor o miru sastali izaslanici kneza Miloša
i izaslanici Marašli-Ali-paše. Sa turske strane bili su tu
Haxi Jordan Kajsarlija-starešina Marašlijin, niški vladika
Milentije i dva tri aglara (gospodina) Turčina. Sa srpske
strane bili su gospodar Jefrem Obrenović , Dimitrije-tumač
kneza Miloša, knez Miloje Teodorović iz sela Crnca i kaluđer
Neofit iz mnastira Nikolja u Ovčaru.. Sastanak je svakako
održan 10. ili 11. Avgusta 1815, jer je 12. Avgusta Vujica
u Jošanici sastavio "Istanije" (žalbu) koja je poslana u Carigrad, a u kojoj se nabrajaju nasilja turska od
1813 - 1815. godine. Za sve ovo, ako i za raniji udeo u oslobađanju
zemlje Miloš se odužio Jošanici time sto joj je 1832. godine
poklonio tri zvona "'za čest i spomen" dogovora koji je tu godine 1815. učinjen sa Marašlijom. O ovome u manastirskoj
arhivi postoji podatak.
U narednom periodu manastir je malo
po malo obnavljan. Godine 1855 obnovljen je i konak o čemu
postoji i zapis: "U ime Oca, Sina i svetog Duha. Amin. Ovo zdanje obnovi se pri vladanju blagovernog
kralja Milana trudom i nastojanjem igumana Arsenija i bratstva
jeromonaha Teodosija i monaha Vićentija, 1885. ljeta."
Postoji podatak da je manastir prepravljen
i prepokriven limom i 1902.godine.
Godine 1909. postavljen je novi sveti
Presto od crvenog mermera sa natpisom: "Ovaj sveti presto postavi se pri blagovernom NJ. V. kralju Petru I i NJ. Visokopreosveštenstvu
mitropolitu Gospodinu Dimitriju i nastojatelju manastira
igumanu Gavrilu 1909."
Godine 1923. nabavljena su nova zvona
za Jošanicu, jer su zvona koja je Miloš poklonio, odneta
za vreme I svetskog rata. Manastir je uvek kada je trebalo
pomagao narodu. U vreme srpsko-turskog rata 1876-77 ustupa
svoje zgrade za bolnice. 1914 godine prihvata veliki broj
izbeglog naroda iz Mačve. Po odobrenju crkvenih vlasti uprava
manastira poklonila je gradju za škole u Deonici, Lozoviku
i Belici (1912), a 1914. davala je ogrev za rezervne bolnice
u Jagodini u kojima je bilo 4.000 ranjenih ratnika.
Ostale znamenitosti manastira Jošanica
.
Sa južne strane hrama nalazi se grobnica
familije kneza Miloja Teodorovića, "vojvode levačkog za vreme Karađorđa" . Miloje je bio rodom iz sela Crnča nedaleko od manastira. U vreme prvog srpskog
ustanka odlikovao se hrabrošću, pa je postao vodja ustanka
u Levču i Temniću. Vlast mu se prostirala od Morave više
Jagodine pa sve do Trstenika. Za vreme generala Mihaljevića
u Kočinoj krajini Miloje je bio kaplar frajkorski. Kao takav
vojevao je i protiv Napoleona. Kada je Miloš 1815. godine
zaključio mir sa Marašli Ali-pašom Miloje je određen za srpkog
izaslanika, sa kaluđerom Neofitom iz manastira Nikolj u Ovčaru,
na pregovorima u Carigradu, gde je vodio pregovore sa Portom.
Prema pričanju očevidaca Miloje je
bio visok, plećat čovek i glavat. Imao je veđe i velike brkove
crnomanjaste boje. Bio je krupna glasa i imao je poveći trbuh.
Kažu da je bio tezak 100 oka. Nosio je ćurak i čakšire vežene
i dobre konje je uvek jašio. Bio je pobratim Hajduk Veljka
koji mu je često dolazio u goste. Posle višednevnih gozbi
u Crnču, silazili bi noću u Jagodinu i svu noć vijali Turke
po mahalama, a u zoru se vraćali i nastavljali da piju vino.
I danas se čuvaju njegova sablja i asa izvezen zlatom-dobio
ih je od sultana 1815. (jedinstveni primerak te vrste u Evropi).
Umro je 1832 godine. Na nadgrobnoj ploči izrezana je njegova
slika sa sabljom u ruci.
Prema vremenu gradnje , hram manastira
treba da pripada Moravskoj školi. Najbliži uzor koji je graditelj
imao bio je man. Kalenić - tipičan predstavnik ove škole.
Uprošćavanjem Moravskog stila nastala je Jošanica. U manastirskoj
crkvi Sv. Nikole, sa kubetom i pripratom koja, takođe, ima
kube očuvan je živopis sa natpisima bugarske i makedonske
redakcije, što govori da su slikari mogli biti iz tih krajeva.
U kubetu ispod Pantokratora i stojećih proroka nalazi se
venac od grančica sa poprsijima proroka. Evanđeliste u pandantifima
inspirisu personifikacije Božanske premudrosti. U gornjim
zonama potkupolnog prostora su Veliki praznici i Stradanja
Hristova, a u donjoj zoni su stojeći svetitelji. Kalotu kubeta
priprate zauzima Bogorodica sa Bogodetetom - Hristom u medaljonu.
Ispod nje su proroci sa svojim tekstovima u rukama, apostoli
i svetitelji i u pandantifima crkveni pesnici. Na zidovima
priprate ilustrovan je život nekog svetitelja pustinjaka.
Medju stojećim svetiteljima su i članovi neke vlastelinske,
svakako ktitorske porodice. Ovaj živopis nastao je negde oko 1400. godine.
Pesma
o Jošanici
